TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI

KAMENI MOST

2012-03-21T18:05:00.000+01:00

"Svaka forma podrazumeva jedno nadanje i uzdanje,
da će se u njoj živeti, moći opstati, da će se ona ponoviti,
sebe nadmašiti, pridružiti nekoj velikoj, svečanoj,
gotovo suštoj uobličenosti.

Velika je čežnja kamena za nekom formom koja ga prevazilazi.

Ustvari, kamenja koje hoće da ostane to što je, ima vrlo malo.

Ako ne može da postane nešto drugo, kamen se zadovolji da se pretvori u prah i prašinu.

A svete knjige kažu da je i čovek od praha nastao i da će se u prah vratiti"

Nebo u pećini - Miodrag Pavlović

Mostovi su okamenjene duše pomrlih duga, nad vodama.

Mostar - Mišo Govorčin

Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andrić

Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove, kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane preokrenutog kuka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu liniju mogućnosti: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš zivot kazuje - misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igracke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Ivo Andrić - Staze, lica, predeli

GROMOBRAN SVEMIRA - Stanislav Vinaver

2012-03-20T11:16:00.000+01:00

Dokle god se izlazak iz ravnoteže oseća bolno, dokle se god ne može pobediti u sebi težnja ka ravnoteži, sve će mučnije biti stvaraocu. On nema te moći da reku vrati u korito. Njegova je uloga besplodna i Don Kihotska. Možda će se, jednom, reka sama vratiti u korito. Eto mu bar jedne nade — ali to je sve što sme tražiti.

Monika Serkowska

III

(...) Prošlost gubi svoju snagu nad nama, baš za to što nam je bila ostavila još samo mogućnost puta kojim smo pošli. Mi je ne moramo pitati za savet sve dok ne idemo njenim putevima. Prošlost nije našim putem svesno hodila. Ona ga je sačuvala za nas.

Promene su nastale. Po svoj prilici da one odgovaraju nekom poremećaju u težištima Duha Vaseljene. U centru stvaranja, ako on postoji, vrši se raspored snaga. Naš jedini umetnički zadatak jeste, da intuicijom, pretvorenom u izraz, dokučimo jesu li te promene konačne i za sam Duh Vaseljene, za sam Kosmos, ili je njihov značaj samo materijalno i duhovno glomazan, a kosmički beznačajan.

I nisu promene nastale danas, ili juče, promene se javljaju simbolički. kod nas, kao takve, kao znak pitanja.

Mi, u umetnosti, imamo da ispitamo: da li te i takve promene povlače za sobom i promenu u Duhu Vaseljene (pa ma kad ona došla, i ma kad postao Duh Vaseljene, koga možda još nema). Mi rešavamo samo problem, a kad će on doći, kad će se njemu na osnovu naših rešenja pristupiti — mi to, zarobljeni kategorijom vremena, ne znamo.

Mi, i mnoga čovečanstva, rešavamo za prirodu, kroz mnogolike umetnosti, kroz kretanje nečega materialno od nas zavisnog, čitav niz tamnih mesta, mutnih tumačenja teksta, koji možda ne će biti ni napisan. Ali je priroda-prikupljač podataka, ali Duh Vaseljene (čak i pre svog postanka) predviđa mogućnosti i daje nam blagovremeno na rešavanje zadatke, koji su više ili manje sudbonosni za nj, veći i kao sama mogućnost. Još Meterlenk slutio je, da je celokupan napor naše svesti, u svojoj konačnoj nekoj emanaciji (koju ne vidimo) samo jedan eksperimenat, potreban bogovima, radi raspleta nekih njihovih složenosti.

Naša osnovna težnja jeste: oslobođenje od ovog eksperimenta nad nama.

Oslobođenje se postiže potpunom nadmoćniju nad onim što je trebalo da nas načini svojim oruđima. Oslobodićemo se ako još više, još grčevitije uđemo u plan Bogova, ako budemo još jezivije bitno ono, što je od nas htela učiniti priroda. Tada ćemo najzad prerasti svoju bitnost, svoju nametnutu bitnost.

Moramo potpuno da uđemo u duh promena, u zlokobnu dinamiku. Moramo da se spojimo s njom bez ostatka, bez otpora i tada dinamika neće vladati nama, tada ćemo mi sami biti dinamika i moćićemo da idemo u nova shvatanja, u smisao nove suštine. Bez ikakvog napora ulazićemo u suštinu, jer ćemo biti njen eter, njena atmosfera. Mi, koji smo imali biti pobeđeni, postaćemo deo pobede, deo onoga što je pobedilo. Mi ćemo postati pobednički fluid koji struji vaseljenama.

Kako da u sebe primimo taj dinamizam kako da odbacimo sve ono grubo materialno, što bi uvek sa dinamizmom bilo u borbi, i time onemogućavalo naše pobedničko jedinstvo?

Jesu li neke promene nešto, što nas nadmašava? Kako da budemo primljivi? Pitagorinu muziku sfera nisu mogla osetiti bića, usled gromkosti njene. Kako da te zvučne lađe uđu u pristanište naših čula? Da nismo suviše sićušni da bismo se opredelili prema ogromnim potresima?

Apstraktna misao odavno je rešila ovaj problem. Kad ne možemo prići beskrajnosti pomoću beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomoću beskrajno malog. Suštastveno nema razlike.

Umetničkoj misli bili su potrebni vekovi, da dođe svojim, umetničkim putevima, do algebarskog i mehaničkog otkrića Lajbnica i Njutona. Debisi, Dika, Meterlenk, van Lerberg, Ravel, koje su bili proglasili za bolesnike, našli su svetove, srodne Kosmosu, u diferencialnoj prašini osećanja.

Priroda na nas deluje konačnim udarima na čula. Ona daje konačne količine. Time ona daje i više, no što naša čula traže. Atom i kosmos jesu iznad i ispod te konačnosti, te određenosti. Kosmizam atoma živi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Da bismo shvatili Kosmos, moramo se uzdići do njega, moramo se ovaseljeneti do vaseljenskosti. To je jedan put. Drugi je put — silazak u atome, koji su, takođe kosmosi, što tvrdi hemija, što je jezivo osećao Paskal. (...)

Xetobyte

IV.

Od uvek je čovek prizivao Prirodine Sile u pomoć. Od uvek je bila mašta, da čovek pronađe tajnu: kako da svojim čarobnim formulama sputa duhove prirode i natera ih na rad. Ovo, što se vidi kod svih primitivnih naroda, našlo je jeziv svoj odjek u Manfredu i Faustu, koji hoće da zarobe prirodu. Oni ne moraju ništa raditi, za njih rade sile, koje oni čak ne moraju ni shvatati. Manfred ne mora razumeti ni pojmiti duhove, koji ga imaju služiti. Manfred mora samo doći do formule, koja ga čini gospodarom. Vladar Prstena (u 1001 noći) daleko je ispod duha, koji sluša prsten. I Prospero je u mnogom pogledu ispod Arijela, pa ipak je Arijel njegov rob.

Umetnost je stalno težila da bude Prospero i Manfred, i Vladar Prstena. Umetnost je težila da nađe sheme, koje bi posle poslušna priroda morala ispuniti. Umetnost je htela da nađe načine, koji bi bili jedna odgonetka prirode, neka jedrila, neki brod, koji bi priroda morala nositi tim samim što je brod stvoren za plovidbu. Brod ne mora razumeti more, a more mora da ga nosi. Ne mora se biti viši od stihije, da se iskoristi jedna stihija, mora se samo biti plovan uz i niz stihiju. Jedan od ciljeva umetnosti bio je: učiniti da naša osećanja budu plovna duž stihije života. Život sam, morao bi da nosi ono, što je sagrađeno na jedan naročiti način, pronađen intuicijom od genija. Ujednom mome romanu ja opisujem kako su neki ljudi uspeli da iskoriste Duh Vaseljene, radi svojih ciljeva:

Duh Vaseljene jeste rezervoar celokupne svesti duhovnih svetova, — pa ipak bića, koja su mnogo niža od njega, iskorišćuju i ispražnjuju rezervoar. Rezervoar taj ima sabirnu, sabirajuću moć, ali nije ograđen od banditizma od strane nižih svesti.

On nema odbranbenog, organskog oklopa, jer on nije sazdan da se bori sa jačim ili slabijim od sebe, on je cilj i zato nije dobio štit. Najopasnije je ponekad biti najači.

Tako, mi možemo iskoristiti život pa ma i ne ušli u tajnu života. Glavno je: naći tu čarobnu formulu, ili taj ploveći-plovni oblik. U velikome potopu događaja i doživljaja, da bi se ostalo na površini, ne mora se ništa ni razumeti ni znati, dovoljno je imati Nojev Kovčeg.

Ako uzmemo kao najprostiji primer, poeziju, videćemo da se od uvek staralo, da se priroda, tako reći uhvati na delu, namami u naše mreže i zarobi.

Prve mističke popevke orfičara, sa gotovo ni malo svakidašnjega smisla, imale su za dužnost: dati jednu mistično završenu realnost, u koju je prava realnost prosto morala ući, kao u ljusku. Uvek, u poeziji, od tolikih osećanja, koja zatalasavaju čovečju grud, spominjana su, naglašavana su samo neka, i stvarana je celina u koju je priroda ušla i oživljavala je. Niko ne voli onako, ritmom i oscilacijom onog malog broja određenih pojmova, koje spominje Saffo, ili ma koji pesnik Grčke Antologije. Pa ipak, red osećanja i red reči, koji ima da predstavi neke granice tih osećanja, tako su razmešteni, da priroda ulazi u njih, oživljuje ih, i mi imamo realnost, i mi imamo nešto jače no realnost — viziju, to jest kvintesenciju realnosti.(...)

Xetobyte

Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom te vaseljene, mora se izvesti socijalna revolucija u atomima koja će preobraziti i same stare atome.

Moraju se menjati atomi — to je najbolji put da se opet, na jedan lak način, dođe do stvaranja. Inače, sa starim delovima, potreban je najmučniji napor, i opet se, samo u najređim slučajevima, dolazi i ne do novoga već do iluzije novoga. A stari svet je mrtav, i što je strašno, mrtav i za sebe, i za naše stvaranje. Mi bi uzimali i mrtvo, ako bi ono davalo, kao korali, temelj za naša ostrva.

Mnogo što šta nije do danas došlo samo zato do izraza, što je bilo u borbi sa još jačim od sebe, koje ga je neutralisalo.

Ravnoteža je zatvarala gotovo sve vidike. Svaka velika snaga u njoj je bila maskirana, jer sve velike snage imaju ili izazivaju protivnike, i mi nismo videli, usled hrvanja i koštaca, one koji su bili u tom koštacu i u hrvanju.

Naše lice, naše telo, vidljiva priroda oko nas — sve je to tako bezizrazno predstavljeno na slikama XIX veka, jer su na tim slikama svi kontrasti utonuli, sve jedan u zagrljaj drugog.

Ona skulptura, koja daje uvek rezultat, vara nas, jer taj njen rezultat najčešće nije definitivan: on je slučajno neutralisanje dva titanska principa, hiljadu titanskih principa, hiljadu sukoba Jakova i Anđela. Ispod ravnoteže nismo videli užasni tok vaseljenske jeze, i kosmičkoga grča i greha.

Tek kad oslobodimo sile, ukočene u jednome večnome odnosu, razumećemo, najzad, i prirodu (i ako nam to nije bio cilj, jer mi smo i sami, i za sebe, imali energija, koje smo pustili u trk, u ples, u obuhvat svega).

Kada su opisivali prizor neki oko nas, oni su to činili u funkciji iluzorne ravnoteže. Oni su previđali borbu, koje nije bilo u rezultatu. Bili su, svi ti umetnici od juče i prekjuče, i suviše prosti konstatatori: kao sudije na areni gde se boksuje. Oni su samo konstatovali jedan odnos, ne ulazeći u ono šta ga sastavlja. Rezultat može biti i najslučajnija stvar: dodajte jednome sistemu odnosa još jednu silu, ili je izvijte i uputite drugim pravcem, i sve je promenjeno. Međutim shvatajući samu dinamiku, mi shvatamo i ono, što te odnose čini: te odnose, a i samu mogućnost svih odnosa. Mi nismo fetišiste rezultata, koji su najčešće laž.(...)

Mario Blanco Calderón

(...) Nije dovoljno stvoriti nov svet.

Nov svet mora da se kreće, da se menja, da živi, da biva i da traje po svojim-svojstvenim dinamičkim besovima. Novi moraju biti: i pokret i pokrenuto. I samo to opravdava, i samo to čini nov svet ...

Ima još jedna mogućnost, donekle izvedena kod mistika, a to je:

Uneti novu dinamiku, i nova obrazloženja, nov ritam i nov tok, u staru stvarnost — u koliko je to moguće.

To znači, tumačiti ljude, ovakve kakvi su pred nama, ne onim što su i gde su, već nečim sasvim drugim, nečim bez neposredne veze sa njima. Tumačiti Hrista cvetom i talasom. (...)

(...) Crnjanski to zove sumatrizmom. Mi živimo dakle, da bi tice drugčije pevale i biljke izmenile negde način rastenja — ali ne kod nas. Dakle preokreta ne mora biti kod nas, već na Sumatri.

Andrić vidi u svakidašnjici neke „čini se" mogućnosti, koje od nje stvaraju poeziju i filozofiju, ne preobražujući je. Ti pesnici, uneli su u staru vaseljenu, našu novu dušu, i hoće da nas uvere: da stara vaseljena ima novu dušu, i da se ništa ne mora menjati — jer sve ima, jer sve može imati novu dušu, ako mi samo zahtemo. „Kad oće dva moja oka nevesela" veli Crnjanski. To je Klingsorov vrt pred samim Vaskrsenjem. Oni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomoću iluzije stvara. To je strah umornih (možda trenutno?) ispred dolazeće revolucije duha, umornih, koji hoće da nas uvere da revoluciju ne moramo ni činiti, jer je pronađen modus, način, da je imamo, ne vršeći je, da drvo novog života urodi plodom i ako ga ni jedno novo sunce nije grejalo. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo.

Oni misle, kao što se misli na japanskim slikama, da i fantom sunca budi rastenje i oslobađa polazak u vis. A ipak, podsvesno, oni, valjda, znaju, da nema kompromisa... To je poslednji i očajni, i tako često jezivo umetnički pokušaj pomirenja, sa bivšim, sa pokojnim, sa onim čega više nema.

Gromobran Svemira.

Izvor: pročitati integralni tekst:

PROBUĐENA SVEST JUDA - Rastko Petrović

2012-03-19T09:54:00.001+01:00

Proći će kroz život misao
zalogaj presni mesa kroz telo,
Čoveka koji je toliko pio i disao
Dok svariti je nije uspeo:
I to divno preobraženje hrane,
I taj zanosni trbuh što je mašina:
Dočekaće u drhtanju Otkrovenja dane,
Kada će mu svaki ud zazvučati kao violina
A on sam biti početak svih muzika

Alain Bonnefoit

Najzad govoriti slobodno i do kraja. Jednom bar (jednim dahom), makar vas način govora u prvi mah i uvredio, da bi se mogla izreći cela misao i da bi se odahnulo. Videće se da ta misao nije tako rđava, kao što ste očekivali, za one bar koji ne planu odmah - i da duh iz koga je oslobođena ne zaslužuje prokletstvo.

Imađah petnaest godina kada sam pisao u jednom listu, koji je pod naslovom ''Probuđena svest'' izlazio rukopisno u mojoj sobi:

''Svi se planovi ne dadu ispuniti. Sve što je bilo, neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti. Kraterska s Avale na Adriju. Palme, palme, kokosi, kokosi na celom putu; pod svakim spava simplista, i sanja da na svakoj grani visi po jedan plan. Nisam znao da se ne govori svuda srpski: pred jednom rekom čuči neko pa se ogleda ko zaljubljeni Narcis. Ovde se žene samo u košuljama, a ljudi u gaćama šetaju; po tome zaključujem da oni potpuno goli spavaju. I ovde je voda tako masna… Ovu je pesmu napisao pesnik kada se posle petnaestodnevnog planovanja rešio da putuje. Ova je pesma moto u knjizi Planovi; prvi se stih rasteže kroz celu knjigu, pa i kroz život pesnika. Vadite, gospodo, vi ništa ne jedete. Hvala, siti smo. Ovo je jelo vrlo lako; ta i sami kažete da ga rado jedete: kao slama je. Vadite, gospodo, jedite!''

Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! i ja i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu hleba. Hteo bih da ceo ovaj spis bude kao hleb i kao voda. To je jedno od temelja-uživanja: u redu Rukovanja, Opštenja Osmehom, Odahnjivanja, Kijanja, Riganja, Odlakšanja - creva ili bešike, ili seksualnog, spavljivanja, Buđenja, Osvete, porođaja. Novi zavet počinje od njih i trebalo bi svakom od njih govoriti ponaosob, jer vladaju unjima osobiti izrazi zadovoljenja i harmonije. I obnovljena estetika mora poći od njih, ako misli da ne izgubi ni jednu strunu lepote. Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođenje volje za neposrednost i lepotu! Kad sam se rukovao sa prijateljskom rukom, ali čvrsto, i tako da spona između palca i kažiprsta moje desnice opre se o takvu sponu njegove, izvršili smo najočitiji čin Novog zaveta i Pokajanja. Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam naizgled mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez važnosti; može se čak reći da nisam ništa mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje telo kao mlak talas. Telo će naučiti moj život zdravlju i disciplini, a misao ga je bila nadražila toliko.

Ako je pokret sve, ako je pokret čak samo i vrlo mnogo, kako je nauka mogla zaboraviti da izučava i izradi jednu, što precizniju, mehaniku erotičnih odnošaja, od momenta prvog erotičnog nadraženja pa do vidljivog začeća novog života? Ja bih ponovio sve one fine i veličanstvene treptaje beskrajnih delića predodređene materije, oplođavajućih mužjaka i ženke, koji izazivaju ona besprimerna drhtanja, privlačenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, grčeve, eklipse svesti; ja bih ih tako svesno i pažljivo ponavljao, prateći sve nianse prelazaka iz ritma u ritam, iz brzine u brzinu, što jedna drugu izazivaju naročitom asocijacijom pravilnih ubrzanja. I uticajem intraplanetarnih gravitacija. Ovde se odjednom muzika javlja kao stvarna činjenica, o kojoj sam maločas govorio, rekavši da su tela puna zvukova i orkestracija.

Sve ovo govorim što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i uslovljavanjem, pa zato divan. I ceo svet viče! Ja ne velim ništa zato, niti propovedam kakav novi način življenja, kao što ne propovedam ni magnetizam ili radioaktivitet međ kosmičkim elementima. Kad se dva namagnetisana tela stanu privlačiti, ni njihova volja, ni svi ljudski morali ne mogu ih sprečiti da se privlače sve dok su u toj oblasti privlačenja. Samo energija mehanička ravna energiji njihovog prianjanja i nešto jača može to sprečiti, a onda otpada pitanje slobodnog izbora, dakle i slobodnog držanja prema moralu. I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. Treba li još da napomenem da nisam anarhista, prema tome ideja je duboko logična u svojoj osnovi i glasi: možda i nisam rođen sebe radi, ali došavši jednom do svesti da izvestan broj potčinjavanja opštem životu nosi sobom i senzaciju zadovoljstva što sam rođen, podlegaću sa što svesnijim i većim oduševljenjem baš takvim potčinjavanjima; tj. iako ne rođen sebe radi, ja ću živeti život radi sebe, i oslobađati se nesnosnog ne tražeći da to i ostali čine. Ovakva misao pretpostavlja ideju slobode i ideju razočarenja u individualističku korist od hegemonije celokupnog života. Ja ipak nemam ništa protiv morala, kao što nemam ništa ni protiv akademija nauka, već znam da život postoji pre i posle društvenog morala, izvan, ispod i iznad njega, da i ono što društveni moral smatra nakaznim ulazi tako nužno u život kao pravilnost, i da je i sama individualnost izazvana od prirode kao nešto što je nužno. I zato na moral ne mislim, niti mislim na to što priroda hoće od mene, već je zadovoljavam mnogo, i time svoje potrebe; a ako mi padne na pamet da razmišljam, - i to razmišljanje je jedno zadovoljenje - smislim da i potrebe te same nisu iskočile iz nebuha i da će već priroda, i bez mog pristanka, umeti sebe da zadovolji na meni. Čak ni lepota nije osobiti moj moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje. Pretpostavimo čak da, zbog tvog osobitog držanja, priroda nikako ne stigne da te iskoristi. Interval između tvog rođenja i tvoje smrti, izvan kojih ko zna čiji si, izašao je van oblasti delovanja zakona gravitacije. Od samog sebe i si obrazovao jedan novi kosmos i novu neku mogućnost vaseljensku sa zakonima unutarnjim. Ali (da li da uzviknem: avaj!) zar nije mogućno da je i to novo izdvajanje novog sveta iz onog starog izvršeno po naročitom zakonu nekog opšteg?

Evo jedne tačke mog dodira sa fatalizmom. Taj dodir prži mi meso, i psećam bol mozga što je težak kao da je počeo da se dekompozira u balavu i sluzavu materiju. Skoro stalno vidim u projekciji, u daljini, događaje koji će me zahvatiti. Rastu sve više što su mi bliži, i najzad sam organski detalj samo u njima: ali koliko? Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izišao ispred njih, u susret novim. Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija. Kad osećam da mi se nešto fatalno mora dogoditi, dobijam neku prazninu u stomaku, trbuh mi se svaki čas upija ka kičmi, i nužno mi je da dublje dišem; pri tome su lučenja jača, a seksualna nadraženja savršeno iščezavaju. Zatvorim oči, grizem donju usnu, udaram zubima o zube, zabadam noktima u dlanove: i postepeno padam u misticizam, sa nešto sumnje i podsmeha. Ali pošto mi nekako padne na pamet da to čega se ja bojim, baš taj i taj dan, stvarno - pa ma šta se na svetu dogodilo - mora naići (izgleda da sam se samo uzbuđivao pri neizvesnosti da li je opasnost tu ili ne), postajem potpuno smiren; jer odjednom imam tako isto jaku senzaciju kao što je jaka samosvest da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene koji mu je nemogućno izmeniti (valjda moju životnu vrednost) pri svome prelivu preko mene, i da čak, ako ga izmeni, ja ću imati mogućnost da tu izmenu procenim: što je najglavnije. Od toga skoro gubim svest, - no ne ovu svest, samosvest; ne nastaje nikakav somnobulizam, već samo svest proticanja vremena, trajanja. Svršavam svoje uobičajene poslove, i ove sad uslovljene izvanrednim događajem o kome je reč, kao da se sve zbivaju istovremeno. I to tako da kad se povratim sebi od tog čudnog stanja, događaj već prošao: i zato što mi nešto, užasno gromkim glasom i radosno, kaže da je prošao, ja sam i došao sebi. Pa imam senzaciju da se događaj zbio i projektovao u prošlosti, u trenutku kad sam ja došao do bolnog saznanja da ga neću uopšte izbeći no da će doći neumitno. Taj interval između budućnosti i prošlosti kao da nikako nije ni trajao; ne, ni milijarditi deo sekunde.

Ali sa toliko pojačanim osećanjem života, trajanja, mesta, bacam se u pojave koje mi nose velike radosti. Trbuh se bez prestanka napinje, disanje kratko, širenje nozdrva, podrhtavanje butina, potreba da se podskakuje i potrčava, razdraženje pojačano, zapostavljena lučenja. Kako je za mene mnogo zanimljiviji čovek koji, recimo, nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek koji nema rasuđivanja seksualnog ili želudačnog itd.

Ja ću sada da govorim dalje o jednoj potrebi kao što je jesti, na primer, i to mnogo jesti: više no što je potrebno da čovek održi sebe u životu, više no što higijeničari preporučuju i taman toliko koliko traže sva mogućna creva, želudca, jednjaka, sluzokože u ustima i oko jezika. i jesti kakve hrane? Odabrane! Ne, kao što je preporučivao Niče, da bi se podigao jedan natčovek, već da bi jedan čovek-mnogo, jedan zasitljivi čovek zadovoljio sebe, i omogućio sebi dalja zadovoljenja. Mnogo spavati, vrlo mnogo spavati; i koračati po čitave sate; govoriti bez prestanka po čitava posle-podne, i ćutati po cele dane. U svakom zadatku i muci koje je priroda natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj odlakšavanja. Tako je skoro izvesno da onaj osmeh na licima porodilja, posle dovršenih muka, dolazi i od čudnog zadovoljstva - iako izgleda neverovatno - njihovog tela. Rođen sam; na hiljadu sam se načina trudio da to dokažem; i još nisam umro. Tajanstvo rođenja je isto toliko veliko, možda i veće no tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen? Zašto baš ja a ne ko drugi; kako se moja svest o ličnosti uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to koliko i očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha. Ne boj se. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. Danas je to Francuska revolucija a juče rimska imperija. Mene najviše zaprepasti istorija koju nađem u velikim domaćim knjigama o fiziologiji, sa uputstvima iz nje, i u kojima se nalaze slike u tri boje, koje pretstavljaju oguljeno i razgolićeno čovečanstvo. Bože moj, kako si ti to načinio čoveka od blata! Nisi li upotrebio nimalo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome podobiju? Da, izbor je slobodan, što se tiče istorije i prošlosti pre rođenja; ali u trenutku rođenja? Odsad je pokret tela počeo da obrazuje naročiti značaj po život, i značaj taj: naročiti moral. Razlika između tela u pokretu i putovanju i onog u miru, bila bi kao između nadraženog mladićstva i trenutka kada je ovo potpuno smireno. Misao je prešla preko tela kao blag talas, i telo se nasmešilo svakom svojom ćelijicom i zadihalo. Misao je prešla kroz telo kao zalogaj hranljivog mesa, hraneći ga svim svojim sokovima. Odsele je misao bila higijena, gimnastika, kupanje. Odsele je svako telo zasebno značilo novu harmoniju i lepotu; jedan nov zakon, a nije podlegao naročitom tipu fizičke lepote kao za vreme Grka ili renesanse: kad je taj tip baš značio ropstvo duhu, koje je telu nametnulo određenu uniformu - svojom specijaliziranom logikom.

Evo, ja pišem pesme zato što između tri i četiri časa ne osećam ni za čim potrebu no baš za tim. U jedanaest i po sam gladan, i ni po koju cenu be bih mogao pevati; potom varim. Ja imam tako mnogo zanosa; ali imam tako mnogo raznovrsnih elementarnih (ili drugih) potreba, koje treba njim da zadovoljim. Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati. Tako život u mojoj pesmi nije dovoljan, a bez nje ne bi bio ceo: da bi ova, iako intenzivna kao i ostali pokreti životni, mogla ga sveg zameniti. Život nosi umetnost sobom; da ako umetnost istu okrnjiš, neće li i sam život time biti okrnjen! Možda se protivurečim! Mene bi bilo čak stid da se nikako ne protivurečim: i ova proza je jedna pesma.

I veliki filozof naturalizma doneo je istinu o ljubavi: ljubav je polna. No on je vikao: Kako se može voleti kad je sva uzvišenost ljubavna bila zabluda! Kao da sam seks za sebe nije odviše veliko čudo i velika misterija, isto tako u najmanju ruku kao i dodir dveju estetičkih ideja, - kako bi pristao on da je ljubav! Ali i sama estetička ideja na čemu se rascvetala? Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena stalno novom polnom glađu. Kao da tvoj odnos s bogom postaje manje važan i divan ako ide kroz mudrost seksa i apetiti njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i to jedno otkrovenje!

I kao da za boga nije najprirodnije da, javljajući se pojedincu, javi mu se preko sile njegovog rođenja i sile mogućnog rođenja njegovog sina, čime je ovaj bez prestanka opominjan na zakon podjarmljenosti i na prirodu: sem ako religija ne propoveda individualnost, a onda sumnja Tomina, razbijena samo u njegovoj ličnosti, s pravom može nastaviti da živi u tebi. Imam li prava ja da očekujem da će se bog, ponaosob meni, javiti? Vidim božanstvo, spojen sam s njim, u ekstazi sam. Otkrovenje je nada mnom. Počevši da pišem ovakve pesme, pevam ih ne iz kritike na život, već nađoh čitavo blago životnih zanosa i oduševih se da stvaram. Dajem im naslov: Otkrovenje! Ako i ne spadaju u liriku, ja se ne ljutim: bogatstvo im može biti vanlirsko pa ipak da bude veliko. A čak da su i ništavne za vas, one su prošle već kroz moje varenje. Nisam primitivan. Sporedna je stvar lirika, ili ne dovoljno to, ali nešto drugo, mnogo. Glavno je da se od toga živelo. Meni i nije toliko baš stalo do supe moga detinjstva, koliko do divote da o njoj pevam i na jedan nov način se nahranim njom.

I kad velim sebi da ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao nekoliko pesama, i što pišem još uvek ovu knjižicu, koje možda neće odgovarati ni vašim ni mojim pojmovima o umetnosti, - ali koje su veličanstvene. Govorim tako banalne stvari s tako važnim osmehom. Pisati stihove na podu, klečeći, nadvijen na hartiju, nalakćen na ruku u kojoj se drži pisaljka, tako da celo telo svojim naporom učestvuje u beleženju ekstaze. Time bi otpala suvišna fraziranja i razvodnjavanja takozvano - pogrešno - lirska.

Jednu sam zavoleo a druga me prestala voleti, stoga sam vrlo nesrećan. Ja znam da nisam ništa uštedeo od zanosa i bogatstva, čime bih zaslužio poštovanje ljudi. Ali istrošim li ih sasvim, beskrajno se unesrećim; bacam svoj pogled unazad, detinjstvu: u susret jednom liku, jedne žene, najuzvišenije ljubavi. U prvom trenutku učini mi se da je taj lik tamo izrazit i jasan, ali, naprežući se da se udubim u njegove linije, iščile nepovratno. Gospode, rana! Mrka drugarice, afazijo! Mrlje! Pišem sedam nemogućih reči na hartiji: i u svakoj se cedi, zaokrugljuje, po kap krvi, a u svakoj kapi pomalo zemlje, trunja od kore drvene, i mržnje. Zašto i mržnje! Nisam li iscepao na četiri Sveto pismo! Nisam li ga tom jarošću podelio na četiri jevanđelja! Ali nema do jedne sobe u svetu, u koju bih hteo ući, i na sto (po kome je nemogućno nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom, - dok pljuvačka klizi niz usta, - viknuti: Da, ja se zovem baš tako! Imalo bi uvek po koga koji bi mirno, zajedljivo odgovorio: Šta se nas tiče vaše ime; ili bar: tako prešno, tako neophodno, ime! A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime. Što se tiče tela, sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje. Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice. Svete na sever, svete na jug! Zdravo svete na jug, najsrećniji od svih ljudu te pozdravlja, - onaj koji je uništio svoj opstanak. Videh boga. Odjednom bi me stid od tog što rekoh i užasnih se. Oni nisu hteli ni mog imena ničijeg, ja sam učinio po treći put isti užas. Ali ako kakva žena užasnuta, uvređena, pobegne u moju kuću, i iza redova punih mulja, krvi, slame, donese na svet jedno dete i krvavu posteljicu, ma nakazu, bez imena, sa očima bledim kao Zavist, ja ću baciti preko toga još ostatke svoje obuće i odela i slamarice i poroke, i šuplje vaše poglede, i pokrete vaše bez strasti, i pepeo i dim i makadam i zelenilo: sve ono što mi se sviđa ili što me gadi: samo da od nečeg sakrijem novorođenog, i da odsečem od vas njene jauke. Ali, kroz bunjište, prosijavaju plave oči - uvek iste, vas se to ne tiče, nemaju imena; vas se imena ne tiču, - a kroz zemlju se proceđuje masna i mrka tekućina razjedinjenja, - to nije rastuženost, ako baš i suza.

Šta bih činio da nema ljudi već da sam sam; kao pesnik šta bih činio? Ako bih taj nestanak mogao podneti, ne bih ipak više pevao rečima: izvesne svoje zanose bih kreštao i derao u prostor. Više svakako time ne bih bio lirik, ali bi to bilo najviše što bih mogao... i dovoljno. I ti ljudi koji su svojim prisustvom uneli toliku pustolovinu u moj život! I što bi ljudi bili krivi za moju patnju čak kad su zli; kao da i oni sami za svoje zloće ne pate! Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo me večeri truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Evo čuda nad čudima! Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih, i pokriti njegovom zastavom ceo svet. Udarom ogromne ljubavi probih prozor na zidu u pravcu nje; i umoran se nasmeših na dom joj ubavi - Rastko, koliko je svetla ta linija od tebe sad do nje! Ti više nećeš piti vina, ni provoditi blud: život mora da se uljudi, zbog nje. Imađah toliko prisnih prijatelja, a sad mi je svejedno što me se više ne sećaju ili preziru; celo njihovo telo je izmenjeno za tri godine, do poslednje ćelijice: u čemu je onda produženje ličnosti! Šetajući kroz mrak uzmem je za ruku, i, ne što pogađam njene misli, već je njoj nemogućno više da misli do ono što ja ni pogađati ne moram; ja držim njenu ruku u svojoj, i to je dovoljno da je ceo tok njenog života skrenuo novim pravcem. Drug mi je uznemiren, zbunjen, nepoverljiv; spuštam mu ruku na rame, i što je ruka ta otežanija, sve je smireniji, sve mu je potrebnije da govori - vrlo usrdno, kao da se kaje za svoju sumnjičavost; što pak laganija, jedva dotičući ga se, leži mu tvoja ruka na ramenu, on je još uvek uzbuđen i bolan, ali ga beskrajna nežnost obuzima prema tvom prijateljstvu, - ne oseća se više napuštenim. I ruka na trbuhu je samopouzdanje za telo čija je ruka, a uznemirenost i sram i ogorčenje za telo na koje je položena. Držiš li dakle još uvek da nema velikih govornika - tela?

Negda se moj duh bunio protivi ideje večnog bivanja ma kog bilo dela čovečjeg života i ušteđevine, i protiv boga, - voljne i presudne sile. Mislio sam: Ti ne osećaš nikada boga, do trenutka dok ne padneš u kakvu opasnost; a i onda mu se nesvesno moliš kao što bi buncao u groznici. Da osećaš svoju večnost, ne bi te mogućnost smrti užasavala, niti bi pisao iz koristoljublja, - da odguraš ma i uspomenu na sebe što je mogućno dalje preko groba! Sada pak pokušavam da mislim drukčije. Najpre, šta me se tiče što ja u površnom svom životu, ili u životu obrnutom na drugu stranu, ne osećam boga! Sam ja ne mislim nikad na bolest do trenutka njene pojave, još manje na sposobnost pojedinih lečnika. Ali naiđe li bolest, poslaću po lekara. Nalazimo se u takvoj bahanaliji životnoj da se ne možemo ni setiti onog što ne doživljujemo. Zašto da kukavičluk - faza mog života kada bez diskusije primam princip božanstva - mora baš da predstavlja nenadležnost moje svesti! Panikom sam preobražen i tako postavljen pred izvesne mogućnosti koje ranije ne bih shvatio i koje ću docnije opet da odbacim. Čak i u istraživanju, kada smo izvesna bivstva predviđali i tražili ih, ova nam se obznanjuju samo preko otkrovenja, tojest zapanjujući, i od toga trenutka tek preuređujući nas sasvim. A to otkrovenje nailazi na nas katkad samo u momentu našeg ludila ili bolesti ili razdraženja i oduševljenja itd. Kao i mnogo čemu drugom, i otkrovenju je nužna naročita atmosfera: atmosfera otkrovenja. Hoću da kažem da ono što se zove životom unutarnjim i životom spoljašnjim, ili duhovnim i telesnim, jednog čoveka, samo su dve krajnosti jednog istog nerazlučnog i besprimernog mehanizma u ovom životu; čiji je jedan deo, ili jedan rezultat, možda vezan u drugom. Mala svest, s pretenzijom na slobodnu volju, koja je ostvarena u čoveku, ne mora biti jedinstvena u prirodi: mogućnosti su njene bezgranične čak i ako idu izvesnom zakonu. Ništa se ne protivi misli da je ostvarena još jedna, možda veća, svest sa mnogo jačom pretenzijom na slobodnu volju: i da od nje možda zavisi naša. Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, svakako je danas između nas i nečeg još u čije u čije smo bivstvo tako često neizvesni. Znam da, čim postoje odnosi, postoje principi i postoje faktori između kojih su se dotični odnosi razapeli. Moj se duh, čak i jedan deo samog mog života, sad mnogo više buni na pomisao da je moj odnos religioznosti bačen jednim svojim krakom unapred, u ništavilo, i da nikakav princip nije s one njegove strane. U prirodi se ne bi mogla roditi tako jedna fatalna ideja o božanstvu, a da ne odgovara izvesnoj stvarnosti. O nestvarnostima se može misliti samo ako se misli kojim veštačkim, nakaznim putem o onom što već postoji ali nikakvo se novo opažanje u takvo razmišljanje ne unosi. U fantastičnim romanima o drugim svetovima niko nije mogao izmisliti, i opisati verno, kakvu novu boju, na primer, koju već ne znamo u sunčevom spektru. Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo.

Život duhovni dakle nerazdvojiv od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku, na primer, ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem. Ako si rođen suviše rano ili ako odviše rano počneš da trošiš na neophodna i neizlečiva zadovoljstva bogatstvo koje međuvremeno stičeš, ali ne u dovoljnom tempu, ili ti je povereno ili si ga nasledio, znaj da nema više mogućnosti povratka, čak ni na dovršenje mladosti, - na koje misliš da još uvek imaš prava i koje da ti je ostalo. Odsad nosiš uvek sobom nove horizonte, već zagorčane, koje si otvorio svojom neizbežnom velikodušnom lakomislenošću i raskošju. Nemogućno je oboleti samo delimično afazijom, kojom bi se uništilo ono što remeti harmoniju pravilnog napretka. I to je ono što se smatra ispaštanjem, još u ovom životu, grehova: suviše veliko bogatstvo iskustva, suviše prošireni prostor da bi sadržavao ponova uprošćenu mladićku težnju, a da se ova u mukama ne dekomponizira. U stvari ni sam svet, to društvo, neće ti poverovati u tvoje čiste namere, u iskrenu želju da svedeš svoj život na ekonomiju; i ne bi ti je omogućio! Priča o rasipnom sinu je laž! Ne doneseš li svetu ma šta od onog što si ranije imao i što bi mu poslužilo kao jemstvo da se ti vraćaš sa po puta, - a ne samo zato što si poslednju kartu proigrao, smrviće te!

Šta? Ničeg zar u rukama
Čime početi život novi:
Poslednje bogatstvo koje svetu vraćeno
Dokazalo bi da se odričeš ludila!

Neće ti poverovati ni da, ako si bio lud, kao što je neko rekao, bio si uvek originalan i time jedino za prirodu moralan. Tako stižemo do ideje o odgovornosti: možeš li ti da zajemčiš svoj budući život svojim sadašnjim? To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima? Ima stvari koje ne znam ili na koje nikada neću moći odgovoriti.

Je li mogućno da završavam ovim jednu misao koju sam imao doskora, a koja mi je, evo, sada skoro već strana! Ona je hranila moj život za vreme od šest meseci, prošla kao presni zalogaj kroz telo, i time iskorišćena od mene zauvek i uništena. Novom ću se, svežom hranom morati sutra utoljavati; tako da ću je se, kao da bi da se dokaže i istinitost ove knjižice, još sutra morati možda najogorčenije odreći, i nje i svoje misli od juče.

Ova poslednja misao biće posvećena prijateljima koji neće nikada biti ovenčani slavom: Teorija o Monadama nije me ničem izvesnom naučila; Slučajnost i harmonija ne trpe se kao saradnici. Postoji li Slučajnost: onda ona ulazi u tragični materijal prirode; doka Harmonija pre stupa kao osmeh na lice pobediočevo: Čovek je nepreglednosti životinja, tojest zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti. Otud, za razliku od običnih zverova, on je nezadovoljan. Uzroke njegovih oboljenja treba tražiti ne u njegovoj prošlosti već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati. Tako je svako njegovo čudo određeno za primanje utisaka udvojeno, pored orijentacije, i funkcijom: za otvaranje, na tome mestu, celog bića Nedogledu. Služenje čula počinje delovanjem organskim i svršava matematičkim. Postoji bolest matematička. Sve njegove želje kriju tajnu nameru da budu konačno zadovoljene negde izvan granice shvatanja: time njihova ispunjavanja dobijaju intenzitetom u ovom životu. Život nije nemogućan, već pretpostavlja prekoračenje u večnost. Ako više nije mogućan ni jedan korak, ostaje veliko oslobođenje, Samoubistvo, najveličanstvenija matura. Samoubistvo, ti nosiš još život u sebi i ništiš strah od umiranja! Da li ćeš stupiti u moju sobu kad iz nje iziđe poslednji izgled? Život je još u stvaranju, te ni jedan zakon nije još ni dovoljno potvrđen ni završen da bi se o njemu moglo postaviti pravilo: zato smo odagnali najzad relativnost, i uperili svoja tela u beskraj gde su bačena ispunjenja zakonska kao mostovi. To nije drugi život; to je dalji život, koji blagosloven, pored ostalih vrednosti, porodiće i laž. Laž! Imaj hrabrosti da ti to bude poslednja reč.

Izvor: Dela Rastka Petrovića, knjiga II, Poezija - Sabinjanke, Beograd, Nolit, 1974, str. 93-107
Za "Projekat Rastko" ljubaznošću prof. Dušana Vitasa, Beograd

Alain Bonnefoit

ОТКРОВЕЊА - Растко Петровић

2012-03-16T11:43:00.000+01:00

Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увекоригиналан и тиме једино за природу моралан. Тако стижемо до идеје оодговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим? То јеопет о моралу реч! Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима? Има стварикоје не знам или на које никада нећу моћи одговорити.

Љубица Цуца Сокић

ПУСТОЛОВ У КАВЕЗУ

Не личим ни на храст, ни на пропелер,
друкчије прождиру пароброди
океан, сунчане сенке, модро грање.
Да ли иронију или оснажење на живот нови,
пролеће, сад ми доносиш?
Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови;
пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
чека; рогуши се, нигде нема никога.
Збрисаћу све мутне речи између себе и бога,
поуздаћу се само у своје руке,
целиваћу гору или хајдуке,
комични поток што жубори.
Убићу каквога гнусног сањалицу,
место сенки засадити му зелени врт по лицу;
то крв из мене говори!

Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем
што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
али је превазилазим.
Као огромна плазма сред дахтања,
жваћем облаке зелене, шуштаве,
сва могућа друштва и славе
комика су тада;
па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
већ се утапам у беспримерно отупљење,
и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава,
па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
Овде на овој постељи затварам географију:
нема више дужина, ширина; само ногу,
руку; све се шири!
Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
мој живот ми сија кап звезда издалека,
и све оно што треба да се настави чека
да је прво угњавим песницама, па...
Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
Више држим до твог ткива но до живота,
и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
са тобом почиње животињство и канибалство,
због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
Човек,
ком дадох пријатељство
у времену пропињања ка савршенству,
или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
Кад бих хтео испричати ноћ
лова с ловцем мачем на дивље свиње,
ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
као баснословни мач;
настало би крволиптење за сликом
коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
можда и претерујем меру алкохолства ... али
од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...
Ваљда бејах и сноб...
али после свих великих екстаза,
отупим чак и досаду да схватим.
Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
немајући никаквог сродства са оним што ме окружује.,
и кевће, и лаје, и тугује,
тај комад џигерице бачен за храну псима,
и предаје се најзад неким величанственим заносима
растрзања; ја имам толико генија
да би двадесет манекена постало од њега духовима,
па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига:
историја.
Шта историја! шта Каледонија!
Ретко да нисам други, да ми име није: Неко,
да не певам:

Један пољубац дуг на њена уста
која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
пољубићу је тако често на прси,
јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
и којима је уз очи зелене дано
да им ноћ односи глас као шешире,
као пад тешке хладне воде.
Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
док су по теби барбарства моја словенска
и њини перунски врти,
својом косом као венцем ме узвиси:
да у пољима јелисејским којима будем шетао
моја сенка увек мирна буде,
измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
да кад пођем на збор међу негдашњу словенску господу
уз села мирна или уз воду.
када зборити им будем стао:
величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
Стихови, носите ме далеко од ове земље:
у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
ради вишега отац је са усхићењем плодио;
живот мора да је драг, а љубавном да се стремље
када сам се као Магбет у толикој журби родио;
над реком а под небом ловцу на домет лети чајка:
за њом, о за њом, стихови моји, будимо хајка!
Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи,
на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
брише песма моја: то облак чешља косу горја.

Тренутак макар само - далеко од ове земље,
јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
што као да се прикрадају са другога света;
уста ми ево пуна крви, а усна напета,
распињу ме ужасни болови и срам,
груди побледе а трбух зажари;
а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
болничким колима одводе ме на гиљотину,
стазом блатњавом из које изничу жене.
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
да свићу дани и да гледају у мене!
Где сам то сада?
Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води,
онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен
у чуну који језером сивим броди,
и пун јунака чија пада сен
на води. О, понекад ми се збивају чудне ствари,
као да се спуштају са другога света:

док ме понова не обузме велики вртлог страсти,
све жуто, црвено, зелено пред очима;
тамо, где је некада био дугачки видик планина,
једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
много злата, злата и распутаност части,
моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
Нема више жеље, већ да избришем постојење,
да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
нема више ни дубоко плавог ни планине,
само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.

Растко Петровић

Извор: Дела Растка Петровића, књига II, Поезија - Сабињанке, Београд, Нолит, 1974.

NOĆ SKUPLJA VIJEKA - Petar Petrović Njegoš

2012-03-12T14:21:00.002+01:00

Steven DA LUZ

Noć skuplja vijeka

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Petar Petrović II Njegoš

Pesma je napisana 1845.
Prvi put je objavljena u "Bosanskoj vili" 1913.

"Živeći pored tolike lepote u svetu, a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek, čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju, ili ovako prolaziti pored nje, a znati da mu je zauvek nepristupačna i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. (...) Lepota – to je varka i zamka na čovekovom putu... Ne znamo je i nemamo, a živimo zbog nje i ginemo za njom... Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg, tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji... Kada se kaže da je nema, isto je kao da si rekao ’nema spasa ni izlaza’, ’nema smisla ni svrhe’, ’nema kraja’ ili, još tačnije, ’nema ničeg’." (Andrić, 1980: 162, 172).

***

Postoji jedna misterija vezana za ovu pesmu. U svom eseju o Njegošu Andrić (1986: 26) veli:

”Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: ’A kako bi to izgledalo: Vladika, pa piše pesmu o ljubavi? Ne dam!’ I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve” – komentariše Andrić.

Na drugoj strani, Isidora Sekulić u svojoj knjizi Njegošu knjiga duboke odanosti (Sekulić, 1968: 126) veli: ”Nađena je ta pesma i šezdeset dve godine posle Vladičine smrti, u Bosanskoj vili, 1913. objavljena. Naslov pesme je Noć skuplja vijeka. Kako se zadržala i zaostala? Je li istina da je kralj Nikola spalio neke hartije Vladičine – pesme, hroniku, prepisku – spalio radi dobrog glasa svoga velikoga pretka, pa je iz te zaostavštine umakla jedna pesma? Da li je pesmu Vladika ostavio tako da se nekada posle nađe? Da li nije imao duše da je uništi dokle god je mogao da je čita? Da li je to pesma iz predsmrtnih, napuljskih dana? Na sve to ide jedan odgovor: možda?” – zaključuje ona.

Javlja se pitanje – kako to da Andrić nije znao za tu pesmu objavljenu u Bosanskoj vili, u časopisu koji je Andrić dobro poznavao. Ako nije znao u vreme kad je objavljena, kako su ga mimoišli tekstovi i saznanja onih koji su znali? A pesma jeste Njegoševa, jer je nađena u njegovoj književnoj ostavštini i jeste objavljena još tada u Bosanskoj vili – od tada su o njoj pisali mnogi naši književnici, književni istoričari i teoretičari, a među najpodrobnije analize spadaju one Miodraga Popovića (1968) i Isidore Sekulić (1968).

Dušan Pajin
Noć vrednija od života
Izvor: Projekat Rastko

Gorski vijenac
(odlomak)

Vuk Mandušić
(u snu)

Al' je đavo, ali su mađije,
ali nešto teže od oboje?
Kad je viđu da se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
no me đavo jednu večer nagna,
u kolibu noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
vatra gori nasred sjenokosa,
a ona ti od nekuda dođe;
ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe.
Tada ona vjenac rasplete,
pade kosa do niže pojasa;
poče kosu niz prsa češljati,
a tankijem glasom naricati,
kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
mila sina Milonjića Bana,
koji mu je lanih poginuo
od Turakah u Dugu krvavu.
Pa se snahi ne dao ostrići:
žalije mu snahin v' jenac bilo
nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
oči gore življe od plamena,
čelo joj je ljepše od mjeseca,-
i ja plačem ka malo dijete.
Blago Andrij' đe je poginuo -
divne ga li oči oplakaše,
divna li ga usta ožališe...

PRIJATELJSTVO

2012-03-12T11:14:00.000+01:00

Privrženost mrtvom bratu vratila mi je Hasanovo prijateljstvo. Možda je u njegovim riječima i postupcima bilo i neke skrivene namjere, želje da me zaustavi na putu koji je naslućivao, ili se ja varam, možda je moja osjetljivost vidjela i ono čega nema. Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati.

Ni on u moje. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno. Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati, ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život.

Vezao sam se uz njega (dobra riječ: vezao, kao u oluji na lađi, na klisuri) zato što je rođen da bude drug ljudima, i što je izabrao baš mene, ali me neprestano i nanovo oduševljavalo što može da bude takav prijatelj upravo on, toliko pust i podrugljiv naizgled.

Uvijek sam smatrao da je prijatelj čovijek koji i sam želi oslnonac, polutina koja traži dopunu, nesiguran u sebe, pomalo smoljav, nužno dosadan, mada drag, jer izanđa, kao žena. A on je cjelac, uvjek svež i uvijek drukčiji, pametan, smion, siguran u svemu što je preduzimao. Ništa mu nijasam mogao ni dodati ni oduzeti, i bez mene i sa mnom bio je ono što je, i ja mu nisam bio potreban. A opet se nijesam osećao nižim. Pitao sam ga jednom kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo: Prijateljstvo se ne bira, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav... A nista ja nisam poklonio tebi već sebi...

Meša Selimović

Derviš i smrt

IZ DNEVNIKA O NEIZRECIVOM

2012-03-10T19:08:00.002+01:00

Sann Jeeve

Na gradonosnom oblaku jašu moje iluzije,
senke starih, sadašnjih i budućih ljubavi,
nema očekivanja, lude želje i nejasni principi.
Sa njima jašu i živi duhovi mrtvih pokoljenja
dodajući oblaku teret zajedničkih upletenosti,
neprepoznatih strahova, prezira i oholosti.
Oblak se približio zemlji toliko nisko
da će udariti i napraviti tamnu dubinu
za pad posle uzleta lažnih ideala.
Duh će urezati zapis na okamenjenom opalom lišću
za izlivanje temelja novog praga
ispod koga će se ponovo nastaniti
davno izmilela zmija čuvarkuća.
Zbog ljubavi koju tek treba prepoznati...

Da li je ovaj dan zaista naš

2012-03-06T23:31:00.002+01:00

Rodney Smith

Smatraj svaki dan kao jedan celi otpočeti i završen život

oživi ga kao celinu, a ne kao deo.

Neka se svaki tvoj dan odroni od tebe kao celi jedan čovek

sa kojim ćeš želeti da se opet sretneš

kao sa prijateljem

i da ga bez stida pokažeš vasioni

Nikolaj Velimirović

MALI PRINC - Antoan-Sent Egziperi

2012-02-29T19:01:00.000+01:00

Tada se pojavi lisica:
Dobar dan, reče lisica.
Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.
Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom.
Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
Ja sam lisica, reče lisica.
Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. – Tako sam tužan...
Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
Ah! izvini, reče mali princ.
A onda, razmislivši, dodade:
Šta znači to »pripitomljena«?
Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?
Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?
Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?
To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...
Stvoriti veze?
Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...
To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
Na nekoj drugoj planeti?
Da.
Ima li lovaca na toj planeti?
Ne.
Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
Ne.
Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izidjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...
Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
Molim te... pripitomi me, reče ona.
Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!
Šta treba da učinim? upita mali princ.
Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
Šta je to obred? upita mali princ.
I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne napamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:
Ah! reče lisica... Plakaću.
Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim...
Naravno, reče lisica.
Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.
Naravno, reče lisica.
Znači, time ništa ne dobijaš!
Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on...
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

PESNIK - Desanka Maksimović

2012-02-11T20:30:00.006+01:00

PESNIK

Pesnik nema roda, veka ni porekla.
Kao zrak on je: bio, jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda, porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak, breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso,
Puste ga da sneva dokle hoće.
Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.

Šta li te spreči da postaneš pesma

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednoga nesna,
čula sam te već u sluhu,
razabirala ti reči.
Bila si već živo biće
u mom duhu.

Šta li te to spreči
da postaneš pesma?
A dok još u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivali si sve lepša,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si za mog nesna.

Njihala si se u meni
na ljuljaškama zvuka,
nicala si iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Šta li te to spreči
da postaneš pesma?

NEJASNA PESMA

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni:
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put,
uzela sam te na svoje srce
i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih
kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim.

Desanka Maksimović

16. maja 1898 - 11. februara 1993

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli,
Danju se smejem i ne osećam ga,
noću nejasno tišti hladnoćom
uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je ostao, i da li je to bilo jutro
ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti,
možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.

МИТ О АНДРОГИНУ - Борис Над

2012-02-08T13:35:00.001+01:00

Joanna Chrobak

Андрогин

Мит о андрогину происходи из комплекса веровања матријархалних традиција; штавише, он је еминентно матријархални симбол, којeг и није могуће разумети ван комплекса матријахалних веровања и идеја. Наравно, у најстаријим споменицима патријархалне, уранске духовности није могуће наћи било какав траг идеје о андрогину.

Најстарија, нама позната формулација овог мита је она коју налазимо у Платоновој Гозби, а коју Платон ставља у уста Аристофана. Али, траг исте идеје не проналазимо ни у најдревнијим слојевима хтонске, матријархалне духовности, која познаје искључиво женска божанства. Њена релативно позна појава у хумусу хтонских веровања, у принципу је знак и последица слабљења матријархалних култура, те њиховог пораза и коначно слома пред патријархалним вредностима. „Формативни принцип мита о андрогиности треба тражити управо у пољу историјске и прве велике антитезе уранског и хтонског принципа, односно, у пољу сукоба освајачке, индо-европске и домородачке цивилизације југа евроазијског континента“ (Драгош Калајић: Мапа (анти)утопија). Ми ћемо симбол андрогина посматрати искључиво с тог а не са метафизичког становишта, будући да он, према нашем уверењу, и не поседује неки битан метафизички садржај.

Наиме, Ерос и полност укорењени су у најдубљим слојевима бића: постоји се само као мушкарац или као жена. Полност означава управо примордијално својство бића а не секундарне анатомско-физиолошке особености или чисто биолошке функције. Кроз мушкарца и жену испољавају се космички принципи. И то је најдубља основа љубавне драме, која нужно имплицира метафизички трагизам, и нема ничег заједничког са баналним „трагањем за задовољством“, о коме говори фројдизам. Таква љубавна драма претпоставља двојство, дијаду, постојање разлика, и то разлика које су, по могућству, изоштрене до својих крајњих граница. У свом чувеном делу (Пол и карактер)Вајнингер говори о Апсолутном мушкарцу и Апсолутној жени, који се, различито и увек непотпуно, остварују у сваком конкретном мушкарцу и жени.

Али циљ ту не може бити превазилажење разлика него, напротив, испољавање принципа у својој чистоти. Циљ је пре егзалтација дуализма, до екстрема. Уранској духовности стога је потпуно непозната како идеја андрогиније, двополности, у било којем виду, тако и ма каква носталгија за наводно примордијалним андрогиним стањем.

Напад на Небо

Том истом пољу историјске антитезе уранског и хтонског припадају и најстарији андрогини култови, као што је култ брадатог Зевса (који је представљан са шест дојки), поштованог у Лабранди у Карији, затим италски култ „ћелаве Венере“ или брадате Афродите на Кипру. Андрогин је и бог Дионис који, у једном Есхиловом фрагменту (фрагмент 61), бива поздрављен следећим речима: „Одакле долазиш, мужу-жено, која ти је домовина? Какво ти је то одело?“ Али, како примећује Мирча Елијаде, „у почетку је Дионис био замишљан као крупна, брадата фигура, двоструко моћна због своје двоструке природе. Тек касније, у доба хеленизма, уметност га је приказивала као ефеминизованог“ (Мирча Елијаде: Мефистофелес и Андрогин).

Мит о андрогину, у том пољу антитезе, несумњиво је имао и „спољашну“, политичку функцију, као одговор поражене, матријархалне културе на тријумф освајача. Ту функцију потврђује и изворно приказивање фигуре Диониса, с наглашеним атрибутима снаге, наводно „двоструко моћног због своје двоструке природе“. Истовремено, он је и „унутрашњи“ израз кризе и одговор на слабљење матријархалних култура, вероватно изазван или подстакнут истим тим узроком.

У Платоновој Гозби, андрогини мит износи комедиограф Аристофан, што му даје благо иронични и шаљиви призвук: Аристофан ту не износи мишљење самог Платона, како би то хтели његови позни коментатори, већ орфичке идеје. (Ту благу иронију потцртавају и речи које Аристофан изговара пре саме беседе: „страхујем за оно што мислим рећи, не да бих што шаљиво рекао – јер то би био добитак и право поље моје Музе – него да не бих рекао што смешно“ (Платон: Гозба, ХIII, 189 б). Међутим, матријархално порекло и инспирација мита кога износи Аристофан и овде је савршено очигледно: „као колевка оваквих орфичких мисли узима се Вавилон. Међу одломцима вавилонске праисторије находе се и такви ставови који неподељено све (првобитно јединство матријархалних култова – прим. Б. Н.) означавају као жену, коју Вал расеца на две половине, небо и земљу...“ (Милош Н. Ђурић: Напомене и објашњења за Платонову Гозбу). Женски принцип је овде примаран. Свештеници Астартиног култа били су евнуси. У неким месопотамијским култовима и у мистеријама Кибеле, мушкарци су се подвргавали самокастрацији, чиме се постизала жељена „трансформација“ у женски принцип. У извесним култовима на тлу Грчке, богињама се приносило сломљено оружје, док су Амазонке узимале у руке свете хиперборејске секире, симбол патријархалних освајача.

Другим речима, не само да је овде тежиште на женском принципу (a не на једнакој удаљености од два пола), већ се женски принцип у потпуности поистовећује са самим Примордијалним Јединством, као што му се приписује и прокреативна моћ: и у најстаријим (матријархалним) теологијама пре-аријске Грчке женска божанства рађала су сама. Земља сама рађа звездану ноћ, Хера сама рађа Хефеста и Тифеја, који су исто тако хтонска божанства. Али то није последица „Херине андрогиности“ (М. Елијаде), већ претпостављене супериорности женског принципа којем се, како је већ речено, приписује искључива моћ стварања, прокреације. Синови се, тако, у матријархату сматрају за „apatores“ (без оца) и „unilaterales“ (рођени само с једне, дакле женске, стране).

Аристофан у својој беседи износи још једну тврдњу која указује на секундарност андрогиности у односу на женски принцип. Наиме, он каже да је „мушки род првобитно потекао од сунца, женски од земље, а онај у коме има дела и један и други род од месеца, јер и месец има дела и у једном и у другом роду“. (Гозба XIV, 190, б) „Лунарни“ принцип је међутим познији, а његова функција је управо премошћавање непремостивог: оног јаза који дели матријархално од патријархалног, уранско од хтонског, Небо од Земље.

У истој верзији мита андрогини се доводе у везу са побуном Ефијалта и Ота. Тај „напад на Небо“ андрогина, који су „покушали отворити пут на небо како би навалили на богове“ (Платон), указује да је прави а скривени циљ мита о андрогиности управо сам урански принцип. Зевс потом, бранећи Олимп, расеца андрогине, а урански Аполон од њих прави родове, поништавајући двополност; хтонском Хефесту је међутим дата моћ да родове изнова „стапа и спаја“ у једно.

Joanna Chrobak

„Ни Грк ни Јеврејин, ни мушко ни женско“

Уранској духовности страна је не само андрогинија већ и било каква сакрализација сфере сексуалности (фалусни култови нису патријархални, већ плод матријархалне сакрализације сексуалности). Сакрализовано, у уранској духовности, може бити не оно „што настаје и нестаје“, већ само оно што припада „пределима светлости“ интелигибилног света. Порекло култа Диониса је оријентално, а његово позно ширење означава почетак сумрака вирилне духовности хеленског света, као што ширење мотива андрогиније карактерише период римске декаденције. Император Хелиогабал, трансвестит који улази у Рим јашући на магарцу окренут наопачке, и који у Рим уводи фалусни култ, у знаку тоталне инверзије патријархалних вредности, такође је оријенталног порекла. Митови о андрогинији имају несумњиво не-индоевропско порекло као што је њихово значење изразито антипатријархално.

Хришћанска учења и предања изнова актуелизују мотив андрогиности: тако је и сам библијски Адам је првобитно андрогин, од кога Јахве, или Јехова, исеца део тела, да би од њега створио жену. Апостол Јован сматра андрогинију за знак духовног савршенства. У Посланици Галатима (3, 28) каже се: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (прев. Вук Стеф. Караџић) – што није испразна реторика већ јасно обећање повратка првобитној андрогиности или првобитном јединству, еденском стању Адама, пре стварања Еве.

Још су експлицитнија разна гностичка и парахришћанска учења. У гностичком Јеванђељу по Томи, самом Исусу се приписују следеће речи: „Кад учините да двоје <буду> једно (...) И кад мушко и женско спојите у једно, да мушко више не буде мушко, а женско да не буде женско, тада ћете ући у Царство“. Према Јеванђељу по Филипу, раздвајање полова (стварањем Еве) изједначује се са самим начелом смрти: „Христ је дошао да поново (...) уједини то двоје. Онима који су умрли зато што су постојали у раздвојености, вратиће он живот кад их поново уједини!“

Премда ово нису канонска Јеванђеља, она су јасно сведочанство о изворима и о атмосфери у којој се развијало оригинлно хришћанство: оно израста на талогу матријархалних, углавном блискоисточних, култова и учења. Хришћанско предање о првобитној Адамовој андрогиности даје основу за каснија схватања какво је оно које износи мистик Скот Еуригена, по коме је Христ чином васкрсења постао андрогин, уједињујући полове у сопственој природи, јер више „није био ни мушко ни женско, иако се родио и умро као мушко“. Ту хришћанску реакуелизацију и даље можемо посматрати у смислу поменуте историјске „антитезе“ уранског и хтонског, патријархалног и матријархалног. То је период слабљења патријархалног и реванша матријархалног принципа, својеврсне антипатријархалне револуције. Изворно хришћанство карактерише изразито хтонски, матријархални карaктер, што ће имати одлучну улогу у даљњој историји андрогиног симбола и идеологија матријархата.

Накнадна, средњевековна „корекција“ првобитног хришћанства у правцу патријархалних вредности и садржаја ипак не успева да сасвим потисне или затоми ове отворено матријархалне садржаје. Испод привидно патријархалног тока, хришћанство у ствари постаје „мешовита“ религија, у којој паралелно опстају еминентно матријархални садржаји, који час чине његов подземни и мање-више прикривени ток, а час, у есхатолошким тензијама, избијају на површину, у учењима која су на граници догме и јереси. Симболи, учења, доктрине и идеологије пројектују се на „поље антитезе“ два принципа и, будећи древне хтонске садржаје и архетипове, стварају историју њихове непрекидне борбе.

Херметички Андрогин

И алхемијска учења чине један од „подземних“ токова којим се током Средњег века преносе матријархални садржаји. Једно од имена „филозофског камена“ било је Ребис (дословно: „две ствари“), двоструко биће или херметички андрогин. Он се родио после сједињења Сунца и Месеца, или, у алхемијским терминима, после сједињења Сумпора и Живе. Андрогину доктрину, уосталом, садржи већ један од темељних и најранијих алхемијских списа, Corpus Hermeticum, према коме Бог поседује оба пола и, испуњен њиховом плодношћу, рађа све оно што жели да роди:
„- Шта? Кажеш да Бог има два пола, о Трисмегисте?
- Да, Асклепије, и не само Бог, већ сва животињска и биљна створења...“
Алхемијским учењима инспирише се и Јакоб Беме преузимајући од алхемичара чак и њихову терминологију (то ће бити случај и са многим каснијим ауторима који су варирали мит о андрогину). Јакобу Бемеу дугујемо и једну позну варијацију библијског мита о примордијалној андрогиности. Према овом мистику, Адамов пад је последица сна у коме је пао у природу те се, самим тим, деградирао у земаљско биће. Потом пада у пожуду посматрајући животиње како се паре а Бог му подарује пол, чиме почиње раздвојеност полова. То „расцепљење“ андрогина Беме пореди с Христовим распећем.

Мит о андрогину у ствари чини битан саставни елемент бројних езотеријских традиција: од алхемије до кабалистике, од розенкројцерских учења до гнозе оперативне масонерије. Треба приметити да су све ове традиције тесно повезане, и то не само доктринарно, те да све оне извиру из истог, хтонског комплекса веровања, делећи често и исте или сродне садржаје. Мит о андрогину је есхатолошки. Бесполност, или двополност, наводно је обележје првобитног, рајског стања, и она ће бити обновљена човековом реинтеграцијом у Примордијално Јединство, чиме се коначно превазилази сваки дуализам. Његово спајање с миленаристичким и хилијастичким традицијама (чији је део и оригинално хришћанство) догађа се, на пример, у делима Ритера, који је усвојио ђоакинску идеју трипартитне историје. Први део историје је, према Ритеру, онај у коме је „Еву родио мушкарац, без помоћи жене“; у другом, „Христа рађа жена без помоћи мушкарца“, да би у трећем, коначном и супремном, андрогина родило обоје, „и супруг и супруга, који ће се спојити у једном и једнаком сјају“.

Андрогина утопија: путеви секуларизције Андрогина

Немачки романтизам карактерише управо синкретизам свих ових традиција, али тај синкретизам уопште није произвољан будући да све оне, како смо већ указали, потичу из истих исходишта. У трактату О Диотими Фридриха Шлегела, изостаје управо ова есхатолошка димензија, тако да његово дело више не спада у домен езотеријске мисли већ у област утопије. Шлегел у њему одбацује постојеће обичаје и методе васпитања, у којима види прави узрок поделе на полове, предлажући васпитање које би превазишло ову поделу, до жељене андрогиности.

У оживљавању мотива андрогиности током немачког романтизма, потом декадентизма ХIХ века, треба препознати исте, езотеријске утицаје: алхемијске као у случају Ритера, те розенкројцрске и масонске, на које се аутори каткад и експилицитно позивају. Пеладан, чије се интерпретације андрогиног мита крећу у распону од бизарног до комичног, био је оснивач једног парамасонског реда, чије је име „Кабалистички ред ружиног крста“. Балзак се у Серафити инспирисао учењем Сведенборга. Али се мотив андрогиности једнако јавља не само у (пара)хришћанској мистици, већ и у хришћанској теологији, од католичког теолога Кепгена (Гноза хришћанства), који у Христу, верницима и свештенству препознаје андрогине ентитете, све до православне, есхатолошке мисли Берђајева, која васкрснуће човека доводи у везу са „трансфигурацијом сексуалности“ и „откровењем небеске андрогиности“.

Развој симбола андрогина, како опажа Мирча Елијаде, означава путању постепене деградације симбола: од метафизичког концепта ништења и „измирења супротности“, преко симбола духовне и егзистенцијалне пуноће, све до идолатрије пуког хермафродитизма, са „изобиљем еротских могућности“, те, на самом дну, „морбидног, сатанског хермафродитизма Алистера Кроулија“ и енглеске декаденције. „Код декадентних писаца, андрогин је схваћен само као хермафродит у којем оба пола упоредо постоје (...) Али декадентни писци нису знали да је хермафродит у антици представљао идеалну ситуацију, коју су људи настојали да остваре путем обреда; међутим, ако је неко дете показивало знаке хермафродитизма, убијали су га његови сопствени родитељи“ (М. Елијаде).

Симбол андрогиности се учестало јавља и у делима уметности ХХ века у коме је, упркос секуларизацији, езотеријско значење ипак релативно очувано. Поменимо рад Марсела Дишана у коме је овај уметник „трансформисао“ Леонардову Мона Лизу, доцртавајући јој браду и бркове, те фотографију Мена Реја која представља самог Дишана, травестираног у жену, која својим насловом евоцира езотеријску „мистичну ружу“. Андре Бретон говори о „неопходности реконструкције Примордијалног Андрогина“ као о битном циљу надреалистичког покрета. Нема сумње да је ова реторика позајмљена из езотеријске и традиције хришћанског мистицизма, али је исто тако несумњиво да је управо надреалистичко препуштање струјама и токовима „подсвести“ широм отворило бране прастарим архетиповима матријархалне, телурске религиозности.

Као и многи други есхатаолошки мотиви, андрогини симбол следи исти правац секуларизације, која есхатолошке симболе преводи у просторне и утопијске, тако да је данас могуће говорити и о „андрогиној утопији“. Простор андрогине утопије је простор самог људског тела. Ту спадају и научна предвиђања даљег тока људске еволуције у правцу „трећег пола“, или „еволуирања“ мушког тела у женско. Али ту се губи оригинални сакрални садржај матријархалне духовности у коме андрогин симболише сам „првобитни тоталитет“, стање пре стварања, пре и после сваке диференцијације, пре и после сваког дуализма.

Joanna Chrobak

“Прометејски момент“ андрогиније

Сакрални циљ андрогиности је coincidentia oppositorum (Никола Кузански), која је израз потребе за превазилажењем дуалности и тотализацијом (расутих) делова. Она је и израз недовољности и недостатности самог човека, те, по речима Мирче Елијаде, израз његовог „незадовољства сопственом датом ситуацијом, оним што се назива положајем човека у свету“:

„Човек се осећа растрзаним и подвојеним. Тешко му је да потпуно проникне природу те подвојености, јер се понекад осећа одвојеним од `нечег` моћног, потпуно друкчијег од себе, а некад се пак осећа одвојеним од једног ванвременог `стања` које није кадар да дефинише (...)“ (М. Елијаде: Мефистофелес и Андрогин).

Али та непотпуност и незадовољство собом и сопственим положајем у свету може бити само недостатност и незадовољство матријархалног, хтонског човека, а не и човека патријархалне, уранске духовности, јер је његово место управо средишње: он стоји у центру и поседује сопствени центар, што га чини и целовитим и самодовољним. Он стоји тачно у средишту света, као мост између Бога (богова) и створеног (природе), између инфинитног и инфинитезималног, инкарнирајући и просијавајући саме уранске принципе Светлости и Реда. Он није нешто различито од богова па према томе не може бити ни „недостатан“, „растрзан ни подвојен“. У Brhadaranyaka-upanisad (I, 4, 10), каже се: „(...) онај који тако познаје: `Ја сам брахман`- тај је Све, и ни сами богови му то не могу онемогућити, пошто он познаје себе (атман) њих самих. Онај који обожава неко божанство, сматрајући да је оно различито од себе, (од атман), (говорећи): `Друго је Бог, друго сам ја` - тај не зна. За богове, он је као животиња. Као што се од безбројних животиња хране људи, тако се (таквим) људима хране богови.“ Ред и Светлост које суочава у створеном истовремено је и одраз оног Реда и оне Светлости који су унутрашњи садржаји самог човека а који се у природи, (делу Творца), одражавају као у огледалу.

Андрогини симбол израз је тежње да се поменута унутрашња недостатност и подвојеност матријархалног човека превазиђе, и то интегрисањем наводно супериорног, женског прнципа, од кога је човек, било соптвеном грешком („грехом“ или падом), било вољом богова, остао трајно одвојен. (У свим митовима о андрогину, поновимо, тежиште није на некаквој претпостављеној средини између два пола, већ управо на женском принципу.) Али то представља искорачење из природног реда, напад на утврђени поредак, или, како каже Платонов Аристофан, „напад на саме богове“. То је оно што Јулијус Евола, у својој Метафизици секса, назива „прометејским моментом“ андрогиније. Зевс потом расеца андрогине на половине, а Аполон враћа утврђени ред у космос, изнова устројавајући мушки и женски род. Није случајно што таква улога поновног довођења у ред припада управо уранском Аполону: самодовољном и апсолутном, те рођеном без мајке.

Управо поменути „прометејски моменат“ нам открива још једну суштинску разлику између уранске и хтонске духовности. Уранском јунаку Хераклу „запада исти циљ који теже да постигну Титани“. Међутим, за разлику од Титана, Херакле га и остварује, што му доноси бесмртност, али он га не „остварује као прекршилац дужности, већ као савезник Олимпијаца“ (Ј. Евола). Другим речима, овде није у питању сам циљ већ једино пут његовог остварења: Херакле осваја бесмртност и место на Олимпу те постаје раван боговима, ничим не кршећи поредак који је инхерентан Космосу.

Сличну, или још тежу грешку од оне коју су починили Титани и андрогини, чини Прометеј, који између олимпског (уранског, небеског) и људског, (дакле: хтонског, земаљског) бира пуко људско, затварајући самом себи пут трансцендирања људског ка божанском. „Уместо олимпског принципа `јесте` бића, он тражи `ново`, превртљив, препреден, лукав и подао; он хоће да превари Олимп. Но, његова превара изазива смех Олимпа, доноси беду људском роду, а његово место заузима глупи брат, Епиметеј“ (Д. Калајић: Мапа (анти)утопија). Последица тог прекршаја поретка је казна којом га кажњава сам Зевс.

Модерни Андрогин

Андрогин остаје еминентни симбол савременог доба, без обзира на чињеницу што огромна већина људи уопште није свесна његовог дубоког значења. Штавише, снага тог архетипа и не лежи у разумевању и свести, већ, управо обрнуто, у његовој дубокој укорењености у архаичним структурама „колективно несвесног“. „Архаичност“ ту не означава никакав хендикеп већ снагу архетипа. Наравно, треба имати на уму да се та снага испољава само кроз одговарајућу, хтонску психологију а да је његова моћ над уранском психологијом ништавна. Али уранску психологију могу да поседују само елите, сензибилитет масе је телурички, матријархални, хтонски. Поља испољавања овог симбола данас су практично бескрајна: од популарне културе до сфера „елитне“ уметности, од савремене науке до савремене езотерије, одражавајући истину да је модерна култура уствари одавно матријархална, у потпуности прожета њеним симболима и фигурама. Међу тим симболима, симболу андрогина у нашем времену припада средишње место. Деградираност симбола, о којој говори Елијаде, ту није препрека него предуслов масовне распрострањености. Неспособност модерног човека да андрогинију схвати другачије сем као физички хермафродитизам само је део његове опште неспособности да се уздигне изнад категорија појавног, да привилегује категорије интелигибилног наспрам категорија сензибилног света.

Андрогина је, у својој основи, и идеологија „једнакости мушког и женског пола“. Исто важи и за хомосексуализам, као и мекуштво савременог мушкарца који, све чешће, срозавајући своје тежиште на пуку сексуалну раван, на сферу еротског, исповеда сопствену „сензуалност“. Насупрот томе, манифестације истинске вирилности и, последично, истинске женствености, у модерној култури постају крајња реткост, лимитни случај. Чињеница да се разлике између полова смањују чак и на последњој, физичкој и анатомској равни, навела је многе на закључак да ће „човек будућности бити бисексуалан“ (Умберто Веронези). У ствари, ово предвиђање је већ реализовано будући да данас велика већина мушкараца и жена већ живе, мисле, изгледају па и сањају као хермафродити.

Уосталом, како је већ речено, за нас симбол андрогина и нема еминентно метафизички смисао и значај какав припада, рецимо, мушком и женском принципу, или архетиповима Апсолутног мушкарца и Апсолутне жене. Његов значај се претежно исцрпљује у другим, и много нижим областима него што је то сфера метафизичког. То су они „мутни покрети“ хтонске душе који рађају утопијске страсти, тензије и очекивања. То је и област историје, њених покрета и контигенција.

Борис Над:

Идеја центра, Унус Мундус,

бр. 29, НКЦ, Ниш, 2008.

Joanna Chrobak

Izvor: TVRĐAVA

VELIKA JE STVAR U ĆUTANJU - Isidora Sekulić

2012-02-06T00:16:00.006+01:00

Ko lepo govori, moćan je zemaljski,

ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski

Isa Marcelli

(...) Ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije. Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. To je ono Hristovo "ostavi sve". To je ono Tome iz Kempisa: "zatvori vrata sa sobom... ostani u ćeliji". Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku. Govorom se kažu velike, važne, divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. A zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati. Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik. Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima, sa očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština. Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

(...)

Ograničen si čoveče! Materijalno si mnogo više ograničen nego duhovno čoveče! Što god pronađeš, materijano je, ne duhovno! A što materijalno pronađeš, na zlo navodiš. Ti na zlo navodiš energiju u vaseljeni, energije sunčanih atoma proizvode svetlost u toplotu, život, a ti energijom atoma pre svega drugog ubijaš. Čuvaj se da ne izazoveš vaseljenu da ona jedared ne moradne posredovati da napravi red u toj tamničici gde se ljudi neprestano istrebljuju. Čuvaj se da energija ne razbije neke atome čije će energije potražiti račun u ime anagogočno koje će te energije navesti na to teško ispaštanje na čoveka gordog stvaraoca i i gordog ubicu. Čuvaj se da ne moradneš pisati novu Bibliju mesto one stare kojoj se tako rado smeješ. Ili što još gore: čuvaj se, da po volji vaseljene, ne postanemo tako opet malobrojni i slabi da ćemo braću svoju morati tražiti među sasvim niskim bićima. Čuvajmo se da nam kornjača opet ne postane božanstvo, a čovek njen sveštenik.

Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić

Isa Marcelli

Iz rukopisa Isidore Sekulić
izvor: digitalna biblioteka

MORANA - boginja zime i smrti

2012-02-05T09:50:00.002+01:00

WINTER - dihaze

"... Све сватовско ево ти,
Све ти даре дајемо.
Не пушт сина Морана,
И невесте Морице,
Оне љуте вражице.
Што нам момке варају,
У дубљине одводе,
На вртлоге на воде.
Не пушт не пушт Морана,
... Да нам киту не носи,
У вртлоге проклете,
Где Морице вртлају,
Горње људе топају,
Утопљују и људе,
И невесте млађане... "

Iz narodne poezije

МОРАНА, БОГИЊА СМРТИ
др Александра Бајић
Извор текста: СВЕВЛАД

Морана је опште словенско божанство смрти. Јавља се под именима Марен, Марена, Мора, Кикимора. Марен је „демон смрти у клетвама“. У Штипу, у Македонији, каже се „Марен црн да те убије...“ У Бугарској се каже „Нек ме убије Марен“. Према Вуку Караџићу, Мора је ноћни лептир који чучи на прсима уснулог и сише му крв. Мора је, према народном веровању, демонски женски лик који мучи људе доносећи им страшне снове о смрти. Сви знају израз „ноћна мора“. Реч поМОР означава масовну смрт људи или животиња. Морија је демон болести и смрти, морити значи исто што и убијати. Хануш сматра да је опште словенско божанство смрти МОРАНА, временом у хришћанству деградирано, поставши демонско биће, чиме је умањено првобитно значење божанства. Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Морана је, дакле, паганска персонификација смрти, која је Хришћанству сасвим непотребна јер оно нуди концепцију вечног живота.

Свака религија има један веома важан задатак, задатак који готово да чини њену суштину и МОРА да буде извршен. Мора имати причу која ће вернике ослободити страха од СМРТИ који спада у такозване реалне страхове, јер смрт стварно „вреба“ на сваком кораку. Смртни страх, који психијатрија познаје као примарни страх, независан је од искуства и по својој дефиницији је НЕПРИЈАТНО ОСЕЋАЊЕ угрожености. Баш зато људи желе да га избегну. Људи су рано приметили да се од страха од смрти релативно успешно могу бранити РАДЕЋИ НЕШТО. Психологија и психијатрија познају овакву одбрану, а радње које се обављају у циљу отклањања страха познају као компулзивне радње. Те радње имају тенденцију да се, када је страх једном потиснут, стално понављају на исти начин са истим циљем, структуришући се у РИТУАЛНЕ РАДЊЕ.

Тако су настали бројни ритуали са смрћу у вези, ритуали који прецизно регулишу поступање у присуству смрти и мртвих. У присуству смрти и мртваца, осећања људи су подељења, осцилују од тешке туге услед губитка блиске особе, мешавине поштовања и гађења пред мртвим телом, али и страха који прети да нарасте до ужаса, од могућности да се смрт прошири на живе. У складу са тим, у присуству смрти ће и понашање живих одавати ову мешавину осећања. Са једне стране, они ће манифестовати јасну тугу о жалост, настојаће да према мртвом телу поступају са што већим поштовањем, али ће при том обављати и бројне рутуалне радње које ће имати циљ да задрже смрт тамо где је, да је припитоме, умилостиве, подмите. Током времена, у једној заједници, ово понашање ће имати тенденцију да се уобличи, унификује, формираће се обрасци понашања у присуству смрти, карактеристични за ту заједницу. Тада ће на сцену ступити и још један „механизам“ одбране од страха, рационализација. Ово отприлике значи да ће настати ЛЕПА ПРИЧА која ће покушати да објасни праксу ритуалних радњи. Тако настаје МИТ, а у миту смрт је обично персонификована. Ову персонификацију Словени познају као МОРАНУ, Морену, Марену, руске бајке је помињу као лепу принцезу-ратницу МАРЈУ МОРЕВНУ, која сама ратује против моћних војски.

Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Од тог корена потичу речи са истим значењем у многим језицима (смрт, мрети, морс, морт, морире). Као у многим другим паганским религијским системима, Морана је женско божанство, (код Грка то је Персефона, код Римљана Прозерпина, код Келта Мориген или Моргана), што се свакако мора схватити као логична последица чињенице да су женска бића јасно доведена у везу са давањем живота, рођењем, самим тим некако је логично да се и узимање живота повеже са женским бићем. Тако, прича о смрти се природно повезује са причом о плодности, постајући тако још ефикаснија у сузбијању страха од смрти. Људи све више верују да су пронашли сврху смрти, да смрт постоји у циљу унапређења плодности. Ова веза плодности и смрти сачувана нам је у једној бајци из збирке Вука Караџића, која се зове УСУД . У тој бајци, несрећан човек полази да потражи Усуда (онога који досуђује судбину људи), да га пита због чега му је досудио тако тегобан живот у сиромаштву. Успут прелази преко воде (реке), која га моли да, када нађе Усуда, упита и због чега је та река неплодна, због чега не доноси плодност земљи на својим обалама. Човек нађе Усуда после дуге потраге и добија одговоре на сва своја питања. Између осталог, ВОДА ЈЕ НЕПЛОДНА ЗАТО ШТО НИКАДА НИЈЕ УДАВИЛА ЧОВЕКА. Ова бајка даје нам две битне ствари у вези са смрћу: 1) Смрт је услов за плодност, смрт није нужно она која само узима, она и даје; и 2) И смрт и плодност су у јасној повезаности са ВОДОМ. Ова два става много лепше нам саопштава српска народна песма СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ, из зборке Вука Караџића , кроз речи госпође Јелице која каже: “Морава нас вода од’ранила, Нек Морава вода и са’рани“...

Тако сазнајемо да је наша Морана, словенска богиња смрти, истовремено и божанство плодности , али нам, у овом тренутку још нешто привлачи пажњу. Река МОРАВА у свом имену такође има онај индоевропски корен МОР што значи смрт. Бројне су реке Мораве у словенским земљама. Само у Србији их има неколико. Постоји Јужна Морава, Западна Морава, Велика морава, Биначка Морава, Моравица код Сокобање, Моравица код Ариља. Постоји Морача у Црној Гори, Морињски извори и речица у Боки Которској, Моранштица у Босни, Мориш у Руминији, Морава у Чешкој... Не може се рећи да су ове реке добиле име по Мору, јер се већина њих не улива у море. Пре се може рећи да и именица МОРЕ потиче од истог индоевропског корена МОР. Тако, сазнајемо да су у божанској компетенцији богиње Моране смрт и плодност, а њој природно припадају и воде река, посебно воде река које у свом имену имају њено име. Мораве, Моравице, Мориш, Морача, то су њене реке. Могуће је да Морани припадају СВЕ РЕКЕ, јер коначан циљ река је МОРЕ, које је такође њена вода.

Одмах се намеће асоцијација на Лепенски Вир, археолошко налазиште из времена неолита на Дунаву, код данашњег Доњег Милановца. Ту су, на платоу дунавске обале, постојале трапезоидне грађевине, са кровном конструкцијом од дрвета. Под им је био од набијене црвене земље. На средини просторије налазио се олтарски простор са огњиштем, испред кога је стајала монументална скулптура од великог речног облутка у облику риболиког бића. Већина тих риболиких бича су идентификована као женска, јер су на својој предњој страни носила вулву, у облику јасно назначеног уреза. Испред тог олтарског простора, испод пода од црвене земље, археолози су по правилу проналазили скелет одраслог мушкарца у карактеристичном положају. Иза олтарског простора, у дну грађевине, испод пода од црвене земље било је сахрањено 3 до 7 дечјих скелета. Да ли ово археолошко налазиште може да нам исприча неку причу, причу о ритуалима смрти, реке и плодности?

Велика богиња смрти, плодности и река, (Морана) имала је (веома вероватно) у свету живих своју првосвештеницу, живо оваплоћење богиње на Земљи, чији је главни задатак био да од богиње измоли плодност земље, стоке и људи. За успешно извршење тог задатка, првосвештеница је и сама морала бити плодна, и докле год је то била, остајала је на том високом положају, са „апсолутном духовном влашћу“. Како је њена плодност била императив, било је неопходно да има партнера, по могућству што снажнијег и плоднијег. Зато је тај партнер пажљиво биран између више кандидата, након извршеног избора, он био постао СВЕТИ КРАЉ. Сећање на избор светих краљева чувају нам бајке о сретним женидбама (са краљевском кћери) не тако пожељних младожења, као жто су руски Иван глупан, или српски сељачки син из бајке Виловска кочија. Овакве бајке, којих код словенских народа има много, почињу причу како краљ објављује да удаје кћерку за онога ко изврши неки веома тежак, тако рећи немогућ задатак. Младић који је на први поглед сасвим инфериоран, успева тај задатак да изврши и жени се краљевом кћери. То се догоди најчешће тако што, најпре усни неку девојчицу која му даје упутства. Он прецизно следи упутства и решава задатак. Као да се божанство, у лику девојке из сна, лично стара о партнеру своје првосвештенице. Свети краљ је изабран, живео краљ.

Тај свети краљ је симболични ДУХ ВЕГЕТАЦИЈЕ. У најстарија времена, његова владавина је трајала годину дана, након чега је био ритуално убијен, жртвован божанству плодности и смрти. Знајући упутство из напред поменуте бајке УСУД, ово убиство се вероватно обављало дављењем (у случају Лепенског Вира у Дунаву), како би воде реке добиле неопходну плодност. Потом, свети краљ је сахрањен на улазу у грађевину, испред олтгарског простора, испод пода од набијене црвене земље. Али, ако је година владавине светога краља била изузетно плодна, он је могао наставити да влада, а уместо њега је жртвован неки ДЕЧАК. То, међутим није могло да траје у недоглед. Максимални период владавине светога краља је била ВЕЛИКА ГОДИНА. То је период који у просеку траје седам до осам година, период поклапања циклуса соларне и лунарне године. Тај максимални период владавине ретко је достизан. Бар нека година у низу није била плодна, а то је значило смрт светога краља, а потом избор новог. Дечаци који су у периоду његове владавине умирали уместо њега, сахрањивани су иза олтарског простора у грађевинама Лепенског вира, испод пода од набијене црвене земље, и ту су их археолози и пронашли. Тако је владала Морана (или слично божанство са неким другим именом) у Лепенском виру.

Из напред наведене приче може се издвојити још један детаљ. Олтарске монументалне скулптуре од речних облутака имају изглед женских риболиких бића. Јурисдикција Моранина над водом река сугерише и њен могући териоморфни лик, ЛИК РИБЕ. Овде морамо да се сетимо огромне дунавске рибе МОРУНЕ која у свом имену такође има оно индоевропско МОР што значи смрт, и која, као намерно, баш до Лепенског Вира, као најдаље тачке свог пута, долази из Црног Мора ради мрешћења. Једење ове рибе строго је табуисано у многим старим религијама. Моруна се логично намеће као териоморфни лик старог словенског божанства плодности, смрти и река, Моране. Риба је увек била симбол тајне. Садржај те тајне свакако је било то чудно јединство плодности, смрти и воде.

Александар Асов нам реконстуише мит о Велесу, који је рибарио у Црном Мору, уловио рибу. Риба је обећала да ће му испунити жељу ако је пусти, а Велес је пожелео бесмртност за све Сварожиће. Од тада, Сварожићи умиру сваке године, обично на краткодневицу, како и доликује соларним божанствима, али, њихова смрт је само привремена, са доласком пролећа они ће васкрснути, опет како доликује соларним божанствима. Према Асову, овај мит је основа свих бајки о златним рибицама које испуњавају жеље. Оно што је у овој причи сасвим очигледно, то је да је РИБА господарица смрти, (јер може да дарује бесмртност), дакле Морана, или моруна, ако Вам се више свиђа. Јер, све се слаже. И Црно МОРе и МОРана и МОРуна.

Да је велика риба (моруна) териоморфни лик богиње Моране, говоре нам јасно две српске народне бајке. Прва од њих, Смрт-кума, говори нам о томе како се смрт прихватила кумства, поставши духовна мајка-кума једног дечака. Том дечаку она доноси много добра, учинивши га чувеним лекаром, дозволивши му да зна који ће болесник умрети а који неће. У овој бајци, јасно нам је дат антропоморфни лик смрти. Она је описана као витка жена, дуге црне косе. У другој бајци, Кум- риба, која је веома слична, смрт се појављује и прихвата се кумства, у облику велике рибе. Ова ритуална, случајна кумства се дешавају у складу са народним обичајима Срба. Када новорођено дете из неких разлога вреба опасност, оно се износи на раскрсницу (распутицу) и ту се кумство тражи од прве особе која наиђе. Тако је избор кума стављен у надлежност божанства.

Птица гавран, у српском народу се доводи у везу са смрћу. То је птица злослутница, она која најављује смрт, гласник смрти, Моране. У неколико бајки, од којих је нама најближа и најпознатија српска бајка Баш челик, гавран је птица која има важну улогу. У тој бајци, главни јунак бива убијен, исечен на комаде и бачен у море, у бурету. Али, његови савезници га налазе, гавран доноси бочицу „мртве воде“ од кога ће, на комаде исечено тело поново срасти али НЕЋЕ ОЖИВЕТИ. Оживеће тек кад се прелије „живом водом“. Податак да гавран доноси „мртву воду“ казује нам две ствари. Прва је да је та вода у „власништву“ Моране, богиње смрти, јер је гавран њен изасланик. Друга ствар је да се смрт овом причом поново доводи у везу са духом вегетације, онаквим каквог га је дефинисао Џемс Џорџ Фрејзер у свом делу Златна грана. По Фрејзеру, тело старог, убијеног духа вегетације се баца у реку, јер ће током зиме ту поново срасти, тако видимо да је вода река у ствари та „мртва вода“. Према старим словенским веровањима, на Богојављење, богиња Жива излива на Земљу своју ЖИВУ ВОДУ, и све земаљске воде за тренутак постају свете. Та жива вода ће учинити да дух вегетације поново оживи и врати се у свет људи, да природа поново буја, а то бујање је коауторски рад двеју богиња и њихових вода.

Свет старих Словена састојао се од три дела: Јава, света живих, Нава, света мртвих и Неба, света богова. Нав је подељен на два дела, рај и пакао, те тако у ствари има четири света. Моранин задатак се мора бити да душе умрлих, водама река, однесе у Нав, свет мртвих, чији се улаз налази негде у делти Дунава. Словени су замишљали да она тај свој задатак извршава пловећи у својој „ораховој лађи.

Орах је дефинитивно Моранино дрво, посвећено њој и мртвима. Бака ми је својевремено причала да орах треба да саде искључиво стари људи, јер ће онај ко посади орах сигурно умрети кад стабло посађеног ораха достигне дебљину његовог врата. Тада је орах „зрео“ да се у њега склони нечија душа. Тако, орах постаје сеновито дрво, јер у њему бораве сени наших предака. Зато га никако не треба сећи, како се те сени не би узнемиравале. Плод ораха такође је посвећен морани и мртвима, обавезни је састојак жртве њима. На Бадње вече, које је типичан празник мртвих (самим тим и Моране) ораси се стављају у углове соба као дар мртвим прецима. Ораси су и обавезан састојак славског жита, као и „панаије“ или „кољива“ које се спрема мртвима. Сама пшеница је ту симбол плодности, плод руку живих, дар богиње, док су ораси уздарје, плод дрвета мртвих, жртва богињи и мртвима, опет плодност и смрт заједно, у жртви.

Из неких разлога, мртви воле и сламу. На простирци од сламе се сервира обед на Бадње вече, а већ смо рекли да је то празник мртвих. По мало сламе оставиће се на свакој раскрсници коју прође погребна поворка, како би се ту задржао покојник (који свакако воли сламу) ако би покушао да се врати кући. Слама треба да га одвуче даље од куће у првих четрдесет дана након смрти, док се његова душа још „вије“ у свету живих, по местима која је волео за живота. Рукохват сламе ставља се и у гроб, испод главе покојнику. Слама треба да га забави, да га одвоји од породице, како не би још некога повео са собом.

Морана нас учи да правилно поступање са мртвима значи неговање сећања на њих, што даје наду да ће се и наши потомци сећати нас. То је њен једини уступак људима, једина њихова нада у вечност на Земљи. Јер Морана је богиња неминовног, од оног индоевропског МОР из њеног имена, вероватно потиче и глагол МОРАТИ.

Морана има огроман посао. Људи је много, а тако су крхки и смртни, сваки час треба нечију душу да носи до Нава. Кад је превелика гужва, понеку душу склони у прописно стасали орах, деси се да употреби и смрчу (која у свом имену има смрт) или тису у исте сврхе. Касније, када стигне, она се врати да склоњену душу однесе до Нава. Понекад је и заборави у дрвету или камену. Тако је схватила да мора да нађе помоћнике, демонска бића која ће обавити део посла. Неки од тих помоћника вребају човека, још од часа његовог рођења. То су БАБИЦЕ, демони болести, које вребају прилику да породиљу и дете испоруче Морани. Породица их брани разним ритуалним радњама. Сетимо се само црвеног конца везаног око детиње руке, кога и данас, у двадесет првом веку често виђамо. Море су демони који муче живе, доносећи им страшне снове о смрти и патњи. Водени демони, од којих је познат Анђама, маме живе у вирове вода, где ће бити удављени и предати Морани. Помиње се Кикимора, Навчићи и још понеки, али се најчешће каже да их не треба помињати, јер могу помислити да их се зове, а то је сасвим глупо јер они дођу и незвани.

Морана, богиња смрти је веома старо божанство, култ ове богиње поштовале су најстарије земљорадничке и сточарске заједнице и везан је за култ плодности, као највише вредности у тада важећем систему. За те, првобитне земљораднике, плодност је била услов опстанка, дакле божанство. Зато је моћ Моранина апсолутна, беспоговорна, ништа је не може довести у питање. Чак и када бронзано доба донесе све квалитетнију израду оружја, када се структуришу и ратничке заједнице, где плодност више није услов опстанка, када МОЋ постане највиша вредност у систему, са Мораном и даље нема никакве нагодбе, она се мора поштовати. Јер, смрт је и даље неумољива а ратници су јој још дражи него земљорадници. Тако, док моћ других матријархалних божанстава слаби, Морана остаје снажна, моћна, неизбежна. Ратници ће моћи само да се праве да је се не плаше, а да би што успешније одагнали мучне мисли о њој, користиће све више медовине, вина или пива, сматрајући та пића даром богова, тако ће се родити трачки Дионис и Сабазије, богови које ће потом „усвојити“ стари Грци. Тако се код Словена родио Сурија, бог медовине.

Овај нов однос патријархалних, ратничких заједница према смрти, лепо илуструје српска народна епска песма НЕМАЊИЋ СТЈЕПАН И УРИЦА БАНИЦА, из збирке Вука Караџића, у којој војсковођа, митски и историјски владар Срба не крије свој очај због младе жене-ратнице, која десеткује његову војску. Та страшна млада жена не може бити нико други него Морана, богиња смрти, јер ни крајњи напори великог владара нису довољни да би се она победила или заробила. Није немогуће да се песма првобитно могла звати МУРИЦА - БАНИЦА или Морица-баница, баш као што се у руској бајци, слична млада ратница зове МАРЈА МОРЕВНА, иза ње остају крвава бојна поља са хиљадама мртвих ратника. Тако, и у најпатријархалнијим заједницама ратника, смрт остаје женског рода. Није тачно да мушкарци патријархалних заједница поштују само једну жену-своју мајку. Поштују мајку али и смрт, опет у нераскидивој заједници плодности и смрти.

Патријархални митови пагана пуни су прича о божанским свадбама, богови се жене богињама, Сунце се жени Облаком, Звездом Даницом, рађају се божанска деца, природа буја од среће због тих свадби. Морана, међутим, никако није погодна за такве приче. Чак и њена љубав мора да буде мрачна, она је и потенцијално и стварно опасна по евентуалног мужа и синове. Управо тако, она постаје идеалан кандидат за омиљену женску улогу у патријархалном миту, улогу НЕВЕРНЕ ЖЕНЕ.

Српске народне песме често певају о неверству жене. Сетимо се само БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ и његове неверне Анђелије. Већ само име Страхиња асоцира на страшног ратника, али и на Страхора, старог, страшног бога. Анђелија је млађа кћерка Југ Богданова, сестра девет Југовића.

У руској бајци, краљ успављује јединца сина и пева му: „спавај сине, спавај мили, кад порастеш велики, испросићу за тебе Невиђену Лепоту, трију мајки кћер, трију баба унуку, деветоро браће сестру...“ Када се помене „трију мајки кћер“ одмах се сетимо велике тројне богиње матријархата, која се увек јавља са своја три лика, одмах змамо да су то божанска посла, те да је неверна љуба Анђелија, која има и деветорицу браће, девет Југовића, у ствари неко моћно матријархално божанство, кога никакав брак не може сасвим да потчини, то једноставно мора да буде Морана, смрт, једино женско божанство чија моћ не може да дође у питање. Брак соларног божанства и Моране, једноставно мора да се заврши неверством. А да је Морана опасна и за своје синове, говори нам древна песма Јован и дивски старјешина, из збирке Вука Караџића. Ова песма може да нам помогне да пронађемо тачно божанство које је супруг неверној Морани. Како? Лако, следићемо трагове коња. У песми, млади Јован, напустивши очев двор са својом мајком неверницом, јаше очевог коња, ЛАБУДА. Име коња каже нам да је реч о белом коњу, а ми већ знамо: младо, јутарње Сунце-Коледо јаше златног коња, риђана, у бојама јутра. Зрело дневно Сунце-Дабог јаше белца, старо, Сунце на заласку, Велес, јаше вранца или кулаша-коња боје земље. Тако сазнајемо да је отац „Луданог Јована“ из песме ДАБОГ, а његова мајка, љубавница дивског старешине, МОРАНА. Први аутор који је био на трагу ове приче је Рус, Александар Асов.

Да ли нам песма ЈОВАН И ДИВСКИ СТАРЈЕШИНА указује и ко би могао да буде „лудани Јован“? Име ЈОВАН само делимично прикрива име ВАН, а Ван је име бога-вука, митског претка Срба (и ови балкански Срби а и они лужички за своју тотемску животињу, свог митског претка, имају ВУКА). Вана помиње и Велесова књига, како под тим, тако и под другим именом БОГУМИРА.

ZIMA - Ana Lesac

CURICULUM MORTIS – ЖИТИЈЕ СМРТИ

Морана је богиња смрти. Она је једна од трију еманација велике беле богиње. Настала је у љубавном загрљају Роде-.Еуриноиме и Великог Северног ветра (Офиона, Северца, Стрибора), то су њени родитељи. Она је господарица плодности и господарица вода река и мора. Када је у свом људском лику, Морана је витка млада жена, дуге црне косе. Повремено, она узима свој животињски лик, лик велике рибе Моруне.

Велики број различитих демона је у њеној служби, најпознатије су бабице и море. Она је пријатељица са Чумом, демоном болести, са Јулом-црнбогом, богом зла, са божанствима рата, са демонима Зиме и Глади, али њено пријатељство са њима није трајно, она није тим својим пријатељима сасвим верна, јер она има и своје друго лице, лице плодности. Морана се креће између светова, између Јава и Нава, она је хтонско божанство. Птице, које најављују њен долазак су гавран и кукувија, мала сова која испушта карактеристичан крик.

Када се Дабог оженио први пут, његову прву жену Руси су познавали као Златну Мају, Срби су је знали као Златку. Она је, родивши кћер Илу, коју Срби знају као Пољељу, умрла, отишла у Нав. Дабог је кренуо за њом, да је тражи. Дошавши тамо, срео је лепу Морану. Она је решила да га заведе, у том циљу дала му је да пије воду заборава, Јахорику, и он је заборавио и ко је и зашто је дошао у Нав. Постао је Моранин муж и роб. Морана је, наравно, неверна, заљубила се у Јулу-црнобога, па жели да отрује Дабога. Нуди му пехар са отровном водом Трусовином, али њена сестра Жива замени Трусовину својом, живом водом. Тако Дабог избегне смрт, сети се ко је, и на Богојављење напусти Нав са Живом. Сунце се вратило у свет људи.

Са Дабогом, Морана има сина Вана. Ван је дете родитеља који се више не воле, који се заправо мрзе. Његова мајка део те своје мржње према Дабогу преноси и на свог сина, кога ослепи и баца у јаму. На рубу јаме вришти његов бели коњ. Чуће га Радгост, изасланик сунчаних богова, брат Дабогов, похитаће Вану у помоћ. Када га извуће из јаме, одвешће га Живи, која ће својом живом водом излечити Ванове очи и он ће прогледати. Потом ће се вратити свом оцу Дабогу. Дабог је моћан бог, он ће ухватити Морану и спалити је на ломачи (на покладе, на белу недељу). Тако ће је прочистити ватром и прогнати је назад у Нав.

Док је горела на ломачи, Морана је проклела свога сина Вана да постане ВУК, и то се одмах догодило. Али, у том тренутку, Дабогова кћер Пољеља, Ванова сестра, од богова сазнаје да може да спаси свог брата његове вучје судбине. Спашће га ако ћути седам година. Не проговара верна сестра Ванова ни када је удају, ни када јој муж одлази у рат. Не проговара ни када јој зла свекрва баца у реку дивне синове и замењује их штенцима. Децу из реке спашава њен брат, вук, води их у шуму и брине о њима. Када се Пољељин муж врати из рата, зла свекрва му показује штенце које му је жена наводно родила. Муж у бесу жели да је спали на ломачи. Али, у том тренутку навршава се седам година њеног ћутања, њен брат је спашен, добија поново свој људски лик. Долази из шуме и доводи тројицу њених дивних синова. Пољеља и Ван причају свима истину о својој патњи. Ван више није вук али није ни бог, јер је проклет од мајке. Може само да буде човек, док трају његови дани на земљи. Тако је постао родоначелник Срба, њихов митски предак.

То наравно значи да је СМРТ наша прамајка, у чије се наручје на крају увек вратимо.

Извор текста: СВЕВЛАД

Pročitajte i sledeće tekstove:

MORANA - Vesna Kakaševski Izvor teksta
MORANA - MITOLOGIJA - wikipedija

Sakrij se u ljudsko srce

2012-02-04T12:18:00.001+01:00

Bambinapastello

Jednog dana Bog se umorio od ljudi.

Neprekidno su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta.

Zato je rešio da se sakrije na neko vreme.
Okupio je sve svoje anđele savetnike i upitao ih :

„Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?“

Jedan je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu, tamo se retko ko može popeti".
Drugi :“Na dno okeana, tamo te niko neće pronaći“.

Treći : „Najbolje je da se sakriješ na tamnu stranu Meseca, ko bi te tu pronašao?“.

Na kraju Bog se obrati svom najpametnijem Andjelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?“

Andjeo se nasmeši i odgovori mu :

“Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikada ne zalaze!“

Nepoznati autor

MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI - Miroslav Lukić

2012-02-03T00:02:00.003+01:00

Nicole Dextras

DESETA SIMFONIJA (Opus ober, oberlight)

- Stižem!

Vasiona pulsira ritmom muzike, veličanstvene, koju nikada ranije nije čula, između sna i jave, tuge i radosti : motivi su se u njoj sukobljavali i prožimali. Jedni su padali, drugi se dizali. Ona se
nije bojala ogromnosti prostora, niti preza od prasaka, jer su se pojavljivali anđeli mira i dobrih vesti, glasnici mira na zemlji i na nebu, probijajući plavet nebesa i donoseći dobre vesti sa svih strana.

Živ čovek bi se prestravio od te muzike, koja kao da je odjekivala iza prikaza, u praizvorima vasione. Ta muzika potpuno oslobađa, razrešava i otvara nebesa slušaocu. Mogla je da prepozna harmoniju violina, viola, violončela, frula, oboa, klarineta, truba, rogova, pozauna, bubnjeva, glasova - posrednika i sprovodnika stremljenja nebeskog oblika, koji je otvarao širom vrata nepoznatoga i obasjavši svetlošću čist smisao vere, ljubavi, utehe i samilosti, podizao u neizrecivu i nedokučivu visinu...

Soprani sa visokim as, grmljavina pozauna, jek orgulja i nevidljivog nebeskog orkestra f f f, podizali su je u prostore za kojima je čeznula.
Telo je predato prahu, a duša savlađuje ogromne prostore eterasto trepereći. Razumela je refren koji se ponavljao:

- Mir božji, mir u dušama, mir među narodima!...
- Stižem!... Iz ognja iskresana, iz dvojnog ognja, iz jedne gorčine, što traži drugu gorčinu. Rodila me je majka, rađajući ono, što nije mislila da rodi.
Ne Stvoritelj, što stvara ono, što misli da stvori.
Jer samo je Jedna začela na Zemlji ne misleći o mužu no o Gospodu i Sinu Božjem. Samo je Jedna u misaonom devičanstvu začela i rodila...
A svi su drugi začeti i rođeni u nedevičanstvu ; zato i ne verovahu u Devojku.

Sve su druge majke začele u mislima o čoveku i sinu čovečjem...
"Uspela sam da se susretnem sa tuđim smrtima, znajući da to nije bilo priviđenje, omama - mogla sam otvorenih očiju da ih podnesem", pomisli duša Anđujkina.

"Ja sam na svetu živela u dobru i postupala po savesti, Gospod me je vodio u malim i velikim stvarima, zato sam ovde. Ovo što sada osećam beše zatvoreno, ali otvara se, kao da izlazim iz

dubokog sna, prešla sam iz senke na svetlost. Ja sada osećam i mislim prema svetlosti neba, po unutarnjoj mudrosti. Nebo utiče u moja osećanja i misli stvarajući blaženstvo i unutarnje zadovoljstvo, koje se ne može uporediti ni sa čim ranije. Sada sam u punoj slobodi, u blizini anđela, sloboda pripada unutarnjem osećanju duše, i anđela, izlazim iz spoljašnje svetlosti i
ulazim u unutarnju..."

- Stižem!...

U Dom Gospodnji.
U veliki prostor gde nema uglova, u svetlost i društva anđela...
Tako je kliktala duša Anđujkina, hujeći neizmernom vasionom, nošena muzikom sfera i neizrecivom čežnjom, osećajući da je napokon došao čas kada spadaju bezbrojni velovi... kada se prvi stepen saznavanja otvara, kao što prolećno sunce i svetlost jarka razvijaju pupoljke ruža.

- Stižem!

Tako je govorilo sve što je primila s verom i životom, nebo koje je imala u sebi.
Gospod je čokot a duša loza ; koja ostane u Njemu i On u njoj, doneće mnoge plodove.
Iz kosmičkog je bokora niklo ono, što je bokor hteo i mogao.
Nebeski orkestar ju je podizao u centar koji je Gospod i Gospodnje.
Letela je u jednom krepkom čitavom pohodu u večnost i beskrajnost, približavajući se blizinama svemoćnog vladaoca svih svetova i svih nebesa i veličanstvenosti stvaranja koja izvire iz NJega.
Osećala je nedokučivost Gospodnjeg bića, nedosežnost njegovih planova, beskonačnost i bezvremenost stvaranja i dubina, širina i veličina njegovih tokova kojima ni anđeli ne znaju ni izvor ni utoku.

- Stižem!

Dospevši u nebo, Anđujka je osećala, videla i čula, mnogo bolje, i mislila razumnije, zato što je videla prema svetlosti neba, koja u svemu nadilazi svetlost sveta.
Anđujki na nebu osta njena vladajuća ljubav i osećanje na Zemlji.
Ta ljubav je neiskorenjiva, zato što je čovekov duh onakav kakva je ta ljubav. Telo duha ili anđela spoljašnji je oblik te ljubavi.
Na nebu se ne mogu licem, pokretima i govorom glumiti osećanja, kojih u stvari nema.
Anđujka je ušla u večnost onakva kakva joj je bila vladajuća ljubav.
Njen duh je sposoban da primi nebo, razum i mudrost i duh deluje i na najmanji delić duše u toj meri, da onaj deo na koji duh ne deluje, taj ne živi.
Misao i volja stavljaju u delo da svi delovi tela sarađuju, a ono što ne sarađuje biva odbačeno, kao kada se grane na drvetu osuše. Misao i volja deo su čovekovog duha, a ne tela.
Oko, ne može da vidi duh, dok čovek živi na svetu, jer je oko tvarno: tvarno vidi samo ono što je tvarno, a duhovno vidi duhovno.
Kod duša kod kojih se unutarnje otvorilo prema ljubavi i životu, kod kojih je osećanje dublje, slaganje sa nebom je veće i lice je lepše.

- Stižem!

Čovek sa sobom nosi celokupno pamćenje, i na svetu nema ničeg skrivenog što se neće prikazati posle smrti, u prisustvu svedoka - anđela.
U duhovnom svetu misli se duhovno a ne prirodno.
Prirodno ili spoljašnje pamćenje, sadržano u onom što je vezano za tvar, vreme i prostor, ne služi duhu u istoj svrsi u kojoj mu je služilo na svetu. Ono se odmara...
Prirodno ili spoljašnje pamćenje je poslednje u redu, u kojem se završavaju i prijatno odmaraju sve duhovne i nebeske stvari, ako u čoveku ima dobara i istina.
Anđujkin duh uživa sva spoljašnja i unutrašnja čula koja je uživao i na svetu : on vidi, govori i čuje; imao je sklonosti, želje i misli, razmišljao je, uzbuđivao se, voleo i želeo kao i pre.
Duh je nosio sa sobom sve što je u sebi posedovala ; može se reći da nije ništa ni izgubila, osim zemaljskog tela.
Anđujka pamti šta je od detinjstva do poslednjeg časa na svetu čula, videla, propatila, naučila i mislila.
Prirodni predmeti sećanja, pošto ne mogu iznova da se stvore u Duhovnom svetu, miruju u Anđujki kao kad čovek na njih ne misli...
Gospod je u meni, Gospod je u anđelima, kao što život u svakom semenu spava.
Oseća ljubav koja čuva svet, vasionu, koju osećaju jelenovi u zlatnim šumama.
Akorde neizrecive muzike, gde se susreću duša i Gospod : muzike što je ublažila groznicu života, patnje...
Shvatila je da se na nebu ništa ne meri prema prostoru i vremenu nego po stanjima.
Gospod je prisutan u svakom stanovniku neba onoliko koliko je duh u ljubavi i veri.
Kroz Gospodnju prisutnost se širi misao anđela i duša novaka...

- Stižem!

Jednu jedinu reč je ponavljala, koju je osećala, i kroz tu reč je govorilo osećanje njene duše, iskonskije od misli, ljudskije i božanskije, nerazorivo osećanje, bogoosećanje, kojim je zalazila u
besmrtno i večno...

- Stižem!

- Raduj se! - začu glas, glas Anđela prvaka. - Raduj se, jer će tobom radost zasjati; raduj se, jer će tobom prokletstvo iščeznuti!...
Postoji sećanje i posle smrti. Te reči je slušala u jednom malom manastiru pravoslavnom na zemlji. Gde nije propustila da ode ni jedne godine uoči praznika Velike Gospođe...Setila se manastira u klisuri, u šumici, pričvršćenog za stenu kao lastavičje gnezdo...
- ...Raduj se, visino nedostižna ljudskim pomislima; raduj se, dubino nedogledana i anđelskim očima! Raduj se, jer si Gospodnji Blagoslov! Raduj se, jer nosiš Nosioca svega! Raduj se, zvezdo koja objavljuje Sunce; raduj se, utrobo božanskog ovaploćenja! Raduj se, jer se tobom obnavlja stvorenje; raduj se, jer se u tebi začinje Stvoritelj...
Znala ja taj ikos napamet, naučila ga je još kao devojka, ali je izgledao neshvatljiv duši njenoj čudni govor Anđela prvaka, i požele da sazna nepoznato znanje, kao Djeva Marija. Anđujka htede da kaže služitelju tajne : "Reci mi, kako je moguće da ja nosim Nosioca svega?", ali izusti samo jednu jedinu reč:

- Stižem!

- Veseli se, dušo Anđujkina - dušo vasionska! – povika Anđeo prvak.
- Raduj se, lestvice nebeska, kojom siđe Bog; raduj se, moste, koji prevodi sa zemlje na nebo! Raduj se, mnogoplakivani poraze demonima! Raduj se, jer si neizrecivo svetlost rodila;
raduj se, jer način nikom nisi otkrila! Raduj se, jer prevazilaziš znanje mudraca; raduj se, jer prosvetljuješ razum vernih...anđela...
Htela je da upita anđela - čime ona prevazilazi znanje mudraca, ali je anđeo preduhitri rečima:
- U svemu zemaljskom ima mnogo nebeskog... Sve je u onom zemaljskom svetu povezano sa ovim nebeskim svetovima. Zemlja se drži nebom i postoji nebom... Jedna ista sila drži u postojanju i nebeski i zemaljski svet, i prirodno i natprirodno, i vidljivo i nevidljivo. Prelaz prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno je vrlo tajanstven i zagonetan; ljudi ne znaju i ne vide, anđeli posmatraju to čudesno prelivanje...

Anđujka se čudi, sluša i razume, anđela što govori sa njom ne svojim, nego njenim jezikom .
Pošto je njena misao vezana za sećanje, a iz njega proističe govor, to su Anđujka i anđeo u jednom jeziku.
Kad anđeo ili duh priđe čoveku, povezujući se s njim, on ulazi u celo njegovo sećanje, u tolikoj meri da zna sve što i čovek.
Govor anđela se uliva u misao Anđujkinu...
Slušala ga je Anđujka, kao da sluša strpljivog učitelja.
- Bio čovek bogat ili siromah, njegov život ide za njim i na nebo. Može da razgovara sa anđelima koji su živeli pre dvadeset ili više vekova, njihova nekadašnja ljubav upravlja njima u nebu, ču Anđela prvaka.

(...)

Preuzeto iz romana trilogije Miroslava Lukića:
MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI

DESETA SIMFONIJA (Opus ober, oberlight)

Beograd, Mobarov institut: ZAVETINE, 2002, (str. 181-185)

Nicole Dextras

Duboka pesma nemoguće ljubavi

...O, gde sam, gde sam to, Bože, ja?
I ko to tako setno prebira
po dirkama klavira. Ko to u meni
tako strpljivo i nežno svira?

Zaborav, rana tuga? Sve je čudno, i vazduh.
Kao na svadbi u Kani galilejskoj
voda se pretvara u vino, Duh -
u mrezgu orahovu u Gori Lelejskoj.

Sve je prekrasno, zlatnosmeđe,
pa i taj raj golubačkih krvopija.
Ušće potoka, leštar, salaš, pavit
i ruse kose seoskih rospija...

Sve je čudesno, u suton, na tren.
Veličanstven mir brestova. Šiblje.
Izmaglica niz reku. Svračak. Pasji dren.
Belouška na vrbi. I u plićaku očji riblje...

Miroslav Lukić

LEGENDA
STUDIJA O UMETNOSTI BUDUĆNOSTI

Aleksandar Lukić

(...)
Prirodni svet je onaj što je pod jednim suncem i od njega prima toplinu i svetlost, i tome svetu pripadaju sve stvari koje se pomoću Sunca održavaju.

Duhovni svet je obasjan blistavom svetlošću neba u kojoj se pokazuje sve onakvim kakvo uistinu jeste. Duhovni svet je obasjan svetlošću jačom od hladne svetlosti, kao što je belina snega, svetlošću koja se pojačava i bistri dušu, tako da uočava stvari koje nije ranije, sve one stvari koje se ne mogu obuhvatiti mišlju vezanom za prirodni plamen i sjaj...

Čovek nije slika neba po spoljnjem, nego po unutarnjem obliku, jer njegova duša prima nebo, a spoljašnje prima svet. Postoji odgovarajuća veza i uticaj božanskog ljudskog na sve što je na svetu, i zato postoje anđeli i ljudi. Čovek je osnova neba. U čovečijem telu je sakupljeno toliko nebeskih divota, koje ne potiču od prirode, već od s a o b r a z n o s t i, od božanskog ljudskog Gospodnjeg...

Verovala je pastirica Anđujka, dakle - tome je nisu naučili popovi ni kaluđeri - da je ceo prirodni svet odgovarajuć i Duhovnom svetu.

Ceo prirodni svet saobrazan je duhovnom, ne samo u opštem, već i u pojedinačnom što ga sačinjava. Svaka stvar postoji i održava se prema duhovnom svetu, potpuno kao učinak i uzrok.

Čovek je istovremeno i nebo i svet u najmanjem obliku, i u njemu postoji prirodni i duhovni svet. Unutarnje, duša, koje pripada njegovom umu i volji i veri, sačinjava duhovni svet. Sve što se zbiva u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, zbiva se i postoji po unutarnjem ili duhovnom. Spoljašnji i unutarnji čovek odvojeni su jedan od drugoga, kao što je nebo odvojeno od sveta. Priroda saobraznosti može se videti na licu čovekovom.

(...)
Shvatiće vremenom ljudi prolazni i verujući da postoje anđeli; da je anđeo u stvari spoj velike pameti i velike dobrote. Pišući Opus ober, oberlight, pisac je lečio sebe i vekove koji su za nama Bakarni, Gvozdeni: otklanjao je tumor na svom srcu i na srcu vremena. Pisao je tugom, razlivenom u njegovom srcu, obesmrtivši i ovekovečivši nešto što je veće od ambicije, osećanja i jače od misli. To je nebeska ljubav u kojoj ima nečeg svemoćnog, neodoljivog, neprolaznog... I odlazio je dalje, najdalje, gde Duša, beskrajni, najgenijalniji, najmoćniji čudotvorac, sve što je se kosne, upija u sebe kao levak, prerađuje, preobražava u neprolazno, oživljujući nekim čudnim životom, obesmrćuje nekom neobičnom besmrtnošću... Ići za Svedenborgovim, Betovenovim, svojim i Anđujkinim osećanjima, za ljudskim osećanjima, kada sa ruba vremena i prostora čežnjivo polete, znači otići najdalje, znači krenuti na nemogući haxiluk. Jer, kuda to ljudska osećanja uleću, u kakve svetove i kakve realnosti? Da li misao prati osećanje, ili osećanje misao? Ima li odgovora?...

Tumač izgubljene drevne nauke i anđeoskog zaumnog jezika..."

(...)
Lukić je otvarao okna na svom biću na svima njegovim stranama. Pišući pesme, romane, ili eseje, potvrđivao je da iza svake pojave koju oseća i vidi, ima stotine pojava. Uranjao je u toku i u letu u ogromne reke i jata puna nepoznatog večnog života. Projektovao ih je na sebe i sebe na njih i osećao se bolje, šire, dublje i više. Silazio je ispod spratova na kome je svesno živeo, silazio je na stotine spratova kojih su obični ljudi jedva svesni ili potpuno nesvesni, i u tom smislu rezultat je bio više nego vanredan: roman "Trgovci svetlošću"i "Kuća svetih ratova", recimo. Ti romani se mogu čitati kao poeme, kao što se i mnoge Lukićeve pesme mogu čitati kao izvanredna proza. Svest nije žanrovski određena; ona je uspavana ili probuđena. Lukić je prokopao arterijske bunare u svom unutrašnjem biću i otvorio je istočnike koje je savremena kultura i književnost, i njegove zemlje i sveta, zatrpala...

(...)

Kakva je to tajna koja steže i zatvara vidik?

Da li je to - umetnost budućnosti - bogočovečanski realizam?
Odgovor na ovo pitanje skriva Lukićev pogled na spomenutoj fotografiji prerušenog anđela, pesnika.

Običnim smrtnicima, čitaocima, naročito onim pažljivim, može se učiniti, posle svega, da je ovaj pesnik odavno otišao u legendu. Igrom sudbine, ili zahvaljujući ponajviše njenim udarima, činjenicom da ga nije razmazila, ovaj pesnik je izbegao sve ćorsokake sujete, koje su došle glave i najvećim srpskim pesnicima XX veka, izbegao je slepe ulice istorije umetnosti, i slepe ulice književnosti, literature, jer je naučio, da je mnogo toga, možda sve u vlasti Tvorca.

"Ako se Bog i sav svet ne staraju o tebi, tvoje staranje o sebi vrediće koliko i sejanje deteline
po moru".

Lukić, da zaključimo, ni kao mlad čovek, ni sada, nije sejao detelinu po moru. Izbegao je svet koji se starao o samom sebi zavezavši sve u nerazdrešivu kvrgu. On je, strpljivo i nežno, razdrešavao mnoge kvrge, nacionalne, evropske i svetske, da bi možda, svet probudio. Ovaj pesnik nije uzimao od sveta ništa silom, jer je vođen ljubavlju, i to od prvih objavljenih stihova, zahvaljujuć i kojima je jedan kučevski maturant preko noći postao poznat. Ovaj pesnik se mogao prećutkivati i ignorisati do pojave njegovih knjiga RAJSKA SVEĆA i romana Trgovci svetlošću; posle toga - to je besmislica i sramota... Jer veličina se stegom, barijerama, jazovima i ignorancijom pojačava. Pre će se slomiti i saviti barijere i bastioni, koji zaustavljaju prodor ovog opusa, nego njihov tvorac. Nije mi bilo žao, zasmejavali su me svojom tvrdokornošću, neozbiljnošću, površnošću zabunkerisani i retardirani domaći bastioni oficijelne kritike i literature svojim perfidnim zajaživanjima i zaustavljanjima.

Gospodo, obrišite krmelje, probudite se, ono što ste zaustavljali je mnogočita voda, bujna reka!

Što ste je više zaustavljali, to je dublja postajala. Uobražene budale, potomci inžinjera duša, ne može se reka zaustaviti. Može joj se dati drugi tok, ali, na sreću srpske kulture i književnosti, ali i one evropske i svetske, to nije bio slučaj.

Gospodo, lakše je iskopati novo korito reci, pa neka se i planine sruše, nego li je zaustaviti i vratiti na izvor: zato kramopove u ruke, kopajte, ili usednite na džinovske bagere. Međutim, ovaj pesnik je jak i na izvoru kao i na svome ušću, jer je raskošna duša, kojoj potrebuje mnogo kao mnogospratnom domu.

Lukić je već umirao ali ne za svoj apetit; ponovo se rađao, ali ne kao pas, već kao na onoj već spominjanoj fotografiji prerušeni anđeo, pesnik. Ovaj pesnik će umreti kao drevni ljudi, za Boga i anđele i umetnost budućnosti, i kada se bude ponovo rađao, blistaće kao zvezda. To neće biti naravno nikakva posthumna nagrada i rehabilitacija, jer su one sve plod računica i nemoralne, već očekivani ishod tajanstvene misije...

Citati o stvaralaštvu Miroslava Lukića preuzeti iz knjige:
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti
Aleksandar Lukić

Nicole Dextras

Ni šeboj, ni noćne frajle,
ni kozja krv, ni zanovet,
ni crveni bagrem, zvezdan,
ni zlatne ribizle, jorgovan,
nisu pravi melem,
već s e ć a nj e -
sećanje do usijanja!
Ček, počekaj, meseče,
da idemo zajedno,
do lokvanja belih
barskih i mirisa divlje perunike,
do grobova i gradina
Zvižda i Homolja,
do flauta neuhvatljivih
anđela Celine,
žuna u vrbaku,
polegle i ćutljive crvene
šumske deteline.
Do neizrecive nostalgije
i slasti i gorčine potpunoga zaborava!...

Miroslav Lukić

Izbor poezije Miroslava Lukića preuzet iz knjige:
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti - Aleksandar Lukić

PROSTOR SVETIH RATOVA Miroslava Lukića

2012-02-02T09:40:00.003+01:00

Stanko Abadžić

(Razgovor G - dina Milorada Skendžića sa M. Lukićem, vođen krajem januara - početkom februara 2001. godine za jedan od brojeva beogradskog lista "Zbilja"

- Kako biste opisali ulogu i značaj stvaralaštva i umetničkog stvaralačkog čina? Kako stvaralaštvo deluje na samog stvaraoca, tako i na njegovo okruženje, i na osobe koje kroz period postojanja umetničkog dela ( koji može trajati i vekovima), dolaze u dodir sa umetničkim delom?

- To je - velika tajna, bogočovečanska tajna. Odgovoriti potpuno na ova pitanja znači napisati nekoliko knjiga o tome. Okolišno sam već odgovorio na ova pitanja, kao pesnik i autor "Arhiva u osnivanju, 1 - 5" (objavljenoj u opsežnoj knjizi mojih pesama "Rajska sveća", Zavetine, Beograd, 1998). Ponudio sam izvesne odgovore na ova pitanja i u obimnoj knjizi mojih eseja o tajni stvaralačkoga razvoja "RELIGIJA POEZIJE" (Beograd, Zavetine, 1999). Na kraju odgovora na Vaše prethodno pitanje rekao sam ponešto o toj velikoj bogočovečanskoj tajni. "Po učenju Bogočovekove Crkve, Crkve Pravoslavne : najglavnije je - pronaći lik Božji u čoveku. Pronađeš li to u čoveku, pronašao si njegovu neprolaznu vrednost, njegovu apsolutnost, njegovu nezamenljivost, njegovu besmrtnost i večnost. Često puta je lik Božji u čoveku zatrpan muljem slasti i tinjom strasti, tinjom grehova i korovom poroka...." Ove reči nećete naći u delima naših najumnijih književnih tumača i književnika XX veka, već u knjizi jednog velikog srpskog duhovnika : Justin Popović , FILOSOFSKE URVINE, Dositej, 1998, str. 236 ("O neprikosnovenom veličanstvu čoveka"). Kada gledam čoveka današnjice, čoveka politike, čoveka umetnosti, čoveka potajno ili javno zaljubljenog u grehovne slasti, kada vidim mnoge aktere ljudske u njihovoj ogrehovljenoj stvarnosti, kada vidim sve sadukeje, fariseje i književnike kako ne prezaju ni od čega, ja osećam i znam i verujem: za Boga ne postoji veći pakao nego što su ljudi, takvi kakvi jesu. Kada se misao čoveka i umetnika otkine od Boga - a zar nije tako i u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i čitavom svetu kroz čitav XX vek? - čime se misao čoveka završi? Čime se može svršiti? "Crnom beskonačnošću. A to je pakao. Jer misao bez Boga, to je najstrašniji pakao. A osećanje koje ničim nije vezano za Boga, nije li pakao za čoveka?"

Pobuna protiv Boga završava se gušenjem vlastite savesti : savest se zamrzne u greholjublju, bogoborstvu, sladostrašću. Bilo je prirodno da neko od naših najumnijih tumača književnih dela u ovom veku, vrlih poznavalaca svetske kulture, i posebno pravoslavne kulture, shvati suštinu Fausta, Doktora Fausta, koji neutrališe greh. Tema greha i grešnika tako je jeftino potrošena u srpskoj književnosti XX veka! Greh se ne može tako lako pretvoriti u negreh, baš zato što ne zastareva nikad; grešnik uvek nosi pečate greha na svojoj savesti. Greh je najbolji primer za samoubistvo, jer grehom čovek ubija potajno dušu i savest. Što duže živi greh se podmlađuje, kada ga čovek ne suzbija savešću. Pokajanjem. Doktor Faust, Doktor Bolest, Zaborav i Smrt, nije nikada bio moj uzor. A jeste mnogih grešnika. Sadukeja, književnika i fariseja, i činovnika i birokrata zalutalih u umetnost i književnost.

Doktor Faust svom učenošću svojom "stara (se), da greh pretvori u negreh, maltene u vrlinu. Ali u tome je baš Gete vrlo površan poznavalac čoveka. Ni približno nije on šekspirovski zaronio u ponorne dubine ljudskog bića, gde vulkani savesti neumorno rade. I paganska antropologija je u tome dublja, prirodnija, istinitija. Setite se Edipa, Antigone, Medeje..." Nepobedivi duhovni vojskovođa srpskog naroda, sveti Sava, obučen je u sveoružje Božje : u evanđelsku istinu i pravdu, u evanđelsku ljubav i smernost, u evanđelsku molitvu i milosrđe, u evanđelsku veru i trpljenje. Guslari, pevači srpskih pesama, tvorci eposa, onog što je najdublje i najbolje u njemu, susretali su se sa Bogom, pa je evađelska istina i pravda i sve ostalo uz nju, ušlo u našu narodnu poeziju. Naš često nepismeni pevač narodnih pesama prožet je čovečanskom istinitošću biblijske istine o grehu, uverljiviji je i ubedljiviji od Doktora Fausta. I mnogih savremenih balkanskih i evropskih književnika današnjeg vremena. Današnjeg čoveka, ili čoveka XX veka, najviše goni greh, najmiliji grehovi. Gone ga po pustinjama besmislenog, glupog, očajnog, samoubilačkog sveta. Učinjen, greh se razliva po celom čovekovom samoosećanju i samosaznanju. Razliva ga savest...Ko je ispunjen duhom bogočovečanske umetnosti, duhom bogočovečanskog realizma, kao Dostojevski, rodonačelnik buduće svetske umetnosti, one koja će u veku koji dolazi smeniti zamorenu i iscrpljenu umetnost evropskog Zapadnog hrišćanstva, osećao je i dobro razumeo svu složenost i fantastičnost stvarnosti na zemlji, smatrajući je fantastičnijom od svega na svetu...Današnja istorija i umetnost je prilično bajata, jer joj još uvek služi kao prototip bratoubistvo, Kajin. Utopije o raju na zemlji su polovične, pogubne, stvarali su ih ljudi poluvere. Bajata je istorija i umetnost u kojoj je čovek ostavljen na pola puta između raja i pakla, između Boga i đavola! Raj je nemoguć na zemlji; on nije mesto; raj je nešto drugo. On je u stalnom i besmrtnom osećanju i saznanju božanske suštine sveta!... Pakao je, ako idemo do kraja, potpuno odsustvo toga osećanja i toga saznanja. Pakao, rat, zločin i greh, dakle, međusobno su vrlo povezane stvari - one đavolski potpuno i večito odriču pravo biće i logičnost sveta. Šekspir je genijalan i aktuelan i dandanas jer je pokazao u svojim delima da greh nikada nije bio prirodni izraz života, da nije ni prirodan ni logičan...Kuda čovek i umetnik, danas, juče i pre sto ili dvesta godina srlja, bez - Bogočoveka? Iz bezumlja u bezumlje, iz bunta u bunt...

Stvaralaštvo je za mene oblik molitve i svetlost. Kako deluje na druge ono što sam (s)tvorio - poezija, romani, eseje, publicistika? Pisac ne može upoznati sve svoje čitaoce; neke upozna.

Upoznao sam dosta čitalaca mojih romana "Trgovaca svetlošću", "Kuće svetih ratova", "Liturgije" i "Ujkinog doma"; poneki od njih su mislili da sam mnogo stariji čovek , da sam rođen pre Drugog svetskog rata...Upoznao sam i poneke svoje kritičare. Prave čitaoce svoje poezije - a ja sam napisao skoro 20. 000 stihova! - još nisam upoznao. Nisam susreo ni prave čitaoce mojih knjiga eseja...Ali ja sam strpljiv pisac, i čvrsto se držim svoje misli, i onda kada orkani kosmičkih tajni duvaju sa svih strana na mene...Čujte, ja sam odrastao u vremenima, ja živim u vremenima punim protivurečnosti, u ambijentu i na tlu pogodnom za delovanje mračnih sila svake vrste. Pre svega - Antrihristove. Okružuju me ličnosti koje su u vlasti nekih sila koje i ne poznaju. Još uvek se nije okončala epoha Hokus - pokusa. Toliko je ličnosti, pa i među umetnicima, koje se ispoljavaju ne onim što one jesu, već nečim drugim. Malo je ličnosti koje su sačuvale svoju čvrstinu, svoj lik i svoje obrise; zato mnogi padaju, greše, čine zlo, podležući sablaznima i čarima udvojenih likova antihristova duha...

Napisao sam - u knjizi eseja "Religija poezije", str. 168 - da je dosta zarobljeništva ljudskog duha u svetu i stvarnosti sveta, u nekosmičkom stanju izdvojenosti i neprijateljstva ; dosta je, zaista, ponavljam : atomizacija i raspadanja živih monada kosmičke hijerarhije. Treba nešto drugo - ponovo poručujem svim srpskim umetnicima u veku koji nailazi : prikupljanje duhovnih snaga za božanski život. Treba sloboda, jer je ona ljubav. I stvaralaštvo, koje je izlazak iz ropstva u slobodu. Treba konačno da se rodi pesnik ili umetnik - ANDROGIN, bogolik, natprirodni uspon. Ne prizivam naopako preokrenuti androginizam - hermafroditizam, jer je to životinjska pomešanost "dvaju polova, koja nije preobražena u više postojanje". Da ne bi bio pogrešno shvaćen, ponavljam, veoma uvažavam polni nagon u čoveku, jer u njemu "postoji bolno preobilje energije, koja traži izlazak u svet, u objekt". Polnost koja rađa treba da bude preobražena u polnost koja stvara - time, verujem, otpočinje preokret, otkrivanje androginske, bogolike prirode čoveka. Kritikovao sam, čini mi se, one za koje govore da su najbolji srpski pesnici XX veka, sa stanovišta neostvarenosti u njihovim najboljim ostvarenjima - nove stvaralačke polnosti. Dotaknuo sam nešto bitno, vrlo bitno - u spomenutoj knjizi eseja, ali, o toj knjizi se još nije pojavio valjaniji prikaz, tumačenje. U najnovijem, trećem romanu trilogije MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI, koji će uskoro biti objavljen, pokazao sam da nova stvaralačka polnost ignoriše kult (geteovski) večne ženstvenosti, porobljavajuće, hrišćanske, razdvajajuće. Napisao sam (str. 169, u knj. Religija poezije) : "Novi čovek i stvaralačka tajna o čoveku objavljuje se u spojenosti polova nove stvaralačke svetske epohe, u kultu androgina, device - mladića..."

To je teško shvatljivo, sada, i u okvirima naše savremene kulture i savremene književnosti, ali - biće shvaćeno kroz vreme : šta objavljuju moji eseji, moja poezija i romani moga poslednjeg ciklusa...Misija čoveka, pa i umetnika, kako ja razumem stvari, ponavljam, nije anđeoska, pasivna i nestvaralačka. Nije zgodno citirati sebe, ali ipak želim da ponovim, jer se to tiče suštine stvaralaštva i stvaralačkog čina, tajne čoveka i tajne stvaralaštva :

" Antropologizam Dostojevskog i Ničea je za pesnike važniji od antropologizma Eliota i stare humanističke antropologije!"...

Međutim, o tome sam ja knjigu napisao i vredi je konsultovati, čitati, krajnje kritički...

Izvor: UMETNOSTI MAHAGONIJA

Stanko Abadžić

- Kakva je to veština, ili "alhemija", koja iz informacionog polja Univerzuma, kroz umetnika, materijalizuje delo?

Tajanstvena. Ja sam čovek kulture; i veština i alhemija su stvari kulture, tj. velike borbe koja se u njoj vodi između večnosti i vremena. Kultura se velikim snagama opire rušilačkoj moći vremena. Ona se - visoka kultura - bori protiv smrti, iako je nemoćna da je stvarno pobedi; kulturi je dragocena večnost, neprekidnost i kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika. Na žalost, srpska kultura je zbir mnogih diskontinuiteta, o kojima je javno i smisleno govorio, delimično, koliko mi je poznato, ne slučajno, pesnik Miodrag Pavlović. Tamo gde vlada samo kultura za narod, tamo gde se glorifikuje civilizacija "kao oruđe zemaljskog carstva", tamo gde se duboko užilio iskonski utilitarizam, kultura je ukras; civilizacija je precenjena... Kultura je plemenitijeg porekla od civilizacije, Berđajev je govorio s pravom da je kultura nikla iz kulta, B. Hamvaš isto. Kultura ima religijske osnove; civilizacija ih nema...Tajna "veštine" kojom iz Univerzuma, kroz umetnika, nastaje Delo, velika je tajna : tajna stvaranja je božanska...Tajne "zanata" se ne odaju ni jatacima...Imao sam ponudu da pokušam i napišem knjigu o nastanku prvog i drugog ciklusa mojih romana; možda ću to jednom, ako Bog bude dao, i pokušati, i uraditi, ali sada je, preda mnom, verujem nešto drugo, preče...U knjizi koju upravo pripremam, u 23. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA, Istočniku, otrpavam aristokratske izvore srpske kulture, tražim izvore kulture prošlosti. I priprema drugog, dopunjenog izdanja knj. eseja "Religija poezije", biće prilika da se detaljnije, još analitičnije uroni u tajne stvaralačkog razvoja, tajne ličnosti, pravoslavne kulture i bogočovečanskog realizma, u dubinu androginskog i bogolikog...

- Šta vera može da učini kada nauka nezadrživo krene i do vrhovne tajne stvaranja, genetske strukture čoveka? Već se radi na tome i želi da se genetskim inžinjeringom izmeni i popravi, i stvori novi čovek...

Ne Bogočovek, ne Dostojevski, neko je drugi smislio i patentirao atomsku i neutronsku bombu. Velike sile zemaljske, pre svega SAD i Rusija, poseduju takve arsenale nuklernog naoružanja koje bi u nekoliko sekundi mogli planetu Zemlju pretvoriti u prah i pepeo. Zamislite nekog bezbožnog i razočaranog čoveka, nekog ludaka, šizofreničara, ili kriminalca, koji bi se dočepao crnih kutija američkog ili ruskog presednika i pritisnuo dugmad - ne dao nikada, Bog! Drugo, čovek je velika tajna, božanska, stvorena po liku Božjem; on je ikona Božja. Civilizacija XX veka, zar treba taksativno da dokazujem tu bolnu činjenicu, ne bori se protiv smrti. Da li ona želi večnost? Ne, i ne! Ona se temelji i miri na smrtonosnoj snazi vremena, i na smrtonosnom proticanju vremena temelji svoje uspehe i dostignuća. Isto se može reći i za nauku ove civilizacije. Više od savremene civilizacije i savremene nauke, čoveku ovog vremena pritisnutim mnogim strahovima sasvim realnim, opravdanim, nudi Kultura, u kojoj se duhovni život ljudi ne izražava realistički već simbolično. U kulturi, podsetimo se, kao i u Crkvi, kontinuitet je važan, nema grubijanstva, nema zanemrivanja grobova otaca, predaka. Jer kultura je pored poštovanja grobova i spomenika, veza očeva i sinova, veza između prošlosti i sadašnjosti, života i smrti. Kultura nije ono poslednje, već pretposlednje, kako je poučavao Berđajev. Kultura je poprište svetih ratova, veoma velikih ratova koji se vode i u lažnom miru; to je prostor borbe između večnosti i vremena, to je prostor u kojem se odvija veliko opiranje rušilačkoj moći vremena... "Kultura, koja ima religioznu dubinu, uvek stremi vaskrsenju i u tom smislu najveličanstveniji i najlepši obrazac kulture je kultura staroga Egipta. Ona je u celini bila utemeljena na žudnji za večnošću, za vaskrsenjem, sva je bila u znaku borbe sa smrću..." (Berđajev).

Srbi, Rusi, čovečanstvo, dakle, treba da porade na otrpavanju aristokratskih izvora kulture; i čitav svet će morati da prestane da duhovno živi od mrtvog kapitala prošlosti. Verujem, da sam, romanima iz svoga poslednjeg ciklusa, tj. MLADOŠĆU BEZ STAROŠĆU I ŽIVOTU BEZ SMRTI, podsetio, prvo : da se sve više gube i sami izvori kulture prošlosti, i da je odvajanje od njih sve dublje.

Drugo : Verujem da sam ovim svojim knjigama, napisanoj u punoj životnoj i stvaralačkoj zrelosti, pokazao šta je cilj stvaralačkog čina. To je stvaranje novog bića, novog života, najdublje istine, najdublje pravde i najdublje lepote. Uputio sam se nezaobilaznim putem za čoveka, putem kulture ; to se nije moglo izbeći. Potrebno je bilo da iživim puteve kulture, pre svega kulture starobalkanskoga nasleđa, pišući spomenute romane, kao i knjigu eseja "Religija poezije", da bih zakoračio preko granica kulture, ka višem stvaralačkom načinu života. Da li ću u životu koji je preda mnom krenuti i putem svetosti, jer postoji i taj put kojim vrlo malo ljudi na svetu ide, da li ću u godinama koje neumitno dolaze krenuti putem uzvišene kulture duha, videćemo. Ja znam da taj put vodi kroz najdublje temelje hrišćanske kulture, pre svega kroz temelje pravoslavne kulture. Teško je iskoračiti izvan kanonizovanih normi kulture - to se još nije dogodilo u našoj književnosti. Ni Popi, ni Laliću, ni M. Pavloviću. Svetost i genijalnost su najveća dostignuća duhovne kulture, njeni istinski pokretači; to je ono što je za mene ideal. Ne idealizujem kulturu niti podcenjujem najviša dostignuća savremene nauke; ciljevi kulture i nauke ne mogu biti konačni. Kad je Berđajev govorio da je kultura ono pretposlednje, mislio je da dalje i dublje leži traženje Carstva Božjega. Mi srpsku kulturu treba da vratimo njenim iskonskim izvorima, da preživimo što je najdublje moguće njenu krizu, da bismo se približili onom poslednjem - velikom cilju pretvaranja kulture u novo biće. Ono što mi imamo ovde i sada, to su, zavijeni u oblande, recidivi nihilističke i anarhističke pobune protiv kulture : a kad su oni, molim Vas, doveli do iskoračenja izvan granica kulture? Mi imamo tendencije koje se nazivaju "kulturom", koje su daleko odbacile srpsku kulturu nazad i time zahtevaju obnovu, nov napor kulture. Mi imamo tzv. "modernu", tj. srednju kulturu, koja je daleko od suštinskog i hijerarhijskog ustrojstva kulture. Koliko je ovde duhova koji su spremni da progovore istinski o srednjoj kulturi i o tajanstvenoj duši istorije, naše nacionalne istorije, i njene svetinje nad svetinjama? Skitska ideologija ovde ima mnoge maske Dionisa...Razmišljajući o ovome, vraćam se na ono zbog čega sam možda i oklevao da prihvatim razgovor sa Vama, pribojavajući se : Ko će me čuti? Obuzima me, ponovo ono zlokobno osećanje usamljeništva u savremenoj srpskoj kulturi. Jer mnogima je koji deluju javno i tajno u okviru nje kultura samo sredstvo politike, ekonomike, progresa, prosperiteta, samo tzv. kultura za narod. Koliko će vremena proteći da srpska kultura stekne religioznu dubinu, da uvek stremi vaskrsenju, da joj bude dragocena večnost, neprekidnost, kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika?...

Izvor: UMETNOSTI MAHAGONIJA

Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA
Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.str. 48-75

Stanko Abadžić

SAMOĆA

2012-02-01T11:19:00.004+01:00

Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su najasniji i prodorniji no u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No, u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.

"Smrt u Veneciji" - Tomas Man

Citati i po neka priča

Има ли чврстих веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности? Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали као изговор за наше усамљеничке туге.

"Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа".

Цитат из есеја БЕЗДАНА КЊИЖЕВНОСТ - Белатукадруз

MASTILO VEKOVEČNO - Ezra Pound

2012-01-28T12:11:00.001+01:00

Stanko Abadžić

Jednom

Gledam mastilo vekovečno i crno,
što iz besmrtnog mi pera teče.
Zašto bi se neko na misao moju osvrno?
Sve je već u onom što sam pokušao.

Jednom zajedno bismo i to je dosta:
Kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dođe prolećno doba?
Ili maj iz severca suvomraznične zime?

Jednom zajedno bismo, i to je dosta:
I šta ako vetar udari protiv kiše?
Jednom zajedno bismo i to je dosta.
Vreme to vide, i ne vraća se više.

Ko smo mi da bi vidovitim znanjem
sutrašnjicu lagali našim zaveštanjem?

100 METAFIZIČKIH AFORIZAMA - Andraš Laslo

2012-01-27T11:39:00.002+01:00

Stanko Abadžić

1. Kao što je i Buda rekao: „Govorim onima čije oči prekriva samo malo prašine.“ Još prekriva, ali već samo malo. Odnosno ne onima koje potpuno prekriva prašina, i ne onima koje uopšte ne prekriva prašina.

2. Pogled na svet, bilo da je adekvatan ili neadekvatan, produkt je krize.

3. Nema opasnijeg od onoga što je gotovo savršeno.

4. Shvatanja koja su gotovo savršena mnogo su opasnija od onih koja su sasvim neprihvatljiva.

5. Princip da ono “što je gore odgovara onome što je dole“ savršeno je tačan – ali samo gledajući odozgo.

6. Posle određene razine spoljne i unutarnje više ne postoji. Nema spoljnjeg i unutarnjeg – jer u odnosu na granicu svesti sve je unutarnje, a u odnosu na središte svesti sve je spoljnje.

7. Ako kažem da Bog postoji, onda Boga pretpostavljam kao idejni objektivitet, odnosno desakralizujem ga – a to je blasfemija.

8. Ako bi Bog bio izvan mene, onda bi on bio jedan od postojećih, a ne Bog. Pretpostavka jednog objektivnog Boga zapravo je indirektno poricanje Boga.

9. Zapravo se ne može govoriti o tome da li postoji ili ne postoji Bog. Bog samo u realizaciji postaje ono što jeste; inače je mogućnost: mogućnost mene sama. Bog u određnom smislu ne postoji, nego je – „moguć”.

10. Bog je beskrajno lep zato što beskrajno liči na samog sebe.

11. Postoji jedan jedini subjekt, a to sam ja sam.

12. Sve što postoji iluzija je. Jedino nije iluzija ko, što jesam.

13. Ja sam uvek više od onoga što vidim. Čak sam više i od onoga što pretpostavljam.

14. Stvarnost je – iluzija; ali stvarna iluzija.

15. Čovek ne samo da u sebi nosi svoje pretke, nego ih i predstavlja.

16. Život je – duhovni zadatak.

17. Ostvareno je važno; proces ostvarivanja je još važniji; ali je najvažniji stvaralac.

18. Ko ne teži prema gore, on se naniže srozava.

19. Ko se pušta niz struju, sigurno je na pogrešnom putu.

20. Danas je već i za stagnaciju nužan izuzetan napor.

21. Većina ljudi je do otprilike polovine svoga života, dakle do trideset šeste godine infantilna, potom odmah, preko noći postaje senilna.

22. Svako bez izuzetka dosegne svoj cilj ako mu je to stvarno cilj.

23. Čovek bi zapravo trebalo da održava veze samo s ljudima koji njegovom životu otvaraju puteve prema gore.

24. Skromnost je isto tako znak devijacije kao i oholost.

25. U pogledu metafizičke realizacije svako „treba“ odnosi se samo na onoga čoveka koji želi nešto da učini sa sobom. Ko ništa ne želi da učini sa sobom, taj ništa ne treba da učini.

26. Nekada je za metafizičku realizaciju dovoljna bila puka volja realizacije. Kasnije je za realizaciju već bilo nužno i posvećenje. Još kasnije realizacija je pretpostavljala i pripreme. Danas je već potrebna priprema za pripremu, čak i jedna samokorekcija koja svemu prethodi.

27. Negda je bila dovoljna jedna škola, jedna sveta knjiga, čak jedna njena rečenica: njenim posredstvom sve se moglo dosegnuti. Danas čovek, ukoliko želi da se vrati duhu, treba da se opkoli mnoštom tradicija, škola, pravaca.

28. Onaj se budi ko hoće.

29. Posvećeni se u svom unutarnjem svetu u tolikoj meri razlikuje od neposvećenog koliko se i čovek razlikuje od životinje.

30. Reaalizacija bez askeze je apsurd.

31. I žurba potiče od đavola, i odlaganje potiče od đavola.

32. Svaki jezik je jedna tradicija.

33. Negda se zatamnjenje moglo primetiti u pedeset ili sto godina. Danas se već može primetiti svakih pet godina.

34. Ne treba da se vremenski vraćamo mnogo daleko kako bismo dospeli u situaciju u kojoj nije bilo ni traga levičarstva.

35. Duh je unapred aristokratičan.

36. Duh je uvek teokratičan, autokratičan i aristokratičan.

37. U levičarstvu se ne može održati mera.

38. Ratovi većih razmera nastaju prvenstveno zato da bi se postiglo ono što potom sledi. Pre Prvog svetskog rata u Evropi su tradicionalnost kako–tako čuvala četiri carstva: Nemačko Carstvo, Austro–Ugarska Monarhija, Rusko Carstvo i Turski Sultanat. Delom već za vreme rata, a delom
posle njega nestala su sva četiri – nezavisno od toga na kojoj su strani bila u ratu. Nestanak ova četiri carstva ne bi bio moguć bez Prvog svetskog rata. A Drugi svetski rat nastao je delom zato kako bi istočnu polovinu Evrope mogao upropastiti sovjetski a zapadnu polovinu američki uticaj – svaki na drugi način, ali u istom smislu –, kako bi oni potom u određenom trenutku nasrnuli jedan na drugoga, i ova dva oblika kvarnosti se ostvarili jedan prema drugome i jedan u drugome.

39. Anarhizam je hemijski čisto levičarstvo.

40. Kada ljudi zamišljaju komunizam kao neko idealno društvo, njihova mašta obično doseže samo do prvog dana: kada prvi dan uđu u prodavnicu i ponesu kući koliko god hoće. Kako će sutradan biti popunjeni pultovi, i ko će ih vaspostaviti, to je već izvan kruga njihove mašte.

41. Ideje komunizma su niske, nakaradne, a uz to – srećom – i neostvarive.

42. Nužna bi bila diktatura svetlosti. Diktatura duha...

43. Moderna nivelacija je nivelacija prema dole. Svako izjednačavanje počiva na srozavanju.

44. Potpuna pravna jednakost može se ostvariti samo u jednakosti posredstvom pune lišenosti prava.

45. „Većina odlučuje!“ – To se može čuti među decom kada odlučuju da li da se igraju žmurke ili šuge. I to je ono područje gde demokratija možda ima pravo na postojanje.

46. Posle određenih priprema, mase mogu sve na svetu da prihvate.

47. “NJegovo Veličanstvo Narod“ – to je ono u što niko ne veruje, jer se ne može verovati da bilo kakvu superiornost predstavlja masa kojom se gotovo neograničeno može manipulisati.

48. Boga ne biraju stvorenja – između sebe.

49. Demokratija, odnosno princip da većina odlučuje nije ništa drugo do šamar duhu.

50. Kako se danas istorija interpretira na celom svetu treba gotovo u celini obrnuti u suprotnost. Jer sa tradicionalnog stanovišta srednji vek nije bio mračan, nego izrazito pun svetlosti; renesansa nije preporod, nego početak agonije i raspada; a doba prosvetiteljstva se s pravom može nazvati
razdobljem mraka.

51. Mit nije samo istinitiji od istorije, nego je i stvarniji.

52. Civilizacija koja ne počiva na kulturi lažna je civilizacija; kultura koja ne počiva na konfesiji lažna je kultura; konfesija koja ne počiva na religiji lažna je konfesija; religija koja ne počva na tradiciji lažna je religija.

53. Ne treba dugo da traga onaj ko hoće da se „obogati“ infernalnim umetničkim doživljajima.

54. Postoje verske formacije koje prazneći se i gubeći svoj sadržaj nužno gube i nestaju; takav je na primer šamanizam. A postoje i takve verske formacije koje i prazneći se i gubaći svoj sadržaj u stanju su da i dalje egzistiraju; takvo je naročito hrišćanstvo.

55. Logos je primordijalno jedinstvo svesnih sila.

56. I Satana veruje da Bog postoji, čak to i zna – pa nasuprot tome nije vernik, nego poriče Boga.

57. Jedna od najvažnijih karakteristika modernog teološkog shvatanja jeste uvijeno ili otvoreno protivljenje crkvi.

58. Danas se ne smatra ozbiljnim filozofom onaj ko se bavi filozofijom, već onaj koji se bavi nekim filozofom; ali je još ozbiljniji onaj koji se ne bavi neposredno jednim filozofom, nego onima koji se bave datim filozofom. Ako se pak neko bavi literaturom koja se bavi literaturom o jednom filozofu, on se već na vanredno naučnoj razini bavi filozofijom.

59. Greh jeste – posledica.

60. Ono što je za ponekoga strogo zabranjeno, za drugoga pod određenim okolnostima može biti i obavezno.

61. Seksualnost je ponovno svođenje na Jedan raspolućenosti i dvojnosti nastale kao posledica raspolućenosti.

62. U trenutku orgazma svaki muškarac za trenutak postaje žena.

63. Kada ne bi bilo polova, bilo bi mnogo praktičnije i jednostavnije – odnosno bilo bi mnogo jednostavnije ako bi postojao samo jedan pol i oni koji mu pripadaju u određenom razdoblju svoga života donosili bi na svet jednog, dva ili tri potomka, najviše četiri, izuzetno ni jednog. Kao što bi mnogo jednostavnije bilo ako bi se život očitovao samo u najjednostavnijim oblicima. Ali bi bilo još jednostavnije ako se život uopšte ne bi očitovao u krugu organske matarije. A i od toga bi jednostavnije bilo ako uopšte ne bi bilo organske materije, već samo materija – a još bi mnogo jednostavnije bilo ako uopšte ne bi bilo ničega. To su antihijerarhije jednostavnosti koje vode prema dole.

64. Misao je važna; mišljenje je još važnije; ali je mislilac najvažniji.

65. U pravoj intuiciji se za trenutak vaspostavlja izvorno jedinstvo razumevanja i osećanja.

66. Svako emocionalno stanje je jedna vrsta opsesije.

67. Nijedno shvatanje ne deklariše da kvalitet nije važan; međutim, mnoga shvatanja odlučno kazuju da je količina važna, i to na dominantan način.

68. Kvantitativno shvatanje se razvije i zagospodari kako se smanjuje i nestaje u čoveku njegova sposobnost viđenja suštine.

69. Nikakvo kvantitativno gledište nema vrednosti jer je vrednost po svojoj suštini vezana za kvalitet.

70. Količina je na strani haosa.

71. U svemiru – upravo zato što je svemir – ne može uslediti potpuno preuzimanje vladavine količine.

72. Ako između dve postojeće stvari ne bi bilo nikakve kvalitativne razlike, onda među njima ne bi bilo ni kvantitativne razlike – odnosno obe stvari bi bile iste.

73. Duh je svetlost Svesti.

74. Ono što je u razumevanju istinsko razumevanje to je neposredno prisustvo duha.

75. Pojam „duhovne duše“ znači da u duši vlada duh. Međutim, posredstvom duha dušom se ne može vladati onako kao da duh funkcioniše poput državnog saveta, parlamenta ili centralne komisije. Duh u smeru duše može funkcionisati samo monarhistički, onako kao kralj. Ko u duši ne realizuje ovu monarhističku vladavinu duha, on se ne može smatrati čovekom. Podseća na njega, ali ipak nije on.

76. Prema svom najdubljem smislu telo nije figuralna stvarnost, nego jedno stanje svesti – i uz to takvo stanje svesti koje ostala stanja svestiograničava i gasi. Telo je jedan unutarnji zid.

77. Telo je poricanje duha.

78. Telo je ono u čemu duh kao duh postepeno zgasne.

79. Između tela, duše i duha telo je najdublje palo s najveće visine.

80. Čovek samo u izuzetno intenzivnim trenucima dolazi do toga da kaže – izražavajući se u prvom licu – „ja ću zaista umreti“.

81. S anđelom smrti se ne susrećemo zato što ga svako nosi u sebi u obliku kostura.

82. Za pripremu trenutka smrti nužan je ceo život.

83. Besmrtnost nije datost ili nagrada, nego zadatak koji treba ostvariti.

84. Ja sam kao ja sam jesam besmrtan. Ja sam kao ne ja sam jesam smrtan.

85. Samo ono može biti besmrtno što nikada nije ni nastalo. Ono što je nastalo, to će i nestati.

86. Za to da nemam kraja moram se staviti u poziciju u kojoj nisam imao ni početka.

87. Apsolutnu besmrtnost može ostvariti samo onaj ko ostvari i apsolutni nepočetak. Jer bez kraja može biti samo onaj ko je i bez početka.

88. Čovek posle smrti ne dospeva u neko stanje nagrade ili kazne. Ne dobija ono što je zaslužio, nego ono što odgovara njegovom stanju.

89. Onaj ko je odabrao svetlost ne bude nagrađen, a ko se okrenuo tami nije kažnjen – nego će posle smrti dospeti u situaciju koju su tokom svoga života pripremili za sebe.

90. Drugi svet nije latentan, nego potencijalan: postoji time što ću ga realizovati. Istina, ni običan svet ne postoji na drugi način...

91. Ono što ima svoj početak nad njime vlada tuđa sila.

92. Prolazno je sve što ima svoj početak.

93. Sve što više gubim sebe sama, sve se više okrećem svom poništenju.

94. Ono što je u čoveku danas instinkt, izvorno je bilo volja.

95. Sve nad čime nemam moći funkcioniše protiv mene.

96. Prošlost postoji zato što čovek nije dovoljno prisutan u sadašnjosti.

97. Sloboda ne znači samo da slobodno donosim odluke, nego i da slobodno umem da učinim ono što sam odlučio.

98. Pitanje zapravo nije ima li ili nema predestinacije, nego da li je predestinacija autopredestinacija ili heteropredestinacija.

99. Sloboda nije indeterminacija, odnosno nije avoluntaristično i antivoluntaristično stanje. Sloboda je autodeterminacija: stanje u kojem sebe sama potpuno određujem ja sam. Jer nije cilj da ne budem određen, nego je cilj da ja samog sebe odredim.

100. „Ja sam onaj što jest.“ (Izlazak 3,14). Odnosno: Bio sam koji sam bio, bio sam koji jesam, bio sam koji ću biti; jesam koji sam bio, jesam koji jesam, jesam koji ću biti; biću koji sam bio, biću koji jesam, biću koji ću biti – potpuno ja sam, beskrajno.

Preveo sa mađarskog Sava Babić

Pismo: časopis za savremenu svetsku književnost (br. 84-85)

Izvor: MIKROTHEOS Andraš Laslo

Stanko Abadžić

2012-01-26T00:07:00.003+01:00

Све цвета, рађа,
и непрекидно се враћа почетку.

Враћање почетку: мир.

Мир: повратак живота.

Повратак живота: сталност.
Сазнање сталности: светлост.

Несазнање сталности: слепило, збрка.

Ко познаје сталност, постаје мудар,

ко jе постао мудар, биће праведан,

ко је постао праведан, биће краљ,
краљ следи небо, небо следи пут,
пут је вековечан,

и све је на свом месту.

Лао-це

ГНОСТИЧКИ СТОСЛОВИ - Свети Максим Исповедник

2012-01-25T20:59:00.002+01:00

Gabriel Sainz

ПРВИ СТОСЛОВ

1
Бог је један, беспочетан, недосежан; у себи поседује све могућности бића, а истовремено искључује сваку помисао о где и "како", неприступан је и није нити једном бивствујућем у природним појавама спознатљив.

2
Бог по себи, колико Га ми можемо себи представити, није ни почетак, ни средина, ни крај (завршетак); нити је било шта што би се, као од Њега самог по природи ниже, могло сагледати. Неодређен је, непокретан и непојаван, јер зацело је бескрајно непојаван (бивајући) изнад свих суштина могућности и енергија (бића).

3
У свакој се суштини, што у природи свога почела ограничење, запажа могућност кретања је енергија, по природи, суштини последујућа, док је енергија претходећа средини: јер је ова, по природи, између суштине, у којој је присутна као потенција, и сопственог остварења. Сваки је крај, што је по природи ограничен властитим логосом, испуњење могућности која потиче од суштине и која појмовно претходи крају.

4
Бог није, нити говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, суштина, а није ни почетак. Није ни, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, могућност, а није ни средина. Нити је, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, крај, нити Он може бити испуњење што као пресуштаствена могућност од суштине полази. Он је, напротив, Творац суштине и надсуштаствен је, Творац је могућности и све их превазилази и бескрајни је узрочник сваког стања активности. Укратко, свих је суштина и могућности и енергија и почела и средина и крајева Творитељ Он.

5
Почетак, средину и крај познајемо поделом времена, јер уистину (том поделом) одређује се оно у веку постојеће. Јер, попут времена које мерено кретањем бива нумерички дефинисано, век, чије разумевање подразумева неко "када", поседује исту категоријалност, пошто све постојеће има почетак. Ако, дакле, и време и век имају почетак, тим ће га пре имати и све што (у њиховим оквирима) постоји.

6
Један је и по природи јединствен, вавек вишњи Бог; вишњи је свему што Њему припада и што на било који начин поседује, јер изнад је чак и самог бића. Ако је тако, нигде нема ничега за шта би се могло рећи да поседује вишње, од Њега суштински различито биће, које би било Њему савечно: нити век, нити време, нити место (простор), нити било шта (што у њиховим оквирима постоји). Јер вишње се никада не поклапа са оним које није вишње.

8
Све је бивствујуће умом одредиво, јер има узрок који се знањем може објашњавати, док Бога ум не може (ни) именовати. Тако ми, промишљајући Биће, једино можемо веровати, пошто ништа мисливо са Њим није упоредиво.

11
Ни једна разумна душа по својој природи није вреднија од друге разумне душе. Јер сваку је душу, по својој доброти, Бог саздао према свом лику као самопокрећућу. Свака душа показује своју вредност кроз слободу избора, а срамоту препуштањем (острашћеном) делању.

31
Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себи. Јер уму људскоме мањка снаге да божанско досегне просветљење и да се Њему (просветливши се) прикључи, све док га сам Бог не уздигне онолико колико је то за људски ум могуће, божанским га светлом обасјавајући.

66
Мистерија је оваплоћења Логоса кључ за све загонетке и слике (типове) у Писму, и она пружа познање свих умних и тварних појавности. Ко позна мистерију крста и погребења, сазнаће (унутарње) логосе (свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје (претходеће стварању) мисли Божије.

70
Васцели је космос сопственим логосима ограничен и назива се (одређује се) местом и веком оног што је у њему. Има начина созерцања за које је природно да делимично досежу премудрост Божију, те је, докле год се овако мисли, немогуће разумљењем премашити средње и делимично. Но када савршенство наступи, све делимично бива укинуто и све што је (било) "као у огледалу" и "као у загонеци" пролази, да би нам истина дошла "лицем у лице" (1. Кор. 13; 1012). Изнад је свег космоса, векова и места, где као дете би подучаван онај савршени што је од Бога спасен.

81
Све док у прочишћеном разуму не превазиђемо себе и све што је изван Бога, нисмо се утврдили у стању постојане врлине. Када је, кроз љубав, ова достојанственост остварена, познаћемо силу божанског обећања. Морамо веровати да ће се онај ум, што у љубави заснива све могућности својих делања, у непролазном достојанству утврдити. Зато онај ко самога себе, и све оно што на било који начин спада у мишљење што није у стању надумне тишине, не превазиђе, не може бити слободан од промене.

82
Свако се мишљење, на крају, показује као мноштвено, или бар као подвојено. Оно је посредујући однос између супротности, (акта) мишљења и (оног) мишљеног, и повезује их. Очигледно је да ни једна крајност (сама за себе) не задржава једноставност. Тако је онај мислећи, субјект, а могућност мишљења њему бива нужно присаједињена. (Онај) мислећи је или субјект или је у субјекту. Као субјект, претпоставља поседовање могућности мишљења, док, ако је у субјекту, подразумева бивствујуће у коме потенцијално постоји; јер ни једно бивствујуће, ни (посматрано) као суштина ни као мисао по себи, није потпуно једноставно да би чинило нераздељиву јединицу. Назовемо ли стога Бога суштином, у Његовој природи није могуће да буде мишљење, јер би тада Он морао бити сложен. Назовемо ли Га мишљењем, тада Он по природи не поседује суштину која би се могла мислити, и то зато што је (у овом случају) сам у суштини мишљење и само мишљење. Но, за мишљење Бог је суштина, само суштина, а опет, изнад је суштине и мишљења: неразделна је јединица, без делова је и једноставан је, те ко год и колико год да мислио, подвојеност превазићи не може, док је онај, што ју је надвисујући напустио, донекле у јединици.

ДРУГИ СТОСЛОВ

1
Један је Бог јер једно је Божанство, беспочелно, просто, надсуштно, без делова и нераздељиво. Јединица је Он и Тројица, целосна је Јединица и целосна је Тројица; целосна је Јединица по Својој суштини, а целосна је Тројица по Својим ипостасима. Јер Божанство је Отац, Син и Дух свети и Божанство је у Оцу, Сину и у Духу светом. Целосно је у целосном Оцу и целосни је Отац у целосном (Божанству); целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству); целосно је у целосном Духу светом и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Целосно је Отац и целосно је у Оцу, целосни је Отац у целосном (Божанству) и целосни је Отац целосно (Божанство). И целосно је целосни Син, целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству). И целосно је Дух свети и целосно је у целосном Духу светом и целосно је (Божанство) целосни Дух свети и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Јер нити је Божанство делимично у Оцу, нити је Отац део Бога; нити је Божанство делимично у Сину, нити је Син део Бога; нити је Божанство делимично у Светом Духу, нити је Свети Дух део Бога. Јер Божанство је нераздељиво а Отац, Син и Дух свети нису непотпуни бог(ови), већ целосно је (Божанство) целосно у целосном Оцу и целосно је целосно у целосном Сину и целосно је целосно у целосном Светом Духу. Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух свети целосно у Оцу и у Сину. Због тога су Отац, Син и Дух свети један Бог. Јединствена је суштина, сила и енергија Оца, Сина и Светог Духа, јер нити један од њих бива, нити је замислив, без друга два (лица Свете тројице).

2
Свако је мишљење (састављено) од мислећег и од мишљеног, (а) Бог није ни мислећи нити је мишљено, већ оба превазилази. Као мислећи био би ограничен (нужном) везаношћу за мишљено, а као мишљено би, по природи ствари, био потчињен (оном) мислећем којем би био мишљено. Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног. Јер (Он) по природи својој превазилази (управо свако) мишљење и мишљено.

3
Свако мишљење у суштини поседује квалитативност као (свој) основ, те су му све кретње одређене том квалитативношћу. Због тога не бива као независно, опште, једноставно и по себи самоодрживо, јep) нити је независно, нити је једноставно. У односу на оба (претходно поменута појма) Бог посве бива једноставан: као суштина сваком је (мислећем) субјекту недоступан, а као мишљење (нужно) не потребује објект (мишљења). Нити је мишљење нити је мишљено, јер очигледно је да превазилази (сваку) суштину и мишљење.

4
Као што се центар круга сматра недељивим исходиштем из њега повучених линија, исто ће тако (очигледно) достојни Бога, једноставним и неразделним познањем, у Њему познати претпостојеће логосе (свега).

5
Уобличавајући се (посредством) мишљеног, мишљење (може бити) многообразно или једнообразно и то у зависности од (конкретног) мишљеног према којем се утврђује. Прекорачи ли мноштвеност чулног и, по њему таквом, уобличеног мисленог, постаје посве негледајуће: тада га себи присваја надмислени Логос, дарујући му (тако) починак од (бесконачног) наизменичног смењивања мислених обличја. To искусивши, "и сам ће починути од дела својих, као и Бог од својих" (Јев. 4; 10).

22
Као што је реч наша, која природно из ума произилази, гласник скривено постојећих умних кретњи, тако логос Божији суштински познаје Оца као што реч познаје ум који је порађа. Без (посредништва) Логоса ништа што је постало Оца не може познати, јер Отац се по природи Логосом открива, који се зато зове гласник Велике воље (Ис. 9; 5).

Превео: Петар Јевремовић

О ДУШИ - Максим Исповедник

400 ГЛАВА О ЉУБАВИ - Максим Исповедник

Vizantijska filozofija: Sv. Maksim Ispovednik

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ ОЧЕ НАШ - Свети Максим Исповедник

Максим Исповедник - живот

ПОЉСКИ КРИНОВИ - Св. Пајсије Величковски

2012-01-25T13:19:00.003+01:00

Беседа 45.

Кринове и најлепше цветове
сабирајте данас, о љубљени,
и живот у сваком добру
по Господу Богу устројте.
О написаном сроднике
и ближње поучавајте.
Још вас моли:
Да и њих ради
вечна блага задобијете;
у неизмерној светлости
с анђелима вечни живот примите:
јер који тамо јесу

Бога прославаљају,

Тројицу с анђелским ликовима

свагда славослове.

О, какав дар на небу

Бог дарује земнима

зато му угодите

призивајући Њега у потребама својим.

Љубљени Христе, Царе свих,

удостој нас Свога човекољубља,

да бисмо постали

наследници Царства Твог!

Беседа 1.

Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.

Izvor literature: MIKROTHEOS

СНОМ ЈЕ ЧОВЈЕК УСПАВАН ТЕШКИЈЕМ - Његош

2012-01-19T13:22:00.003+01:00

ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Carlos Gotay

ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Петар II Петровић Његош
(1813-1851)

ПОСВЕЋЕНО
Г. С. МИЛУТИНОВИЋУ
(На Цетињу 1. маја 1845)

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см'јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,

он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал' његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу -
прима л' овдје оба зачатија?
Је л' му овдје двострука колевка?
Је л' му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал' награду бурну и времену,
ал' расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре -
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитива смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л' ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал' обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв'јездах,
- да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца -
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал' да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред'јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл'јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, -
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната -
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л' пучини забранит кипјети?
ко л' границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку -
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св'јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св'јетла,
ка свод један од твоје палате
што с' огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л' овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л' топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л' умови могли блистат св'јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал' умови били,
све прелести смртне и бесмртне -
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св'јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, -
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал' на судбу викати не смијем -
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Carlos Gotay

ЛУЧА МИКРОКОЗМА

"Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja".

"NJEGOŠU KNJIGA DUBOKE ODANOSTI" - Isidora Sekulić

ГЛАД ЗА НЕИЗГОВОРЉИВИМ - Мирољуб Тодоровић

2012-01-19T00:03:00.004+01:00

„Тешко објашњива моћ речи која раздваја и спаја.

Чудесна моћ трена, у коме надиру творевине

под притиском оног Ништа

које тежи да се уобличи.“

(Готфрид Бен)

Michał Karcz

ОЖИЛИШТЕ

и ова светлост зрачна у меком
пљуску прхтавог праха кише
дрхтава и дремљива струна муње
међ гранама лишћем летњег стабла
пожарна клица звезде мирисна струја
сева светлосног молекуларног жара
златножута растресита влат жита
у бразди непоновљива и гојна
светлост земље

њива што бубри влагом говљена
море зеленоцветно спаја
хумусни бездан звездом росном
заливана у зори мразној
стајњаком златним храњена
песковита и иловаста утроба
бразде за цвет за плод вртложно
семе сунца спремна

у засадима шуморним пев листова
зревно струјање капљица крилате
крви зујање пчела цветоносних модрим
челиком ваздуха хумом плодним
падање муње злосне у талас крхке
воде чарање биљних цветова
сунцоморјем и зором зорно крилање
ожилишта

а грумен глине пречником простора
прска ухо ваздуха множи резнице
матичњака прутове сокова
ћелију невину кроз девичњак
линински звера зверским језиком
зимње цепа окове коре к светлу
шикља шумним венама пупова

кисне земља гроздовна упија влажне
цветове водоника под сунцем стрелним
згромљене грудве кала блистају
зенице росе змија витких обвију
влати светла ломне гране заграбе
озон ваздуха меко млеко ветрова
упале таму ноћну шумљењем
листова сунцотканих

тај пламен звезде у плоду оком
стравним неноћним језиком једе
кошуљицу семенке роднице
сунчаном усницом глади клицу
плодну кроз кишну тмицу простора
гној ране минералне у материцу
земље бљује

Мирољуб Тодоровић

"Девичанство језика, ритуали језика навешћују се сигналима, визуелизацијом која на паганско мотовило мота говорна влакна и крпице. Сигнали и гласови се преплићу, прожимају, промовишу, испитујући издржљивост властитог материјала. Неукротива је говорност пре изрицања, изреченост жуди за материцом, за повратком предвербалном. Крлетка језика је Тодоровићева опсесија, синтеза крика и муклине.“ (Милосав Мирковић, „Сигнали и гласови воде љубав“, Илустрована политика, 1993)

PISAC

(po Fokneru)

„Umetnik je biće koje podstiču demoni. Ne zna zašto su njega odabrali, pa mu je obično preveć stalo da odgonetne zašto. On je oličenje amoralnosti, jer je spreman da od bilo koga, od svakog pljačka, pozajmljuje, iskamči i ukrade samo da bi izašao na kraj sa svojim poslom. (…) Jedina odgovornost pisca je odgovornost prema poslu koji radi. Ako je dobar pisac, biće u svakom pogledu bezobrazan. On je u vlasti jednog sna. Taj san ga toliko kinji da ga se mora ratosiljati. Dotle nema mira. Svaki obzir pada u vodu: čast, ponos, pristojnost, bezbednost; sve otpada da bi se napisala knjiga."

(po Danilu Kišu)
„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: Svaki put se iznova iskušava."

Citati preuzeti iz knjige Miroljuba Todorovića
”Torba od vrbovog pruća"
(kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)

Sajt Miroljuba Todorovića

PRIČA NEMOG VODENIČKOG KAMENA

2012-01-18T11:55:00.010+01:00

Da bi život mogao dalje, zgarište stare dedine vodenice moralo je da zaraste u korov, jer možda u njemu neki bagrem iznikne ponovo na tom istom mestu i procveta jednog dana. Osećaj mirisa belih grozdastih svetova vetar raznosi po dolini mojih slutnji koje izviru iz pepela jedne urušene ilizije. Neki nemiran duh ih razvejava po mojoj duši. Oplemenjivanje zgarišta starih zdanja i pepelom pođubrene zemlje i duhom terano vreme izvlači poslednje izdahe snage koja se zabila u dubinu neke nenaslućene provalije. Na tom mestu ostala su samo dva vodenička kamena, sama, u združenom ćutanju nemog govora koji odzvanja dolinom. Oslušnem ponekad i čujem čakaranje u vodenici koju moje oči nisu dodirnule, čujem kako se voda preliva iz drvenog badnja, kako cipun bije o vitlo i čeketalo odzvanja taka-taka-taka-taka... Zvuci maternje melodije odzvanjaju utrobom magličastog postojanja uz fijuk severca iz pravca davno porušene brane, obrasle šipražjem, kao kakve pitome prašume, i raznosi sećanja. Sećanja na topline izvora ispod zaleđenog tišaka reke. Ali vrtloge nemoćnog besa, što iluziju ne pretvoriše u stvarnost, još niko nije umirio. Severac otkinut od vazduha brije kožu sa lica otkrivajući slojeve koje nam jezu zadržavaju u slutnji da nam ne zaustavi tok neprepoznatljive neminovnosti. Strah je poput paučine neraskidiva nit koja vezuje istinu u petlje nevidljivih čvorova. Ispod kože čvorovi uvezanih ideala. Ispod kože zamršene petlje nedorečenih ljubavi, neostvarenih u duhom preplavljenim dolinama, uzburkani snovi jednog neprihvaćenog postojanja, slepila očinjeg vida, sećanja slutnji da smo možda i bili u zagrljaju bogova...

Nikada nećemo do kraja znati koji zvuci trepere u nama. Oni uviri i izviru naizmeničnio, u isprepletanim maternjim melodijama kao nemi zvuk samlevenog žita koje polagano sipi u prostor brašnjavom belinom prekrivenog mučnja, nečujno odzvanjajući toplinom stare vodenice. Nemoćno prikrivanje opraštanja vremenu koje curi kao u nekom brašnjavom časovniku prati nas nekud u nepoznatim pravcima i raste zajedno sa našim telima u nekom neodređenom i tajnom poretku stvari. Sati i sati sve kraćeg vremana pune širine nepreglednih mesečevih polja. Dolina nepokošenih usnulih livada u svom zagrljaju krije čvorove isprepletenog korenja. Tuga je oslonjena na nisku izmaglicu devojačkih suza koje opalhivahu radost u slutnji da ne izazovu potisak neminovnih nesreća. Potisak sokova iz podzemnih žila predačkih reka ponornica vapi za izbijanjem i prelivanjem u nepoznate predelie naše duše. Prete da pokrenu vodu i stari cipun udari u vitlo i okrene spiralnu osovinu prema nebu odakle mesečevo brašno sipi u mučanj naše utrobe. Mučanj krije muku neprepoznatih nemoći odvajanja kože od zadebljalog srca. Trebalo bi požnjeti žito i od kukolja otrebiti, jer nije lako samo otvoriti vrata i izaći iz života bez ostavljenog traga mirisa na rođenju. Ljubav nikada ne gubi mirise u hlebu nasušnom koji nas hrani i napaja životom iz toplog izvora majčine utrobe. Sejači semena prvih uzoranih brazda ostavili su nam u amanet kako žeti, mleti i stvarati. Stara vodenica još uvek čeka u dubinama naših sećanja. Vodenički kamen je večan i svakim novim mlevenjem dobija finu tanku opnu prozirne glazure pretvarajući ga u mineral, zeleni smaragd, koji je srž naših kostiju. Na tom kamenu počiva naš usud, sudbina, kao temelj našeg vodeničkog hrama, temelj položen u pepelom oplemenjenu zemlju čvornovatih korenja, koja još uvek žita može rađati i tim zelenim kamenim potiskom žrvnja zrna mleti. Obmana tog prozirnog zelenila meke kamene skrame ponekad prikaže i mahovinu, ili obrasle lišajeve ustajalosti vremena i praznina. Meki mesečevi zraci ih mogu oživeti i u smaragdno svetlo pretvoriti. Gde god i kako god da vreme rečna korita valja, izuvijane pritoke s ljubavlju prima i nove vrtloge svoje neumitno zadružuje sa starim, i kroz prasak vitla pokreće spirale iz našeg srca, uvire sigurno u neku neznanu beskrajnu vodu ponornicu, gde moramo prepoznati dom, koji je oduvek bio naš. Na tom kamenom žrvnju još uvek počiva, preko njega se preliva, ponekad u burnim slapovima, ponekad tiho kao zelena svetlost mekih severnih daljina beskraja, samleveni život.

Zvuk odnekud iz nutrine prepoznatog zavijanja vodeničkog žrvnja najavljuje da je izmlelo staro žito, da je završen ciklus u svom savršenstvu kruga i beskrajnog kružnog kretanja, čekajući novo, u neminovnosti vremenu pridodato postojanje. Vodeničar je zaspao na šarenici. Bubnjara pucketa iskricama prometejske vatre. Po starim tavanjačama trče miševi, dok leni mačak spava u bučuku. Jutro čeka naša buđenja. Mesečevi zraci nose refleksiju sunca nekih dalekih predela, i meko se probijaju kroz mali zamagljen prozor. U sobičku razbacane brašnjave reči traže odsjaj jutarnjeg sunca koje tek treba da ih porodi. Tamo, unutra, gde se mesečeve senke još uvek igraju po hrapavoj površini starog brvna, u naslućenoj tišini maternje melodije, osećam miriše svež hleb.

Autor: Su Tanasković