четвртак, мај 24, 2012

POSLEDNJE PRIZIVANJE - Volt Vitmen




Na kraju, nežno
Iz zidova moćno utvrđene kuće,
Iz sklopke spojenih brava,
iz zaklona vrata čvrsto
zatvorenih
Neka odlebdim.

Neka se bešumno išuljam napolje;
Ključem blagosti, otkjlučaj brave - šapatom,
Otvori vrata, o dušo.

Nežno - imaj strpljenja,
(Snažno me držiš, o smrtno meso,
Snažno me držiš, o ljubavi).


Volt Vitmen


уторак, мај 22, 2012

ДОСТА ЈЕ БИЛО - Матија Бећковић



Lee Bontecou


Доста је било

    Доста је било римованих песама!
    Упрљајмо се речима кaо деца трешњама.
    Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити.
    Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена
    И избављена из речника и писаћих машина.
    Jедно дрво расте уз мој глас, али не престајем да певам
    Као што и оно тврдоглаво не престаје да расте!
    Земљо засејана чудесима, излазим у природу са црвеном оловком,
    Прецртавам дрвеће, исправљам ваздух, стављам примедбе.
    Додајем и остављам нетакнуто само оно што је налик мени.
    Једино се испод чистог ваздуха потписујем.
    Не узимам океан као реч већ га из природе премештам у песму
    Да би имало смисла његово постојање.
    Целокупна дела природе - све што је живо узиђујем у поезију
    Па после из ње нек ме олајава!
    Досадни ветре са својим заслугама и теоријама
    Нико ме није створио, створио сам се сам.
    Тврдим да је свако дрво усамљено
    Макар расло у најгушћим шумама.
    Ако се Земља креће око замишљене осовине
    Онда се окреће око мене јер сам најзамишљенији.
    Шта је Хомер знао о књижевности
    Када никада није чуо за Шекспира и Достојевског.
    Кад би Сократа питали за Хегела или Маркса
    Он би више знао о бацачима диска.
    Данас незналице знају више о мени него лукави Овидије.
    Мој комшија зна макар да сам жив, а Данте не зна ни то!
    Не налазим за ово никаквог оправдањау причама о времену.
    Ако има будућности, о, шта ја све нећу знати!
    Али чујем генија који ће се родити и поздрављам га.
    Живети неколико векова ипак је некакво искуство.
    Данас би сви рекли да Сократ зна више од мене
    Мада нема појма чак ни о другом светском рату
    Да даље не инсистирам на његовом незнању!
    Једногодишња биљка долази пред моја врата и моли да је поменем.
    Стижу интервенције да употребим једну реч,
    Али одбијам док не порасте и ојача за тешке задатке,
    Оваква би угинула на првом сунцу!
    Мењају се односи међу речима и ја их данас познајем као нико пре мене.
    Једини ја спуштам речи у епрувету и мућкам их.
    Чему служе предели које никад нисам видео, а хтео сам?
    - Служе жељи да их не видим и једино њој одолевају.
    Гвоздени човече клекнуо пред љубичицом,
    Војсковођ - злочинче, поражен на општим местима
    Нешто своје волим у теби и помињем те.
    Птица пролеће поред моје главе да би ме подсетила на било шта,
    То је био њен циљ и она задовољна умире.
    Сунце последњим снагама допире до народа.
    О непокретно сунце препуштено себи и свом трулом наличју
    О шумо крстова над мојом главом, моје гробље у небесима,
    Све што је постјало осетио сам једино по себи.
    Стојим крај мора јер ми се слаже са кошуљом.
    Посећују ме градови који знају да немам времена да путујем
    Ваде ми очи да виде шта видим.
    Шта ће ми очи, о свете, ти мене гледаш својим предметима
    Моје тело, збирко поређења, мој хербаријуме, мој мртвачки сандуче,
    Моја једина историјо, моје поднебље, моја будућности,
    Моје помисли треба користити у изградњи земље.
    Заједно са неколико хуљада километара мога сна.
    Рањен сам, а и ранама је код мене најлепше,
    Јер поступам с њима као са својом сестром.
    Јабука ужива дoк јe јeдем и уживамо обоје.
    Нема нико други ко би је јео да би она била задовољнија због тога.
    Кукавица кука зато што ме није родила.
    Ко год ноћас мисли ову мисао - друг ми је.
Ширим руке и прсти ми се мрзну у празнини
    Негде изван страна света, о свете кратких рукава,
    Злочинац је у ланцима, мени нису потребни, теже ми је овако,
    Он жуди мећаву, жудим је и ја иако сам на њој.
    Прецртавам овај стих, али он побеђује таму у којој је преноћио
    И ја га тек онда награђујем животом!
    Имао сам необориве разлоге, али их више не знам.
    Узалуд место мене киша пада, ружно дрво расте, заразе харају,
    Све то морам поново да учиним ја!
    Нигде ни на једном месту не може нико да ме замени.
    Моје откинуте очи ме гледају са дрвећа сваким листом.
    Мој живот ће напустити свет
    Као што стари чађави ветар напушта последње жито
    Тада ће из свих ствари побећи моје очи
    И све што је постојало у свему.
    О свете са својим лакрдијама и беспосленим ветром коме клецају колена.
    Да сам јуче умро ове би речи нашла на мојим уснама као јечмену плеву:
    Дижем глас против свакога ко жели бити нада мном
    Јер хоће да ме учини робом, а то ме више не занима.
    Нећу да будем ништа друго него оно што сам.

   
Матија Бећковић


Lee Bontecou



понедељак, мај 21, 2012

TRAGOVI U VREMENU - Borislav Pekić



Tommy Ingberg


"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."


"Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."


"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."


"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.

Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."


"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."


четвртак, мај 17, 2012

BEKSTVO OD SLOBODE - Erih From




Proces individuacije i dvosmislenost slobode

(...)  Sudbinu ovog traganja možemo u potpunosti shvatiti jedino ako razumemo dijalektičko svojstvo tog procesa sve veće individuacije.
Taj proces ima dva vida: jedan je da dete jača fizički, emocionalno i mentalno. U svakoj od ovih sfera rastu i intenzitet i aktivnost. U isti mah se te sfere sve više integrišu. Razvija se organizovana struktura, kojom rukovode volja i razum pojedinca. Ako tu integrisanu i organizovanu celinu jedne osobe nazovemo ličnim ja, možemo reći da je jedna strana tog sve većeg procesa individuacije porast snage ličnog ja. Razvitak individuacije i ličnosti delimice zavisi od pojedinca, ali ga u suštini određuju društveni uslovi. Jer mada izgleda da su, u ovom pogledu, razlike između pojedinaca velike, svakom društvu svojstvena je izvesna razina individuacije koju normalna osoba ne može da prevaziđe.

Drugi vid tog procesa individuacije je sve veća usamljenost. Primarne veze pružaju pojedincu bezbednost i bitno ga sjedinjuju sa spoljašnjim svetom. Dete postaje svesno da je usamljeno, da je entitet odvojen od svih drugih, u onoj meri u kojoj se izdiže iz tog sveta. Tim odvajanjem od sveta koji je, u poređenju sa vlastitim postojanjem pojedinca, neodoljivo snažan i moćan, često pun pretnji i opasnosti, stvara se osećanje nemoći i nespokojstva. Dok god je čovek deo tog sveta, nesvestan mogućnosti i odgovornosti pojedinačne radnje, on ne mora da ga se plaši. Kad postane pojedinac, on je sam i suočava se sa svim što je u svetu opasno i nadmoćno.

U čoveka se javljaju impulsi da odustane od individualnosti, i da potpunim utapanjem u spoljašnji svet savlada osećanje usamljenosti i nemoći. Međutim, ti impulsi i nove veze koje iz njih proizlaze nisu istovetni sa primarnim vezama, koje su prekinute u samom procesu razvijanja ličnosti. Kao što se dete nikad ne može fizički vratiti u majčinu utrobu, tako ono nikad ne može psihički obrnuti proces individuacije. Takvi pokušaji nužno uzimaju oblik potčinjavanja, u kome se nikad ne otklanja osnovna protivrečnost između autoriteta i deteta koje mu se potčinjava. Dete se svesno može osećati bezbedno i zadovoljno, ali ono nesvesho shvata da cena koju za to plaća jeste odustajanje od snage i integriteta ličnosti. Tako je ishod potčinjavanja upravo suprotan onome što je trebalo da bude: potčinjavanje uvećava detetovu nesigurnost i, u isto vreme, stvara netrpeljivost i buntovništvo, koji još više ulivaju strah zato što su upereni upravo protiv onih osoba od kojih dete ostaje — ili postaje — zavisno.

Međutim, potčinjavanje nije jedini način da se izbegnu usamljenost i nespokojstvo. Drugi način, jedini koji je plodonosan i koji se ne završava nerešivim sukobom, jeste spontan odnos prema čoveku i prirodi, odnos koji pojedinca, ne isključujući njegovu individualnost, vezuje za svet. Koren ovakvih odnosa — čiji su najvidljiviji izrazi ljubav i proizvodni rad — nalazi se u integraciji i snazi ukupne ličnosti, te za njih, prema tome, veže iste one granice koje sputavaju razvoj ličnog ja.

Problem potčinjenosti i spontane delatnosti kao dvaju mogućih rezultata sve veće individuacije mi ćemo potanko analizirati kasnije; ovde želimo samo da ukažemo na opšte načelo, na dijalektički proces koji proishodi iz sve veće individuacije i iz sve veće slobode pojedinca. Dete stiče veću slobodu za razvijanje i izražavanje ličnog ja pošto mu ne smetaju one veze koje su ga sputavale. Ali ono se sve više oslobađa i od sveta koji mu je pružao bezbednost i ulivao pouzdanje. Proces individuacije je proces stalnog jačanja i integrisanja njegove pojedinačne ličnosti, ali to je u isti mah proces u kome se gubi prvobitna istovetnost sa drugima i u kome se dete sve više odvaja od njih. To sve veće odvajanje može imati za posledicu izdvojenost sličnu čami, koja stvara duboko nespokojstvo i nesigurnost; ono može imati za posledicu novu bliskost i solidarnost sa drugima ako je dete bilo u stanju da razvije unutrašnju snagu i proizvodnost, koje su premisa za to novo povezivanje sa svetom.

Kad bi svaki korak ka odvajanju i individuaciji bio praćen odgovarajućim razvojem ličnog ja, razvitak deteta bi bio skladan. Međutim, to se ne dešava. Dok se proces individuacije zbiva automatski, razvitak ličnog ja ometaju mnogi pojedinačni i društveni razlozi. Posledica raskoraka između tih dveju težnji jeste nepodnošljivo osećanje izdvojenosti i nemoći, a ono dovodi do stvaranja psihičkih mehanizama koje ćemo kasnije opisati kao mehanizme bekstva.

Čovekova istorija može i filogenetički da se označi kao proces sve veće individuacije i sve većeg oslobađanja. Iz praljudskog stanja čovek se izdiže prvim koracima ka oslobađanju od instinkta. Ako pod instinktom razumevamo naročiti oblik radnje koji određuju nasleđene neurološke strukture, onda u životinjskom carstvu možemo da zapazimo jednu jasnu težnju. Što je životinja na nižem stupnju razvoja, to više njenim prilagođavanjem prirodi i svim delatnostima upravljaju instinktivne i refleksne radnje, čuvene društvene organizacije nekih insekata stvorene su potpuno na osnovu instinkta. S druge strane, što se životinja nalazi na višem stupnju razvoja, to u njenog mladunca nailazimo na veću gipkost a manju strukturalnu prilagođenost. Ovaj razvitak dostiže vrhunac u čoveka. On je, kada se rodi, najbespomoćnija životinja. Njegovo prilagođavanje prirodi suštinski se zasniva na procesu učenja, ne na instinktnoj određenosti. "Instinkt... je kategorija koja se smanjuje, ako i ne izumire, u viših životinjskih oblika, naročito u ljudskih."

Ljudsko postojanje počinje onda kad njegova osobina da ne određuje svoje radnje pomoću instinkta prevaziđe jednu određenu tačku; kad prilagođavanje prirodi izgubi svojstvo prinude; kad način delanja više ne određuju nasledni mehanizmi. Drugim recima, ljudsko postojanje i sloboda od početka su nerazdvojni. Sloboda ovde nije upotrebljena u pozitivnom smislu "slobode za", već u negativnom smislu "slobode od" — naime, čovekove slobode od instinktne određenosti njegovih radnji.

Sloboda u smislu u kome smo o njoj upravo raspravljali je dvosmislen dar. čovek se rađa bez opreme za prikladno delanje koju posreduje životinja. On od svojih roditelja zavisi duže nego ikoja životinja, a njegove reakcije na okolinu su sporije i manje plodonosne nego automatske, instinktivne radnje. On prolazi kroz sve opasnosti i strahovanja koje nedostatak instinktivne opreme podrazumeva. Pa ipak, baš ta bespomoćnost čovekova jeste osnova iz koje potiče ljudski razvoj; čovekova biološka slabost je uslov ljudske kulture.

Od početka svog postojanja čovek se suočava s izborom između različnih smerova delanja. U životinje postoji neprekinut lanac reakcija, koji počinje nekakvim podstrekom, kao što je glad, a završava se manje-više strogo određenim smerom delanja, koji uklanja napetost stvorenu tim podstrekom. U čoveka je taj lanac prekinut. Podstrek se javlja, ali vrsta zadovoljenja je "otvorena", to jest on. mora da izabere između različitih smerova delanja. Umesto nekakve unapred određene instinktivne radnje, čovek mora umom da procenjuje moguće smerove delanja; on počinje da misli. On svoju čisto pasivnu ulogu prilagođavanja prirodi preobražava u aktivnu. On proizvodi. On pronalazi oruđa — i dok tako ovladava prirodom, on se odvaja od nje sve više. Postaje nejasno svestan sebe — ili, bolje, svoje" grupe — kao nečeg što nije istovetno sa prirodom. Pada mu na pamet da je njegova sudbina tragična: on je deo prirode, a ipak treba da je prevaziđe. On postaje svestan smrti kao svoje krajnje sudbine, čak i ako pokušava da je porekne raznim fantazijama. Jedna veoma rečita predstava o toj bitnoj vezi čoveka i slobode data je u biblijskom mitu o čovekovom isterivanju iz Raja.

Taj mit poistovećuje početak ljudske istorije sa činom odabiranja, ali je naglasak, u stvari, na grešnosti tog prvog čina slobode i na patnji koja iz njega proizlazi, čovek i žena žive u Edenskom vrtu u potpunom skladu jedno s drugim i sa prirodom. Tu vlada mir i nije potreban rad; nema izbora, slobode, a ni mišljenja, čoveku je zabranjeno da jede s drveta poznanja dobra i zla. On krši božji nalog, narušuje sklad s prirodom, čiji je deo, a ne prevazilazi je. S crkvenog gledišta, koje je predstavljalo autoritet, to je u suštini greh. S čovekovog gledišta, međutim, to je početak ljudske slobode. To što čovek krši božje naredbe znači da se oslobađa prinude, da se iz nesvesnog postojanja u preljudskom životu izdiže na razinu čoveka. Kršenje naloga autoriteta, počinjenje greha, jeste u svom pozitivnom ljudskom vidu prvi čin slobode, to jest prvi ljudski čin. U mitu je taj greh u svom formalnom vidu kršenje božjeg naloga; u svom materijalnom vidu on je kušanje s drveta poznanja. Čin neposlušnosti kao čin slobode jeste početak razuma. Taj mit govori o drugim posledicama prvog čina slobode. Narušen je prvobitni sklad između čoveka i prirode. Bog proglašava rat između čoveka i žene i rat između prirode i čoveka. Čovek se odvojio od prirode, on je učinio prvi korak ka očovečenju time što je postao "pojedinac". On je izvršio prvi čin slobode. Mit naglašava patnju koja proizlazi iz tog čina. Iz prevazilaženja i iz otuđivanja od drugog ljudskog bića čovek izlazi go i posramljen. On je sam i slobodan, pa ipak nemoćan i zastrašen. Novostečena sloboda se pokazuje kao prokletstvo; on je slobodan od stalnog ropstva u Raju, ali nije slobodan za upravljanje sobom, za ostvarivanje svoje individualnosti.

"Sloboda od" nije istovetna s pozitivnom slobodom, sa "slobodom za". Izdizanje čoveka iz prirode je dugotrajan proces; čovek u velikoj meri ostaje vezan za svet iz koga se izdigao; on ostaje deo prirode — zemlje na kojoj živi, sunca, meseca i zvezda, drveća i cveća, životinja, i grupe ljudi s kojima je krvno vezan. Primitivne religije svedoče o čovekovom osećanju jedinstva sa prirodom. Živa i neživa priroda deo su njegovog ljudskog sveta ili, kako bi se još moglo reći, čovek je još deo prirodnog sveta.

Ove primarne veze ometaju puni ljudski razvoj; one stoje na putu razvitka njegova razuma i njegovih kritičkih sposobnosti; one mu dozvoljavaju da sebe i druge upozna samo kroz svoje, odnosno njihovo učešće u plemenu, društvenoj, odnosno religioznoj zajednici, a ne kao ljudska bića; drugim recima, ona ga sprečavaju da se razvija kao slobodan pojedinac, koji sam sebe određuje i koji proizvodi. Ali mada je ovo jedan vid, postoji i drugi. Ta istovetnost sa prirodom, plemenom, religijom pruža pojedincu bezbednost. On zauzima neosporno mesto u jednoj strukturalizovanoj celini kojoj pripada i u kojoj je ukorenjen. On može da pati od gladi ili uzdržavanja, ali ne trpi najžešći bol — potpunu usamljenost i neizvesnost.

Uviđamo da proces sve većeg ljudskog oslobađanja ima ono isto dijalektičko svojstvo koje smo zapazili u procesu razvoja pojedinca. S jedne strane, to je proces stalnog jačanja i integracije, ovladavanja prirodom, jačanja moći razuma i razvijanja i solidarnost s drugim ljudskim bićima. Ali ta sve veća individuacija znači sve veće izdvajanje, nesigurnost, te, na taj način, sve veću čovekovu nedoumicu o njegovoj ulozi u svetu, o značenju njegova života, a sa tim i njegovo sve veće osećanje da je kao pojedinac nemoćan i beznačajan.

Da je proces razvoja čovečanstva bio skladan, da se on držao izvesnog plana, obe strane tog razvoja, stalno jačanje i sve veća individuacija — našle bi se u potpunoj ravnoteži. Ovako je istorija čovečanstva istorija sukoba i borbi. Svaki korak ka većoj individuaciji pretio je ljudima novim nesigurnostima. Čim se jednom prekinu, primarne veze se ne mogu obnoviti, čim jednom izgubi raj, čovek se više ne može vratiti u nj. Postoji samo jedno mogućno, plodonosno rešenje odnosa individualizovanog čoveka i sveta: čovekova aktivna solidarnost sa svim ljudima i njegova spontana delatnost, ljubav i rad, koje ga ponovo sjedinjuju sa svetom, ne na osnovu primarnih veza, već kao slobodnog i nezavisnog pojedinca.

Međutim, ako ekonomski, društveni i politički uslovi, od kojih zavisi čitav proces ljudske individuacije, ne daju osnovu za ostvarenje individualnosti u smislu koji je upravo pomenut, a ljudi istovremeno izgube one veze koje su im pružale bezbednost, taj raskorak čini od slobode nepodnošljiv teret. Ona se tada izjednačava sa sumnjom, sa življenjem kome nedostaju značenje i smer. Javljaju se moćne težnje da se iz takve slobode utekne u potčinjenost ili u nekakvo vezivanje za čoveka i svet, koje obećava olakšanje neizvesnosti čak i ako pojedinca lišava slobode.

Od kraja srednjeg veka evropska i američka istorija je istorija potpunog izdizanja pojedinaca. Taj proces je započeo u Italiji, za vreme renesanse, a tek je sada, izgleda, dostigao vrhunac. Bilo je potrebno preko četiri stotine godina da bi se srušio srednjovekovni svet i da bi se ljudi oslobodili najočitijih ograničenja. No dok je pojedinac višestruko porastao, razvio se mentalno i emocionalno, te u kulturnim dostignućima učestvuje u dosad nečuvenoj meri, takođe je porastao raskorak između "slobode od" i "slobode za". Ishod te nesrazmere između slobode od svake spone i nedostatka mogućnosti za pozitivno ostvarivanje slobode i individualnosti doveo je u Evropi do paničnog bežanja od slobode u nove spone ili, bar, u potpunu ravnodušnost.

Proučavanje značenja slobode za modernog čoveka počećemo analizom kulturne pozornice u Evropi u poznam srednjem veku i na početku moderne ere. U tom razdoblju ekonomska osnova zapadnog društva pretrpala je korenite promene praćene isto tako korenitom promenom u strukturi čovekove ličnosti. Tada se razvio nov pojam o slobodi, koji je našao svoj najznačajniji ideološki izraz u novim religijskim doktrinama, u doktrinama reformacije. Svako razumevanje slobode u modernom društvu mora poći od onog razdoblja u kome su položeni temelji moderne kulture, jer nam taj stupanj uobličavanja modernog čoveka jasnije nego bilo koja poznija epoha omogućava shvatanje dvosmislenog značenja slobode, koje će delovati kroz čitavu modernu kulturu: s jedne strane, sve veću nezavisnost čovekovu od spoljašnjih autoriteta; s druge, njegovo sve veće izdvajanje i osećanje pojedinačne beznačajnosti i nemoći kao posledice tog izdvajanja. Naše razumevanje novih elemenata u strukturi čovekove ličnosti povećava se proučavanjem njihova porekla, zato što analiziranje suštinskih odlika kapitalizma i individualizma u sa-mom njihovom korenu omogućava da se oni po suprotnosti uporede sa ekonomskim sistemom i tipom ličnosti koji su se bitno razlikovali od naših. Samo to poređenje po suprotnosti daje bolje izglede za razumevanje osobenosti modernog društvenog sistema, načina na koji je on uobličio karakternu strukturu ljudi koji u njemu žive i novog duha koji je proizišao iz te promene ličnosti. (...)






среда, мај 16, 2012

LAVIRINT - Horhe Luis Borhes







Unutra si, a znaš - nigde, nikad vrata,
lica i naličja ovaj dvorac nema,
niti spoljnjeg zida nit' centra skrivena;
građevina ova svemir obuhvata.

Ne nadaj se da će tačnost puta tvoga
koji se uporno u dva pravca račva,
koji se uporno u dva pravca račva,
tvom odvesti cilju. Sudbina je stroga

kao i tvoj usud: tvrđa od bronze je.
Ne očekuj napad bika što je biće
ljudsko čije grozno i brojno obličje

u spletu beskrajnom kamena strah seje.
Nema ga. I više ničem se ne nadaj.
Ni sutonom crnim strašna zver ne vlada.



субота, мај 12, 2012

Marina Cvetajeva






Ja ću te oteti

Ja ću te oteti, od svih zemalja, od svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet

15 avgust 1916



петак, мај 11, 2012

О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ - Белатукадруз





Мо­же и та­ко, док Дух стре­ми да­ље уз­бр­ди­цом, ка­ља­вим пу­тем
хра­не­ћи се се­ћа­њем као де­чак ку­пи­ном по­крај пу­та,
ви­де­ти и дру­гу, по­вољ­ни­ју стра­ну ме­да­ље,
ме­ха­ни­зам de­us ex ma­hi­na.
Је­дан ан­ђео по­сто­ји на се­ве­ру, наш су­срет сле­ди.
Упр­кос то­ме што ми је о ње­му је­дан од не­вер­них, оних зба­че­них
ан­ђе­ла на­при­чао ко­је­шта. Из­ме­ђу ју­га и се­ве­ра не­ко је по­ди­гао
не­ви­дљи­во брв­но, тан­ко као људ­ска влас.
Њи­ме сам по­шао, и мо­жда ћу пре­ћи пре­ко ње­га.
То­нем у све ду­бљу про­ва­ли­ју гре­ха ко­ји је исти и ко­ји ме за­др­жа­ва у
огром­ној пра­зни­ни обич­ног ви­кен­да.
Раз­го­ва­рао сам са ан­ђе­лом.
Чуо сам не­ве­ро­ват­не ства­ри.
Ни у нај­лу­ђим сно­ви­ма ни­је би­ло та­квог рас­пле­та.
Ушао сам кроз игле­не уши се­ве­ра
у свет. И тек ћу ула­зи­ти…
Ја­че од Сла­ве, Де­ло је као во­да –
она увек на­ђе се­би пут.
Раз­го­ва­рао сам са ан­ђе­лом.
И он ме је по­звао гла­сом пре­во­ди­о­ца
у ви­ше не­бе­ске сфе­ре.
Кре­нуо сам оним уским брв­ном
ба­лан­си­ра­ју­ћи као ар­ле­кин на жи­ци.
Ан­ђео ме во­ди.
Ан­ђео у чи­јој се сен­ци кри­је враг…

Белатукадруз


О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ

Ле­по­та срп­ске по­е­зи­је? Ле­по­та сра­ма и по­дло­сти? Па­ган­ска ле­по­та гре­ха? О то­ме, уоп­ште – о срп­ској ле­по­ти – а по­себ­но о ле­по­ти срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка, ко­ли­ко знам, или се ћу­ти (тј. из­бе­га­ва раз­го­вор). Или се пи­шу ко­је­шта­ри­је. Да ли ће се те ле­по­те, не­ко се­ти­ти, ма­кар у не­ко­ли­ко ре­чи, ма­кар и уз­гред, и у овом раз­го­во­ру ко­ји под­сти­че ре­дак­ци­ја Бра­ни­че­ва? Или ће се, као и у не­ким дру­гим при­ли­ка­ма, пре­ко то­га пре­ћи као пре­ко не­чег не­ва­жног? А зар ле­по­та мо­же би­ти не­ва­жна? Спо­ред­на. Да ли је код Ср­ба уоп­ште из­гра­ђен по­јам срп­ске ле­по­те?

***

Гом­бро­вич је обе­ло­да­нио тај­ни пољ­ски ро­ман, ком­про­ми­ту­ју­ћи, са Сјкен­кје­ви­чем, до­таквши про­блем «ства­ра­ња ле­по­те». «Би­ти леп, при­вла­чан, при­ма­мљив ка­ко пи­ше про­ниц­љи­ви Ви­толд – то ни­је са­мо же­ља же­не, и мо­жда, што је на­род сла­би­ји и угро­же­ни­ји, тим осе­тљи­ви­је осе­ћа по­тре­бу за ле­по­том, ко­ја је по­зив све­ту: гле­дај, не про­го­ни ме, во­ли ме! Али ле­по­та нам је по­треб­на и да би­смо се мо­гли за­љу­би­ти у се­бе и у сво­је – и да би­смо се у име те ле­по­те су­про­ста­вља­ли све­ту. На­ро­ди се сто­га обра­ћа­ју сво­јим умет­ни­ци­ма да они из­ву­ку из њих ле­по­ту, и оту­да у умет­но­сти ле­по­та фран­цу­ска, ен­гле­ска, пољ­ска или ру­ска. Да ли је ико из­ра­дио исто­ри­ју пољ­ске ле­по­те то­ком ве­ко­ва? Те­шко би се на­шла ва­жни­ја те­ма, јер тво­ја ле­по­та од­ре­ђу­је не са­мо твој укус не­го и це­ло­ку­пан твој од­нос пре­ма све­ту… « итд. Гом­бро­вич уоча­ва да је пољ­ска књи­жев­ност из XVI и XVII ве­ка «увек по­сто­ве­ћи­ва­ла ле­по­ту са чед­но­шћу». Ко­ме се то у XX ве­ку до­па­да­ло? Ко­ме се то да­нас до­па­да – то што је не­жи­вот­но и не­при­влач­но? «Јер чед­ност са­ма по се­би је не­за­ни­мљи­ва и уна­пред по­зна­та, чед­ност је ре­ша­ва­ње про­бле­ма, то јест смрт; грех је жи­вот. И чед­ност мо­же по­ста­ти жи­вот­на са­мо као пре­вла­да­ва­ње гре­ха, ко­ји је, сем то­га, још и ори­ги­на­лан, он је не­што што нас из­два­ја и од­ре­ђу­је…»


Francesca Woodman
  
  *** 

Ми ни­смо има­ли – на жа­лост – и не­ће­мо га има­ти за­ду­го – Гом­бро­ви­ча. Ни­ко код нас још увек ни­је на­пи­сао ни ма­ли есеј о ге­ни­јал­ној кри­зи срп­ске ле­по­те, ни­ти по­ку­шао да нас су­о­чи са на­шом Ру­жно­ћом, са на­шом Рас­по­ја­са­но­шћу, са на­шим Од­ла­га­њем и на­шим Ђу­бри­штем.
У срп­ској по­е­зи­ји XIX и XX ве­ка та­ко је ма­ло пра­ве ле­по­те («пра­ва ле­по­та се не по­сти­же пре­ћут­ки­ва­њем ру­жно­ће. Не­ће­те мно­го ус­пе­ти да учи­ни­те са сво­јим те­лом ако вам сти­дљи­вост не до­зво­ли да се сву­че­те до на­га. А чед­ност не по­чи­ва на скри­ва­њу гре­ха, не­го на њи­хо­вом пре­вла­да­ва­њу, пра­ва чед­ност се гре­ха не са­мо не бо­ји, не­го га тра­жи – јер је он раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Умет­ност је ка­дра да из­вр­сно по­ја­ча ле­по­ту чо­ве­ка или на­ро­да, под усло­вом да јој оста­ви­мо пу­ну сло­бо­ду деј­ство­ва­ња. Али Миц­ки­је­вич, бард исто та­ко ми­ло­ср­дан као и сти­дљив, исто то­ли­ко по­бо­жан ко­ли­ко и бо­ја­жљив, ви­ше је во­лео да се не свла­чи до на­га, а ње­го­ва све­о­бу­хват­на до­бро­та бо­ја­ла се да исти­ни по­гле­да у очи. Он је био нај­ве­ће от­кро­ве­ње оне пољ­ске есте­ти­ке ко­ја не во­ли да «че­пр­ка» по пр­љав­шти­ни, ни­ти да би­ло ко­ме ства­ра не­при­јат­но­сти. Али нај­ве­ћа Миц­ки­је­ви­че­ва сла­бост по­чи­ва­ла је на том што је био на­ци­о­нал­ни пе­сник, то јест по­и­сто­ве­ћен с на­ро­дом и ко­ји је из­ра­жа­вао на­род, те сто­га не­спо­со­бан да на­род ви­ди спо­ља, као «не­што што по­сто­ји у све­ту». (…) у тим усло­ви­ма – из­вр­шио је оно за шта је био ка­дар, то јест, снаб­део нас је она­квом ле­по­том ка­ква је у да­том тре­нут­ку од­го­ва­ра­ла на­шим на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма…»).
Под­се­ти­те се, на тре­ну­так, књи­жев­не оце­не пр­ве књи­ге Ми­ло­ша Цр­њан­ског од стра­не нај­да­ро­ви­ти­јег срп­ског есте­ти­ча­ра Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа. Док су не­ки Ли­ри­ку Ита­ке ди­за­ли у не­бе­са, Ла­за­ре­вић ју је убе­дљи­во при­зе­мљи­вао. Да ли је – да по­но­вим – пе­сник и ро­ма­но­пи­сац Ми­лош Цр­њан­ски, ство­рио не­ка­кву срп­ску ле­по­ту сра­ма и из­да­је, ин­це­ста, па­ган­ске ле­по­те гре­ха, и бе­сми­сла?



б)

Сјен­кје­вич је, пре­ма ре­чи­ма Гом­бро­ви­ча, «тип По­ља­ка, на­сле­ђен од Миц­кје­ви­ча, и по­ред све­га ви­со­ке ме­ре, он је учи­нио лак­шим, при­сту­пач­ни­јим и љуп­ки­јим, чед­ност је за­па­прио гре­хом, грех за­ше­ће­рио вр­ли­ном, и ус­пео је да нам ску­ва сла­ду­њав ли­кер, не мно­го јак а ко­ји ипак опи­ја, она­кав ка­кав нај­ви­ше при­ја же­на­ма.
Грех сим­па­ти­чан, грех до­бро­ћу­дан, грех ди­ван, грех «чист» – то је спе­ци­јал­ност те ку­хи­ње. (…) По­ља­ци су већ го­ди­на­ма прак­ти­ко­ва­ли ко­ри­сто­љу­би­ву ле­по­ту, увек у име не­ких дру­гих и ви­ших раз­ло­га, па зар је чуд­но што се Миц­кје­вич, и по­ред све­га у ве­ли­кој ме­ри не­се­би­чан и јак, по­сте­пе­но пре­о­бра­зио у Сјен­кје­ви­ча, ко­ји је већ јав­на же­ља да се по сва­ку це­ну до­пад­не…)
Спо­соб­но­сти ко­је ис­по­ља­ва тај мај­стор ку­вар­ства, у на­сто­ја­њу да нам при­ре­ди супу од свих бле­ско­ва, за­пра­во су од­ли­ка про­сеч­ног чо­ве­ка ко­ји се игра вред­но­сти­ма. Дра­ма пра­ве ве­ли­чи­не је у то­ме што она не­ће ни­по­што да се по­ни­зи, што ће се до кра­ја бо­ри­ти за свој ни­во, јер не уме, не мо­же да се од­рек­не се­бе – и за­то је аутен­тич­на ве­ли­чи­на ства­ра­лач­ка, увек, што зна­чи да дру­ге пре­о­бра­жа­ва по вла­сти­тој мо­дли. Сјен­кје­вич се, ме­ђу­тим, са ужи­ва­њем сав ста­вља на услу­гу про­сеч­ној ма­шти, и од­ри­чу­ћи се ду­ха, не од­ри­че се ипак да­ра, и на тај на­чин до­ла­зи до ар­хи­чул­не умет­но­сти, за­сно­ва­не на за­до­во­ље­њу не­и­жи­вље­них скло­но­сти ма­се, по­ста­је до­ста­вљач при­јат­них сно­ва… до те ме­ре да оду­ше­вље­на про­сеч­ност кли­че: ка­кав ге­ни­је! (…) Нео­би­чан ге­ни­је, али ма­ло по­сра­мљу­ју­ћи, ге­ни­је од оних по­ма­ло стид­них сно­ва ко­ји­ма се пре­да­је­мо пре но што ће­мо за­спа­ти, ге­ни­је ко­јим је бо­ље не хва­ли­ти се пред ино­стран­ством. (…)
Јер то је ге­ни­је «ла­ке ле­по­те». Са стра­вич­ном успе­шно­шћу он чи­ни плит­ким све че­га се до­так­не, до­ла­зи ту до сво­је­вр­сног по­ми­ре­ња жи­во­та са ду­хом, све ан­ти­но­ми­је ко­ји­ма се кр­ва­ви озбиљ­на књи­жев­ност, би­ва­ју убла­же­не, и у ре­зул­та­ту до­би­ја­мо ро­ма­не ко­је ши­па­ри­це мо­гу да чи­та­ју без цр­ве­ни­ла на ли­цу. Па за­што та не­из­мер­ност тор­ту­ра и стра­хо­та ко­ји­ма су ис­пу­ње­ни Три­ло­ги­ја и Quo va­dis не бу­де про­тест у осе­тљи­вим де­ви­ца­ма, ко­је се оне­све­шћу­ју кад чи­та­ју До­сто­јев­ског? За­то што је по­зна­то да су сјен­кје­ви­чев­ска му­че­ња опи­са­на «ра­ди при­јат­но­сти», ту чак и фи­зич­ки бол по­ста­је бом­бо­на… (…) Ње­гов свет је гро­зан, мо­ћан, ди­ван, има све вр­ли­не пра­во­га све­та, са­мо што је на ње­му на­ле­пљен нат­пис «за за­ба­ву», услед че­га има још и ту вр­ли­ну да не пла­ши.
Али за­ба­ва не би би­ла, са­ма по се­би, та­ко ло­ша, јер ниг­де ни­је ре­че­но да ни­је сло­бод­но за­ба­вља­а­ти се, ко­ке­то­ва­ти, са­ња­ри­ти… ка­да та игра­ри­ја вред­но­сти­ма не би до­би­ја­ла при­ви­де кул­та вред­но­сти. Ни­ко не бра­ни про­да­ва­ње мач­ке, са­мо што не тре­ба ипак про­да­ва­ти мач­ку у џа­ку. Кад би­смо упи­та­ли Сјен­кје­ви­ча: – За­што улеп­ша­ва­те исто­ри­ју? За­што упро­шта­ва­те љу­де? За­што хра­ни­те По­ља­ке го­ми­лом на­ив­них илу­зи­ја? За­што успа­вљу­је­те са­ве­сти, гу­ши­те ми­сли и ко­чи­те на­пре­дак? – од­го­вор је го­тов, са­др­жан у по­след­њим ре­чи­ма Три­ло­ги­је: ра­ди пот­кре­пљи­ва­ња ср­да­ца…»
Гом­бро­вич Сјен­кје­ви­че­ву ли­те­ра­ту­ру од­ре­ђу­је као ома­ло­ва­жа­ва­ње ап­со­лут­них вред­но­сти у име жи­во­та, и као пред­лог «олак­ша­ног жи­во­та».
Сјен­кје­ви­че­ва «ле­по­та» «по­ста­ла је иде­ал­на пи­џа­ма за све оне ко­ји ни­су хте­ли да гле­да­ју сво­ју ру­жну на­гост. Пле­мић­ко-спа­хиј­ска сфе­ра, ко­ја је жи­ве­ла на сво­јим има­њи­ма упра­во тим олак­ша­ним жи­во­том, и ко­ја је, у пре­те­жној ве­ћи­ни, за­пра­во гро­зна бан­да гну­сних дри­па­ца, на­шла је нај­зад свој иде­ал­ни стил, и што с тим иде, до­би­ла пу­но за­до­во­ље­ње со­бом».
Елем, из овог са­же­тог пре­гле­да пољ­ског на­ро­да с ле­по­том, на­чи­ње­ног из «пти­чи­је пер­спек­ти­ве» (Гом­бро­вич ово пи­ше да­ле­ко од род­не Пољ­ске, у Ар­ге­ни­ти­ни, ше­се­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка!), про­из­и­шао је и не­из­бе­жан за­кљу­чак, да до тих го­ди­на ка­да Гом­бро­вич во­ди сво­је днев­ни­ке: «не­ма пра­ве, аутен­тич­не пољ­ске ле­по­те. Ни ле­по­те, ни фор­ме, ни сти­ла. Не за­ва­ра­вај­мо се ни на тре­ну­так да су књи­жев­ност и умет­ност ко­ји­ма да­нас рас­по­ла­же­мо истин­ски стил. Јер стил, фор­ма, ле­по­та мо­гу би­ти са­мо де­ло ду­хов­но сло­бод­них љу­ди, ко­ји те­же то­ме ци­љу са свом без­об­зир­но­шћу, љу­ди до­вољ­но сме­лих и до­вољ­но стра­сних у том тра­же­њу, да би пре­зре­ли и све спо­ред­не об­зи­ре и да би нас об­на­жи­ли она­ко ка­ко још ни­кад ни­смо би­ли об­на­же­ни…»

            ***
«Су­жа­ва­ње је­зи­ка пра­ти су­жа­ва­ње сти­ла, ко­је је до­ве­ло до­тле да да­нас пе­сме ни­су ни­шта дру­го до де­се­так одо­бре­них «до­жи­вља­ја» да­тим у на­ме­тљи­вим ком­би­на­ци­ја­ма оскуд­ног је­зи­ка. Пост­е­пе­но, ка­ко је Су­жа­ва­ње по­ста­ја­ло све Уже, ни­чим об­у­зда­ва­на Ле­по­та по­ста­ја­ла је све Леп­ша, Ду­би­на све Ду­бља, Пле­ме­ни­тост све Пле­ме­ни­ти­ја, Чи­сто­та све Чи­сти­ја. Док се, с јед­не стра­не, пе­сма ли­ше­на коч­ни­це раз­ра­сла до гра­ни­це ги­гант­ске по­е­ме (на­лик на оне пра­шу­ме, истин­ски по­зна­те са­мо не­ко­ли­ци­ни екс­пло­а­та­то­ра), с дру­ге стра­не, по­че­ла је да се кон­де­зу­је до већ синт­е­тич­ких и хо­ме­о­пат­ских раз­ме­ра. Већ је по­че­ло пре­пу­шта­ње не­ким про­на­ла­сци­ма и екс­пе­ри­мен­ти­ма, уз гри­ма­се стра­шног по­све­ће­ња у тај­ну – и ту до­сад­ну ор­ги­ју, по­на­вљам, ни­шта ни­је у ста­њу да об­у­зда. Јер ту ви­ше ни­је реч о ства­ра­њу чо­ве­ка за чо­ве­ка, већ са­мо о об­ре­ду ко­ји се оба­вља пред ол­та­ром…»

«Бу­ди­те ипак спо­кој­ни: ни­шта се ни­кад не­ће про­ме­ни­ти код пе­сни­ка. И не пре­пу­штај­те се илу­зи­ја­ма да ће пред ли­цем оних скуп­них си­ла ко­је нам ис­кри­вљу­ју на­ша ин­ди­ви­ду­ал­на осе­ћа­ња они по­ка­за­ти би­ло ка­кву во­љу за от­пор – ма и са­мо ра­ди то­га да умет­ност не би би­ла фик­ци­ја и об­ред, не­го пра­во оп­ште­ње чо­ве­ка с чо­ве­ком. Не, ти ка­лу­ђе­ри ви­ше во­ле да се кла­ња­ју! Ка­лу­ђе­ри! То не зна­чи да сам про­тив­ник Го­спо­да Бо­га или ра­зних ње­го­вих ре­до­ва. Али чак и ре­ли­ги­ја уми­ре у тре­нут­ку кад се пре­тва­ра у обред. Пре­ви­ше ла­ко, за­и­ста, пре­но­си­мо на те ол­та­ре аутен­тич­ност и ва­жност на­шег по­сто­ја­ња.» (Из­вод из днев­ни­ка В. Гом­бро­ви­ча)


Francesca Woodman
 ***

 Због то­га сам, тре­ба ли да до­ка­зу­јем, скри­вен као пе­пе­љу­га од тзв. офи­ци­јел­не срп­ске штам­пе и кри­ти­ке, та­во­рио на пе­ри­фе­ри­ји дру­штва, срп­ске књи­жев­но­сти и кул­ту­ре – јер срп­ско дру­штво и кул­ту­ра, офи­ци­јел­на кри­ти­ка и на­ме­та­на књи­жев­ност ни­су би­ле спрем­не да се су­о­че са исти­ном о се­би*. Да ли су да­нас до­зре­ле при­ли­ке за не­из­бе­жна су­о­ча­ва­ња?

Срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка, елем, ви­део сам сво­јим очи­ма. Ко­ли­ко се и ко од нај­и­стак­ну­ти­јих срп­ских пе­сни­ка дру­ге поло­ви­не XX ве­ка од­ви­као од свих га­до­сти ко­је им је на­мет­нуо На­мет­ни век (ко­му­ни­сти) – од тзв. ре­во­лу­ци­о­нар­них и то­бож мо­дер­них кри­те­ри­ју­ма, од кла­сних ме­ри­ла, од без­бо­жни­штва, од „ди­ја­лек­тич­ког ма­те­ри­ја­ли­зма“, од по­гре­шних по­гле­да на отаџ­би­ну, по­ро­ди­цу, кул­ту­ру, на­у­ку и сво­ји­ну? Иако је све те га­до­сти тре­ба­ло од­ба­ци­ти као мр­тве и ни­штав­не, про­чи­сти их из ду­ше и по­гле­да на свет, то се ни­је до­го­ди­ло. Сви ти нај­и­стак­ну­ти­ји ак­те­ри, тзв. нај­ве­ћи и нај­и­стак­ну­ти­ји срп­ски пе­сни­ци, да не го­во­рим о свим њи­хо­вим при­ши­пе­тља­ма! Сви су усит­ња­ва­ли те­ме и са­др­жа­је са­вре­ме­не по­е­зи­је; и њи­хо­вом пра­зном ра­су­ђи­ва­њу, раз­у­зда­ној уобра­зи­љи и хлад­ној во­љи вели­ки пред­ме­ти ни­кад се ни­су да­ва­ли. Нај­ви­ше по­хва­ле до­би­ли су они ко­ји су се по­кло­ни­ли ђаво­лу, и не са­мо по­кло­ни­ли већ га по­љу­би­ли (не­ка ми опро­сти чи­та­лац) у – зад­њи­цу! Мно­ги су се у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка пре­да­ли – не ства­ра­њу по­е­зи­је, већ сти­хо­твор­ству (та­лен­то­вани су им­про­ви­зо­ва­ли по узо­ру на стра­не пе­сни­ке или на не­ке до­ма­ће с по­чет­ка и сре­ди­не ве­ка, а не­та­лен­то­ва­ни су пи­са­ли на си­лу); пре­да­ва­ли су по­е­зи­ју на­си­љу и по­ру­зи. Ко­ли­ко је то би­ло по­е­зи­ја, ко­ли­ко сло­во­сла­гар­ство, вр­ло че­сто – отво­ре­на ла­бо­ра­то­ри­ја књи­шких екс­пе­ри­ме­на­та, о то­ме се ћу­ти. Многи то­бож ве­ли­ки срп­ски пе­сни­ци дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка и њи­хо­ви след­бе­ни­ци, ис­по­чет­ка су би­ли пот­ку­пље­ни и из­и­грани, и тзв. срп­ска мо­дер­на по­е­зи­ја, ко­ја у пра­вом сми­слу ве­роват­но и ни­је ни за­по­че­ла, кроз дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка се за­мара­ла, из­ро­ђи­ва­ла, га­си­ла и не­ста­ја­ла. При том су, ње­ни ак­те­ри до­би­ја­ли по­ча­сти, са­бра­на и иза­бра­на де­ла, по­ста­ја­ли чла­но­ви СА­НУ.  Пе­сни­ци дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, на жа­лост, ни­су из гу­би­ли при­ступ к Бо­жан­стве­но­ме; они су га се од­ре­кли; ба­ве­ћи се са­мо чо­ве­чи­јим до­ме­ном; ода­тле је ве­ћи­на по­че­ла и мно­ги су се при­кло­ни­ли чул­ном еро­ти­зму. Утр­ли су пут по­е­тич­ком ћор со­ка­ку. Ни­ко од кри­ти­ча­ра ни­је се на­шао да им то ка­же јав­но, и мно­ги су и умр­ли са нај­бли­ста­ви­јим за­блу­да­ма!  Ант. «Не­се­би­чан му­зеј», 8. изд. стр. 175–176


Francesca Woodman
            ***
 
У са­свим не­по­зна­тим нео­бја­вље­ним днев­ни­ци­ма на­ла­зим то­ли­ко то­га… Ле­по­те има сво­је тај­не. Ле­по­те има и у окле­ва­њу, ћу­та­њу, стр­пље­њу. Мно­ге је ле­пих из­вор­них вла­шких ме­ло­ди­ја, и има не­ко­ли­ко ко­је су као ду­бо­ки ви­ро­ви Пе­ка ис­под ја­зо­ва ко­ји да­ве… Је­дан од пе­сни­ка, ко­ји се на­дао да ће ући и у Се­бич­ни му­зеј, по­на­шао се бес­по­моћ­но пред ан­то­ло­ги­ча­рем. Као пи­сац пред кри­ти­ча­рем. Што је глу­по и не­при­род­но. Пе­сник тре­ба да се су­про­ста­ви сва­ком при­ват­ном ми­шље­њу из­ре­че­ном о ње­го­вом де­лу фор­ми пре­су­де. По­сто­ји и ле­по­та от­по­ра, ко­ја у срп­ској књи­жев­но­сти има сво­ју скром­ну тра­ди­ци­ју. По­сто­ји и ле­по­та ве­ње­ња ра­сад­нич­ких про­из­во­да, пе­снич­ких ра­сад­ни­ка не­го­ва­них у кри­лу са­мо­у­прав­ног со­ци­ја­ли­зма. Ве­ли­ки ко­му­ни­стич­ки из­да­ва­чи су у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка дру­ги раз­лог ду­хов­не па­ра­ли­зе. Пр­ви је – си­ла не­зре­ле и про­ла­зне иде­о­ло­ги­је за­сно­ва­не на му­ци за­то што је не при­зна­је­мо и пру­жа­мо јој от­пор.
По­сто­је пи­сци от­по­ра у срп­ској књи­жев­но­сти, као и у ру­ској, пољ­ској. Мно­ги ме­ђу њи­ма су већ мр­тви. Пе­сни­ци. Мр­тви ће вас­кр­сну­ти, на­рав­но. Из­рав­на­ња су си­ла ви­шег све­та ко­ји не до­пу­шта да бу­де ухва­ћен у сво­ме пра­вом сми­слу, и за­то је не­по­бе­див. Пи­сци от­по­ра су од­у­век би­ли по­тај­но за­љу­бље­ни у да­му стро­гих оби­ча­ја зва­ну Књи­жев­ност («Од­ли­ка књи­жев­но­сти је­сте оштри­на. Чак и она књи­жев­ност ко­ја се до­бро­ду­шно сме­ши чи­та­о­цу, ре­зул­тат је оштрог, твр­дог раз­во­ја ње­ног ства­ра­о­ца. И књи­жев­ност мо­ра те­жи­ти за­о­штре­њу ду­хов­ног жи­во­та, а не та­квој скри­ве­ној тр­пе­љи­во­сти».)



Изабрани цитати преузети из есеја
О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ  Белатукадруза (алијас Мирослав Лукић)
објављеног у часопису за књижевност и културу БРАНИЧЕВО бр 1-4 / 2012.
Велика захвалност аутору на несебичној дарежљивости 
и дозволи за коришћење дигиталног материјала за објављивање



ДНЕВНИК ПРЕТЕКА - Белатукадруз



Умет­ност не на­ста­је из бе­де, већ из бо­га­ства и пре­те­ка.
Без­да­на умет­ност, ко­је има та­ко ма­ло, 
и ов­де и та­мо, и ју­че и да­нас.
           




(...) Јед­ном сам са­њао: не­ки ча­со­пи­си уза­ног фор­ма­та, као сви­так, об­ја­ви­ли на сто­ти­не мо­јих сти­хо­ва. Чак и оне ко­је ни­сам пи­сао – за­ми­сли­те! Чи­тао сам у сну сти­хо­ве ко­је ни­сам на­пи­сао – мо­же ли то би­ти?! Мо­же… Ду­го сам, пре­ду­го са­њао; про­бу­дио сам се мра­чан, и од­мах до­хва­тио све­ску и у њу по­чео да упи­су­јем сти­хо­ве из сна!


Чи­тав свет мо­же се у би­са­ге сме­сти­ти.
Али мра­ву што уз ста­бло ми­ли
тре­ба ви­ше сун­ца и ше­ће­ра.
Ду­гу­јем сли­кар­ки Ми­ле­ни, Ba­ril­li,
ба­чи­ју, из­вор­чић са во­дом зе­ле­ном,
ди­вљег ве­пра и фру­ле из Ждре­ла.
По­ток пун па­стрм­ки!

Ду­гу­јем се­би не­што ви­ше: след,
ве­шти­ну пче­ле ко­је прах
ли­вад­ског цве­ћа пре­тва­ра у мед.
Ду­гу­јем не­из­бе­жном за­ма­ху ма­ча
ни­ске обла­ке, је­се­ни и тр­ла
ту­роб­на као очи од пла­ча,
си­ве као сло­но­ва сур­ла…


У сно­ви­ма бе­ше и ових сти­хо­ва, ко­је на­кон бу­ђе­ња, пре­пи­сах од слов­ца до слов­ца.

Мој за­ви­чај је мој дух,
та во­де­ни­ца на­из­глед пу­ста,
што ожи­ви као са­лаш у бр­ди­ма
за вре­ме лет­њег рас­пу­ста:

Мој за­ви­чај је мој дух,
ко­ји се из­но­ва вра­ћа
као го­ди­шња до­ба:
ис­пу­ња­ва­ју­ћи ва­здух
ми­ри­сом ва­ни­ле. Мој за­ви­чај
је мо­ја со­ба.

Мој за­ви­чај је се­ћа­ње
на све без­гра­нич­но:
бла­ги по­вра­так ти­ши­не
и све­га што је ти­ши­ни слич­но…


По­ку­ша­вао сам да учим на­па­мет Рил­ке­о­ве и Љер­мон­то­вље­ве пе­сме (по­нај­ви­ше); по­не­ке сам и на­у­чио. А је­дан од­ло­мак из пе­сме Но­ви­нар, чи­та­лац и пи­сац Љер­мон­то­ва, пре­пи­сао сам у по­де­бљу бе­ле­жни­цу (6) ве­ли­ког фор­ма­та, јер је и ме­не му­чи­ло пи­та­ње: Ка­кве да пи­шем он­да пе­сме?

… Вру­ће ми је, вру­ће: цвр­чим на жа­ру ве­ка:
гле, уси­јах се, ко гво­жђе, цео.
Је ли то оно што сам, ко де­те, хтео,
ма­шта­ју­ћи, на злат­ним спру­до­ви­ма Пе­ка?…

Белатукадруз




 
(...) Са­ве­ту­ју­ћи сво­јим по­тен­ци­јал­ним чи­та­о­ци­ма кроз вре­ме да се ни­кад не тру­де да вр­ше огле­де на те­ре­ну умет­но­сти, «јер та област то не под­но­си – а све де­кла­ма­ци­је са те­мом умет­но­сти мо­гу да оста­ну са­мо под усло­вом да ни­ко не бу­де то­ли­ко ин­ди­скре­тан па да за­гле­да ко­ли­ко се оне по­кла­па­ју са ствар­но­шћу…», Гом­бро­вич ци­ља на све оне ко­ји се, рас­пра­вља­ју­ћи о умет­но­сти на­дах­ну­тим Ва­ле­ри­је­вим на­чи­ном, не спу­шта­ју до оних кон­фро­та­ци­ја, до по­при­шта и све­та есте­тич­ке ми­сли, где се «с ла­ко­ћом мо­же от­кри­ти да је ово цар­ство при­вид­не зре­ло­сти за­пра­во нај­не­до­зре­ли­је дво­ри­ште чо­ве­чан­ства где вла­да блеф, ми­сти­фи­ка­ци­ја, сно­би­зам, лаж и глу­пост. И би­ће до­бра гим­на­сти­ка за на­ше кру­то ми­шље­ње ако с вре­ме­на на вре­ме за­ми­сли­мо са­мог По­ла Ва­ле­ри­ја као све­ште­ни­ка Не­зре­ло­сти, као бо­сог по­па у крат­ким га­ћа­ма».
Ве­о­ма ми се до­пао екс­пе­ри­мент Ви­тол­да Гом­бро­ви­ча по­знат као «ап­сурд­на пе­сма». Ком­би­ну­ју­ћи по­је­ди­не ре­че­ни­це или де­ло­ве ре­че­ни­ца из пе­са­ма по­је­ди­них пе­сни­ка, Гом­бро­вич је гра­дио «ап­сурд­ну пе­сму» и чи­тао је у гру­пи по­што­ва­ла­ца као но­во де­ло по­зна­тог или ве­ли­ког пе­сни­кја – «на оп­шти ус­хит оних љу­би­те­ља; или бих по­чео да их про­пи­ту­јем, ве­о­ма све­стра­но, о јед­ној или дру­гој пе­сми, и утвр­ђи­вао да је «љу­би­те­љи» ни­су чак ни про­чи­та­ли до кра­ја. Па ка­ко он­да? То­ли­ко се оду­ше­вља­ва­ти, а чак и не про­чи­та­ти до кра­ја? До те ме­ре ужи­ва­ти у «ма­те­ма­тич­ком са­вр­шен­ству» пе­снич­ке ре­чи, а не за­па­ти ра­ди­кал­но по­ка­ра­ба­си­ва­ње пре­ци­зно­сти? Та­ко се над­му­дри­ва­ти, то­ли­ко де­кла­мо­ва­ти о тим ства­ри­ма, на­сла­ђи­ва­ти се не­ка­квим суп­тил­но­сти­ма, ни­јан­са­ма, и исто­вре­ме­но чи­ни­ти та­ко те­шке, та­ко еле­мен­тар­не гре­хе»…»
Ти «по­што­ва­о­ци» тзв. «ап­сурд­не пе­сме» на­лик су на сек­те срп­ских књи­жев­них кри­ти­ча­ра ста­са­лих, ка­ко сам већ опи­сао у ро­ма­ну «У дру­штву пу­стињ­ских ли­си­ца», у нео­бич­ној ла­жи; са та­кви­ма сам се об­ра­чу­на­вао и раз­от­кри­вао их (и у две­ма кри­тич­ки ин­то­ни­ра­ним књи­га­ма огле­да (Про­ва­ли­ја срп­ске књи­жев­но­сти, «Бра­ни­че­во», 2011; Из ка­ран­ти­на, «Унус мун­дус», 2011).
Гом­бро­вич је знао да хи­ља­де љу­ди пи­шу пе­сме, да сто­ти­не хи­ља­да обо­жа­ва­ју ту по­е­зи­ју; «слав­ни ге­ни­ји ис­ка­зи­ва­ли су сво­је ми­сли у сти­хо­ви­ма; од пам­ти­ве­ка Пе­сни­ку ука­зу­ју по­што­ва­ње» – и на­спрам те пла­ни­не од сла­ве до­шао је Ви­толд са сво­јом сум­њом да се пе­снич­ка ми­са «оба­вља у пот­пу­ној пра­зни­ни».
На кра­ју је Гом­бро­вич на­шао пра­ви од­го­вор на уз­не­ми­ру­ју­ћа пи­та­ња:„због че­га ми не при­ја чи­ста по­е­зи­ја? Због че­га? Па зар ни­је због не­ких раз­ло­га због ко­јих ми не при­ја ше­ћер у чи­стом ста­њу? Ше­ћер је по­го­дан за сла­ђе­ње ка­фе, али не и да га чо­век је­де ка­ши­ком из та­њи­ра, као ка­шу. У чи­стој сти­хо­ва­ној по­е­зи­ји за­ма­ра пре­ко­мер­ност: пре­ко­мер­ност по­е­зи­је, пре­ко­мер­ност по­ет­ских ре­чи, пре­ко­мер­ност ме­та­фо­ра, пре­ко­мер­ност су­бли­ма­ци­је, нај­зад кон­де­за­ци­је и очи­шће­но­сти од свих ан­ти­по­ет­ских еле­ме­на­та, што пе­сме чи­ни слич­ним хе­миј­ском про­из­во­ду…»




         На­пи­шем ли сле­де­ће (оно што сле­ди: да ли то има сми­сла и ду­бље ве­зе са по­ста­вље­ним пи­та­њи­ма у Ва­шем по­зи­ву?):
„И сен­ке има­ју свој нео­бја­шњи­ви жи­вот. У чо­ве­чан­ству је пре­ма­ло пе­сни­ка. То­ли­ко је пред­ме­та оста­ло у се­бе за­тво­ре­но, не­по­зна­то се­би са­ми­ма. Ко би мо­гао да их спа­се по­љем са­мо­ће, ко­је је иден­тич­но све­ту? (Емил Си­о­ран, Су­зе и све­ци, Цен­тар за кул­ту­ру, Еди­ци­ја Бра­ни­че­во, По­жа­ре­вац 2011, 59).

         Иси­до­ра Се­ку­лић у есе­ју „Иде ли умет­ност над све­тост?“ пи­ше:
„У умет­но­сти вред­ност ра­сте до гра­ни­це сво­је, она се ис­пу­ња­ва. Умет­ник ста­је, и од­ма­ра се од зра­че­ња. Зра­че­ње се по­на­вља, и умно­жа­ва, али не про­ду­жу­је јед­но и бес­крај­но. Бог је с умет­ни­ком у гра­ни­ца­ма овог све­та. Умет­ник ра­ди, Бог са­ра­ђу­је. А на ту са­рад­њу Бо­га умет­ник је горд зе­маљ­ском гор­до­шћу чо­ве­ка од­ли­ко­ва­ног ме­ђу људ­ма. Све­тац има дру­гу во­ка­ци­ју, дру­ги циљ, дру­ги од­нос пре­ма Бо­гу. Све­тач­ка при­ро­да не са­би­ра, не­го се ли­ша­ва све­га, сем ра­зу­ма и ду­ше.“

            ***
Ду­жност је на­шим пи­сци­ма би­ла, сма­трао је Ви­на­вер, „да омо­гу­ће ви­со­ку кул­ту­ру ство­рив­ши ње­не ба­зе у род­ном је­зи­ку, ижи­вев­ши из­ве­сне зна­чај­не и вр­хов­не че­жње. И оно што би по­сти­гли – ма­кар и са за­ка­шње­њем – био би по­клон бу­ду­ћим на­ра­шта­ји­ма. Да, у мно­го­ме код нас, по­треб­но је да смо са­вре­ме­ни­ји но ико, да би­смо има­ли, ми пи­сци, сме­ло­сти и по­но­са и твр­дог уве­ре­ња да иде­мо с вре­ме­ном и да ни­смо у за­пећ­ку. Али нео­п­ход­но је, и опет у мно­гом, да смо и у за­о­стат­ку, ко­ји не би био слу­ча­јан и не­сре­ћан, не­го ко­бан и по­но­сит, јер се са­сто­ји у на­кнад­ној гра­ђи оно­га што је про­пу­ште­но би­ло. / На­ше ста­ри­је ге­не­ра­ци­је не по­сти­го­ше ни је­дан од два ци­ља. Не би­ше ни пре­те­ра­но мо­дер­ни, да се на нас осмех­не европ­ска гор­дост не­у­стра­ши­вих труд­бе­ни­ка, не би­ше ни ствар­но, истин­ски, за­о­ста­ли, да се до­кон­ча оно чи­је нас на­сле­ђе ни­је до­сти­гло. За све ово тре­ба­ло би мно­го на­по­ра, те­шког по­ни­ра­ња, и не­бла­го­дар­не ек­ста­зе. Они се, че­сто уз при­ста­нак и бла­го­слов ле­не кри­ти­ке, огра­ни­чи­ше на по­вр­шном и ар­ти­стич­ком, про­гла­сив­ши то ја­сно­шћу. Сва­ки кр­ва­ви на­пор из­гле­дао је ми­сти­чан, сва­ка чу­де­сна слут­ња при­чи­ња­ва­ла им се мут­ном, сва­ки искон­ски не­мир био им је го­рак и про­клет, и не­до­сто­јан та­ко си­гур­ног и ла­ког за­на­та. Ре­че­но је да је све то об­ма­на и ба­ца­ње пра­ши­не у очи. И остао је са­мо сух и ја­лов ра­ци­о­на­ли­зам. И ре­ћи ће­мо и за ње­га да ни­је ис­пе­као свој за­нат, јер ни­је мо­гао да се ус­про­ти­ви ма че­му ира­ци­о­нал­ном. Та­ква је по­ста­ла на­ша зва­нич­на књи­жев­ност, нај­зва­нич­ни­ја ко­ју смо ика­да има­ли, и уне­ко­ли­ко го­ра и од би­ро­крат­ске, јер би­ро­кра­ти­ја има сво­ју сме­шну ко­чо­пер­ност и ту­роб­ну не­са­ви­тљи­вост, и кру­ту сти­дљи­вост, и три­ста по­ле­та и оча­ја­ња ко­ји се ус­кра­ћу­ју на­си­љем све­сног сти­ла. / И на тај на­чин из­ве­сни од­лич­ни и пр­во­кла­сни по­сма­тра­о­ци на­ше кул­ту­ре, као на при­мер Г. Ге­зе­ман, твр­де да нам је склоп ду­ше ра­ци­о­на­ли­стич­ки и пре­ма то­ме и на­ша по­е­зи­ја да је из­ли­шна, да је за­блу­да. / Ја пак твр­дим не­што про­тив­но. Ми ни­смо ра­ци­о­на­ли­сти, не, не­го смо про­сто у књи­жев­но­сти из­бе­гли ум­ни и ду­хов­ни на­пор. Из­бе­гли смо ми­стич­но ис­ку­ство. Из­бе­гли смо пе­снич­ки ла­ви­ринт. На­ши нај­бо­љи љу­ди из­бе­гли су на­пор ду­хов­ни и не да­до­ше ак­цен­те ду­бо­ке ни то­ко­ве пот­све­сне. На­ше бек­ство ни­је би­ло од ре­ал­но­сти – и ко­је ре­ал­но­сти! – ка­ко не­ки ми­сле, не­го нам је бек­ство би­ло од ства­ра­лач­ког књи­жев­ног иде­а­ла, од ин­ту­и­ци­је ко­ја на­и­ла­зи на ства­ра­о­ца по­сле очај­них по­ра­за. Ду­бље сре­ђи­ва­ње по­треб­но нам је би­ло чак и да смо ра­ци­о­на­ли­сти нај­су­во­пар­ни­ји, да би­смо кре­ну­ли да­ље. А ко­ли­ко нам је тек оно по­треб­ни­је кад је тај „ра­ци­о­на­ли­зам“ ма­ска и слу­чај. Мо­ра­мо да ожи­ви­мо на­ше ду­би­не – пре­ма за­дат­ку вре­ме­на – а ми чак ни­смо ни до­шли до на­ших ду­би­на онај пр­ви пут, пре­ма за­дат­ку ра­ни­је ге­не­ра­ци­је у Евро­пи. Ми ни­смо ни про­сти ни ра­ци­о­нал­ни. Да­нас мо­ра­мо да на­кна­ди­мо све што је про­пу­ште­но. Мо­ра­мо да си­ђе­мо у ми­стич­не ду­би­не. По це­ну на­по­ра це­лог би­ћа мо­ра­мо да­ти де­ла ко­ја би има­ла и сву драж но­ви­не и оно муч­но па и до­не­кле сме­шно тр­за­ње зби­ља жи­вих не­ра­ва, зби­ља са­пе­тих спре­го­ва“ (Ви­на­вер, исто, стр. 664–665).
Ко­ли­ко је од тих ме­та­фи­зич­ких или ал­хе­ми­чар­ских стре­мље­ња јед­ног из­вр­сног по­зна­ва­о­ца на­шег пе­сни­штва, за­и­ста, оства­ре­но у на­шем по­сле­рат­ном срп­ском пе­сни­штву? (У дру­гој по­ло­ви­ни ХХ ве­ка?)
То је би­ло оно глав­но, што се по­ста­вља­ло пред са­ста­вља­ча ове обим­не ан­то­ло­ги­је, а то је – по Бе­ли Хам­ва­шу – све­тлом гла­су из та­ме цар­ства Ће­са­ро­вог – тре­ћи део ал­хе­ми­је или уче­ње о зла­ту и ка­ме­ну му­дро­сти. (...)

***
Под­се­ти­ћу, још јед­ном: Раз­ми­шља­ју­ћи о из­во­ри­ма, би­ти и кра­ју по­е­зи­је Тин Ује­вић је знао да је по­е­зи­ја, ако та­ко сме да се ка­же, „окулт­ни сми­сао ре­ли­ги­је. Ре­ли­ги­ја и ни­је дру­го, у ње­но­ме пра­вом на­дах­ну­ћу, не­го по­е­зи­ја при­ро­де. Ре­ли­ги­ја се де­гра­ди­ра, гу­би свој пр­ви уз­ви­ше­ни зна­чај, ка­да тра­жи да се вје­ру­је до­слов­но у све идо­ле и бо­го­ве ко­је је она по­ста­ви­ла. Али има сто­ље­ћа ка­да на­род у сво­је бо­го­ве не вје­ру­је дру­га­чи­је не­го као у фан­та­стич­не фик­ци­је. Та­да је вје­ра по­е­тич­на, ства­ра­лач­ка, ми­тос се осје­ћа као гра­на жи­во­та. Оту­да, јер се ре­ли­ги­ја јед­ном схва­та и при­ма као по­ет­ска мо­гућ­ност, кри­во се за­кљу­чу­је да је ре­ли­ги­ја сваг­да по­е­тич­на, а да је по­е­зи­ја, на­про­тив, ве­за­на уз вјер­ске или ани­ми­стич­ке фе­ти­ше. Она је уз њих ве­за­на, прем­да их је са­ма ство­ри­ла пла­сти­ком ма­ште, са­мо у ста­ди­ју сво­је при­ми­тив­не еко­но­ми­је“. Ује­вић зна да по­сто­ји основ­на раз­ли­ка из­ме­ђу по­е­зи­је и ре­ли­ги­је, по­е­зи­је и фи­ло­зо­фи­је. „По­е­зи­ја је ве­за­на за осје­ћај и до­не­се­на ин­ту­и­тив­но. Фи­ло­зо­фи­ја ап­стра­хи­ра од осје­ћа­ја и др­жи се ум­них спе­ку­ла­ци­ја. По­е­зи­ја чак и је­сте фи­ло­зо­фи­ја у чи­ну, ко­змич­ка со­ци­о­ло­ги­ја ко­ја је ник­ну­ла у ду­бљи­ни осје­ћа­ња по­вје­ре­ња у при­ро­ду“. Об­ја­вљу­ју­ћи та сво­ја раз­ми­шља­ња о су­шти­ни пе­сни­штва и ње­го­вој суд­би­ни (у Ју­го­сло­вен­ској по­шти, 1934), Ује­вић је знао да по­е­зи­ја не тре­ба да гу­би „тло ствар­но­сти под но­га­ма“: " Без ствар­но­сти, по­е­зи­ја пло­ве­ћи ма­ги­ји, фе­ти­шу, сну, би­ва чак и ре­тро­град­на. Она је та­да ре­тро­град­ни­ја чак и од по­зи­тив­них ре­ли­ги­ја во­де­ћи нас у ча­роб­ни сви­јет при­ми­ти­ва­ца, ани­ми­ста и то­те­ми­ста“.
            Ује­вић ни­је ве­ро­вао у со­ци­ја­ли­зо­ва­ну ли­ри­ку, сум­ња­ју­ћи да она мо­же „бес­ко­нач­но за­др­жа­ти су­бјек­тив­ну но­ту. Тре­ба ли­кви­ди­ра­ти про­шлост ко­ја се по­вам­пи­ри­ла у фе­ти­ши­ма над­ре­а­ли­зма. Пје­сник гре­бу­ћи по­но­ре лич­не ми­сти­ке, иза ко­јих сто­ји ег­зал­та­ци­ја еро­то­ма­на Нар­ци­са, до­шао је у ве­зу са сво­јим ге­ни­јем, с де­мо­ном. Али тај де­мон тре­ба да се по­ми­ри са суд­би­ном ко­ја из­ра­жа­ва до­бри бог свје­сно­га и етич­ки про­сви­је­ће­но­га људ­ства. Ми не­ће­мо по­е­зи­ју ко­ја ра­ди са­мо с пје­сни­ком, па ни ону ко­ја ра­ди с по­ла сви­је­та. Хо­ће­мо по­е­зи­ју гло­бу­са и ко­змо­са. А гло­бус је до­вољ­но људ­ски и дру­штвен, та­ко да га тре­ба у цје­ло­куп­но­сти схва­ти­ти, ма­кар нам раз­ли­ке не би­ле рав­но­ду­шне. Ни при­ро­да ни­је ни­шта дру­го не­го из­вор енер­ги­је и ко­змич­ка сре­ди­на чо­вје­ка пре­ма ко­јој сва­ка ло­кал­на сре­ди­на иш­че­за­ва. Од кул­та при­ро­де тре­ба сти­ћи до кул­та со­ци­јал­не ети­ке, а та не сми­је би­ти на­мје­ште­на ни са­свим ар­ти­фи­ци­јел­на. (...)
 
              (...) У есе­ју на­пи­са­ном ко­ју го­ди­ну ра­ни­је (1929, „Но­во до­ба“), Ује­вић је из­ри­чит:
             „Пје­сма је дух, а све је оста­ло мр­тво сло­во. Умјет­ност је ри­јеч, очи­то­ва­ње, от­кро­ве­ње; пје­сник и умјет­ник је све­ће­ник, и он је је­ди­ни истин­ски, пра­ви, жив и ства­ран; а сви се они оста­ли, јад­ни­ци, ни­су ни ро­ди­ли. Ко­ла­ње ва­си­о­но­га жи­во­та и от­ку­ца­је ње­го­ва би­ла ни­шта не мо­же да при­мјер­но до­ча­ра осим ча­роб­но­га рит­ма умјет­но­сти; она је, звук и сли­ка, шип­ка ко­ја ожи­вљу­је, на­че­ло ко­је ста­вља у по­крет, дух ко­ји оду­хо­вљу­је и од­је­ло­тво­ру­је. Пје­сма ни­је ви­ше ни сан; она је чин, сми­сао и окру­њен успјех кроз кри­ву­ље оп­стан­ка по­је­дин­ца и дру­штва. При­ро­да је ствар­ност нео­р­га­ни­зо­ва­на, ка­о­тич­на и про­из­вољ­на у сво­јој про­дук­ци­ји; умет­ност је ор­га­ни­зо­ва­на ствар­ност, ор­га­ни­зо­ва­но ис­ку­ство, ства­ра­ње са пе­ча­том ду­ха. Бо­жан­ско на­че­ло се раз­га­љу­је и рас­ко­пре­њу­је кроз њу; шта­ви­ше, као да овај све­мир, не­свр­шен и за­пу­штен од Бо­га Оца, че­ка да га пре­по­ро­ди и да му за­гла­вак, пре­ка­љен у нај­чи­сти­је об­ли­ке де­фи­ни­тив­не и мје­ро­дав­не Ље­по­те, кра­љев­ска ма­шта јед­но­га пе­снич­ко­га ге­ни­ја, ви­до­ви­то­га жре­ца, вра­ча, ви­ле­ња­ка и ви­лин­ско­га си­на. (…)

               ***

               Да­ни­ло Киш је – на вре­ме – уда­рио та­мо где тре­ба.      
            „Тре­ба би­ти слеп па не ви­де­ти да се ова те­о­ри­ја фи­на­ли­те­та за­сни­ва за­пра­во на ана­ло­ги­ји са по­зи­ти­ви­стич­ком те­о­ри­јом исто­риј­ског фи­на­ли­те­та и са вул­гар­ним ту­ма­че­њем исто­риј­ског раз­во­ја уоп­ште: као што пут ка ко­му­ни­зму иде та­ко­зва­ним пре­ва­зи­ла­же­њем ни­жих фа­за дру­штве­ног раз­во­ја и дру­штве­ног устрој­ства, та­ко се, по тој ана­ло­ги­ји, умет­ност, а по­себ­но књи­жев­ност, као сво­је­вр­стан си­стем зна­ко­ва, кре­ће ка свом нај­ви­шем ста­ди­ју­му, ка не­кој вр­сти Обе­ћа­не Зе­мље, или зе­маљ­ско­га ра­ја, ка Ре­а­ли­зму, а по схе­ми: ра­ци­о­на­ли­зам – ро­ман­ти­зам – ре­а­ли­зам, где Ре­а­ли­зам ни­је ни­шта дру­го до некс плус ул­тра умет­нич­ког (књи­жев­ног) из­ра­за“. Ки­ша ни­је за­о­ку­пља­ла са­мо фа­мо­зна фор­ма („јед­на злоб­на ин­век­ти­ва ко­ја је по­те­кла из шко­ле тзв. ствар­но­сне про­зе“); овај пи­сац се су­про­ста­вио оној вр­сти де­о­бе ко­ја је ану­ли­ра­ла „сва­ког ко се до­та­као про­зе или раз­ми­шљао о њој ", по ко­јој се " про­зни про­стор де­ли на њих и оно што је би­ло пре њих, а пре њих је био по­топ, пре њих су пи­са­ли „фор­мал­но­сти“, те би их они стр­па­ли у фор­ма­лин…"
            Ре­чи Да­ни­ла Ки­ша: „Та­ко се круг за­тва­ра, и ми се по­но­во на­ла­зи­мо на по­чет­ку. Оно што је пре ра­ди­ла др­жав­на ад­ми­ни­стра­ци­ја, сте­гом и при­си­лом, са­да тај по­сао оба­вља на­ша слав­на кри­ти­ка, нај­че­шће у име­ни­ма оних љу­ди ко­ји су се и са­ми не­гда, у вре­ме сво­је ду­хов­не мла­до­сти (мо­је ис­ти­ца­ње – М. Л.), за­ла­га­ли за умет­нич­ки плу­ра­ли­зам“, би­ле су глас ва­пи­ју­ћег у пу­сти­њи.

             ***

            Пе­сник Бећ­ко­вић је у јед­ном тре­нут­ку крик­нуо:  „До­ста је би­ло ри­мо­ва­них пе­са­ма! / Упр­љај­мо се ре­чи­ма као де­ца тре­шња­ма. / Раз­го­ва­рај­мо о све­му, а о све­му је­ди­но и умем го­во­ри­ти. / Упо­тре­би­мо све ре­чи јер је сан сва­ке ре­чи да бу­де упо­тре­бље­на / И из­ба­вље­на из реч­ни­ка и пи­са­ћих ма­ши­на“. Чак и ћу­та­ње пе­сни­ка, по­не­ка­да, уме да бу­де по­тре­сни­је и ре­чи­ти­је од го­во­ра: „По­но­во имам по­тре­бу да ћу­тим, / По­е­зи­ју ни­ко ви­ше не­ће пи­са­ти (Све што је би­ло пред­мет по­е­зи­је / Ус­та­ће про­тив ње и ње­ног ку­ка­вич­лу­ка! / Ства­ри ће са­ме из­ра­жа­ва­ти не­што од оно­га што се ни­су усу­ди­ли пе­сни­ци… / Пе­сни­ци не­ће има­ти је­зи­ка на ко­ме би пе­ва­ли. / Из­ме­ђу по­е­зи­је и пе­сни­ка не­ће би­ти ни­ко­га. / И пе­сме ће та­да на­па­сти пе­сни­ке, / Тра­же­ћи од њих да ис­пу­не обе­ћа­ња. / Пе­сни­ци ће по­ку­ша­ти да из­мак­ну ис­пред оног што су ре­кли, / Али ће их сти­ћи оно што су из­ми­шља­ли и пред­ви­ђа­ли. / По­е­зи­ја ће тра­жи­ти њи­хо­ве жи­во­те / да би ње­не ме­та­фо­ре би­ле по­твр­ђе­не“.




***
 
          Они нај­у­пор­ни­ји, као Шеј­ка, има­ли су пред со­бом У бес­крај про­ду­же­ни ЗИД, ко­ји „де­ли Ко­смос од Ха­о­са, бо­жан­ско од са­тан­ског, жи­вот од Смр­ти, Је­дин­ство од Рас­па­да­ња, Ђу­бри­ште од Зам­ка. Онај ко­ји је иза­шао из Ла­ви­рин­та, на­шао се пред Зи­дом, пред Ве­ли­ким Зи­дом Тра­ди­ци­је " (Ку­кић). Тај Зид је би­тан, опи­си­ва­ли су га и опи­са­ли Шеј­ка и Ку­кић (и мно­ги дру­ги прет­ход­ни­ци). Јер, ка­ко пи­ше Ку­кић:
            „Де­ле­ћи је­дан од дру­гог, Зид исто­вре­ме­но омо­гу­ћа­ва пре­ла­зак из та­ме у све­тлост, из до­њег у гор­њи свет, из про­ла­зног у веч­но, из Ха­о­са у Ко­смос. Иако је Зид у бес­крај пру­жен, он ни­кад ни­је за­тво­рен пре­ма ви­си­ни и сто­га не мо­же оне­мо­гу­ћи­ти ве­зу са су­пер­и­ор­ним сфе­ра­ма, прем­да то ина­че од­го­ва­ра нор­мал­ном ста­њу ства­ри. (Ре­не Ге­нон). Зид шти­ти од оно­га што је до­ле, а ука­зу­је на оно што је го­ре, укла­па­ју­ћи се у је­дан оп­шти вер­ти­ка­ли­зам Све­та. Мо­жда је на јед­ном од ових ви­со­ких Зи­до­ва Те­ра­са Зам­ка, са по­гле­дом на пре­део бла­го­сти (Шеј­ка, Спи­сак те­ма). Зид је крај јед­ног, а по­че­так дру­гог Све­та“…
             Пре­ма ту­ма­че­њу Б. Ку­ки­ћа, Шеј­ки­но „Ђу­бри­ште при­па­да Гра­ду (Па­клу) све до­тле док се на ње­му не ука­же Ла­ви­ринт, од­но­сно, док се не ука­же мо­гућ­ност из­ла­ска из ње­га, мо­гућ­ност ис­ку­пље­ња за гре­шне ду­ше Па­кла, док се не ука­же мо­гућ­ност очи­шће­ња на пу­ту ка Зам­ку (Рај). Ла­ви­ринт је, у ства­ри, Чи­сти­ли­ште. / На свет­ском сту­бу Аксис мун­ди из­ме­ђу (ни­жег) жи­во­та те­ла и (ви­шег) жи­во­та ду­ха на­ла­зи се Ла­ви­ринт. То је ку­ћа из ко­је, кад иза­ђе (ако иза­ђе), те­ло се вен­ча­ва са ду­хом, ус­по­ста­вља се њи­хов ин­те­грал­ни склад; то је тем­плум ини­ци­ја­ци­је у ви­ши или ни­жи свет, у Ха­ос или Ко­смос. Слав­ни гра­ди­тељ ла­ви­ри­на­та (не ми­слим да је са­гра­дио са­мо је­дан), Де­да­лус, Ве­ли­ки Ар­хи­тек­та, имао је ово у ви­ду, гра­де­ћи на­ма нај­по­зна­ти­ји, крет­ски Ла­ви­ринт“.
            Шеј­ка је знао да се у Ла­ви­ринт ула­зи из До­ње­га све­та, из Па­кла, из Мај­ке Зе­мље, или из Пе­ћи­не (Ми­о­драг Па­вло­вић), из Ха­да, из Плу­то­но­вог цар­ства, из Лу­ци­фе­ро­вог бу­на­ра. Ушав­ши у Ла­ви­ринт, Шеј­ка је имао две мо­гућ­но­сти: или да про­на­ђе пут да би из­и­шао – да ра­зо­ри Ла­ви­ринт – или да га про­гу­та мр­кла ми­но­та­ур­ска ноћ. Шеј­ку ни­је про­гу­та­ла та стра­вич­на ми­но­та­ур­ска ноћ, и за­то је он до­био јед­но од по­вла­шће­ни­јих ме­ста, у ан­то­ло­ги­ји срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка Не­се­би­чан му­зеј.

 ***

(...) Те­ри­то­ри­ја Ђу­бри­шта и са­мо Ђу­бри­ште је за Шеј­ку – ка­ко ве­ли Ку­кић – би­ло ста­ње ду­ха – ста­ње про­из­и­шло из сли­ке осе­ћа­ња јед­ног до­њег, ин­фер­нал­ног кра­љев­ства, у ко­ме је не­ред же­ље­ни „ред“, где је без­раз­ло­жност мо­дус ви­вен­ди; то је свет из­гу­бље­них у но­ћи, то је ноћ све­та. Ђу­бри­ште је (ка­ко да­ље пи­ше Ку­кић) „пре­ма тра­ди­ци­ји Ха­ос из ко­га тре­ба да се ро­ди свет, да се из ха­о­са ус­по­ста­ви Ко­смос. Бу­ду­ћи да је Шеј­ка ства­ра­лац ко­ји је ду­бо­ко био ве­зан за тра­ди­ци­ју, знао је да се је­ди­но из Ха­о­са, јед­ним де­ми­јур­шким од­но­сом пре­ма ње­му, мо­же ство­ри­ти свет. Ма­те­ри­ца – Ђу­бри­ште мо­ра да по – ро­ди би­ће ко­је ће пре­ва­зи­ћи Ха­ос и кре­и­ра­ти Ко­смос. Пра­те­ћи тра­ди­ци­ју, Шеј­ка ће, пр­во на Ђу­бри­шту по­ста­ви­ти, Ла­би­ринт број­них мо­гућ­но­сти, ка­ко ка­же, ка­ко би се ука­за­ла мо­гућ­ност да се на­ђе пут из Ђу­бри­шта, ׳ из вар­љи­ве сло­бо­де про­ла­же­ња ׳. / Али, пре не­го што се пру­жи мо­гућ­ност ула­ска у Ла­ви­ринт, Шеј­ка ће на Ђу­бри­шту ство­ри­ти Скла­ди­ште, од­но­сно, пре­део сре­ђе­ног Ђу­бри­шта…"
            Че­му во­ди ово сре­ђи­ва­ње Ђу­бри­шта и Скла­ди­ште? Во­ди Ни­че­му. ( " Ни­шта се мо­же на­сли­ка­ти је­ди­но го­ми­ла­њем ства­ри ", Шеј­ка).

            ***
Шеј­кин пој­мов­ни ре­кви­зи­та­риј, са свим сво­јим огра­ни­че­њи­ма, бли­жи је од ба­ла­ста пој­мов­ног ре­кви­зи­та­ри­ја по­сле­рат­не ан­ти-кри­ти­ке.
             Шеј­ка од­ре­ђу­је квар­ту­ру као „по­ку­шај да се по­сле уоча­ва­ња ве­зе из­ме­ђу свих мо­ме­на­та, по­сле епи­фе­ми­стич­ких ол­та­ра, из­ве­де­них и по­ста­вље­них, кон­стру­и­ше јед­на гра­ђе­ви­на, је­дан син­те­тич­ки обје­кат, ко­ји ће на те­ме­љу има­ти оправ­да­ње мо­је ег­зи­стен­ци­је, а сам се про­вла­чи кроз из­ве­сне ак­тив­но­сти, по­сле ко­јих оста­ју пред­ме­ти, тек­сто­ви ко­ји их ту­ма­че, ко­ји из­но­се део кре­а­ци­је, ко­ји леб­ди у про­сто­ру ван објек­та…"
            Шеј­ка је ви­део си­стем квар­ту­ре „ме­та­фо­рич­но, у ви­ду Ђу­бри­шта, и у исто вре­ме бу­квал­но пре­при­ча­ва­ње обје­ка­та из мул­ти­пли­ка­ци­је, ко­ја је, опет, ана­лог­на про­сти­ра­њу уоп­ште. Си­стем се за­вр­ша­ва тра­же­њем лич­но­сти“ (исто, стр. 69).
            Квар­ту­ра ће се ов­де ко­ри­сти­ти као озна­ка про­гла­ша­ва­ња.
 Квар­ту­ра се за­вр­ша­ва тра­же­њем и про­на­ла­же­њем лич­но­сти. Сло­бо­де и Исти­не – ства­ри­ма ко­ји су мањ­ка­ле у чи­та­вом раз­до­бљу ко­ји се ис­тра­жу­је…(...)

             ***
           
           Бор­хес има со­нет о ла­ви­рин­ту:
 Уну­тра си, а знаш – ниг­де, ни­кад вра­та, / ли­ца и на­лич­ја овај дво­рац не­ма, / нит спољ­ног зи­да ни­т׳ цен­тра скри­ве­на: / гра­ђе­ви­на ова све­мир об­у­хва­та. // Не на­дај се да ће тач­ност пу­та тво­га / ко­ји се упор­но у два прав­ца ра­чва, / твом од­ве­сти ци­љу. Суд­би­на је стро­га // као и твој усуд: твр­ђа од брон­зе је. // Не оче­куј на­пад би­ка што је би­ће / људ­ско чи­је гро­зно и број­но об­лич­је // у спле­ту бес­крај­ном ка­ме­на страх се­је…  
       
           Мо­тив Ла­ви­рин­та оп­се­дао је и Шеј­ку, али и пе­сни­ка и есе­ји­сту Ср­бу Иг­ња­то­ви­ћа.
Спо­ми­њем ов­де Иг­ња­то­ви­ћа за­то што је на­пи­сао, по­ред оста­ло­га, и књи­гу есе­ја о књи­жев­но­сти и но­вом ми­ту, у ко­јој је зна­лач­ки и под­сти­цај­но „про­ин­вен­та­ри­сао“ по­не­што од оно­га што се ти­че Ми­но­та­у­ра и Ла­ви­рин­та на­ше по­сле­рат­не књи­жев­но­сти.
 Ка­ко иза­ћи из тог Ла­ви­рин­та? Ју­ри­ша­њем на сла­ба вра­та?
 Не, раз­об­ли­ча­ва­њем оних ко­ји су на­сто­ја­ли да при­да­ве по­е­зи­ју, вар­ва­ра, бар­ба­ра, ко­ји на­ди­ру „Од­о­зго, од­о­здо, / спо­ља, из­ну­тра“, ослу­шки­ва­њем кри­ко­ва у та­ми Ла­ви­рин­та, Скла­ди­шта или број­них бок­со­ва па­кла. (По­е­зи­ја) Кри­ком спа­се­на / бес­циљ­но по­сто­ји. По­е­зи­ја и умет­ност уоп­ште, по­го­то­ву она од­ба­че­на на мар­ги­ну или на от­пад, по­на­ша се као пти­ца фе­никс: она се та­мо ра­ђа по­но­во из вла­сти­тог пе­пе­ла…

           ***

           По­сто­ји ЛА­ВИ­РИНТ срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка, по­себ­но по­сле­рат­не, у ко­ји су не­ки по­је­дин­ци ула­зи­ли, и у ко­ме су до­ми­нант­ни при­зо­ри, као у ка­квом ве­ли­ком не­сре­ђе­ном ма­га­ци­ну, или ма­га­зи, пу­стињ­ски пе­сак и пра­ши­на – мно­ге пред­ме­те је по­па­ла по­след­ња пра­ши­на. И мрак. Је ли ико сти­гао до сре­ди­шта Ла­ви­рин­та и убио мит­ско чу­до­ви­ште, Ми­но­та­у­ра? Је ли ико ишао уз по­моћ Ари­јад­ни­не ни­ти? Је ли се ико вра­тио из Ла­ви­рин­та? Мно­го ви­ше има про­бле­ма и не­ре­ше­них ства­ри, не­го што се и прет­по­ста­вља. Ти­ме се ми­сли и на то: да у нас не­ма ни Ма­га­цин­ске књи­ге ин­вен­та­ра по­сле­рат­не књи­жев­но­сти, по­сле ко­је до­ла­зи уво­ђе­ње и во­ђе­ње Књи­ге сит­ног ин­вен­та­ра. Да би не­ко мо­гао да књи­жи и прек­њи­жа­ва мо­рао би има­ти не­ку, основ­ну, нај­о­снов­ни­ју еви­ден­ци­ју.
Ко ће отво­ри­ти ту Књи­гу сит­ног ин­вен­та­ра и по­че­ти да ин­вен­та­ри­ше – књи­жи и прек­њи­жа­ва СВЕ, све оно што ми­сли­мо да зна­мо и све оно на шта су мно­ги за­бо­ра­ви­ли, осим Бо­га? Са­ста­вљач ан­то­ло­ги­је Не­се­би­чан му­зеј? Ни­је ли мо­жда пре­ви­ше и то оче­ки­ва­ти од Са­ста­вља­ча. 

 ***
          
           Пра­ви ду­хов­ни пре­те­ча не­за­ви­сне (ан­тро­по­ло­шке?)  сло­вен­ске књи­жев­но­сти, Ф. М. До­сто­јев­ски, стре­мио је ка Пот­пу­ној (а не Де­ли­мич­ној) исти­ни. У сво­јим бе­ле­жни­ца­ма (днев­ни­ку пи­сца), Ф. М. До­сто­јев­ски је на­пи­сао мно­ге дра­го­це­не ства­ри о со­ци­ја­ли­зму и ње­го­вој мај­ци, ка­то­ли­ци­зму, Ри­му. Тре­ба по­но­во чи­та­ти те бе­ле­жни­це До­сто­јев­ског, као и Бер­ђа­је­ва. У срп­ској или ју­го­сло­вен­ској по­сле­рат­ној књи­жев­но­сти, ма­ло је би­ло оних гла­со­ва ко­ји су се бу­ни­ли, схва­та­ју­ћи епо­хал­ни про­блем Де­ли­мич­не исти­не.

             ***

           (...) Но­ви чо­век, истин­ски но­ви чо­век је ре­а­ли­за­ци­ја веч­ног чо­ве­ка ко­ји у се­би но­си сли­ку и при­ли­ку Бож­ју. У чо­ве­ку по­сто­ји бо­жан­ска осно­ва, Грунд, о ко­јој је та­ко до­бро го­во­рио Та­у­лер. За­то је окре­ну­тост КА БУ­ДУ­ЋЕМ по­ве­за­на с тим да је би­ло веч­ног у про­шлом. По­треб­но је до­сто­јан­ство чо­ве­ка ка­ко он не би био роб бр­зо­про­ла­зе­ћег вре­ме­на. Но­ви чо­век мо­же би­ти са­мо ства­ра­лач­ки чо­век, и за­то окре­нут ка бу­ду­ћем, ка оном што још ни­је би­ло. То је од­го­вор на Бож­ји по­зив. Али  с т в а р а л а ш т в о  не мо­же би­ти из­јед­на­че­но са ра­дом. Р а д  је осно­ва људ­ског жи­во­та у овом све­ту. Рад при­па­да цар­ству ну­жно­сти ( „у зно­ју ли­ца је­шћеш хлеб свој“), он при­па­да цар­ству Ће­са­ра. До­сто­јан­ство ра­да тре­ба да бу­де по­ве­ћа­но. Оту­да зна­чај ко­ји се при­да­је рад­ни­ци­ма, оту­да ну­жност да се по­бе­ди екс­пло­а­та­ци­ја ра­да, ту је ре­ли­ги­о­зна исти­на со­ци­ја­ли­зма. Ства­ра­ла­штво, пак, при­па­да ци­ље­ви­ма жи­во­та, цар­ству сло­бо­де, тј. цар­ству Ду­ха…"

          

Изабрани цитати преузети из есеја
О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ  Белатукадруза (алијас Мирослав Лукић)
објављеног у часопису за књижевност и културу БРАНИЧЕВО бр 1-4 / 2012.
Велика захвалност аутору на несебичној дарежљивости 
и дозволи за коришћење дигиталног материјала за објављивање



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...