понедељак, фебруар 21, 2011

Marina Abramović - PERFORMANS

PERFORMANS, UMETNOST, ili nešto treće ?



Egzistencija i umetnost Marine Abramovć  
...biće to umetnost koja 
uznemiruje i postavlja pitanja.“ 
M. A.



Autor teksta: Slobodan Škerović

Telo i dublje u nasilje


U eseju „Nago telo kao savremeni masmedijum“ Ljubiša Jocić je meditirao o znaku, o silogizmu, o tome kako slika usana na koje se nanosi ruž deluje jer se nalazi na tragu potrebe da se subjekt identifikuje s osnovnom potrebom – da se bude potreban – sebi ili drugome. Dalje se objašnjava veza između manipulacije, odnosno manipulatorâ – pokazuje se da je manipulator (onaj koji reklamira proizvod) takođe izmanipulisan – jer potrošač manipuliše njime tako što ovaj mora da mu ugađa. Znači, kada je u pitanju reklamiranje, manipulacija je obostrana, odnosno, sama manipulacija je ono što se pre svega troši, a konkretan proizvod, u ovom slučaju ruž, može biti i nešto drugo. Interesantno je da, kada je posredi konkretan proizvod, on uopšte ne mora da se troši, važno je samo da se on poseduje. Posedovanje jeste potrošnja, ili još bolje – trošenje.

Čitav ovaj proces manipulacije je kodiran – kôd u ovom slučaju jeste komunikacija. Kod je znak prepoznavanja, identiteta – potrošač prepoznaje sebe u proizvodu, zato mu je proizvod potreban, on teži da ga prisvoji, kako bi imao (potrošio) sebe. Reklamni kôd insistira na tome da je subjekt raskomadan, slično Ozirisu iz staroegipatskog mita razasut je svuda okolo, i potreba je da se ti delovi ponovo sakupe u jednu celinu – u ličnost koja troši samu sebe. U ovome je suština potrošačke civilizacije, ona funkcioniše kao perpetuum mobile, kao samoinduktivna manipulacija.

Ali, hteo bih da se malo više pozabavim tim osnovnim potrebama i načinu na koji se one uklapaju u silogizme, odnosno psiho-automate koji reaguju na određene generičke protokole. Dakle, koji su to mehanizmi koji pokreću jednog savremenog potrošača, odnosno koji ga istovremeno i čine, pošto je perpetuum mobile stalno u pokretu, uroboros stalno proždire sebe.

Nije dovoljno reći da se radi, recimo, o prirodnoj nuždi da se bude potreban, to previše miriše na tautologiju. I dete ima potrebu da se drži za majku, da ne bude samo, čitav ljudski sistem trpi od te potrebe i ukoliko potreba nije zadovoljena, sistem se raspada, iako za to možda, objektivno gledano, i nema nekog naročitog razloga. Zašto bi se neko osećao napuštenim, zanemarenim, otuđenim, samo zato što ne poseduje neku konkretnu stvar ili osobu, na primer – ruž ili majku?

Sam potrošački mehanizam nije teško uočiti i opisati. On je vrlo očigledan, način delovanja na potrošača razlaže se na više lako uočljivih, paralelnih komponenti. Apeluje se ne samo na golu potrebu za određenim proizvodom, već i na čulnost potrošača, i sâmo pakovanje privlači, označavaju se status, (alternativno) starosno doba, različite čulne ili psihološke asocijacije – sve su to podsistemi ljudskog bića koji zahtevaju stalni upliv energije kako bi mogli da funkcionišu. Subjekt se stalno reanimira.

Ideja perpetuum mobile izgleda kao da je skoro realizovana, ali samo zato što se nije pošlo korak dalje, ka samoj egzistenciji ljudskog bića, koja je zapravo jedini izvor energije iz koga se ova mašinerija napaja. Ona potreba da se ima sebe može se psihološki objasniti, odnosno pre će biti da se može opisati, ali psihologija može da posluži i za dublju analizu. Ako neko dolazi do sebe tako što poseduje određene predmete ili status, očigledno je da se tu radi o samoobmanjivanju – takav subjekt koji se sastoji od delova ne može zaista biti subjekt, već samo agregat – ono što se obično naziva ego. U psihologiji se uočava i id kao sastavni i motivacioni (pošto mu je istovremeno i suprotstavljen) deo ega, a upravo iz razumevanja ovog mehanizma postaje jasno da se čitav subjekt projektuje u predstavu, koja zauzima mesto subjekta. Id, dakle, zauzima mesto subjekta kao aktivni princip koji projektuje samog sebe u agregat i teži da se reprodukuje uz stalno narastanje zapremine – otuda ta nezajažljivost, ta neutoljiva potreba. Zbir ovakvih mehanizama u dobroj meri sačinjava i projektuje „subjekt“ savremenog potrošačkog društva.

No pravo pitanje do kojeg dolazi analitičko mišljenje jeste otkud je ta samoobmana zauzela mesto subjekta? Lak odgovor bio bi da je to posledica vaspitanja, treninga, povratne sprege na nivou društva, ali tu se opet zaglavljujemo u perpetuum mobile. Pokušaćemo zato da damo teži odgovor, i to pre svega na terenu filozofije, pošto iz egzistencijalnog iskustva proizlazi da je uzrok obmane afekcija, dakle neznanje – a afekcije se najčešće javljaju kao emocije, odnosno osećanja. Možda je potreba da se bude potreban prosto izraz jedne slabosti, jedne psihološke himere?





Umetnost tela


Ponovo se vraćam Ljubiši Jociću koji elaborira o signalističkoj umetnosti tela. On kaže: „Sami signalisti, uzimajući svoje telo za svoja istraživanja, rukovodili su se isključivo istinskim duhom istraživanja. To ispitivanje [...] došlo je [...] kao otpor izvesnim savremenim pojavama istovremeno kada je bilo i traženje novog jezika. Reč je o nasilju, o stavljanju tuđeg tela u procep bolesnog sadističkog istraživanja, u procep nasilja nad nemoćnim i onima koji su se mogli učiniti nemoćnim, svakako, opet preko sile.

Nasilje treba shvatiti u najširem obliku, od urbanog stanovanja po betonskim pregradama, do ishrane tih stanovnika hranom zatrovanom hemikalijama.“


 

Da čovek vrši nasilje sam nad sobom nije nikakva novost, svako je svestan te činjenice makar u najmanjoj meri, makar u simbolu. Marina Abramović je izvršila takvo nasilje, veoma efektno koristeći kompresor koji je kroz cev izduvavao vazduh orkanskom snagom na njeno telo, ali i eksperiment u kome je svoje telo, uz repertoar sprava za mučenje, stavila na raspolaganje publici. Iako se njen performans pre svega shvata kao umetnički čin, mislim da je ovde u pitanju i egzistencijalistički čin, istovremeno eksperimentalan i autentičan. Stavljanje na raspolaganje publici jeste izazivanje i autentične ali isto tako i posredne komunikacije – onakve kakvu ljudsko društvo jedino i poznaje, rastvorenosti u mediju (sredstvu), što je zapravo negacija komunikacije (učestvovanja), pa samim tim i ličnosti – manipulacija jeste nasilje. Ovde je umetnica izložila sebe potencijalnom dejstvu psiho-mehanizama koji pokreću neke individue, a ti mehanizmi, pre svega, podrazumevaju baš manipulaciju.
Šta se konkretno dogodilo na njenom performansu biće ukratko opisano kasnije. Međutim, najvažnije što se dogodilo jeste da je Marina Abramović dovodeći sebe u pasivni položaj, dovela i druge do one tačke na kojoj je neophodno da se jasno i glasno izjasne – umeju li oni da komuniciraju ili ne. U društvu ovakav izazov ne postoji, to jest, društvo insistira samo na posrednoj komunikaciji, i ako se u društvu javi delatnost koja insistira na ličnoj, neposrednoj komunikaciji, onda je to samo umetnički čin, umetnost – upravo ovaj konkretan slučaj označavanja ličnosti na način nagog tela – simbola beskrajne ranjivosti i nedostatka u umetnice upravo onog činioca, za kojim u ovom ogledu tragamo, a ispostaviće se – osećanja samosažaljenja. Ovakav stav umetnice, kao slobodne od inhibicija, slobodne uopšte, društvo nužno shvata kao provokaciju.





To da je telo ranjivo proizlazi samo iz situacije u kojoj etos ne upravlja ljudskim delovanjem. A u takvo stanje dospeva svaka individua i takva situacija važi, dakle, za svaku osobu. Pitanje etike ne rešava se na društvenom nivou, već na ličnom. Dovoljno je da samo jedan čovek u publici ne poseduje etos pa da se dogodi nasilje. Marina Abramović ne kaže uzalud: „Umetnost bez etike je kozmetika“. Da je njena umetnost kozmetika, ne bi ni bilo provokacije, niko se ne bi osetio ugroženim.

Osećanje samosažaljenja najčešće se izražava (prikriva) kao neko drugo osećanje, recimo kao osećanje ugroženosti. Uzrok ovome osećanju može biti i sama pomisao na neki nedostatak, i upravo je to karakteristično za id, njemu uvek nešto nedostaje. Id nije u vezi s umom, id ništa ne razume, id ništa ne zna. Id jedino sagledava uzročno-posledični niz i sebe u njemu, njegova delatnost je strogo uslovljena – id je upravo antonim za slobodu, za neuslovljenost. Pošto sebe postavlja u kontekst od koga potpuno zavisi, id se nužno samosažaljeva. To je i definicija ovog osećanja: bespomoćnost – otuda ta glad za moći, volja za moć. Ne volja za slobodu, već volja za laž.


 

Volja za moć projektuje se kao izvesnost u kojoj je svako dejstvo sile postavljeno u jedan centar moći, i to u vremenu i prostoru (ne u ličnosti) – a koliko je to nemoguće ostvariti nema potrebe da se dokazuje, pa ipak čini se kao da je čitav svet zgrčen u naporu da baš to nemoguće i ostvari. I ona priča o usnama i ružu samo govori o obećanju moći – žena koja lepo izgleda ostvariće uticaj koje garantuje kontrolu okruženja. Sve se svodi na to dominantno osećanje samosažaljenja koje putem transfiguracije, slično stoglavoj hidri, goni ka nemogućem podvigu – da se unutrašnja, lična slabost zameni za konkretnu moć prema drugome. Da se budućnost učini izvesnom, zapravo da se ukine. Da se ostvari jedno sada u kome je sve pod kontrolom, lišeno volje da bude kreativno.


 

Ono što Marini Abramović polazi za rukom, jeste upravo živi dokaz da se istinska moć događa mimo tog osećanja – jer njeno stavljanje na raspolaganje onome što je izvan nje potire osećanje samosažaljenja, i to delatno, ne samo u ideji. Bez obzira na to hoće li ona trpeti ili ne, njen stav je takav, ona se suočava podjednako i sa trpnjom i sa indiferencijom, njoj nije potrebno da je nekome potrebna. Ona ima sve, svoju slobodu i moć neophodnu da se ta sloboda ostvari. Ona čak nije ni to telo, i telo je, kao zbir ili agregat čulnosti, lišeno ida, deaktivirano, nema onog povratnog dejstva telesnih potreba ka ličnosti.



Kako se može uz pomoć psihologije doći do ovakve situacije, gde je psiha potpuno umirena, baš kao i telo? Psihologija pretpostavlja i priznaje postojanje metafizičkog – to je ono nesvesno u psihologiji, i tom nesvesnom, takođe, pripada subjekt. Zapravo psihologija nužno dolazi do ovog neobičnog dualiteta, ona prepoznaje dva subjekta, dva delatna principa. Jedan je čulni, osvešćen kao takav, materijalizovan kao izvor potreba, kao pokretač-demijurg u svetu razmene materije, pa i one psihološke materije, a drugi je ono nesvesno, prepoznatljivo isključivo kao delatno, i pošto nije pristupačno čulima i razumu, takođe i kao stvaralačko.

Stvaralački princip u psihologiji se ne razlikuje od stvaralačkog principa u religiji ili filozofiji. I mada je psihologija u ogromnoj meri zloupotrebljavana, ona ipak čuva tu sposobnost da prihvata metafizičko kao činjenicu.


  

U umetnosti performansa često se udara upravo na ovu tačku iz koje proizlazi dualitet ljudskog bića, bića koje je istovremeno deo pojavnog sveta ali i ukorenjeno u neshvatljivoj sili koja ga tvori. U performansima Marine Abramović nedostaje onaj česti, spekulativni momenat, a upravo taj momenat dovodi u sumnju i sam umetnički čin, pošto ga tek traži, a još češće i ne nalazi. Marina Abramović već u samu najavu performansa ulazi s pozicije ovog metafizičkog subjekta koji u sebi podrazumeva znanje, po čemu se suštinski i razlikuje od ida, utonulog u afekciju. Njeno ukoračivanje u performans nije zasnovano na spekulaciji, na proračunu – svaki ishod njenog eksperimenta je već sadržan u njenom stavu, ona ne bi postala žrtva čak i kada bi je neki ostrašćeni učesnik eksperimenta iz publike ubio.

Ovde naglašavam reč učesnik, jer je, zapravo, svako spoljašnje učešće u performansu Marine Abramović isključeno već njenom autentičnom neuslovljenošću. Posredna interakcija s publikom nije njen performans, to može važiti samo za one individue koje se uključuju u njega kao u sopstvenu projekciju, u kojoj je i umetnica samo deo te projekcije. Marina Abramović ne projektuje – a to je upravo karakteristika ličnosti koja je i razlikuje od ida. Ona nema libido, ostrašćenost. Njena je strast jedino sloboda.

Sam performans jeste eksperiment utoliko što se reakcija publike ne može predvideti, publika, kao metafora društva, je ta kojoj se otvara jedna, možda do tada, neosvešćena mogućnost – da pokaže ili ne pokaže da poseduje iskustvo ličnosti. A sama umetnica izaziva tu situaciju upravo pokazivanjem svoje ličnosti. I toj ličnosti nije potrebna izvesnost.



Odnos ličnosti i osećanja samosažaljenja


Neobično je raspravljati o odnosu ličnosti i osećanja samosažaljenja, pošto takav odnos po definiciji ne može da postoji. Ali činimo ustupak jeziku kako bismo pokazali kako sam jezik nema u sebi prevaziđen dualitet. Jezik ne bi ni postojao da nema dualiteta, jezik je igra-skrivalica u kojoj se traži ono što je ili već pronađeno, ili se prosto veruje da nema ničega što se može sakriti – oku ili razumu.

Opasno je poverovati da je ličnost, kao aktivni princip, tvorac jezika, jezik je samo odraz raznovrsnosti čulnog sveta, on je samo organizam, uređeni skup koordinata koji postoji na način treptanja. Ličnost ima u sebi prevladanu svaku čulnost, svako mnoštvo, svaki uređeni skup. Ali upravo zbog toga jedino ličnost može i da sagleda tu oblast bivanja u telu, jer svaki drugi subjekt se mora shvatiti kao rastvoren, zaronjen u tu oblast, nesposoban da sagleda celinu.

Postavlja se pitanje u vezi s već pomenutim subjektom koji se samosažaljeva, može li takav subjekt da razreši svoju ambivalentnu suštinu – naime on teži da ispuni sebe, pri tome zapravo pokušava da konzumira čitav svet, da ga prevede u sebe, a istovremeno teži da ne shvati suštinu, čime bi logično i ostvario svoje nastojanje. Dakle, da li je ovde u pitanju subjekt koji sam sebe obmanjuje, i ako je tako, zbog čega se to dešava?



Možda će nam Marina Abramović pomoći da dođemo do odgovora.

Čini mi se zanimljivim da ovde umetnem i jednu tezu, koja tvrdi da ne samo da se privlače suprotnosti, nego i kvalitet privlači kvalitet. Ovaj prvi polaritet može se shvatiti i kao fizički, biološki, psihološki. Ali kako shvatiti ovaj drugi – kako ono što je isto privlači samo sebe, i do koje mere – je li to privlačenje bezmerno, je li ta sila bezmerna? Marina upravo to i radi u svom performansu, njeno nago telo možda i privlači nekoga muškarca, slučajnog posmatrača, ali sila koja se ispoljava kao njena ličnost mnogo jače privlači istu takvu ličnost, koja se od nje razlikuje samo prividno, po imaginarnim prostorno-vremenskim, istorijskim ili statističkim koordinatama. Zar se u ovom slučaju ne uspostavlja neposredna veza koja upravo svojom neposrednošću ukida potrebu, težnju ka nečem izvan, pošto je to nešto već dosegnuto. I to nešto zaista ne pripada koordinatnom sistemu. Iskustvo moje i tvoje ličnosti je isto, razlike između ličnosti nema. Marina to savršeno dobro zna.

Sila gravitacije je patnja koja nastaje odvajanjem od suštine – ali šta se odvaja? Odvaja li se Marina od svoje suštine kada joj posmatrač – učesnik performansa žiletom nanese povredu na vratu? Ili je upravo taj nasilnik otpadnik? Kakvi su njegovi razlozi, opravdanje za taj čin? Drugi su joj sekli odeću, gađali je trnjem, a jedan posmatrač je stavio metak u pištolj-eksponat i pokušao da je natera da izvrši samoubistvo.



U intervjuu datom Oku, Marina Abramović kaže: „Ovdje je uključena ideja o iskustvu performansa, kada publika mora ići na to da samu sebe mijenja, da se ne nalazi u stanju potčinjenosti pred umjetničkim djelom kao u strukturi performansa do sada. Zato se i služim materijalima kao što su kobalt ili kvarc, koji kondenziraju energiju. Ja ih zovem objektima prijenosa jer vjerujem da je umjetnost našeg stoljeća nematerijalna. Nije potrebno da postoji objekt kao prepreka između publike i umjetnika.“ Ovde je reč o performansu u Centru Žorž Pompidu u Parizu, i tu je umetnica između sebe i publike postavila objekte „prijenosa“, za razliku od onih iz već opisanog performansa, gde su objekti bili sprave za mučenje. Moguće je da su ovi objekti prijenosa veća prepreka nego žileti ili klešta, jer, kondenzovana energija – šta je to? Kako će publika izaći na kraj s tim?

U intervjuu datom Politici, Marina Abramović izjavljuje: „Stvaramo previše, a sve manje je novog. Samo umetnici koji mogu da promene svet ili da utiču da se promeni bar način mišljenja, oni će ostati. ... Moja vizija umetnosti 21. veka je da će umetnik biti bez ikakvog objekta, samo direktna transmisija energije između prirode i onoga koji radi. ... Verujem da će to biti ravnomerna razmena energije između publike i umetnika, biće to umetnost koja uznemiruje i postavlja pitanja.“

Umetnost igra po jednoj veoma tankoj liniji, s jedne strane je provalija metafizičkog, tu vlada nedostatak reči, ta strana se ne može opisati, s druge strane je mnoštvo simbola, ali oni ne mogu preći na drugu stranu – ova dva sveta se prepliću u umetnosti i umetnik mora da svojom igrom stvori vezu između njih, sjedini ih.

 

U listu Danas od 20. jula 2005. Marina Abramović kaže sledeće: "U običnom životu svi se plašimo bola i umiranja. Najbolji način da se oslobodimo toga jeste da se suočimo sa tim strahom. Radeći stvari samo zbog uživanja, stalno ponavljamo iste obrasce, i stalno pravimo iste greške. Ako, pak, odaberemo da radimo stvari koje ne volimo, kojih se plašimo, onda ulazimo u 'novu sferu realnosti', u kojoj se suočavamo sa neizvesnošću koja nam jedina pruža mogućnost transformacije.“ U Danasu dalje piše (autor napisa „Biografija kao spektakl“ je Jovana Stokić): „Francuska štampa nije mogla da odoli ovakvoj energiji – Liberasion ne može da obuzda divljenje prema energiji, duhu iprivlačnosti umetnice, koja tako snažno može da zaokupi pažnju publike, da ova sat i po ne skida oči sa nje. Ovakva predanost i vera, po kojoj umetnost može da promeni banalnost života prevazilazi puku narcisoidnost. Marini se ne može zameriti da je samodopadljiva, iako govori o sebi, jer ona u svojoj biografiji ne veliča sebe – naprotiv, elegantna auto-ironija dolazi do izražaja.“



Autoironija – baš jedna od sposobnosti koju id ne poseduje. Neko ko se samosažaljeva ne može se smejati samom sebi. A ako neko iz publike oseti sažaljenje prema Marini čije telo trpi bol, nije li to zbog toga što sažaljeva samog sebe? Signal koji odašilje umetnica upravo upućuje da se pređe međa koju uspostavlja to osećanje. Potrošač bola treba da iskorači iz njega i pridruži se umetnici. Možda ne doslovno na sceni, dovoljno je da shvati. Ali bol nije nešto od čega treba bežati, njega treba jednostavno prevazići.


Umetnost ili nešto drugo?
Već posle ovog kratkog uvida moguće je izvesti određene zaključke. Pre svega u vezi sa samom umetnošću, a posebno i o doprinosu Marine Abramović u smislu prožimanja umetničkog dela i publike, koje je omogućeno, između ostalog, i primenom novih, savremenih tehnologija. Ali i njenim izuzetnim naporom da učini utisak na ljudsku svakodnevicu i praktično se projavi kao u mandorli, slično mesiji koji sobom donosi opipljivu onostranost. Umetnost bez ikakvog objekta, čista transmisija energije – hoće li to i dalje biti umetnost? Ne dovodim u pitanje umetnika – ali to je samo naziv. Nije li ovde zaista reč o transfiguraciji umetnika u svetitelja, u nekoga ko neposredno obasjava svoje bližnje istom onom energijom za koju znamo da zrači iz umetničkih dela? Jer svetitelj upravo to radi, svojim dodirom, možda samo simboličkim dodirom, uspostavlja komunikaciju.

(Objavljeno u časopisu SAVREMENIK br. 146-147-148, 2007; almanahu DEMON SIGNALIZMA, Beograd, 2007 i u knjizi HIMERA ILI BORG, Beograd, 2008)

Izvor teksta:



        MARINA ABRAMOVIĆ
(Beograd, 1946) Diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Završila postdiplomske studije u klasi Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1971. do 1973. deluje i izlaže u grupi umetnika ( i E. Milivojević, N. Paripović, Z. Popović, R. TodosijevićG. Urkom). Od 1973. godine bavi se performansom. Svojim radom istražuje granice fizičkog i mentalnog. 1975. upoznaje Ulaya i započinje njihova saradnja, koja se završava 1988. godine projektom The Great Wall Walk. 1997. nagrađena Zlatnim lavom na venecijanskom Biennalu za video instalaciju i performans Balkan Baroque. Bavi se videom, performansom, akcijama i body-artom. Živi u New Yorku gdje je 2005. godine održala prekretničku seriju reenactment performnasa 7 Easy Pieces / 7 lakih komada u Muzeju Guggenheim 2005. i retrospektivu The Artist Is Present / Umjetnica je prisutna u MoMA-i 2010. godine.










10 коментара:

  1. Draga moja prijateljice.

    Marina je,jedno vreme,bila moja preokupacija.Nisam bila njom preterano obuzeta. Onoliko koliko inace posvecujem paznju svemu sto me na prvi pogled privuce.Brat joj izucava Teslu.Na isovetan nacin interesantna figura.Tu je na delu porodicni gen.

    Zasto spominjem svoja razmisljanja? Pre nego sto procitam kritiku,da se preciznijem izrarim, strucni stav bilo koje vrste, ja zauzimam svoj stav.Znam unapred da je to manjkavo.Stavovi strucnjaka pocivaju na suptilnim analizama.No, kako su i strucni stavovi, uprkos naobrazbi, subjektivni,i pre svega profesionalno deformisani slobodu zakljucivanja ostavljam sebi.
    Marina je za mene egzibicionista.Pre svega. Govoriti o manipulaciji manipulacijom? Nije li to malo ironicno? Doveli smo neke stvari do apsurda.Sa tokovima,kojima Marina pliva, upoznala sam se davno.Svet priznaje tu vrstu performansa.To je intencija modernog umetnickog izraza koji pokusava biti FILOZOFIJA.

    Kejdz je "napisao"muzicko delo 5 minuta i 33 sekunde. Izvedba dela je scena,orkestar, dirigent koji izlazi,tisina,i onda aplauz publike koja je kao shvatila PORUKU.Hvala lepa.Poruka je poznata vec od pre. Naravno.I to delo sada treba repetirati stotine puta,stotinama novih ljudi da bi shvatili da je i muzika tisina. Ili da su zvukovi oko nas konkretna muzika.Jaka misao,nema sta.I vrlo skupa rabota.Cisti egzibicionizam Kejdza i utakmica umetnosti modernog vremena. Umocen kravlji rep u boje i platno po kom je ona udarala.Ja sam do bola odusevljenja. Izvini na kolicini odusevljenja.I ovo je profesionalna deformacija.
    Naravno ja sam pisala kritiku,ne samo o Kejdzu, vec o vecini savremenih manifestacija svih oblika i sadrzaja.Npr.Zagrebackom Bienalu,na kom su se okupljali svetski umetnici, grupe, identicni Kejdz-u.
    Nisam zagovornik iskljucivo klasicne umetnosti.Meni je slavna "glava bika"napravljena od delova bicikla fascinantna ideja.Ali sa tom glavom bika postavilo se pitanje: da li je to likovna umetnost? Ne,nije bila klasicna likovna umetnost i trebalo je pod hitno menjati samu definiciju.
    Kada bolje razmislimo, lako je promeniti definiciju po sistemu ubaci u umetnost sve sto se desava pa shodno tomu odredi sta ona jeste.Umetnost je ziv organizam.Ona se menja. Ali njena sustina ipak ostaje ista.I u takvim slucajevima nema dileme.
    Ipak mora postojati neka granica izmedu izraza.Da li je knjiga,roman,prica- politicki tekst,filozofski,naucni,istorijski ili klasicna knjizevnost.Mora se znati sta je sta. Da li sam ja musko, zesnko ili hemafrodit? u umetnosti mora nesto da prevagne. Nesto po cemu mozemo to delo svrstati u odredeno podrucje. I Sabato je napisao roman,ali to nije fizika.Toliki su naucnici napisali romane,sa predivnim podacima iz njihove struke, ali to su knjizevna dela.Sta su performansi Marine?
    Ja znam sta su za mene i to rekoh.Vise volim procitati CISTU misao, nego gledati Marinu sa gomilom koski.Je li to stvar ukusa? Naravno i to.Ali pre svega mog odnosa spram umetnosti,filozofije, nauke, zivota.Volim konzumirati cistu misao.Filozofsku misao citati na izvorima filozofije.Kreaciju doziveti u mnogo suptilnijem izrazu.

    Mozda je ovo moja kritika Marinine kreacije? Njena misao da njena licnost i njen performas nadvladavaju sliku njenog golog tela je nevidena glupost. Ciste duhovne tlapnje.Ko to ispred nosa nece videti lepo zensko telo. Neko ce to da "prevazide" zbog "poruke'umetnosti. Sve cu da poverujem u to.Ja sam napisala hiljade kritika, i cula milione komentara prisutnih.U toj publici su sedeli i strucnjaci. Umetnici.Njihove kritike pocinju od garderobe( kako se umetnica obukla) pa nadalje.Zasto bezimo od realnosti, fantaziramo i pricamo sami sebi bajke.
    Umetnost je kao i zivot jednostano lepa kreacija.Vocka posle kise,..secas li se tih stihova; Aska i vuk..price o umetnosti kroz igru ovcice ( umetnosti ).Marina je lepa ovcica,a njena igra "egzistencijalisticno" preterana, manje egzistecijalizam sam,manje nego sama umetnost.

    ОдговориИзбриши
  2. Mnogo mi je drago što se na ovakvom net prostoru pojavljuju lični stavovi, i još draže što ja čino oko sebe počinjem da širim krug ljudi koji imaju svoj STAV! Zar to nije veoma bitan segment života, kao konačan sled našeg sosptvenog razvoja ličnosti. I na kraju, drago mi je što u tebi to prepoznajem, ne samo sličnost mojih unutrašnjih perispitivanja, već i jedno lepo prijateljstvo koje se gradi. Ovo je bilo lično...

    A sad o Marini. Sinoć sam počela da pišem svoj lični utisak o performansu ove vrste, o umetnosti apsurda, ali mi vreme manjka, da složim sve kockice koje sam nameravala da povežem, ne samo sa ovim vremenom nego i sa nekim mojim dosegnutim "znanjima". Ja, još manje, za razliku od tebe koja se ipak baviš jednom specifičnom vrstom umetničke kritike, imam iskustva i intelekrualne podloge da pišem stručne kritike. Možda će se nekima učiniti kao drskost, ili preterana samouverenost,ali svako ima prava na svoj lični stav, bar trenutno uočljiv. Ovo je ipak samo blog. Skoro sam pročitala jednu opasku, da su blogovi postali svojevrsna zamena za popunjavanje egzistencijalnih praznina, kutak za usamljene, ili pak, one koji vape da se na neki način izraze i pošalju to u etar.

    Ja nikada nisam bila opsednuta Marinom, ali mi je kao pojava bila interesantna, jer sam se uvek pitala dokle može da ide u sopstvenom ogoljavanju čovekovih unutrašnjih potreba za samopovređivanjem, za dosezanjem ipak mračnih strana svog bića, bez obzira na univerzalne poruke koje šalje, poruke apsurda do kojih čovek može veoma lako skliznuti... Njena umetnost je postala njen život, bar mi se čini, kao da ne postoji jasna granica između nje lično, i same umetnosti performanca koga želi da prikaže. I pitamo se odakle joj takva POTREBA? Iz nje same. To je njena, lična, potreba, ne samo bunt (ako znamo neke šture biografske podatke i odnos prema svojoj porodici), već pokušaj obezvređivanja svega što predstavlja koren i suštinu svoga bića. Možda je ovim pokušala da pokaže tu obezvređenost na globalnom niovou... Ali, treba se čuvati te opasne granice, kada performans počinje da bude sam život. I gde onda čovek ide, u kom pravcu... Da li njegova duša baš to treba? Da li je umetnik zatvara u još veći mračni prostor, prostor bola, egoističnog poigravanja sa sopstvenim granicama izdržljivosti... Do koje granice? Do granice apsurda!

    Ovaj prikaz je pisao jedan književnik, čiji opus baš ne poznajem, ali koji je predstavnik signalizma, neoavangardnog pravca koji je meni nepoznat, i koji, čini mi se, ima dodirnih tačaka sa revolucionarnim pokretima u umetnosti, koji je blizak performansu ove vreste. Igrati se jezikom, kao glavnim medijumom
    u samoj književnosti. Pa vredi pročitati... Uvek sam za informaciju nečeg novog. Iako ona čeka svoju trijažu, i preispitivanje, da li nam paše ili ne. Zadirati u intelektualizam, jednako je opasno kao i zadirati u marčne strane čovekovog bića, kojim se Marina bavi...

    Ostalo je da postavim, njen zadnji performans u Njujorku, maja prošle godine, koji je po svemu različit, a koji govori o nečem drugom, sličnm Poretku Ljubavi, o kojem ću tek pisati.

    nastavak sledi...

    ОдговориИзбриши
  3. Potpuno se slažem sa tobom da je to svojevrsna vrsta egzibicionizma, potreba da svetu pokaže čak veoma intimne odluke: primer za to je i njeni prvi radovi: odakle potreba da na kineskom zidu prikaže svetu način na koji treba da završi intimnu vezu sa Ulajem, njenom ljubavi i umetničkom saputniku. Skoro sam pročitala i njenu ličnu izjabvu, da je čitajući knjigu svog prijatelj o njoj, pročitala i deo oko te sekvence njenog života, zašto je Ulaj morao da ode. I kako kaže, dugo je plakala...

    Takođe, performans za koji je dobila nagradu na Bijenalu u Veneciji, ima i političko angažovanje, ali opet dovedeno do granica apsurda. Da li je moguće očistiti krv sa kostiju, i uopšte OČISTITI trulež i smrad demonskog u ovom svetu??? A ona se ipak bavi time i mesec dana uzaludno pokušava, boraveći u takvom ambijentu, do granica, opet njene izdržljivosti, kao da zaboravlje da se samo ljubavlju ipak pravi ravnoteža sa onom mračnom stranom sveta. Ako je to bila poruka, da li je odjeknula, ili su opet kritičari zauzeli licimerni stav, pretvarajući svoju odluku u globalni stav koji Marininu poruku utapa u još veću apsurdnost ove globalističke civilizacije. "Drug Tirto je rekao da su studenti u pravu" , još jednom se pokazuje veoma vešta manipulacija ljudima i sverom umetnosti, koja po meni treba da bude izvor lepote, pa da se bar nazire.... I umetnik postaje žrtva svoje umetnosti

    Marina je žena, koja svojim umetničkim angažmanom nalazi sebe, ali, čini mi se, onaj deo koji je udaljava od svog ženstvenog bića. Suze, gde su one tu? Na sledećem prilogu ću pokušati da ih prikažem, kao i njeno lice, dok sebe suočava sa drugim ljudima. A da li je ona uspela da dođe do te srži, to nikako ne mogu znati, i nemam prava da u to čačkam, to se ne dira. I ona je samo biće, željno ljubavi i prihvatanja, koju na ovakav čudan način pokušava da ostvari.

    Još jednom ti zahvaljujem na veoma iskrenom komentaru. Mislim da je to upravo i cilj ove blog-igre. Svaki prilog je mala svojevrsna provokacija. iI svako se može u po nečem naći. Pa i ja, nanovo, sa svima vama.

    Spdačan pozdrav...

    ОдговориИзбриши
  4. Evo, možda i na ovaj način da izrazim suštinu ženskog bića, koje u sebi nosi i svetlu i tamnu stranu. Konstrast.

    JELENA, ŽENA KOJE NEMA, suptilna Andrićeva potreba za lepotom, ali i predosećaj istovremeno i straha i želje za dosezanjem te lepote. Ali potreba je tu, veoma prisutna potreba za lepotom, ljubavlju, svetom...

    Marina, koja kopa po mračnim dubinama, istražujući demonsku prirodu žene, Lilit, u svim njenim aspektima. Ali se ne ukazuje svetlost na dnu tunela, čini mi se, ne izvire ljubav, potisnuta mračnim mazohističkim mehanizmima preživljavanja. A gde je tu posledica, gde je konačni smisao? Žrtvovanje bića, podvrgavanjem sopstvenog tela nemogućem.

    I čovek može sve da izdrži, ali samo ako ga spoljnje okolnosti nateraju na takav čin, jedino pronalaskom smisla sopstvene muke i patnje. Samoinicijativno žrtvovanje u službi umetnosti, u službi marketinškog prikazivanja svog angažmana je poigravanje sa Hristovom žrtvom u ime ljubavi. A to po meni je ipak odraz egoističkog.

    U tome je svojevrsna eksperimentalna potraga za smislom. Svojevrsna egzistencijalna praznina ipak mora dosegnuti punoću, smislom božanskog principa za pripadnošću sebi i Bogu u sebi. A da li ćemo da dosegnuti, da li ćemo ga otkriti, to ostaje, ipak, stvar svakog pojedinca, svake duše, na putu sopstvenog razvoja.... Čovek jeste sam u sebi, ali mora prevladati usamljenost, po meni lično, kroz lepotu koja pleni i izvire iz samog srca, središta ljubavi.

    Pa... napravimo razliku između dva umetnika, i dve sasvim suprotne poruke. Kojim putem čovek treba da ide? Žrtvovanje ima viši cilj, jedino kada je sa ljubavlju i u ime ljubavi...

    ОдговориИзбриши
  5. Sve sam procitala pazljivo.

    Trebala bih da se ponovim, jer tvojoj misli nemam da dodam nista. Ti si u svom misaonom sklopu konzistentna sebi.

    Evo dodacu jednu paralelu.Jedna beogradanka je bila vezana za krst,okrenuta naopacke.Na tom mestu ju je "procistilo"nekoliko muskaraca.Javno je demonstrirala satanizam.U pitanju je javna licnost. Ovaj ritual nema veze sa umetnoscu, ali je podjednako javan cin kojim se iskazuju SVOJI STAVOVI spram zivota. U cemu je razlika izmedu Marine i ove zene u cinu javnog podavanja? Jedno je pod firmom umetnicke poruke,drugo religijske.

    Ljudi su se znali zapaliti u znak politickog protesta. Ukazati na nasilje nasiljem, ukazati na neku ideju nasiljem? Ispostavlja nam se nasilje kao sredstvo.Ako ga uvedemo i tu,gde smo to dosli? Ja necu da gledam nasilje.Ne pristajem na bilo koju formu Ni autodestrukciju kao licni izbor.To je moje licno opredeljenje.


    Nasilje je destrukcija i javlja se u svim podrucjima.Ponavljam,mozemo ga teoretski uvrstiti u umetnost.Sa Marinom je to ucinjeno.Mozemo,sto kaze jedan moj prijatelj,i muve staviti na popis drustva za zastitu zivotinja.I viruse.Zasto da ne!Svi imamo pravo na zivot.
    Podsetimo se. Umetnost je izrasla iz cistog zanata.Ona je bila tehnika.Ulaskom kreacije,a posebno individue kao nosioca tog izraza, sve smo se vise poceli udaljavati prema pojedincu.Tako je umetnik dosegnuo kosmicku slobodu.On je postao kralj, a delo sporedna stvar. Umetnik moze da radi sta god hoce.OK.

    Sa druge strane se nalazi publika.Ona konzumira umetnost na svoj nacin,u okviru svoje slobode izbora,i naravno u svoj kompleksnosti samog procesa komunikacije izmedu nje i dela.

    Ulazimo u slozenu struktura pojedinca.Na jednoj strani umetnika, na drugoj osobe koja konzumira delo tog umetnika.
    Sta predstavlja strucna kritika? Koja su njena merila.OBJASNJAVANJE? Kome? Meni kao gledaocu Marininog performansa ne moze pomoci ni jedna kritika.Moja kritika ne moze pomoci ni jednom slusaocu muzickog dela.Svako ce doziveti na svoj nacin. Osecace i misliti na svoj nacin:o samom izvodacu, o svakoj pojedinacnoj izvedbi,

    Stvar namerno zelim uprostiti.Kritika daje strucnu ocenu. Ona vrednuje.Ko sam ja da vrednujem jedno delo.Strucnjak. Strucnjak koji procenjuje Marinin performans obrazlaze sta je "umetnik"hteo da kaze.Marinin program.

    Nama treba objasnjenje za ono sto ona cini.Kada gledam Mona Lizu, savrseno me ne interesuje tehnika crtanja, podloga, vrsta boja, ko je lik, ko je crtao. Sve to znam i nikada ne trazim u slici cinjenice. Moj kontakt sa umetnoscu je celina svega toga i MOJ DOZIVLJAJ te celine.Moja intima.
    Da li je to umetnost ili zalazak sunca, prirodno ili umetnicko lepo-svejedno je.Reci su nesto drugo.Ali o tome sam vec pricala.

    ОдговориИзбриши
  6. Ah, ako sam ovom postavkom uznemirila duhove, iskreno se izvinjavam. Ne želim da uznemiravam, već želim razmenu mišljenja. Ovog puta o jednoj pojavi koja očigledno nikoga nije ostavila ravnodušnog.

    Svesni smo činjenice da ovu "pojavu" (neću namerno upotrebiti izraz UMETNOST) možemo posmatrati iz više uglova. Pre svega kao posmatrač, koji je uvučen u performans, sa ličnim doživljajem ne samo performansa i umetnice kao takve, već i ličnim doživljajem sebe u kontekstu tog ukupnog doživljaja. Možemo se staviti i u ulogu kritičara umetnosti kao odraza društvenih globalnih tendencija, a opet možemo sagledavati opravdanost ili neopravdanost bilo kog vida javnog ogoljavanja intimnih čovekovih nutrina, na način koji povezuje sakralnost i religioznost. A možemo, mada to ne bi bilo pristojno, sagledati i umetnicu sa aspekta njenog ličnog psihološkog sklopa u odnosu na potrebe za ovakvim načinom ogoljavanja kao vidom sopstvenog ispoljavanja. Mada, i takve analize su mahom opravdane, jer ukazuju na uslovljenosti jednog "umetničkog" izražavanja.

    A što se stručne kritike tiče, imam utisak, mada ja nisam nimalo merodavna da govorim o tome, da je ona uvek bila pod uticajem dnevno-političkih angažmana, bar ona koja je servirana u javnost.

    Ono što meni lično bode oči u postavljenom kritičkom osvrtu na rad Marine Abramović, je teza da je ona oslobođena ihibicija, da je slobodna i kao čovek i kao umetnik. Veoma diskutabilno pitanje, po mom ličnom shvatanju. Pojam slobode je mnogo više psihološko - filozofsko - religiozno - metafizička odrednica svakog pojedinca koji je nosi u sebi, od bilo koje vrste javnog ogoljavanja ljudske prirode u koju svakako spada i destruktivnost.

    Ona je, nažalost, sve više prisutna u ovom vremenu, čak javno ogoljena i bez umetničkog ili bilo kog dugog vida protesta i bunta. U ovom slučaju, kao što sam već rekla, umetnik postaje žrtva svoje umetnosti, jer je samom odlukom da se javno ispolji na ovakav način, već uvučen u sopstveni destuktivizam, i time se približio onom satanističkom ritualnom konceptu, o kome si govorila, napravivši veoma dobru paralelu.

    Isto tako, možemo diskutovati pomenutog gospodina Škerovića, koji se usuđuje poistovećivati Abramovićenu sa Svetiteljem, potpuno izrugavajući ruglu svetost koja u sebi ima obeležje samo bezuslovne ljubavi, bez ikakvog traga destruktivosti.

    citat: “Nije li ovde zaista reč o transfiguraciji umetnika u svetitelja, u nekoga ko neposredno obasjava svoje bližnje istom onom energijom za koju znamo da zrači iz umetničkih dela? Jer svetitelj upravo to radi, svojim dodirom, možda samo simboličkim dodirom, uspostavlja komunikaciju.”

    I da li je ovo samo još jedan pokazatelj vremena u kome živimo, ili samo puki pokušaj da na silu pravimo nove forme umetničkih izražavanja, i stručnih kritika istih, da bi i na taj način sebi omogućili preživljavanje na granici besmisla???

    Kao i svaka civilizacija kada dostigne svoj vrhunac, mora da krene silaznom linijom i pretvori se u svoju suprotnost, da bi iz pepela jedne nastala nova. Čini mi se da mi već živimo dekakdentni period ove zapadno-evropske civilizacije. Bar nam je istorija u tome pružila jako puno primera. Ili grešim??? Tako je i sa umetnošću. Morala je da probije svoje okvire, a probija ih već više od jednog veka, još pojavom kubizma, i pokušajem opravdavanja razbijanja forme, došla do dna, kada se pojavila anti-umetnost. Da li ima dalje od toga, zbilja ne znam. Veliki brat, ili već nešto mnogo gore.

    Iskreno se nadam da će i Veliki brat morati samog sebe da uruši.

    ОдговориИзбриши
  7. Mada nisam imala nameru da sebe stavim u poziciju kritičara jednog nedovoljno precizno definisanog pokreta u savremenoj umetnosti, zvanog performans, čiji je jedan od glavnih svetskih protagonista Marina Abramović, motivisana ovim reakcijama imam potrebu da, kao obični posmatrač koji ne može ostati ravnodušan. (iako nikada nisam imala priliku za direktnim učešćem na njenim performansima, ali sam ih propratila iz znatiželje, sebi svosjtvene)

    U širokom dugogodišnjem opusu Marine Abramović se pojavljuje tema TELO, i naš unutrašnji odnos prema sopstvenom telu i telu drugih, svojevrsna interakcija koji uključuje i emocije kao nazaobilazni odnos prema sebi i drugima. Po rečima i same umetnice u istraživanje se ubaciju i drugi aspekti bića, veza sa svesnim, nesvesnim, povezanost tela i uma... Kao glavni akcenat ukupnog eksperimenta je BOL, faktički nasilje nad sobom i drugima, kao svojevrsna sintagma o opštem nasilju, o stavljanju tuđeg tela u procep bolesnog sadističkog istraživanja, u procep nasilja nad nemoćnim i onima koji su se mogli učiniti nemoćnim, svakako, opet preko sile.

    Marina ispituje i stanje besvesnosti. U jednom delu svog performansa uzima pilulu – lek za katatoničare, stanje ukočenosti mišića, kada čovek ne može da se pomeri satima. Budući zdrava, njeno telo reaguje žestoko na lek, dobija napad nekontrolisanih pokreta... ona posmatra šta joj se dešava. U drugom delu uzima pilulu za ljude čija se bolest ogleda u agresiji ili depresiji. Tada ona prisustvuje samo fizički, njen um je blokiran, ona se posle ovog performansa više ničega ne seća. Ovi prvi performansi gde istražuje povezanost tela i uma, kasnije će je odvesti u Tibet i Australijsku pustinju, gde nastavlja da istražuje sopstvenu izdržljivost. U projektu gde je bila uključena i publika, doživela je agresiju koja je mogla da je košta života. Ovde je ispitivala odnos publike i performera. ’’Iskustvo koje sam tad stekla je da, ako ostavite da drugi donose odluke, možete lako biti i ubijen’’, rekla je Marina u jednom od intervjua, pošto je obezbeđenje intervenisalo udaljivši agresivnog posetioca.


    Ovde ću prekinuti dalje opisivanje njenih performansa jer dovoljno je već rečeno. Postavljam pitanje: Odakle potreba za takvim sopstvenim ispoljavanjima, i to javnih, odakle potreba za samopovređivanjem da bi se izazvala reakcija drugih, mazohistička potreba u službi "višeg" cilja, koji smo nazvali "umetnost" i to egzistencijalizam na njenim ivicama???

    ОдговориИзбриши
  8. Umjetnost je MOST među svjetovima odnosno u samom Svijetu između pojavnog i Duha, dva potpuno različita aspekta života u Jednom se premošćuju, a to najbolje može čovjek umjetnik. Koliko nas umjetnik, koji je nebitan, vodi u taj Nevidljivi Svijet Duha preko sebe kao simbola u pojavnosti, toliko je Umjetnost sama, koja je jedino bitna, Bitna. Mora se priznati da nas neke stvari Duboko zamisle i odvedu tamo negdje koje je TU, u Dubinu postojanja

    ОдговориИзбриши
  9. Umetnost jeste most, dragi Nikobit ein, kao što je i život umetnost. Kreacija. A onda se pitamo dublje, ako je metafizički sve već stvoreno, iz postojanja, šta ostaje čoveku? Da stvara iz nepostojanja, da bi se mogao vinuti i biti čovek, prema misli stvaranja sličan svom božanskom roditelju, a nezavistan od Njega. I to je ta tačka slobodnog izbora gde čovek stvara izvan uticaja sila koje ga gone. Veliko je pitanje šta umetnika goni na taj čin stvaralaštva. Duh se javlja u tom međuprostoru nepostojanja i plodi unutrašnju nameru kojom umetnik ulazi u stvaralaštvo. Koliko je to u današnjem performansu moguće izvan uticaja ega kome je sve pordeđeno i koji najčešće sam sebi postaje cilj. Ne znam. Ego jeste pojavnost. A umetnost bi trebala nastati iz prostora nepojavnosti. Koliko odora trebamo skinuti da bi se ispod najzad pojavila ljubav kao vrhunska lepota?

    ОдговориИзбриши
  10. Sedam (7) je vela egipatske Boginje Izide, sedam je vela vidljivih nevidljive Prirode
    a čovjek nije samo tijelom, on je i nešto Više, makar u potenciji, u čovjeku je sve kao i u svemu što je, samo što je čovjek najbliži osvješćenju ili tom prelazu u Svjesnosti Višem ili Cijelu ili Jednom za razliku od kamena, biljke, životinje i drugog. Dakle, čovjek ne stvara samo u vidljivom ništavilu već i Bićevno, intelektu je to nedostupno, ali vremenski realno i ispod Vela koje se manifestuje kao produženje istinskije prirode u uzročnom ili vela kao simbola kroz koje se prolazi Istini ili Slobodi ili Ljepoti ili Dobroti. U tom razotkrivanju u Sedmom je već Punina kao Ništa konkretno a uJedno sve, Sloboda kao Nužnost i Sudbina jer je Ona to za samu sebe. Mi smo djelići koji se čude samima sebi, djelići koji se boje da će ih Cjelina progutati.

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...