JEDNA DUŠA, DVA GLASA
Ratko i Radiša Teofilović (1966)
"Naša dužnost je da u Srbiji, našem izvoru i izboru,
budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena,
kroz pra zvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi".
Teofilovići
A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan
"A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?
S kime si se zavadila, ubio te dan?"
"Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;
mladost bujna lako vara i osećaj živ.
Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
a u snu mi doš'o dragi, mio srcu mom.
Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,
a u nedra ruke pruža da se poigra.
Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.
Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!
Zaspala sam tiho, mirno, buran beše san,
na grud'ma mi pršte jelek slabo izatkan."
***
A, što ti je mila kćeri jelek raskopčan,
s' kime se se zavarala, ubio te dan.
Ne karaj me, mila majko, sam je tome kriv.
Mladost bujna lako vara i osećaj živ.
Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
a u snu mi doš'o dragi mio srcu mom.
Doneo mi vrele usne da ih ljubim ja,
a u njedra ruke pruža da se poigra.
Il' ljubi, il' ostavi, da je mirno spim,
poludeću, iskopniću, ne igraj se s' tim.
Preleteše ptice lastavice
Preleteše ptice lastavice,
preleteše, žalosti, moj dilber,
aj, nigde ne padoše.
Al' padoše devojci na đerđef,
al' padoše, žalosti, moj dilber,
aj, devojci na đerđef.
Ljuto kune sirota devojka:
"Iš odatle, žalosti, moj dilber,
aj, ptice lastavice!
Ne cepajte izvezeno platno,
ne cepajte, žalosti, moj dilber,
aj, izvezeno platno!
Vezla sam ga tri godine dana,
vezla sam ga, žalosti, moj dilber,
aj, za moga dragana."
Tri devojke zbor zborile
Tri devojke zbor zborile, oj,
među sobom govorile, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!
Najstarija govorila, oj:
Ja bi zlato najvolela, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!
A srednja je govorila, oj:
Ja bi svilu najvolela, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!
Najmlađa je govorila, oj:
Ja bi dragog najvolela, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!
Marijo, bela kumrijo
"Marijo, deli bela kumrijo, mori,
što ti je, Maro, krotko, mori, 'odenje,
što ti je, Maro, ti'o, mori, zborenje?
Da li ti, Maro, težit stomnite, mori,
ili ti, Maro, težit, mori, đerdani,
ili ti, Maro, težit, mori, đerdani?"
"Nito mi, ago, težit stomnite, more,
nito mi, ago, težit, more, đerdani,
nito mi, ago, težit, more, đerdani.
Toko mi, ago, težit merakot, more,
moj merak, ago, mi je, more, daleko,
moj merak, ago, mi je, more, daleko."
Šanko si Bonka zalibi
Šanko si Bonka zalibi.
Libija Šanko, grlija
godina i polovina,
ali go Bonka izlaga.
Nali se Bonka isprosi
kroz devet sela deseto,
u toja pusti Negotin.
Vikale Šanka na svadba,
da sviri, Bonka da isprati.
Šanko si oro zasviri,
Bonka si oro povede.
Šanko si nož izvadi,
zabi ga Bonki u srce.
VIDARICA
"Ova avantura potekla je iz potrage za osobenim, jedinstvenim zvukom, kroz pesme koje u sebi nose duboka osećanja i odjeke daleke prošlosti, ali su obučene u novo ruho, satkano od naših individualnih stilova. Nadamo se da će slušanje ritma, melodija, poezije i specifičnog senzibiliteta pesama sa Vidarice ljudima otvoriti nove prostore i dimenzije uživanja i emocija, kao što se i nama samima dogodilo jer su sve ove pesme odnos ljudi prema ljubavi"
„...Negde u drevnim i mističnim balkanskim prostranstvima dva čoveka pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san.“
U beskrajnom nizu mogućnosti interpretacija i reinterpretacija tradicionalne narodne muzičke prakse u kojima se uvek nazire, ili pak, u slučaju braće Teofilović jasno ističe i iščitava stvaralačka linija variranja i kreacije, braća Teofilović izabrala su put koji vodi od zamišljenog širokog polja muzičkog i kulturalnog sećanja Balkana i balkanskih naroda, preko stvaralačkog postupka prenošenja dela muzičke tradicije od prošlosti do savremenosti putem čina pevanja kao čina prisećanja i kreiranja novog u starom ili starog u novom, pa sve do budućnosti, odnosno do slušalačke i istraživačke publike koja će ovu poruku primiti i u nju učitati sopstvena tumačenja, omogućavajući joj na taj način da živi shodno tradiciji: u stalnoj promeni i prilagođavanju aktuelnom trenutku.
Bela Bartok kaže da narodna muzika nije (samo / jednostavno) seosko pevanje, već duboka ’memorija’ vremena prošlosti koju ljudi između sebe čuvaju kao bogatstvo, i koja je starija od istorije.
Bivajući karika u nizu te memorije i manifestacija njenog potencijala, verujući u opstojanje tradicije u liku potrage kroz zamišljeno kolektivno sećanje, naglašavajući važnost inovacije koja je tako neophodna za život narodne muzičke prakse, braća Teofilović, „pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san i u isto vreme prenose poruku o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (...) Izvor
"Ova avantura potekla je iz potrage za osobenim, jedinstvenim zvukom, kroz pesme koje u sebi nose duboka osećanja i odjeke daleke prošlosti, ali su obučene u novo ruho, satkano od naših individualnih stilova. Nadamo se da će slušanje ritma, melodija, poezije i specifičnog senzibiliteta pesama sa Vidarice ljudima otvoriti nove prostore i dimenzije uživanja i emocija, kao što se i nama samima dogodilo jer su sve ove pesme odnos ljudi prema ljubavi"
„...Negde u drevnim i mističnim balkanskim prostranstvima dva čoveka pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san.“
U beskrajnom nizu mogućnosti interpretacija i reinterpretacija tradicionalne narodne muzičke prakse u kojima se uvek nazire, ili pak, u slučaju braće Teofilović jasno ističe i iščitava stvaralačka linija variranja i kreacije, braća Teofilović izabrala su put koji vodi od zamišljenog širokog polja muzičkog i kulturalnog sećanja Balkana i balkanskih naroda, preko stvaralačkog postupka prenošenja dela muzičke tradicije od prošlosti do savremenosti putem čina pevanja kao čina prisećanja i kreiranja novog u starom ili starog u novom, pa sve do budućnosti, odnosno do slušalačke i istraživačke publike koja će ovu poruku primiti i u nju učitati sopstvena tumačenja, omogućavajući joj na taj način da živi shodno tradiciji: u stalnoj promeni i prilagođavanju aktuelnom trenutku.
Bela Bartok kaže da narodna muzika nije (samo / jednostavno) seosko pevanje, već duboka ’memorija’ vremena prošlosti koju ljudi između sebe čuvaju kao bogatstvo, i koja je starija od istorije.
Bivajući karika u nizu te memorije i manifestacija njenog potencijala, verujući u opstojanje tradicije u liku potrage kroz zamišljeno kolektivno sećanje, naglašavajući važnost inovacije koja je tako neophodna za život narodne muzičke prakse, braća Teofilović, „pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san i u isto vreme prenose poruku o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (...) Izvor
Ratko i Radiša Teofilović (1966)
Pohvala autoru za blog u celosti.
ОдговориИзбришиhttp://pletenijesloves.wordpress.com/
Hvala.
ОдговориИзбришиDotiče duševnu suštinu i oplemenjuje.
ОдговориИзбриши