понедељак, април 30, 2012

EVGENIJ ONJEGIN - Aleksandar Sergejevič Puškin






Tatjanino pismo Onjeginu


Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...




Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.





петак, април 27, 2012

NOVI ČOVEK - Moris Nikol



Rodney Smith


„Cilj svetih spisa jeste da se prenese “više” značenje i “više” znanje putem reči običnog znanja kao polazne tačke. Parabole imaju tu ulogu. Cilj parabola je da daju “više” značenje putem reči sa “nižim” značenjem, s tim što to nekoga pokreće na razmišljanje, a nekoga ne. Parabola je instrument izmišljen za ovu svrhu. Ona može da utiče na čoveka tako da reaguje na doslovno značenje, a može ga navesti i da razmišlja. Da ga pozove da sam razmišlja o tome. Šta god da uči, čovek najpre razumeva na svom uobičajenom, zemaljskom, prirodnom nivou. U cilju podizanja nivoa razumevanja, učenje mora prvo da padne do izvesne mere na ovaj nivo, da se stvori polazna osnova. Prirodno je da se za početak čovek mora držati onog čemu je učen. Međutim, parabola ima značenje koje je skriveno iza njenog bukvalnoq ili prirodnog značenja. Promišljeno je sačinjena da prvo padne na uobičajeni nivo uma, a ipak da radi u umu u pravcu podizanja tog nivoa shvatanja na drugu ravan. Sa ove tačke gledišta, parabola je alatka preobražaja značenja.Kao što ćemo kasnije videti, ona je medijum koji povezuje niži i viši nivo u razvoju procesa razumevanja.

(...)

Čovek, po prirodi stvari, ima jedno rođenje. Međutim, celokupno ezoterijsko učenje govori da je čovek sposoban za drugo rođenje. To ponovno ili drugo rođenje pripada čoveku u sebi, privatnom, tajnom, unutrašnjem čoveku, ne čoveku kakav izgleda da jeste u životu i kakav sam misli da jeste – uspešan čovek, čovek koji se pretvara. Sve ovo poslednje odnosi se na spoljnog čoveka, čoveka kakvim se prikazuje, a ne čoveka kakav jeste iznutra. Unutrašnji čovek je taj koji je na strani ponovnog rođenja.

Psihološki gledano, prema učenju Jevanđelja, čovek nije onakav kakvim se prikazuje, nego kakav jeste mnogo dublje. Ovo je jedan od razloga što Hrist napada fariseje. Napada ih zato što su pojave. Zato što se predstavljaju dobrim, pravednim, religioznim i slično. U napadima na fariseje, On napada onu stranu čoveka koja se pretvara, koja održava tu pojavnost zbog spoljnih vrednosti, straha, slave, čoveka koji je u sebi možda pokvaren. Farisej, shvaćeno psihološki, jeste spoljna strana čoveka koji se prikazuje dobrim, čestitim …. To je ta strana nas samih. To je farisej u svakom čoveku i to je psihološko značenje fariseja. Sve što je rečeno u Jevanđeljima, bilo da je dato u formi parabole, bilo u obliku čuda ili predanja, ima psihološko značenje, značenje koje se razlikuje od bukvainog. Zato se psihološko značenje reči farisej odnosi ne na određene ljude koji su živeli nekad davno, nego na nas sada – na "farisej" u nama, na osobu neiskrenu u sebi, koja ne može da primi nikakvo stvarno i istinsko učenje, a da ga ne shvati kao priliku za korist, slavu ili nagradu. Kasnije ćemo mnogo dublje proučlti značenje pojma farisej u sebi.“




недеља, април 22, 2012

HIMNA LEPOTI - Šarl Bodler



Michael Parkes


 Himna Lepoti

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! i dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li - o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!



Michael Parkes


Himna Lepoti
De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!



Michael Parkes








''Христос нам није обећао срећу, већ блаженство.
Срећа је ствар овога света, али она није у нашим рукама.''

Патријарх Павле




субота, април 21, 2012

DNEVNIK ZAVODNIKA - Seren Kjerkegor



Ljuba Popović



"Prokleti slučaju! Nikad te nisam kleo zato što si se pojavio, kunem te zato što se uopšte ne pojavljuješ. Ili je to možda tvoj novi pronalazak, neshvatljivo biće, neplodna majko svega, jedini zaostatku iz onog vremena, kada je nužnost rodila slobodu i kada je sloboda dozvolila da se prevarom vrati u majčino telo? Prokleti slučaju! Ti, moj jedini povereniče, jedino biće koje smatram dostojnim da bude moj saveznik i moj neprijatelj, koji si uvek istovetan samom sebi uprkos svojoj neistovetnosti, stalno neshvatljiv, stalno zagonetka! Da, ti, koga volim celim svojim bićem, u čiju sliku se sam pretvaram, zašto se ne pojavljuješ? Ne moljakam, ne preklinjem te smerno da se ovako ili onako pokažeš, jer takva služba bogu bilo bi idolopoklonstvo i neprijatna u tvojim očima. Izazivam te na borbu, zašto se ne pojavljuješ? Ili se zaustavio nemir univerzuma, da li je tvoja zagonetka rešena tako što si se i sam survao u more večnosti? Užasne li misli! Tako se, dakle, svet smirio iz dosade. Prokleti slučaju, čekam te! Neću te pobediti principima ili onim što tupi ljudi nazivaju karakterom, ne, ja hoću da te opevam! Neću da budem pesnik za druge, tebe ću opevati i proždreti vlastitu pesmu, i to će biti moja hrana. Ili me ne smatraš dostojnim tebe? Kao što bajadera igra u čast boga, tako sam se i ja posvetio služenju tebi; polako, slabo odeven, poslušan, nenaoružan i bez ikakve odbrane, odričem se svega; nemam i ne želim išta svoje da imam, ništa ne volim, nemam ništa da izgubim, ali zahvaljujući tome nisam li postao dostojniji tebe, kome je, nesumnjivo, već odavno dosadilo da otimaš ljudima ono što vole, tebe, koga je umorilo njihovo kukavičko uzdisanje i njihove kukavičke molbe. Iznenadi me, spreman sam, bez uloga daj da se borimo za čast. Pokaži mi devojku, pokaži mi mogućnost koja će izgledati nemoguća, pokaži mi je u senovitom carstvu donjeg sveta, ja ću je izvesti napolje, neka me mrzi, neka me prezire, neka voli drugog, ne plašim se; ali uzburkaj vodu, okončaj bezvetricu. Bedno je da me tako izgladnjuješ ti koji uobražavaš da si jači od mene."

Seren Kjerkegor
Dnevnik zavodnika



среда, април 11, 2012

ЕВО ЧОВЕКА!





Радоваћемо се ако свако, угледавши било кога од нас,
може да каже: Ево човека!
Милиони људи у овом свету живе као у хладном гробу.
Радујмо се што смо створени и што постојимо
не за смрт и ништавило већ за вечни живот и непролазност.
Радујмо се јер је васкрсли Христос победио грех и смрт
и сваку човекоубилачку демонску силу.
Радујмо се, јер је разагнао мрак из људских бића
и таму незнања из људског ума. 
Радујмо се што је скинуо копрену са човекових очију.


Свим читаоцима желим срећан празник највеће радости
празник над празницима

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...