субота, јануар 28, 2012

MASTILO VEKOVEČNO - Ezra Pound



Stanko Abadžić


Jednom

Gledam mastilo vekovečno i crno,
što iz besmrtnog mi pera teče.
Zašto bi se neko na misao moju osvrno?
Sve je već u onom što sam pokušao.

Jednom zajedno bismo i to je dosta:
Kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dođe prolećno doba?
Ili maj iz severca suvomraznične zime?

Jednom zajedno bismo, i to je dosta:
I šta ako vetar udari protiv kiše?
Jednom zajedno bismo i to je dosta.
Vreme to vide, i ne vraća se više.

Ko smo mi da bi vidovitim znanjem
sutrašnjicu lagali našim zaveštanjem?




петак, јануар 27, 2012

100 METAFIZIČKIH AFORIZAMA - Andraš Laslo



Stanko Abadžić


1. Kao što je i Buda rekao: „Govorim onima čije oči prekriva samo malo prašine.“ Još prekriva, ali već samo malo. Odnosno ne onima koje potpuno prekriva prašina, i ne onima koje uopšte ne prekriva prašina.

2. Pogled na svet, bilo da je adekvatan ili neadekvatan, produkt je krize.

3. Nema opasnijeg od onoga što je gotovo savršeno.

4. Shvatanja koja su gotovo savršena mnogo su opasnija od onih koja su sasvim neprihvatljiva.

5. Princip da ono “što je gore odgovara onome što je dole“ savršeno je tačan – ali samo gledajući odozgo.

6. Posle određene razine spoljne i unutarnje više ne postoji. Nema spoljnjeg i unutarnjeg – jer u odnosu na granicu svesti sve je unutarnje, a u odnosu na središte svesti sve je spoljnje.

7. Ako kažem da Bog postoji, onda Boga pretpostavljam kao idejni objektivitet, odnosno desakralizujem ga – a to je blasfemija.

8. Ako bi Bog bio izvan mene, onda bi on bio jedan od postojećih, a ne Bog. Pretpostavka jednog objektivnog Boga zapravo je indirektno poricanje Boga.

9. Zapravo se ne može govoriti o tome da li postoji ili ne postoji Bog. Bog samo u realizaciji postaje ono što jeste; inače je mogućnost: mogućnost mene sama. Bog u određnom smislu ne postoji, nego je – „moguć”.

10. Bog je beskrajno lep zato što beskrajno liči na samog sebe.

11. Postoji jedan jedini subjekt, a to sam ja sam.

12. Sve što postoji iluzija je. Jedino nije iluzija ko, što jesam.

13. Ja sam uvek više od onoga što vidim. Čak sam više i od onoga što pretpostavljam.

14. Stvarnost je – iluzija; ali stvarna iluzija.

15. Čovek ne samo da u sebi nosi svoje pretke, nego ih i predstavlja.

16. Život je – duhovni zadatak.

17. Ostvareno je važno; proces ostvarivanja je još važniji; ali je najvažniji stvaralac.

18. Ko ne teži prema gore, on se naniže srozava.

19. Ko se pušta niz struju, sigurno je na pogrešnom putu.

20. Danas je već i za stagnaciju nužan izuzetan napor.

21. Većina ljudi je do otprilike polovine svoga života, dakle do trideset šeste godine infantilna, potom odmah, preko noći postaje senilna.

22. Svako bez izuzetka dosegne svoj cilj ako mu je to stvarno cilj.

23. Čovek bi zapravo trebalo da održava veze samo s ljudima koji njegovom životu otvaraju puteve prema gore.

24. Skromnost je isto tako znak devijacije kao i oholost.

25. U pogledu metafizičke realizacije svako „treba“ odnosi se samo na onoga čoveka koji želi nešto da učini sa sobom. Ko ništa ne želi da učini sa sobom, taj ništa ne treba da učini.

26. Nekada je za metafizičku realizaciju dovoljna bila puka volja realizacije. Kasnije je za realizaciju već bilo nužno i posvećenje. Još kasnije realizacija je pretpostavljala i pripreme. Danas je već potrebna priprema za pripremu, čak i jedna samokorekcija koja svemu prethodi.

27. Negda je bila dovoljna jedna škola, jedna sveta knjiga, čak jedna njena rečenica: njenim posredstvom sve se moglo dosegnuti. Danas čovek, ukoliko želi da se vrati duhu, treba da se opkoli mnoštom tradicija, škola, pravaca.

28. Onaj se budi ko hoće.

29. Posvećeni se u svom unutarnjem svetu u tolikoj meri razlikuje od neposvećenog koliko se i čovek razlikuje od životinje.

30. Reaalizacija bez askeze je apsurd.

31. I žurba potiče od đavola, i odlaganje potiče od đavola.

32. Svaki jezik je jedna tradicija.

33. Negda se zatamnjenje moglo primetiti u pedeset ili sto godina. Danas se već može primetiti svakih pet godina.

34. Ne treba da se vremenski vraćamo mnogo daleko kako bismo dospeli u situaciju u kojoj nije bilo ni traga levičarstva.

35. Duh je unapred aristokratičan.

36. Duh je uvek teokratičan, autokratičan i aristokratičan.

37. U levičarstvu se ne može održati mera.

38. Ratovi većih razmera nastaju prvenstveno zato da bi se postiglo ono što potom sledi. Pre Prvog svetskog rata u Evropi su tradicionalnost kako–tako čuvala četiri carstva: Nemačko Carstvo, Austro–Ugarska Monarhija, Rusko Carstvo i Turski Sultanat. Delom već za vreme rata, a delom
posle njega nestala su sva četiri – nezavisno od toga na kojoj su strani bila u ratu. Nestanak ova četiri carstva ne bi bio moguć bez Prvog svetskog rata. A Drugi svetski rat nastao je delom zato kako bi istočnu polovinu Evrope mogao upropastiti sovjetski a zapadnu polovinu američki uticaj – svaki na drugi način, ali u istom smislu –, kako bi oni potom u određenom trenutku nasrnuli jedan na drugoga, i ova dva oblika kvarnosti se ostvarili jedan prema drugome i jedan u drugome.

39. Anarhizam je hemijski čisto levičarstvo.

40. Kada ljudi zamišljaju komunizam kao neko idealno društvo, njihova mašta obično doseže samo do prvog dana: kada prvi dan uđu u prodavnicu i ponesu kući koliko god hoće. Kako će sutradan biti popunjeni pultovi, i ko će ih vaspostaviti, to je već izvan kruga njihove mašte.

41. Ideje komunizma su niske, nakaradne, a uz to – srećom – i neostvarive.

42. Nužna bi bila diktatura svetlosti. Diktatura duha...

43. Moderna nivelacija je nivelacija prema dole. Svako izjednačavanje počiva na srozavanju.

44. Potpuna pravna jednakost može se ostvariti samo u jednakosti posredstvom pune lišenosti prava.

45. „Većina odlučuje!“ – To se može čuti među decom kada odlučuju da li da se igraju žmurke ili šuge. I to je ono područje gde demokratija možda ima pravo na postojanje.

46. Posle određenih priprema, mase mogu sve na svetu da prihvate.

47. “NJegovo Veličanstvo Narod“ – to je ono u što niko ne veruje, jer se ne može verovati da bilo kakvu superiornost predstavlja masa kojom se gotovo neograničeno može manipulisati.

48. Boga ne biraju stvorenja – između sebe.

49. Demokratija, odnosno princip da većina odlučuje nije ništa drugo do šamar duhu.

50. Kako se danas istorija interpretira na celom svetu treba gotovo u celini obrnuti u suprotnost. Jer sa tradicionalnog stanovišta srednji vek nije bio mračan, nego izrazito pun svetlosti; renesansa nije preporod, nego početak agonije i raspada; a doba prosvetiteljstva se s pravom može nazvati
razdobljem mraka.

51. Mit nije samo istinitiji od istorije, nego je i stvarniji.

52. Civilizacija koja ne počiva na kulturi lažna je civilizacija; kultura koja ne počiva na konfesiji lažna je kultura; konfesija koja ne počiva na religiji lažna je konfesija; religija koja ne počva na tradiciji lažna je religija.

53. Ne treba dugo da traga onaj ko hoće da se „obogati“ infernalnim umetničkim doživljajima.

54. Postoje verske formacije koje prazneći se i gubeći svoj sadržaj nužno gube i nestaju; takav je na primer šamanizam. A postoje i takve verske formacije koje i prazneći se i gubaći svoj sadržaj u stanju su da i dalje egzistiraju; takvo je naročito hrišćanstvo.

55. Logos je primordijalno jedinstvo svesnih sila.

56. I Satana veruje da Bog postoji, čak to i zna – pa nasuprot tome nije vernik, nego poriče Boga.

57. Jedna od najvažnijih karakteristika modernog teološkog shvatanja jeste uvijeno ili otvoreno protivljenje crkvi.

58. Danas se ne smatra ozbiljnim filozofom onaj ko se bavi filozofijom, već onaj koji se bavi nekim filozofom; ali je još ozbiljniji onaj koji se ne bavi neposredno jednim filozofom, nego onima koji se bave datim filozofom. Ako se pak neko bavi literaturom koja se bavi literaturom o jednom filozofu, on se već na vanredno naučnoj razini bavi filozofijom.

59. Greh jeste – posledica.

60. Ono što je za ponekoga strogo zabranjeno, za drugoga pod određenim okolnostima može biti i obavezno.

61. Seksualnost je ponovno svođenje na Jedan raspolućenosti i dvojnosti nastale kao posledica raspolućenosti.

62. U trenutku orgazma svaki muškarac za trenutak postaje žena.

63. Kada ne bi bilo polova, bilo bi mnogo praktičnije i jednostavnije – odnosno bilo bi mnogo jednostavnije ako bi postojao samo jedan pol i oni koji mu pripadaju u određenom razdoblju svoga života donosili bi na svet jednog, dva ili tri potomka, najviše četiri, izuzetno ni jednog. Kao što bi mnogo jednostavnije bilo ako bi se život očitovao samo u najjednostavnijim oblicima. Ali bi bilo još jednostavnije ako se život uopšte ne bi očitovao u krugu organske matarije. A i od toga bi jednostavnije bilo ako uopšte ne bi bilo organske materije, već samo materija – a još bi mnogo jednostavnije bilo ako uopšte ne bi bilo ničega. To su antihijerarhije jednostavnosti koje vode prema dole.

64. Misao je važna; mišljenje je još važnije; ali je mislilac najvažniji.

65. U pravoj intuiciji se za trenutak vaspostavlja izvorno jedinstvo razumevanja i osećanja.

66. Svako emocionalno stanje je jedna vrsta opsesije.

67. Nijedno shvatanje ne deklariše da kvalitet nije važan; međutim, mnoga shvatanja odlučno kazuju da je količina važna, i to na dominantan način.

68. Kvantitativno shvatanje se razvije i zagospodari kako se smanjuje i nestaje u čoveku njegova sposobnost viđenja suštine.

69. Nikakvo kvantitativno gledište nema vrednosti jer je vrednost po svojoj suštini vezana za kvalitet.

70. Količina je na strani haosa.

71. U svemiru – upravo zato što je svemir – ne može uslediti potpuno preuzimanje vladavine količine.

72. Ako između dve postojeće stvari ne bi bilo nikakve kvalitativne razlike, onda među njima ne bi bilo ni kvantitativne razlike – odnosno obe stvari bi bile iste.

73. Duh je svetlost Svesti.

74. Ono što je u razumevanju istinsko razumevanje to je neposredno prisustvo duha.

75. Pojam „duhovne duše“ znači da u duši vlada duh. Međutim, posredstvom duha dušom se ne može vladati onako kao da duh funkcioniše poput državnog saveta, parlamenta ili centralne komisije. Duh u smeru duše može funkcionisati samo monarhistički, onako kao kralj. Ko u duši ne realizuje ovu monarhističku vladavinu duha, on se ne može smatrati čovekom. Podseća na njega, ali ipak nije on.

76. Prema svom najdubljem smislu telo nije figuralna stvarnost, nego jedno stanje svesti – i uz to takvo stanje svesti koje ostala stanja svestiograničava i gasi. Telo je jedan unutarnji zid.

77. Telo je poricanje duha.

78. Telo je ono u čemu duh kao duh postepeno zgasne.

79. Između tela, duše i duha telo je najdublje palo s najveće visine.

80. Čovek samo u izuzetno intenzivnim trenucima dolazi do toga da kaže – izražavajući se u prvom licu – „ja ću zaista umreti“.

81. S anđelom smrti se ne susrećemo zato što ga svako nosi u sebi u obliku kostura.

82. Za pripremu trenutka smrti nužan je ceo život.

83. Besmrtnost nije datost ili nagrada, nego zadatak koji treba ostvariti.

84. Ja sam kao ja sam jesam besmrtan. Ja sam kao ne ja sam jesam smrtan.

85. Samo ono može biti besmrtno što nikada nije ni nastalo. Ono što je nastalo, to će i nestati.

86. Za to da nemam kraja moram se staviti u poziciju u kojoj nisam imao ni početka.

87. Apsolutnu besmrtnost može ostvariti samo onaj ko ostvari i apsolutni nepočetak. Jer bez kraja može biti samo onaj ko je i bez početka.

88. Čovek posle smrti ne dospeva u neko stanje nagrade ili kazne. Ne dobija ono što je zaslužio, nego ono što odgovara njegovom stanju.

89. Onaj ko je odabrao svetlost ne bude nagrađen, a ko se okrenuo tami nije kažnjen – nego će posle smrti dospeti u situaciju koju su tokom svoga života pripremili za sebe.

90. Drugi svet nije latentan, nego potencijalan: postoji time što ću ga realizovati. Istina, ni običan svet ne postoji na drugi način...

91. Ono što ima svoj početak nad njime vlada tuđa sila.

92. Prolazno je sve što ima svoj početak.

93. Sve što više gubim sebe sama, sve se više okrećem svom poništenju.

94. Ono što je u čoveku danas instinkt, izvorno je bilo volja.

95. Sve nad čime nemam moći funkcioniše protiv mene.

96. Prošlost postoji zato što čovek nije dovoljno prisutan u sadašnjosti.

97. Sloboda ne znači samo da slobodno donosim odluke, nego i da slobodno umem da učinim ono što sam odlučio.

98. Pitanje zapravo nije ima li ili nema predestinacije, nego da li je predestinacija autopredestinacija ili heteropredestinacija.

99. Sloboda nije indeterminacija, odnosno nije avoluntaristično i antivoluntaristično stanje. Sloboda je autodeterminacija: stanje u kojem sebe sama potpuno određujem ja sam. Jer nije cilj da ne budem određen, nego je cilj da ja samog sebe odredim.

100. „Ja sam onaj što jest.“ (Izlazak 3,14). Odnosno: Bio sam koji sam bio, bio sam koji jesam, bio sam koji ću biti; jesam koji sam bio, jesam koji jesam, jesam koji ću biti; biću koji sam bio, biću koji jesam, biću koji ću biti – potpuno ja sam, beskrajno.


Preveo sa mađarskog Sava Babić
Pismo: časopis za savremenu svetsku književnost (br. 84-85) 


Stanko Abadžić



четвртак, јануар 26, 2012



Geograf 28


Све цвета, рађа,
и непрекидно се враћа почетку. 
Враћање почетку: мир. 
Мир: повратак живота. 
Повратак живота: сталност.
Сазнање сталности: светлост. 
Несазнање сталности: слепило, збрка. 
Ко познаје сталност, постаје мудар, 
ко jе постао мудар, биће праведан, 
ко је постао праведан, биће краљ,
краљ следи небо, небо следи пут,
пут је вековечан, 
и све је на свом месту.


Лао-це




среда, јануар 25, 2012

ГНОСТИЧКИ СТОСЛОВИ - Свети Максим Исповедник


Gabriel Sainz


ПРВИ СТОСЛОВ

1
Бог је један, беспочетан, недосежан; у себи поседује све могућности бића, а истовремено искључује сваку помисао о где и "како", неприступан је и није нити једном бивствујућем у природним појавама спознатљив.

2
Бог по себи, колико Га ми можемо себи представити, није ни почетак, ни средина, ни крај (завршетак); нити је било шта што би се, као од Њега самог по природи ниже, могло сагледати. Неодређен је, непокретан и непојаван, јер зацело је бескрајно непојаван (бивајући) изнад свих суштина могућности и енергија (бића).

3
У свакој се суштини, што у природи свога почела ограничење, запажа могућност кретања је енергија, по природи, суштини последујућа, док је енергија претходећа средини: јер је ова, по природи, између суштине, у којој је присутна као потенција, и сопственог остварења. Сваки је крај, што је по природи ограничен властитим логосом, испуњење могућности која потиче од суштине и која појмовно претходи крају.

4
Бог није, нити говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, суштина, а није ни почетак. Није ни, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, могућност, а није ни средина. Нити је, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, крај, нити Он може бити испуњење што као пресуштаствена могућност од суштине полази. Он је, напротив, Творац суштине и надсуштаствен је, Творац је могућности и све их превазилази и бескрајни је узрочник сваког стања активности. Укратко, свих је суштина и могућности и енергија и почела и средина и крајева Творитељ Он.

5
Почетак, средину и крај познајемо поделом времена, јер уистину (том поделом) одређује се оно у веку постојеће. Јер, попут времена које мерено кретањем бива нумерички дефинисано, век, чије разумевање подразумева неко "када", поседује исту категоријалност, пошто све постојеће има почетак. Ако, дакле, и време и век имају почетак, тим ће га пре имати и све што (у њиховим оквирима) постоји.

6
Један је и по природи јединствен, вавек вишњи Бог; вишњи је свему што Њему припада и што на било који начин поседује, јер изнад је чак и самог бића. Ако је тако, нигде нема ничега за шта би се могло рећи да поседује вишње, од Њега суштински различито биће, које би било Њему савечно: нити век, нити време, нити место (простор), нити било шта (што у њиховим оквирима постоји). Јер вишње се никада не поклапа са оним које није вишње.

8
Све је бивствујуће умом одредиво, јер има узрок који се знањем може објашњавати, док Бога ум не може (ни) именовати. Тако ми, промишљајући Биће, једино можемо веровати, пошто ништа мисливо са Њим није упоредиво.

11
Ни једна разумна душа по својој природи није вреднија од друге разумне душе. Јер сваку је душу, по својој доброти, Бог саздао према свом лику као самопокрећућу. Свака душа показује своју вредност кроз слободу избора, а срамоту препуштањем (острашћеном) делању.

31
Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себи. Јер уму људскоме мањка снаге да божанско досегне просветљење и да се Њему (просветливши се) прикључи, све док га сам Бог не уздигне онолико колико је то за људски ум могуће, божанским га светлом обасјавајући.

66
 Мистерија је оваплоћења Логоса кључ за све загонетке и слике (типове) у Писму, и она пружа познање свих умних и тварних појавности. Ко позна мистерију крста и погребења, сазнаће (унутарње) логосе (свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје (претходеће стварању) мисли Божије.

70
Васцели је космос сопственим логосима ограничен и назива се (одређује се) местом и веком оног што је у њему. Има начина созерцања за које је природно да делимично досежу премудрост Божију, те је, докле год се овако мисли, немогуће разумљењем премашити средње и делимично. Но када савршенство наступи, све делимично бива укинуто и све што је (било) "као у огледалу" и "као у загонеци" пролази, да би нам истина дошла "лицем у лице" (1. Кор. 13; 1012). Изнад је свег космоса, векова и места, где као дете би подучаван онај савршени што је од Бога спасен.

81
Све док у прочишћеном разуму не превазиђемо себе и све што је изван Бога, нисмо се утврдили у стању постојане врлине. Када је, кроз љубав, ова достојанственост остварена, познаћемо силу божанског обећања. Морамо веровати да ће се онај ум, што у љубави заснива све могућности својих делања, у непролазном достојанству утврдити. Зато онај ко самога себе, и све оно што на било који начин спада у мишљење што није у стању надумне тишине, не превазиђе, не може бити слободан од промене.

82
Свако се мишљење, на крају, показује као мноштвено, или бар као подвојено. Оно је посредујући однос између супротности, (акта) мишљења и (оног) мишљеног, и повезује их. Очигледно је да ни једна крајност (сама за себе) не задржава једноставност. Тако је онај мислећи, субјект, а могућност мишљења њему бива нужно присаједињена. (Онај) мислећи је или субјект или је у субјекту. Као субјект, претпоставља поседовање могућности мишљења, док, ако је у субјекту, подразумева бивствујуће у коме потенцијално постоји; јер ни једно бивствујуће, ни (посматрано) као суштина ни као мисао по себи, није потпуно једноставно да би чинило нераздељиву јединицу. Назовемо ли стога Бога суштином, у Његовој природи није могуће да буде мишљење, јер би тада Он морао бити сложен. Назовемо ли Га мишљењем, тада Он по природи не поседује суштину која би се могла мислити, и то зато што је (у овом случају) сам у суштини мишљење и само мишљење. Но, за мишљење Бог је суштина, само суштина, а опет, изнад је суштине и мишљења: неразделна је јединица, без делова је и једноставан је, те ко год и колико год да мислио, подвојеност превазићи не може, док је онај, што ју је надвисујући напустио, донекле у јединици.


ДРУГИ СТОСЛОВ

1
Један је Бог јер једно је Божанство, беспочелно, просто, надсуштно, без делова и нераздељиво. Јединица је Он и Тројица, целосна је Јединица и целосна је Тројица; целосна је Јединица по Својој суштини, а целосна је Тројица по Својим ипостасима. Јер Божанство је Отац, Син и Дух свети и Божанство је у Оцу, Сину и у Духу светом. Целосно је у целосном Оцу и целосни је Отац у целосном (Божанству); целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству); целосно је у целосном Духу светом и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Целосно је Отац и целосно је у Оцу, целосни је Отац у целосном (Божанству) и целосни је Отац целосно (Божанство). И целосно је целосни Син, целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству). И целосно је Дух свети и целосно је у целосном Духу светом и целосно је (Божанство) целосни Дух свети и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Јер нити је Божанство делимично у Оцу, нити је Отац део Бога; нити је Божанство делимично у Сину, нити је Син део Бога; нити је Божанство делимично у Светом Духу, нити је Свети Дух део Бога. Јер Божанство је нераздељиво а Отац, Син и Дух свети нису непотпуни бог(ови), већ целосно је (Божанство) целосно у целосном Оцу и целосно је целосно у целосном Сину и целосно је целосно у целосном Светом Духу. Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух свети целосно у Оцу и у Сину. Због тога су Отац, Син и Дух свети један Бог. Јединствена је суштина, сила и енергија Оца, Сина и Светог Духа, јер нити један од њих бива, нити је замислив, без друга два (лица Свете тројице).

2
Свако је мишљење (састављено) од мислећег и од мишљеног, (а) Бог није ни мислећи нити је мишљено, већ оба превазилази. Као мислећи био би ограничен (нужном) везаношћу за мишљено, а као мишљено би, по природи ствари, био потчињен (оном) мислећем којем би био мишљено. Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног. Јер (Он) по природи својој превазилази (управо свако) мишљење и мишљено.

3
Свако мишљење у суштини поседује квалитативност као (свој) основ, те су му све кретње одређене том квалитативношћу. Због тога не бива као независно, опште, једноставно и по себи самоодрживо, јep) нити је независно, нити је једноставно. У односу на оба (претходно поменута појма) Бог посве бива једноставан: као суштина сваком је (мислећем) субјекту недоступан, а као мишљење (нужно) не потребује објект (мишљења). Нити је мишљење нити је мишљено, јер очигледно је да превазилази (сваку) суштину и мишљење.

4
Као што се центар круга сматра недељивим исходиштем из њега повучених линија, исто ће тако (очигледно) достојни Бога, једноставним и неразделним познањем, у Њему познати претпостојеће логосе (свега).

5
Уобличавајући се (посредством) мишљеног, мишљење (може бити) многообразно или једнообразно и то у зависности од (конкретног) мишљеног према којем се утврђује. Прекорачи ли мноштвеност чулног и, по њему таквом, уобличеног мисленог, постаје посве негледајуће: тада га себи присваја надмислени Логос, дарујући му (тако) починак од (бесконачног) наизменичног смењивања мислених обличја. To искусивши, "и сам ће починути од дела својих, као и Бог од својих" (Јев. 4; 10).

22
 Као што је реч наша, која природно из ума произилази, гласник скривено постојећих умних кретњи, тако логос Божији суштински познаје Оца као што реч познаје ум који је порађа. Без (посредништва) Логоса ништа што је постало Оца не може познати, јер Отац се по природи Логосом открива, који се зато зове гласник Велике воље (Ис. 9; 5).

Превео: Петар Јевремовић














ПОЉСКИ КРИНОВИ - Св. Пајсије Величковски





Беседа 45.

Кринове и најлепше цветове
сабирајте данас, о љубљени,
и живот у сваком добру
по Господу Богу устројте.
О написаном сроднике
и ближње поучавајте.
Још вас моли:
Да и њих ради
вечна блага задобијете;
у неизмерној светлости
с анђелима вечни живот примите:
јер који тамо јесу
 Бога прославаљају,
Тројицу с анђелским ликовима
 свагда славослове.
 О, какав дар на небу
Бог дарује земнима
зато му угодите
призивајући Њега у потребама својим.
Љубљени Христе, Царе свих,
удостој нас Свога човекољубља,
 да бисмо постали
наследници Царства Твог!




Беседа 1.

Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.

Izvor literature: MIKROTHEOS


четвртак, јануар 19, 2012

СНОМ ЈЕ ЧОВЈЕК УСПАВАН ТЕШКИЈЕМ - Његош

ЛУЧА МИКРОКОЗМА


Carlos Gotay


ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Петар II Петровић Његош
(1813-1851)


ПОСВЕЋЕНО
Г. С. МИЛУТИНОВИЋУ
(На Цетињу 1. маја 1845)

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см'јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,

он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал' његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу -
прима л' овдје оба зачатија?
Је л' му овдје двострука колевка?
Је л' му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал' награду бурну и времену,
ал' расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре -
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитива смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л' ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал' обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв'јездах,
- да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца -
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал' да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред'јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл'јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, -
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната -
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л' пучини забранит кипјети?
ко л' границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку -
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св'јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св'јетла,
ка свод један од твоје палате
што с' огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л' овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л' топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л' умови могли блистат св'јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал' умови били,
све прелести смртне и бесмртне -
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св'јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, -
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал' на судбу викати не смијем -
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!


Carlos Gotay



"Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja".

"NJEGOŠU KNJIGA DUBOKE ODANOSTI" - Isidora Sekulić





ГЛАД ЗА НЕИЗГОВОРЉИВИМ - Мирољуб Тодоровић



„Тешко објашњива моћ речи која раздваја и спаја. 
Чудесна моћ трена, у коме надиру творевине 
под притиском оног Ништа 
које тежи да се уобличи.“ 
(Готфрид Бен)


Michał Karcz


ОЖИЛИШТЕ

и ова светлост зрачна у меком
пљуску прхтавог праха кише
дрхтава и дремљива струна муње
међ гранама лишћем летњег стабла
пожарна клица звезде мирисна струја
сева светлосног молекуларног жара
златножута растресита влат жита
у бразди непоновљива и гојна
светлост земље

њива што бубри влагом говљена
море зеленоцветно спаја
хумусни бездан звездом росном
заливана у зори мразној
стајњаком златним храњена
песковита и иловаста утроба
бразде за цвет за плод вртложно
семе сунца спремна

у засадима шуморним пев листова
зревно струјање капљица крилате
крви зујање пчела цветоносних модрим
челиком ваздуха хумом плодним
падање муње злосне у талас крхке
воде чарање биљних цветова
сунцоморјем и зором зорно крилање
ожилишта

а грумен глине пречником простора
прска ухо ваздуха множи резнице
матичњака прутове сокова
ћелију невину кроз девичњак
линински звера зверским језиком
зимње цепа окове коре к светлу
шикља шумним венама пупова

кисне земља гроздовна упија влажне
цветове водоника под сунцем стрелним
згромљене грудве кала блистају
зенице росе змија витких обвију
влати светла ломне гране заграбе
озон ваздуха меко млеко ветрова
упале таму ноћну шумљењем
листова сунцотканих

тај пламен звезде у плоду оком
стравним неноћним језиком једе
кошуљицу семенке роднице
сунчаном усницом глади клицу
плодну кроз кишну тмицу простора
гној ране минералне у материцу
земље бљује




"Девичанство језика, ритуали језика навешћују се сигналима, визуелизацијом која на паганско мотовило мота говорна влакна и крпице. Сигнали и гласови се преплићу, прожимају, промовишу, испитујући издржљивост властитог материјала. Неукротива је говорност пре изрицања, изреченост жуди за материцом, за повратком предвербалном. Крлетка језика је Тодоровићева опсесија, синтеза крика и муклине.“ (Милосав Мирковић, „Сигнали и гласови воде љубав“, Илустрована политика, 1993)




PISAC 

(po Fokneru)
„Umetnik je biće koje podstiču demoni. Ne zna zašto su njega odabrali, pa mu je obično preveć stalo da odgonetne zašto. On je oličenje amoralnosti, jer je spreman da od bilo koga, od svakog pljačka, pozajmljuje, iskamči i ukrade samo da bi izašao na kraj sa svojim poslom. (…) Jedina odgovornost pisca je odgovornost prema poslu koji radi. Ako je dobar pisac, biće u svakom pogledu bezobrazan. On je u vlasti jednog sna. Taj san ga toliko kinji da ga se mora ratosiljati. Dotle nema mira. Svaki obzir pada u vodu: čast, ponos, pristojnost, bezbednost; sve otpada da bi se napisala knjiga."

(po Danilu Kišu)
„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: Svaki put se iznova iskušava."


Citati preuzeti iz knjige Miroljuba Todorovića
”Torba od vrbovog pruća"
(kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)

уторак, јануар 17, 2012

СТВАРНОСТ И ЊЕНИ СИМВОЛИ - Николај Bелимировић



Дух је стварност, тело је символ духа
Ви треба да сте свесни, 
да је вама откривена истина, и да је ви знате. 
Али — трудите се непрестано, да је баш знате.

1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега материјална стварност. Сричући дете гледа свом пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се шта га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова — то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли за идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.

2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да „чита по смислу“. То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова. Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.

3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.

4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих" (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.

5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: „Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном". (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.

6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).

7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.

8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.

9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч „прича“ или грчка реч „паравола“, означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција итд. и још више.

10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).

11. Материјалистичким мислиоцима, људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар — наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.

12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.

13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али — трудите се непрестано, да је баш знате.

Извор

живот је сен и сан
свети Јован Дамаскин


Michael Ticcino

6. Семе је символ речи Божје. Њива је свијет, каже Господ. Добро сјеме синови су царства, а кукољ синови зла (Мат. 13, 37-38).

7. Пшеница означава науку Божју, науку Христову, добро семе насупрот кукољу, који означава семе ђаволско. А кад људи поспаше, дође његов (домаћинов) непријатељ и посија кукољ по пшеници (Мат. 13, 25). Хришћани, који одрже у себи божанско Христово и однегују га до жетве, биће спасени; небрижљиви пак, који однегују у себи уродицу место пшенице, пропашће. То је посведочио и свети Јован Претеча говорећи, како ће Бог отребити гумно своје и скупиће пшеницу своју у житницу, а уродицу ће сажећи огњем вјечним. И тако пшеница још означава праве хришћане, који су одржали у себи семе Божје, а уродица означава невернике грешнике. Трулење пшеничног семена под земљом навео је Господ као слику Своје смрти и васкрсења, а у исто време као слику умирања старог и рађање новог човека у сваком од нас (Јов. 12, 24; I Кор. 15, 36).

8. Грожђе и трње, смокве и чичак, символи су добрих и злих људи. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Не него са лозе и са смокве бере се добар род, а с трња и чичка зао род. Тако свако добро дрво родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа. Не може дрво добро родова злијех рађати, нити дрво зло родова добријех рађати. Свако дакле дрво које не рађа рода добра сијеку и у огањ бацају. И тако дакле по родовима њиховијем познаћете их (Мат. 7, 16-20). О коме овде говори Господ? О дрвећу или о људима? Очигледно о људима. Дрвеће се узима само као символ људи, било добрих или злих.

9. Чокот је символ Христа, а лоза символ следбеника Христових. Ја сам чокот, а ви лозе, рекао је Господ ученицима. Чокот је делом видљив, а делом скривен. Тако је и Син Божји делом знан, а делом незнан. Лоза без чокота нити може расти ни рода доносити. Зато је Он још рекао: без мене не можете чинити ништа. Добри људи црпе животни сок из Христа, хране се Њиме и доносе добар род, као добра лоза на чокоту. А зли људи одсецају себе од Христа, те остају суви и безродни као одсечене лозе. Зато ће се они први одржати као плодне лозе, а ови други ће се у огањ бацити као суве лозе (Јов. 15, 1-6).

10. Дрво горушично символ је царства небеског у смислу његовог растења од малог к великом. Најмање од свих семена, али кад узрасте веће је од свега поврћа, и буде дрво, да птице небеске долазе и сједају на његовим гранама (Мат. 13, 32). Тако и царство небеско у души човековој узрасте веће од свега другог што у души расте, и гранама својим улази у небеса, и ангели Божји спуштају се на његове гране.


Michael Ticcino

5. Врата символишу Христа, по Његовој сопственој речи: Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се. Изван њега нема другог улаза у царство небеско. И та врата су уска, опет по Његовој речи: уђите на уска врата. Зашто уска? Да би провлачећи се кроз њих с трудом скинули са себе свлак старог природног човека, с којим се не улази у Рај.

6. И пут означава Христа.. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о Себи.

7. Дом саграђен на камену означава цркву Христову, саграђену на вери у Сина Божјега. Означава исто тако и васпитање омладине на основи јеванђелској. Дом саграђен на песку пак означава свако духовно и морално зидање, постројено на нечем супротном Христу.

19. Мач је символ речи Божје, као и семе. Само што семе означава објављене речи Божје, а мач силу речи Божјих. Из уста његовијех (Јагњетових) излажаше мач оштар с обје стране, казује видовити Јован (Откр. 1, 16). Павле наређује: узмите и мач духовни, који је ријеч Божја (Еф. 6, 17).

20. Штит означава веру. А сврх свега узмите штит вјере (Еф. 6, 16). И заиста вера штити човека у овом животу јаче од свега осталога.

21. Стреле су символ искушења, што нападају на човека. Нарочито означавају невидљиве ударе на наше душе од невидљивих духова таме. Духови таме убацују у наше душе зле помисли и зле жеље онако брзо и изненадно као што ловчева стрела погађа јелена, који мирно пије воду на извору не слутећи зло. Апостол заповеда вернима, да страже са сваким трпљењем и молитвом како би могли погасити све распаљене стријеле нечастивога, (Еф. 6, 16-18).


Michael Ticcino


Извор:  ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - СИМВОЛИ И СИГНАЛИ



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...