уторак, новембар 29, 2011

STRAŽILOVO - Miloš Crnjanski






Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jos, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, jos vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.


 Fiezole, 1921.


недеља, новембар 27, 2011

SEĆANJE NA BELE NOVEMBARSKE MAGLE





SVE ŠTO SAM VOLELA UMRLO JE VIČUĆI MOJE IME

Pokušaj potiskivanja stihova Crnjanskog u jednom lutanju...
Ili, kako opisati magnovenja sećanja iz prošlosti
ESEJ

Tamo gde jačina slabosti moje ubi i poslednji delić nade čuvanja iluzija nemogućeg trajanja nekih ljubavi, tamo se u izmaglici iznad dunavskih kubika oivičenim telima vitkih zagrljenih topola i jablanova još uvek naziru obrisi izvirućih sećanja. Izviru iz stajaće vode nekih, čoveku nedostupnih, predela duše, kao iz dunavskih razlivenih voda koje čekaju novu kišu, olujom donešenu, koja će ih pokrenuti, uznemiriti. Neka nepoznata želja ima potrebu da ih uznemiri, a opet i strah da ih pokrene, jer isteraće divlje zveri i ušuškane zimovke, skrivene u šibljaku prepletenih kupinjaka. Bojim se uznemiriti nevine ptičje duše, bojim se opterećenja koja im šaljem. Zar priroda nije već upletena u našem korenu i obavija se duž kičme kao trnovito telo divlje kupine; i polako se penje i uvija uz kičmenu moždinu, ostavljajući ukus plodova tek na dubokoj strmini nepca koju ne mogu jezikom dohvatiti i osetiti ukus raspadnutog u vrenju ploda koji se vraća u moju utrobu. Nešto se pokreće u mom stomaku, u pokušaju da pokrene nedostupnom želju čežnjom obojenu. Ah, zašto uznemiravati mirne dunavske vode razlivene po kupinastim kubicima? Da li je to moj odveć prisutan greh ili razlivanje osećanja kojim se Duh poigrava, srećan što može osloboditi svoje obličje. Ah, da li je Bog srećan ili se tugom svojom privija uz moje srce? Da ga ja, možda, svojim skrivenim slutnjama ne uznemiravam isuviše, i nepoznatom ga tugom nalivam i opterećujem prošlim vremenima?

Leno vučem noge po lišću svelom. Leno, još uvek nesvesno, tražim poglede skrivenih trava pod žutim tepihom svelih nada. Leno se vučem po magličastim predelima svojih čežnji. Šum žutog lišća pod mojim lakim korakom odzvanja ehom odbeglih misli, lebdeći iznad srebrnkaste niti koja povezuje vrhove šuma u daljini, kao oreol nekog bezvremenog doživljaja. Topoljak koji se spušta ispod lesnih strmina rubova, usnulog u magli Belegiša, mami zrake sunca ovog novembarskog dana da se probudi. Sve sjaji nekim čudnim sjajem, prelivajući se po mojoj skrivenoj duši bojama koje razbijaju repove magli između zagrljaja već ogolelih grana vitkih topola. I šušanj sjaja opalog lišća odzvanja topoljakom koji se gubi u tišini Dunava. Reka tiho valja vode sećanja svojih pritoka, poštujući njihove tajne nemire. Šum nečujne reke mami šumove moje duše, čemerničke razigrane kantate brzaka pretvorene u elegije skrivenih virova i tišaka.

Iza svakog uspravnog tela topole i jablana predosećam skrivenog pesnika koji luta, još vitak, i šapatom strašnim sluti tišine koje će i mene stići; koje, slutim, već stižu opalim lišćem, svelim sa jesenom umorenih grana. Pevuše magličasti repovi koji se provlače kroz granje: „pevaće ti da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog, uvenulog“. Ah, eno ga, mislim, nadam se; uhvatila sam odblesak sjaja srebrnastog luka kojim se izvija njegovo vitko telo, skriveno iza jablana. Trčim polako, oprezno izbegavajući da zgazim svaku opalu grančicu, da krtim zvukom ne odam svoje prisustvo. Još krijem tajne u maglama. Nema ga, nema pesnika, samo vitko stablo usamljenog jablana između topola koje se smeše mojim uzaludnim razotkrivanjem težine i gorkog ukusa divlje kupine. „Ah, niko nema časti ni slasti, ni plamena dosta da mene voli, no samo jablanovi viti“... Osećam sopstvene dlanove na hrapavoj kori hladnim znojem uzavrelog unutarja. Osećam samo dodir kojim milujem kožu usamljenog stabla, po kome se lagano slivaju kapljice mojih čežnjivih sokova. Jedan usamljeni magličasti veo me obavija. Miluje moje crvene obraze, spušta se dahom niz dušnik, pravo u dno stomaka i pokreće čudne emocije; one davne koje bih da povratim. Nema pesnika, u jablan se pretvorio, i šapuće mi: „Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kada se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog”..
 
Osluškujem, u osluškivanje sam celo biće prenela. Šušti, samo šušti leni vetar kroz granje topoljaka ispod lesne belegiške strmine koja se preprečila između mene i visoke obale. Ni magla se ne može uzdići tako visoko, ni pustiti zrak sunca do topoljaka. Dugonoge devojačke noge, sada već otežale od tereta prošlih vremena, ne mogu poskočiti toliko visoko da bi plavet dostigla. Kao da sam zarobljena između široke i tihe reke i visoke obale lesne strmine koja se  obrušava među topoljake. Zaleđene i od “mladosti svoje uvijene mirom, snegova i leda”moje oči u nemoći blude. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”, peva pesnik u meni, isterujući nepoznate slutnje uznemirenih nevinih zimovki. Tek snovima bludnim, po srebrnkastom luku razapetim između granja usnulih šuma dunavskih kubika, još uvek lutam i pesnika tražim, što ga od negdašnjeg pohoda kalemegdanskih staza još uvek potiskujem. “Želim da posle snova ne ostane trag moj na tvome telu, da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova”, govorio je pesnik mojim sećanjem. Jeca moje sećanje, jeca od bojazni zaborava, od jačine slabosti moje i neminovne smrti iluzija nemogućeg trajanja.

I tamo, na Kalemegdanu, jednog davno odbeglog dana, baš kao i ovde, osećaj mirisa belog u jezi novembarskog sna luta mojim mislima. I reči odzvanjaju opnom moje unutrašnje ušne školjke: Ne gledaj, poželi nešto, nešto veliko i belo, i ne boj se, nije to želja, samo je strah od ispunjenja. I ćuti, sad samo ćuti, jer da te nemu osećam hoću, maglo bela jednog novembarskog sna. Razliveni putevi staze opalog lišća gube se u vremenu koje verovatno više i ne postoji. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”. Osećaj sećanja zalud se širi razgranato na moje golo biće. Neki novi mlečni pupoljci u meni prete rascvetavanjem; nove bele boje razlivaju se po tek uhvatljivom obrisu topoljaka; osećaj čežnje lude strasti i bola kapljica davno izgubljenih i nestalih, što kaplju po jeseni ovog maglovitog novembarskog dana. Strah od ispunjenja ne da da se rascveta probuđena misao. Kao da predosećam senku današnjeg dana kako me je pritisla, senka u punom cvatu. Ne treba tražiti ono što je davno izgubljeno u beloj magli; ne treba, čujem nemi  glas pesnika u meni, “slučano se setih nevesela, jer volim da sklopim oči i ćutim...jer dogodine... ko zna gde ću biti, u tišini slutim....”

Mladost uvijena u pomisao lakih boja koje nestaju u raspadajućim repovima magle tek je prisećanje na pokušaj zaborava pesnika, njegovog testamenta koji kao usud nosim u dubini korenske tmine odakle moja priroda počiva i biva; i tek prisećanje na skoro izbrisan trag, drugog nemogućeg pesnika, ostavljen na žutoj kalemegdanskoj stazi koja se gubi u ovom belegiškom topljaku. Ostalo je tek jedno telo jablana koji se izvija svojom vitkom siluetom kroz sećanje. Jačina slabosti moje polako umire u ovoj jeseni. Osećam, novo rađanje, nekog duha koji se prišunjava, i nežno i drsko u isto vreme, ne hajući za moje skrivene ožiljke koje kao da želim da oživim sećanjem na lepotu koja je omamljivala mladost. One davnašnje boje nemoćnih titraja odzvanjaju šapatima koji se gube sa maglom kroz granje šuma dunavskih mirnih voda: ”Vetar studeni puše, ne stidi se mene nema duše, ni zakona, ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo. Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje a ja mu ne mogah pomoći. Zbaci odelo svoje, U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga”.

Crnjanski, oprosti mi, što sam zatvorila u tvoje stihove i one nevešte, ispevane u srcu čoveka koga sam poznavala ili bar mislila da umem i mogu da prepoznam. Ni ove stihove više ne prepoznajem u sebi; odbegli su, nestali. Tragovi su odavno izbledeli. Pokušavam da se setim čoveka koji je želeo ili bar mislio da može biti pesnik time što je čeznuo za umiranjem. Čoveka koga sam ja želela da pretvorim u pesnika i možda ga ubila time što sam mislila da sam ga imala, a izgubila. Kako bih i mogla kad ni svoj lik u ogledalu nisam mogla naslutiti, samo repove magli koje su se provlačile i nestajale u njegovim dubinama iza mirne površine. Nemoć odvajanja snova od tajni skrivenih među požutelim stranicama nevelike zbirke stihova. “I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne.” Nemoć odvajanja varke moći od vremena koje više i ne postoji, a koje možda nije ni postojalo, osim u mojim snovima. Mislila sam da poznajem čoveka. Pisao je pesme i slao ih zaljubljenima i pomalo zanesenim i u njima ih savetovao da svoje vreme posvete malo više uzgajanju belih ruža. Mislila sam da poznajem sebe. Poverovala sam mu, i u skoro nemogućem pokušaju ipak zasadila nove sadnice trnovitih stabljika već ispupelih belih cvetova. Neke su se primile, a one raspupele uvele su još na početku, gde mišljah u njegovim snovima "da će u lišću svelom udi tvoji zasijati, mrtvi, mramorni, večni". Poverovala sam mu i pružila svoj laki dugi korak kroz aleju mramornog vrta, ostavljajući ga daleko iza sebe. Čovek mora ponekad da izgubi i sebe, da bi se pronašao; da poveruje u nemoguće da bi otkrio moguće; da umre u svojim nemogućim snovima da bi otkrio san mogućeg.

Sve što sam volela umrlo je vičući moje ime, a ja mu nemogah pomoći. Moja želja da živim bila je jača od umiranja. Moja čežnja za ubijanjem tuge bila je ispred njenog prihvatanja. To je strahom bilo naliveno predosećanje. Mirisi onih primljenih ruža su me odvukli u nepoznato, vukući ka visinama u kojima muka ne počiva, ali kojima se jedino s mukom možemo približiti i u kojima zasađena zla ne rastu. Ali, tek prepoznavanjem svojih zala, i pretvaranjem u nemogući pokušaj božanske kreacije, spava gajena želja da se približimo dalekim predelima u kojima se skriva radost čekajući otkrivanje. Sećanje probuđeno šumom ovog jesenjeg lišća belegiškog topoljaka još uvek me vezuje za svele stabljike, rasute bele latice koje se nisu nikad razvile u davno izmaštanom mramornom vrtu. Vrtu koji je zaleđenim snovima od straha potiskivao moje slutnje. I sećanje pretvoreno u trenutak, ništa više; trenutak nečega što možda više ne postoji kao stvarno, iako davno naslućeno. Samo su se mirisi belog razlili po mojim mislima. I tuga umiranja bledi, pod mišlju da se i ovog trenutka bar neki najsitniji delić moga tela osušio, kao svela latica nevine ruže, otpao od žive mase moga bića, umro pod naletom vremena i trenutka koji upravo sada prolazi. Umiru sve naše ljubavi pod neminovnošću novih rađanja, duhom terana u izgon neizvesnosti; izgon novog, nove radosti koju Vaseljena priželjkuje tek u našem prostoru duše. I radosti bola novog saznanja da nema vremena, da nema trajanja koje ostaje večno, a nepromenjeno. Da li je nešto od svega toga ostalo, osim pokušaja želje da se oživi sećanje na trenutak mučne lepote? A da li je i to uopšte moguće? Ako i jeste, zašto vraćati vodu ka izvorištu? Gde se to čvor divljih kupinjaka upletenih oko naše kičmene moždine skrio? Više ništa nije isto, više ništa neće biti isto. I ne treba uznemiravati mirne dunavske vode razlivene po kupinastim kubicima.

Ni ja više nisam ista kao tada, na kalemegdanskoj stazi, obavijena belim maglama. I ove tvoje stihove, pesniče, ja osećam drugačije, drugačije ih izgovaram nego one novembarske večeri. Na Kalemegdanu, bregu razasutih misli koje su ostavile epohe, ostao je da počiva i moj davnašnji san. Drugačiji si, pesniče, u meni; i ti si mojom promenom novo ruho na svojim rečima dobio. Ušao si u mene, ali to već nisi bio ti, kao što ni danas nisi, jer danas to osećam da znam. Već samo duhom ovenčan moj sopstveni san, slatka obmana želje za zaustavljenjem vremena.

I nekada beše jedna mladost koja nad bolom i stidom u telu golom mišljaše da je pronašla spas i lepotu uviranja; lažno utočište skrivenih nada, umesto lepota koje zaboravismo pod naletom nasleđenih nam i tuđih misli i želja. A, da li su to bile naše želje ili je tek želja bila nešto nedokučivo, tajnom obavijeno, veliko i prostrano svetilište Vaseljene u duši našoj smešteno? Kako je misao moja drska i tanka ko suva trska, a duh ne poznaje niti mu se obraća. Samo luta predelima srebrnih lukova koji lebde izmaglicom. I blude moje misli, u nemoći da dobiju svoje noge i širokim stopalima zemlju dohvate, i osećaj da čvrsti koren osete i tek onda da se u nebo uzdignu.

Ah, da li jablanovi viti imaju doista plamena da tebe vole? Da li smo mi ubice ljubavi kao što je vetar umorio lišće vitog jablana u ovom belegiškom topoljaku? Ah, a da li je postojao plamen u tebi da bi bio dovoljan za ljubav da ostane živa? Ili je plamen odista dželat koji sagoreva sve prisutnog trenutka nedostojno?  Dželat koga priroda osvećuje novim prolećnim listovima. Ako je tako, čemu patnja, ako ne radost pred novim listanjem? U našim  ljubavima skriva se pritajeno zloslutno umorstvo samoće; nemoć opstajanja u društvu topola koje nas ne poznaju i koje nikada nećemo upoznati; kao ni sebe dovoljno, ni sopstvenu dušu koja zatvorena u baršunastoj krletci ostaje sama i neshvaćena; željna razgovora, boja i oblika. Kao da ostaje negde razobličena, i lažnim očima sagledana. Da li ja svoju dušu vidim očima bezdana? Imam li takvih moći?  Iznova sebe pitam i gordost svoju skrivam. Koliko nam čežnja da budemo voljeni zatire sopstvenu, duhom nagnatu, potrebu voljenja? Voleti, a ne biti željan voljenja, postojati, a ne tražiti u drugome potvrdu postojanja. Da, to je ipak samo moja lična stvar, i ne tiče se više nikoga, ni tebe pesniče, predosećam u zgrčenim grudima neveselu istinu. To je sve ono što postoji između mene i duha koji se sa mnom poigrava, a čije prste još nisam prebrojala, ni videla. U magličastim trakama su upleteni.  Raspon srebrnkastog luka između neba i korenske tmine samo je moj. Sebična sam, i šta ja tu mogu, sebična sam, jer sam oduvek bila sama, i jer smo oduvek uistinu bili sebični u strahu da ne ostanemo sami. Sve spone su bile samo magličaste trake, ponekad jače od paukovih niti koje bi mogle nosti srebrni most prema drugoj obali, i više od toga. I pređeni put i svaka stopa tog puta bila je samo moja. U nju nije moglo zgaziti tvoje stopalo. A ja sam želela gorko da svoja mala stopala u tvoju, u snegu, stopu stanu. Kakva zabluda, jer sneg se uvek novim prolećem otapao. I naši tragovi ostajali su nevidljivi, tuđim i novim koracima prekriveni.

I gledala sam na putu krv iskapanu iz okovanih srca, i osećala sam bol zarobljenih duša koje je duh uporno razdirućom ljubavlju lečio, i gledala sam i videla, i grč, i osmehe, i one lažne i iskrene, i nemoći koje su lažnim moćima progovarale kroz nečujne krike. Ah, sve što sam volela umrlo je vičući moje ime, a ja mu nemogah pomoći. Sve što je u meni postojalo kao da oduvek postojaše u svima vama koje sam paukovim nitima vezala za sebe i u krletku zatvorila. I strah postojaše, iako ga nisam znala, da kao ženka pauka ne progutam one koji su mi se približavali. I strah da samu sebe ne pretvorim u krvoždernu zver koja guta ljubav za laki obrok, otima deliće duša koje se u grču brane da je dobrovoljno daju. I svoja davanja sam dugačkim crvenim noktima pružala da bih zagrabila nešto što nisam ni znala gde obitava. Strahove nad samoćom sam gajila, kao da nisam čak ni slutnju imala da me onaj što se oduvek samnom poigravao nikada neće ostaviti. U magnovenju se u pesnika pretvarao, u magličastim snovima se stapao u muške siluete koje možda i nisam volela. Podsvesna ubijanja najgluvljih delova noći i krojenje njegovog lika sa imenom koji ništa značio nije, pretiše da me progutaju grehom. I iza ovog usamljenog jablana nisam naišla na pesnika, jer se u drvo pretvorio, šapuće mi kroz duh vetra koji veje opalo lišće. I moje čežnje i slutnje, da li su uistinu moje, ili me je šumski Duh iznova okretao kao malu svemirsku čigru, zvrčak u obličju lakonoge devojke sa prevezom svilene marame preko očiju? Ako mu je to radost donosilo, moram mu oprostiti.

Sve što sam volela ili bar želela da veđžem za sebe u nemoći, umrlo je vičući moje ime, a ja mu ne mogah pomoći. Ni golo telo moje više nema moći da bol u radost pretopi. Ostaše mi samo milovanja predela lakih snova. Ni pretvaranja svojih čežnji da u stihove tuđe mogu svoj san da stavim. Gorki ukus nepoznatog što me svojim rečima omami i zavede, jedino ostade negde u dnu stomaka. Loša varenje zadahom svoga i tuđih tela potsećaju me sve više da vreme numitno teče i bolom zbog potisnutog zaborava viče. Ipak se sve ovo samo mene tiče. I sve ono što je moje umrlo u meni, umrlo je vičući moje ime, a ja ni njemu ne mogah pomoći. Možda je to neka svemisrska misija, jer je tako oduvek trebalo biti. Možda, jer sve na ovom svetu nova rađanja čeka, gde radost svaku tugu nad umrlim ostavlja, tamo gde je ostavljen trenutak u večnosti.

Crnjanski, tebi se u ovom trenutku obraćam sa željom da oprostim sebi tvoje stihove i rime. Ukrala sam ih one davne maglovite zime, na razbarušenoj kalimegdanskoj stazi. Tajne prete da nas zavedu i ponište našu dušu u našim lakovernim stihovima. Tajne progledane u istine zatvaraju vrata starih vrtova. Predosećaj novih ružičnjaka koje čekaju nas, svoga nezamenljivog vrtlara. Zatvaram ovu požutelu knjigu u koje sam još davno skrila crteže rumenih i dugonogih lakih devojaka, i požutele listove milimetarskog plavog papira sa rečima zaboravljenih molitvi, osušenih suza koje su skrivale i otapale i malo zla u očima, izgorelog u želji prevelikoj, koja možda i nije bila moja. Ostavljam “nebesne one boje, gorke i beskrajne. I kad razgrnem doline, rukama obema, i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka, vazduhom kupanih voćaka i tela.” Ostavljam ih da počivaju u svojim prostorima, međ svelim lišćem  mramornih vrtova jedne mladosti i prošlosti. Oduvek je čežnja vukla moje noge putevima mojih snova utopljenih u beskraj ovog neba što se iznad magličastih oblika promalja iznad Dunava; snova koji čekaju javu da se obistine; koji skriveni duh ovih topljaka svojim nevidljivim rukama razbacije po žutom lišću, skoro nehajno, a uvek njemu dobro znano, oduvek se igrajući novim mogućnostima, onim što vreme neumitno nosi u svom čvrstom zagrljaju. Pitam se, a da li je i ovaj trenutak samo san koji je na svom umoru, neblistav; otapšće kao crveni list kad vetar pusti svoje duhove da se razigraju.

Bog se raduje promenama našim, svakim titrajem što dušu oslobađa, raduje se našim otvorenim očima koje iz srca proviruju, koje u bolu od prejake svetlosti pokušavaju videti svet. Raduje se rađanju našeg novog dana u nama. Iako u krvavom oslobađanju, svako rađanje se iza umiranja javlja, kao i svaki dan u krvavom promaljanju sunca iz tmine noći. Kako bi inače stigli do Duše, kako bi je pronašli, ako ne osetimo dah rađanja novog. Otkrivamo je posle svake smrti, novim plačem i teškim korakom. Svaka naša misao kad zablista nova, nek ostavi ona sećanja iz snova, neka ih "pomiluje kao neka daleka brda i ledene gore, blago, rukom"... "i dušu nam uvije beskrajnim mirom plavih mora"... samo, i bar na trenutak, a onda, ipak, vraćajući se sebi, pustimo ih da mirno počivaju u sopstvenom postojanju. Razgovor s mojom dušom predosećam, a ona me teši i miluje:  “A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka”. Zatvaram požutelu knjigu i pesnika ostavljam da bludi svojim mislima, u  maglama svojih predela daleke Sumatre, tamo gde sam prvi put predosetila strah od ispunjenja. Izlazim iz baršunaste krletke. Vreme je.

Autor: Su Tanasković

Esej  objavljen u ediciji ZAVETINE




петак, новембар 18, 2011

NEMIRI IVE ANDRIĆA



Bambinapastello


U djetinjstvu mome izabrao si me i označio da idem Tvojim putem. - Nisu mi bile pune četiri godine kad sam usnio da mi je sa ikone sišao jedan svetac, blijed i okružen cvijećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu dotežalo.

I ništa mi drugo nisi na put dao.

Tebi me je zavjetovala majka moja u času tjeskobe, u jednom od onih časova kad nema niotkud pomoći i kad su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih.

Ko je još vidio da se mala djeca tako opremaju u svijet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zavjeta? A ipak, Ti si me tako poslao i sa licem oca, koji se rijetko smije, strogo označio put moj.

Pa kao sam mogao biti srećan?

I još sam bio lud i samosvoj, otimao sam se putu i pozvanju, trgao sam u stranu i bio sam kao zlo dijete koje ne spava kod kuće nego bjega, nečisto, sa vlatima sijena na odijelu a pogled ima mutan i nestalan kao ničije pseto.

Kad Te nisam vidio nad sobom, mislio sam da Te nema. I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio grijeh i strašnu radost kao ja. Prolazio sam svijetom i udarao lijevo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su se redom, kao po nekom mučkom dogovoru, bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovjekova, i poslije sam dugo sjedio krvavih ruku, na kamenu.

Jer kasno sam uvidio da se ne otvaraju silom.

Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovjek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto se pred mojim koracima svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak.

A to si Ti htio da me odbiješ od svijeta kao što se djeca od godine odbijaju od sise: da im ogrkne i da im se ogadi. To si Ti, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i svijeta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš ljubavlju koja boli i posvećuje.

Ivo Andrić - NEMIRI



IZ ANDRIĆEVE RIZNICE

EX PONTO - Ivo Andrić




  
   Dva dana me već ne izvode ni na onaj jedan sat šetnje, jer kiša bez prestanka sipi.

     Meni se čini da mi neprestano vlaga navire u ćeliju i da mi pada po licu i rukama kao lepljiv talog. Moj pokrivač je oštar i studen, moje jelo ima ukus limene posude i moja ćelija onaj neopisiv zadah uskog prostora u kom jedan čovek diše i živi, bez promjene i zračenja.

     Ali tu za mojim vjeđama - sklopim li samo oči - živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. Sve što je ikad samo taklo oči, usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini ove patnje. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni.

     I sad kad sam sve to izgubio puni mi dušu beskrajna blagodarnost za sve mnogostruke i divne darove što ih život daje onima koji su srećniji od mene.

     Otkud mi ovo čudno osjećanje?

     Ja kroza nj prolazim kao kroz tamnozeleni mir i mirisnu tišinu omorikove šume u ljetnji dan. I zaboravljam sve oko sebe.

***

      Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem.

     Koga ljubi sada ona mlada žena?

     Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

     Koga ljubi sada ona mlada žena?

     Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.

     To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.

     Koga li ljubi sada ona mlada žena?

***

     Budući! Slobodna djeco; zoro noći naše, kad se budu slobodni i visoki domovi vaši ocrtavali na istom nebu, koje je gledalo patnju našu i sram i smrt, niko neće pomišljati da ti moćni temelji počivaju na našim kostima. Sreća bezbrižna i misli naprijed samo.

     Što će vas sjećati otaca vaših koji su bili veći u trpljenju nego u borbi?

     Vaš život biće naš zaborav.

     Tek u nesvjesnoj suzi vaših ženâ, u zanosima mladićâ, maštanju djevojakâ, moćnoj svirci ili riječima vaših pjesnika, bljesnuće možda na čas spomen otaca vaših čiji je život bio kratak, a bol ogroman. Tek najbolji među vama osjetiće, možda, da iz tih svagdanjih događaja bije, kao vjetar, beskrajna žalost mrtvih i nijemih života koji su živjeli i mrli za vas, Budući!

***

       Žene, ja ne znam kome ste vi bili blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko naših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.

     Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.

     S čega mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?

     Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugave linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.

     Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence, ili zadaje bol ili pretvara u gorčinu?

     Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.







субота, новембар 12, 2011

MISTIČNI VITRAŽI ZVUKA - Ljubica Marić






ЉУБИЦA МАРИЋ

био
    графи
             ја

  ■

сећање сам своје
и своје порекло
ја сам честица себе

и отпор Закону сам
и ред и хаос његов

ја сам и десна страна
и лева страна кугле
и трен сам који не схвата
                           што памти
и трунка на ветру
                        непознатом

                  и глас
                и глас
                  и глас
                  и глас
                                 и глас

            ■

       има ли одјека...
има ли одјека тамо негде...
         у даљини
         у празнини
         у хаосу
         у тишини

     има ли одјека...

            ■

досегни гласом
досегни гласом далеке
                  просторе
досегни гласом далеке
       просторе свемирске
у себи

            ■

иза најдаље даљине
као да ничега нема
величанствено је то

а најдаља даљина
најближа је најближој
                            близини
и живо сада
гони се са њом
и рве
и љуби

           ■

можда сам још
        у плаценти
можда сањам
      што ће бити
можда још није
       што је било
или већ беше
      што настаје

            ■

    једна опна
у средини опне
        сенка
      у сенци
        срце
        куца

            ■





HODAM ZA SVOJOM SLOBODOM
Zapisi (1996–2000) - Ljubica Marić

Cela Priroda je nesavršena; jer da je savršena ne bi bila živa. U njenoj simetričnoj osnovi vlada izvesno odstupanje od simetričnosti – izvesna asimetrija – i time: kretanje i tako oživljavanje!

Vreme je senka bitisanja našeg.

Najteže mi pada ono što govori nečije ćutanje.

Divim se Vašem divljenju, jer samo ono daje smisao životu – divljenje i davanje!

Idem, hodam za svojom slobodom, ona me u svojoj tihosti vodi dobrim putem.

Zaboravili smo na snagu instinkta, na snagu neposrednosti, na snagu intuicije – talenta – istinitosti, na prvenstvo stvaralačke moći.

Umetnost nas osposobljava da u sve većoj meri možemo da čujemo, vidimo, doživimo beskonačnu raznovrsnost i dinamiku sveta.

Svu lepotu naše oči stvaraju, a potpuna biva kad im pogled prodre u njenu sadržinu i poreklo.

Vratimo stvaralaštvo na plodnu njivu u kojoj klija i iz koje niče, vratimo se unutarnjem svom svetu sa bogatstvom još nepronađenim.

Najvažnije je da nešto oživi životom ma i za trenutak; jer Trenutak je Car svog trenutnog carstva – neponovljiv, nepromenljiv, NEPONIŠTIV.

Sačuvaj prasliku onih miliona dragocenih cvetića koji su i TI u TEBI.

Dušo moja, budi sama, puna si voljenih koji prođoše i onih koji nailaze – sa njima si.

I kada bi ljudi živeli hiljadu godina – i hiljadite godine bi opet nešto spoznali.

Oči uvek govore istinu (makar i u trenu trena) za onoga ko ume da ih čita, u koga prodru, koga prozrače do dna podsvesti, a onda i do svesti.

U svu arheologiju života, u sve stvaranje, u svu umetnost utkana je iluzija kao najrealniji činilac života, kao prisutni ZAMETAK svake IGRE, sve do vrhunskih ostvarenja ljudskog duha.

Šta mi znamo o ponornoj svesti! To znaju samo ludaci i stvaraoci.

Duša je ono treperenje između želje i smrti.

Bilo i prošlo, a nikad neće prestati.

Mi proživljavamo u sebi mnoga lica, mnoge karaktere. Treba samo imati hrabrosti, pa osluškivati one „letimične želje i namere” (da ne kažem tajne razgovore), ukoliko nam to, naravno, naša sujeta dozvoli.

Svaki slučajni zvuk koji ispunim MUZIKOM – on je DAR SUDBINE.

Brojke su smešna stvar, postoji samo JEDAN.

Svaki težak trenutak je jedna mala večnost.

Samo u hrabrosti za istinitost vidim mogućnost za duboki mir i izdržljivost.

Ko sve od naših predaka ludaka ne progovori, ponekad, iz nas!

Važno je imati znanje, ali je važnije sticati ga sopstvenim razlikovanjima.

Patnja je vrhunac našeg bića – ko je izbegne, nije uspeo.

Neka svako kod drugoga pretpostavi nešto bolje, ako mu nije neophodno da pretpostavi nešto gore.

Slikarstvo nas uči da slikamo očima.

Da stojimo na pramcu broda usidrenog uzvodno i gledamo u reku, verovali bismo da napredujemo. Neka čovečanstvo razmisli!

Verujem da je ovaj zemljotres ekološka reakcija na dubinsko razaranje našeg tla – dva udara u razmaku od nekoliko sekundi. 29. APRIL! (oko 3 sata) 30. 4. (1999)

U jednom satu: bombardovanje, grmljavina (prirodna), zemljotres (slika tla)!
Čovek treba da poseduje izvesnu dozu superiorne ravnodušnosti u sebi da se ne bi usitnio u svađalicu.

DVA znači različitost.

Nema stajaćeg trenutka, a sve što se dostiže to se i prestiže...!

Ono što mi se čini tačnije je od onoga što znam.

Invalidi duha i čovečnosti vladaju svetom.

Možda bi se svemu mogao naći početak osim samom Početku





LJUBICA MARIĆ (1909-2003)

Ljubica Marić, kompozitor, dirigent, pisac, slikar i vajar, jedinstveni stvaralac u umetnosti 20. veka i jedan od najznačajnijih srpskih umetnika, rođena je 18. marta 1909. godine u Kragujevcu. Njeni roditelji, otac Pavle i majka Katarina (rođena Đorđević), živeli su nekoliko godina u Kragujevcu, pošto je Pavle Marić tamo službovao kao zubar. Porodica Marić je inače i  poreklom iz okoline Kragujevca, a po profesiji su tradicionalno bili lekari. Ljubičin pradeda po majci, apotekar Kaparis, bio je poreklom Grk iz Atine. Po isteku službe u Kragujevcu, porodica Marić se preselila u Beograd. To je vreme Balkanskih ratova, u kojima je Pavle Marić aktivno učestvovao. Poginuo je na svoj 50. rođendan, 1913. godine, kod Zaječara. Ljubica Marić se sećala parade vojnika po povratku iz Drugog balkanskog rata, kada je konj njenog oca, uz zvuke truba, prodefilovao bez svog jahača. Otuda snažna impresija zvukom truba, čiji će se poklič javljati u njenim orkestarskim delima.

Izvor:

"Ljubica Marić je upotrebila čitav arsenal savremene muzike da bi ostvarila visoki cilj. Ona govori iz dubine svoje duše, jasnim i impresivnim jezikom...", reči su Dmitrija Šostakoviča o muzici Ljubice Marić. Njenu muziku i originalnost izraza hvalili su i drugi veliki umetnici 20. veka, poput Bartoka, Lutoslavskog, Habe, Nikolaja Slonimskog (Nicolas Slonimsky), Hermana Šerhena (Hermann Schrechen) i Marijusa Flothausa (Marius Flothuis). Svi oni su smatrali da dela Ljubice Marić spadaju među najveća muzička ostvarenja 20. veka.

Ljubica Marić je prešla ogroman umetnički i intelektualni put da bi, svojim muzičkim delima, omogućila srpskoj muzici dostojno mesto u evropskoj muzičkoj baštini. Ona je 1929. godine prva ponela diplomu kompozicije stečenu školovanjem u Srbiji. Na Državnom Konzervatorijumu u Pragu, Jozef Suk ju je primio na poslediplomske studije, a za vreme tih studija ona je pobrala velike uspehe na festivalima u Amsterdamu, Strazburu i Pragu. O njoj su kritičari pisali kao o genijalno obdarenoj ženi, a njenu muziku promovisao je veliki pobornik savremene muzike, Herman Šerhen. Najznačajniji kamerni ansambli i orkestri izvodili su njenu muziku, kojima je često sama dirigovala, a Alojz Haba joj je ponudio mesto asistenta na Odeljenju za četvrtstepenu muziku Državnog Konzervatorijuma u Pragu. Drugi svetski rat je omeo nastavak njene međunarodne karijere, pa je ona najveći deo svog života provela u Beogradu, živeći povučeno i komponujući izvanredna dela. Bavila se i likovnom umetnošću, pisala je i filozofsku poeziju, bila je profesor Muzičke akademije u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ljubica Marić je prvi kompozitor ikada koji je upotrebio crkvenu muziku vizantijskog porekla u neliturgijskim delima. U svojim kompozicijama ona je ostvarila visoko originalnu sintezu srednjevekovne muzike i avangardnih iskustava muzike 20. veka, stvarajući dela potresne filozofske liričnosti. Njena muzika je najavila nastanak postmodernizma i minimalizma, a bila je i preteča Arvo Perta (Arvo Pärt) i Džona Tavenera (John Tavener).

Pred kraj njenog života, muzika Ljubice Marić ponovo je sa oduševljenjem prihvaćena u velikim evropskim muzičkim centrima Holandije, Nemačke i Velike Britanije. U Amsterdamu se održao čitav niz koncerata njene muzike, izdat je kompakt-disk sa kamernom muzikom, Fondacija KölnMusik naručila je od nje novu kompoziciju, izdavačka kuća Furore Verlag iz Kasela objavljuje partiture svih njenih muzičkih dela, a diskografska kuća Chandos izdala je kompakt-disk sa njenim najreprezentativnijim kompozicijama. O Ljubica Marić govori se kao o jednom od najoriginalnijih muzičkih stvaralaca druge polovine 20. veka.








петак, новембар 11, 2011

ZA MATERNJU MELODIJU – Momčilo Nastasijević




 



Jedna je umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh) polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Leonardo peva kroz lik što Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moći podneti maksimum bola: tada zapeva u duhu od bilo dodira, i znak je da mora nadživotno stvarati.

Nem je Bog u svetu biljaka i životinja; kroz čoveka muca, kroz umetnika progovori, čijemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.


***

Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju koja, dolazeći iz nadubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode (i matematička apstrakcija izražena, pa sadrži svoj stepen raspevanosti). Korenita je i kolektivna, i dan-danji u razgranatosti jezika u narečja, i sve do pojedinačnog uzraza, deluje spajajući. I čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je širi obim odjeka. Pa još se nije čula melodija koja bi poticala iz same srži duha, koja bi, time što je individualno najdublja, imala svoj adekvatni odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. I koja je proglašena sveopštom, ipak je, kao strani jezik, traba unekoliko učiti slušanjem. Merilo za maternju melodiju, pogodi li ili ne pogodi od prvog slušanja...


***

Melodijom duh sebi krči pobedu u svetu. Muzička poplava ravna je religijskoj...


***

Po sebi se razume, prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza. Besmisleno je siliti instrument da da sasvim drugačiji ton. Jer je bit poezije upravo ono čemu se tuđe nipošto ne povinuje. A povinuje li se, ipak, znači i prevodilac i pesnik od čiste rase, i dve se raznorodne maternje melodije čule o istom predmetu. U tom slučaju, bolje da je još jedno pesničko delo nastalo...


***

Sila govora (ovo nikada nije dovoljno naponavljati) ne leži toliko u očevidnosti dokaza koliko u istinitosti tona. Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodre u podsvest, njime otvore neotvorenima vrata. A iščilili li pojam o svojoj rodnosti: na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin.


***

 A šta nama ostaje posle tolikoh procvata u svetu? Ako je iole  još nagona da se sebi i drugima saopštimo najdubljem (čitaj: opštečovečanskom) stranom svoje prirode, valja nam se bukvalno vratiti maternjoj melodiji. Žilavost duha da odoli svemu, da stvari sve, baš u njoj, a ona je oslabila u nama od pasivnog podavanja tuđim talasima. Neutralisalo nam se u duhu, vlada neka trostruko ukrštena melodija, i čime se zavaravamo da smo koraknuli kulturno, ništa je manje nego nepremostiva brana svemu što bi stvaralački da pođe iz nas: gubimo sve više ključ svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa opštečovečanske vrednostu nije postalo slučajnim ukrštanjem spolja. Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko prodno u rodno tle. Jer  opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.


***

Dva su stava primanja: Kad očvrsne duh u svome, onda se ne samo odoleva tuđem nego još ono budeći deluje i plodonosno. Tada se stvori kao žiža ličnosti kroz koju i kad prodre talas, ma iz najveće daljine i tuđine, prelomiće se u najličniji obrt. Na sve melodijske nadražaje spolja odgovoriti svojom ličnom melodijom. To je aktivno primanje.

I obratno, kad se ropski prima ( a to biva u neprekaljenosti maternje melodije) najveći deo lične sile ode za navijanje i podešavanje tuđemu; čovek se najzad i navije i podesi u savršenog primaoca, ali je upravo za toliko izgubio moć da se jednom i njegov glas  sudbonosno začuje. Jer ako nema svog stabla, ili je ono slabačko, onda ni pomena o nekom oplemenjivanju, onda se i sam kalem osuši. A duboko ukorenjenom stablu i ne treba kalemljenje: čim iz veće dubine potiču sokovi, tim će se plemenitije plod zametnuti. Tuđa su strujanja tada kao vetri: Blagotvorno savijaju u sve veću žilavost.

Time završuje: problem je našeg muzičkog uzraza u većoj meri duhovne nego tehničke prirode. I zaludu praviti sebi krila kad se nema snage za polet.



Izvor: Sabrana dela: Eseji, beleške, misli - Momčilo Nastasijević



SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ - Vladeta Jerotić






    U poznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.

    Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: „Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.“

    Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: „Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti.“

    Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.

    Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače.

    *
    Dva puta sam prisustvovao jakim uzbuđenjima kojima se Isidora rado predavala kada su bili u pitanju susreti sa umetnicima visokog reda. Čudno je bilo posmatrati je transformisanu, kako na nekoliko minuta postaje odjednom mlada, dobija boju na uvek bledim i bledožutim obrazima, kako joj mišići u čitavom telu podrhtavaju nekim finim treperenjem, ili kako nije više kadra da sedi, već gonjena unutrašnjom vatrom koja se razgorela do ushićenja, nečujno, hitro hoda kroz sobe kao na krilima.

    Prvi put je to bilo posle izložbe Henrija Mura, sa koje se upravo bila vratila, drugi put u vreme zajedničkog slušanja Laloove Španske rapsodije u izvođenju Jehudija Menjuhina. Za ovog velikog umetnika imala je samo relji divljenja i poštovanja. Znala je o njegovom životu mnogo zanimljivih detalja, čak i godinu rođenja, iako je govorila da godine loše pamti. Muzičko obrazovanje Isidorino bilo je tako izdiferencirano da mi se pri njenoj analizi ove Laloove rapsodije učinilo daje bila rođena za još jednog kritičara. Umela je u toj analizi da uoči mnoštvo finih detalja iz solističke violinske partije i da zrelim muzičkim rečnikom objasni šta je uvek iznova oduševljava kod Menjuhina.

    *
    O ocu je govorila sa poštovanjem i odanošću, kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć čita razne tvorevine ljudskog uma. Bio je znatiželjan, putovao po svetu i znao jezike. O majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca.

    Iščitavajući Tomasa Mana, naročito njegova poslednja dela, tražila je da objasnim šta medicina zna o odnosu bolesnog u čoveku i njegovog mišljenja, odnosno stvaranja. Man je za nju primer bolesnog genija. Naravno da smo u tom razgovoru u odnosu fiziološkog i psihološkog u čoveku došli do starog i prastarog problema genija i ludila, pred kojim smo nemoćno zastali. Činilo mi se da se iza ovog pitanja krilo interesovanje za njenu sopstvenu nervnu ustreptalost koja joj je čitavog života donosila toliko fizičkih bolova, ali i stalni podstrek za raznovrstan i plodan duhovni rad. Inače, Isidora je veoma dobro poznavala Manovu biografiju, znala je čak i sve njegove bolesti, od kojih ga je, poslednja, plućna, naterala i na tešku operaciju koju je vrlo dobro podneo, i to u 72. godini. Kao što to uvek biva kod stvaralaca, i nju je interesovala geneza njegovih dela, kojoj je sam Man posvetio posebnu pažnju, objavljujući posebne knjige na ovu temu. Iako je dobro poznavala nemački duh, ne samo posredstvom literature već i u neposrednim susretima sa Nemcima prilikom njenog dužeg boravka u Berlinu, davno, pre rata, bila je ipak iznenađena ogromnom sistematičnošću u radu Tomasa Mana. Ponekad joj je izgledalo kao da je bio samo genijalni sređivač i sintetičar skupljenog znanja i materijala kome je udahnuo prvi život. Ovo se naročito odnosilo, po njenom mišljenju, na Doktora Faustusa.

    *
    Retko je govorila o snu i nije mi nijedan svoj san ispričala. Na pitanje kako provodi noć, kaže da čuje svako otkucavanje časovnika i da uvek zna koliko je sati. Izgledalo je da su joj i noću „sve sveće u glavi upaljene“, kao što je to jednom rekla, za dnevni rad. Jednom, pre rata, pričala je, za vreme rada spopala ju je odjednom neobjašnjiva pospanost. Nešto slično dogodilo joj se samo još jednom, mnogo ranije, i to u vozu. Držala je u ruci tašnu sa novcem i znala da treba na nju da pazi u punom kupeu. San je, međutim, naišao tako neodoljivo da je sva malaksala i ispustila tašnu na pod, ostajući potpuno svesna šta čini i ponavljajući u sebi bezbroj puta kako ne sme da zaspi jer joj mogu ukrasti tašnu. Ipak je zaspala, a tašnu joj nisu ukrali. U ostalom, spavala je samo nekoliko minuta. Kada joj se ova navala sna ponovila posle nekoliko godina kod kuće, za vreme nekog pisanja koje je morala na vreme da završi, spopao ju je bes. Šetala je po sobi, umivala se, izlazila napolje, ali uzalud. Ipak nije htela da popusti. Uzela je žarač koji joj je bio pri ruci i dobro se udarila po glavi njegovom metalnom drškom. To ju je, naravno, razbudilo. Produžila je da radi, ali je uskoro osetila kako nešto toplo curi niz slepoočnicu prema obrazu. Morala je da ode na hirurško odeljenje da joj ušiju ranu. Nije propustila da spomene onu divnu Čehovljevu priču o devojčici koja je zbog neodoljive potrebe za snom zadavila dete.

    *
    Nije pričala gotovo nikad šta tog trenutka radi, ali mi je dvaput sa oduševljenjem pomenula Pola Valerija, čiji je Traktat o Leonardu upravo prevodila. Kada bi govorila o nekim detaljima prevoda koji su je danima mučili jer ne može da nađe odgovarajući izraz na našem jeziku, o radu pažljivom, pedantnom i sporom, ličila mi je na savesnog eksperimentatora-naučnika koji ne objavljuje rezultate svojih otkrića dok ih dobro ne proveri i ne iscrpe sve autokritičke mogućnosti. Nije propustila da mi i tada ponovi svoju omiljenu misao da je svaki prevod u osnovi apsurdan jer je nemoguće transformisati jedan jezik u drugi. Valerija nije mogla dovoljno da nahvali. Videla ga je samo jednom u Parizu 1932. godine, kada je proslavljana 300-godišnjica Spinozinog rođenja. Bili su predstavnici raznih nacija, koji su se smenjivali u svojim govorima o Spinozi. Valeri je strpljivo i pažljivo slušao, ali kada je došao na red neki Nemac i počeo da govori na lošem francuskom jeziku, zanimljivo je bilo posmatrati Valerijevo lice kako se nervozno grči u mučnom nestrpljenju da već jednom bude kraj tom masakriranju francuskog.

    Povodom smrti Pola Klodela, bilo je reči o ujednačenim, svetlim religioznim egzistencijama kao što je njegova. Doživevši jednom preobražaj, čitav njegov život otada tekao mirno i spokojno kada je bila reč o veri. Ispričala mi je, živopisno, da je u nekom časopisu pročitala kakvo je bilo intimno prijateljstvo između Klodela i Žan-Luja Baroa. Jednom ga je Klodel sasvim uzgred pitao da li je bio nekad u katedrali, na šta je Baro odgovorio negativno. Klodel mu ništa nije rekao. Kada je došao Veliki Petak, Baro se setio razgovora i rešio se da ode u crkvu. Atmosfera je bila osobita. Upravo se jedina sveća koja je predstavljala svu svetlost toga momenta u katedrali odnosila iza oltara simbolišući Hristovu smrt. Baro je proživljavao nešto sasvim novo. Na izlazu je stajao Klodel. Stisnuli su samo jedan drugom ruke i razišli se. Baro je prvi put tada osetio neki stid, koji nije umeo da objasni, ali koji ga je iznutra čistio. Bio sam uzbuđen kada je Isidora završila ovo kazivanje evocirajući stihove iz Verlenovih Mudrosti.

    *
    Religija je bila čest predmet naših razgovora. U početku je o njoj nerado govorila, kao da skriva neku tajnu, ne zbog blizine smrti. Potom se postepeno otvarala. Ipak, nikakvu tajnu nisam doznao, a ne znam ni da li je postojala. Znam pri svem tom da je Isidora Sekulić bila religiozan čovek. Nikakvom filosofskom verom izgrađena, nikakvim umom iskonstruisana, ona je nosila u sebi sasvim prostu veru, ponekad mi je čak izgledalo da je to bila vera crkvena, pravoslavna, narodska. Ona je to nazivala religioznim osećanjem koje je odavno nosila u sebi. Želeći i uspevajući da sve što o svojim osećanjima kaže istovremeno intelektualno proradi i zaodene u jezgrovitu i punu rečenicu, ona se valjda snebivala da govori o tim svojim očevidno intimnim, emocionalnim, unutarnjim doživljavanjima religioznog u sebi. Zato mi je i poklonila Zapise (ilegalno izdanje, 1941.), gde već na prvoj strani ima nekoliko izvanrednih molitava, možda jedinstvenih u našoj književnosti. U tim toplim, sugestivnim kricima religioznog čoveka, možda i hrišćanina, koji doživljava intenzivno dramu vere, ona se nesumnjivo otkrila kao čovek koji veruje. Ako bih je ipak naveo da nešto konkretnije kaže, odmah bi se uvukla u svoju intelektualnu ljušturu i odgovarala kao ubeđeni agnostik. Na sva moja izazivanja o realnosti duhovnog sveta, reinkarnaciji, raznim ovojima čovekovog bića, Hristu, slegala je mirno ramenima i odgovarala skeptično: „Možda, možda.“ Za Hrista je govorila da je samo „obdareni Jevrejin“, za ezoterno hrišćanstvo nije imala dublje interesovanje. Za indijsku religiju, koju zahvaljujući Upanišadama odlično poznaje, ima punu meru divljenja, ali hladnu, intelektualnu i čini mi se nedoživljenu. Iako neće propustiti da podvuče karakteristična mesta iz prikaza Radakrišnanove knjige u engleskom časopisu Filosofija, koji zajedno sa mnogim drugim časopisima iz inostranstva redovno prima i prati, kontemplativna mirnoća indijske filosofije ne doima je se dublje. U tome je pre hrišćanin koji intenzivno, u afektu, doživljava sve suprotnosti i grehe hrišćanske vere. Kao da neće ništa da opravda, a više nema snage ni da se buni. Ostalo je mirenje ili tihi bunt koji ne pravi mnogo larme.

    Rekla mi je više puta da voli rituale i da zbog toga opravdava spoljašnju stranu svih crkvenih bogosluženja. Ako je ikada u životu doživela unutarnje spokojstvo i mir, o kome toliko pišu religiozni ekstatičari i za kojim toliko žude mnogi, bili teisti ili ateisti, onda je to bilo samo dva ili tri puta, i to baš u crkvi i za vreme nekog obreda. Jednom u nekom pariskom manastiru, čini mi se da je rekla benediktinskom, a drugi put u Topčiderskoj crkvi. To su oni blaženi trenuci u životu čoveka kada se sve ima i kad se više ništa ne može poželeti što se već nije u tome času ispunilo. Isidora mi je tada odlučno tvrdila da ove trenutke ne bi dala ni za šta na svetu.

    Najviše sam je ojađenu i potresenu viđao kada bi pročitala ili čula da su negde ljudi kolektivno stradali u nekoj nesreći: zemljotresu, poplavi, u rudniku. Tako je bilo i toga dana. Čula je preko radija da je oko trideset ljudi izgubilo živote u jakoj buri u senjskom kanalu, kada se izvrnuo jedan brod, a celokupna posada podavila. Ponavljala je potresena tom vešću: strašno je, strašno, kao da upućuje prekore nekome koji bi je mogao čuti, a koji je, možda, ipak kriv za tu nesreću.

    *
    Odranije me je zanimalo pitanje našeg doprinosa svetskoj kulturi. Bio sam često u nedoumici kad bi se negde povela reč o ovome. Zbog toga sam nastojao da čujem Isidorino mišljenje. Ono je bilo iznenađujuće negativno. Smatrala je da smo u ovome doprinosu siromašni, od slovenskih naroda ponajsiromašniji. Osim fresaka, govorila je, nemamo gotovo ništa. Narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube veoma mnogo, pa nas Francuzi i Englezi s pravom pitaju: pa šta? Naša narodna pesma nema mudrosti, osim nekoliko izuzetaka, naravno, koje bi mogle poslužiti kao predmet posebnih studija, kao, na primer: Marko Kraljević nad pogubljenim Musom (...“đe pogubih od sebe boljega“), ili one bosanske, ženske, lirske pesme u kojoj se peva: Zaprosiš li me, odbiću te; oženiš li se, preživeti neću. Narodna pesma siromašna je i u opisima prirode, govorila je Isidora. Pa u čemu je, zapravo, velika? U svome mitskom karakteru i svome narodnom duhu. Nema mita niti legende van velikih istorijskih događaja ili velikih ljudi. Napraviti od kosovskog poraza pobedu mogla je samo narodna pesma. Možda se i velika svetska poezija nalazi u nekom status nascendi. Pokušaja ima mnogo, dostignuća malo. Ono što će biti veliko, to može doneti samo bavljenje mitom.


Integralni tekst možete pročitati na sajtu Zadužbine Vladete Jerotića
Izvor: SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ



Izvor: Posete, odlomci, Sabrana dela,
Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, 
Beograd 2007.




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...