среда, фебруар 23, 2011

LILIT - demonsko lice žene



 "I reče Gospod Bog: 
nije dobro da je čovek sam,
da mu načinim druga po njemu." 
  Postanje 2, 18

"I stvori Bog čoveka po obličju svojemu,
po obličju Božijem stvori ga; 
muško i žensko stvori ih. "
Postanje 1, 27

"I Gospod Bog stvori ženu od rebra,
koje uze Adamu,
i dovede je k Adamu"
Postanje 2, 22


Lilith (1892) by John Collier in Southport Atkinson Art Gallery


Čitajući ove citate iz samog početka Biblije, većina čitalaca će svoje asocijacije po inerciji projektovati na Adama i Evu. Međutim, ukoliko čitalac nastavi da pažljivije prati nastavak kazivanja iz 1. glave starozavetne knjige Postanje (Genesis), doći će u situaciju da prepozna dve verzije o čoveku samom i stvaranju druga po njemu, koje koje sučeljene jedna drugoj mogu u prvi mah da deluju zbunjujuće. 

Prema prvoj verziji, Prvi čovek i Prva žena stvoreni su istovremeno ("I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijem stvoriga; muško i žensko stvori ih" 1. glava Postanja, 27), pa  prema tome, imamo u samom aktu stvaranja čoveka istovremeno pojavu dva raznolika bića, stvorena nezavisno jedno od drugog " ni iz čega" (Creatio ex nihilo) ili "praha zemaljskog", koji je zapravo sam po sebi ništa, sve dok ga Božija promisao ne dotakne. "A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa", 2. glava Postanja, 7. Dakle "ni iz čega" treba shvatiti samo uslovno, jer se logički podrazumeva da stvaranju čoveka nije prethodilo nikakvo čovekoliko biće, iz koga bi on nastao, postojaše samo biljke i životinje, i neživa priroda. On je nastao iz prvobitne neosmišljene pramaterije (prah zemaljski), iz koje je tek Božijom promišlju nastalo sve živo i neživo na zemlji, dobivši svoj oblik i smisao postojanja, pogotovu čovek, koga je Bog stvorio po " svojem obličju". 

Prvobitni ljudski par, da parafraziramo Sveto Jevanđelje po Jovanu, behu oni " Koji se ne rodiše od krvi, no od volje telesne, ni od volje muževljeve, nego od Boga". Čovek  je, prema tome, delo Božije, duboko osmišljeno i logično,, koje imanentno u sebi nosi Božiju poruku u svoju ulogu na Zemlji. međutim, Kjniga Postanje dalje više ništa ne govori o tom paru, niti ih imenuje. Nihova dalje sudbina ostaje zagonetna i ostavlja prostor za nagađanja.

Prema drugom kazivanju, stvaranje žene je prethodilo stvaranje muškarca, koji je u trenutku nastajanja, očigledno bio androgino biće, dakle, dvopolni biće, slično svome Tvorcu, mada to Biblija eksplicitno nigde ne kaže, ali se takav zaključak nameće kao logičan u slobodnijm promišljanu ili naslućuje. U početku je postojalo dvopolno Jedinstvo. Tek kasnije je prvobitno dvopolno biće  razdvojio Bog na dva različita pola, sudbinski im predodredivši da se traže celog života, kako bi se jednom ponovo spojili i opet postali celoviti Jedno. " Za to će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće jedno telo" 2. glava Postanje,, 24. Biblija ta dva bića poznaje kao Adama i Evu.

Pravovereni Jevreji i hrišćani prihvatili su tu drugu verziju kao zvaničan stav vere. Činjenica je da hrišćanske crkve, podučavajući vernike o stvaranju prve žene (Eve), posebno itiču drugo kazivanje, gde se najpre stvara Adam ( u jevrejskom imenica Adam se često koristi kao generički naziv za sva ljudska bića, bez obzira na rasu i pol) iz ptaha zenlje, a tek potom, u toku njegovog sna, Eva iz Adamovog rebra, dakle iz materije drugog porekla. Podatak o stvaranju čoveka od strane Boga, prema liku svome, i njegovoj pojavi u muškom i ženksom vidu, u poglavlju pre stvaranja Eve (Postanje 1, 27), mogao je inspirisati izvesne spekulacije u vezi sa pojavom Lilit, i navesti na sumnju da se u stihovima Potanja 2,21 i 22, opisuje drugi pokušaj Boga da stvori Adamu đženu, kojoj Adam daje ime "čovečica" jer je Bogom stvorena od Čoveka. Prva pak Adamova žena bila je ona iz stiha 27 prve glave Postanja, čije se ime u ovom tekstu ne pominje, stvorena Božijom promislšlju takođe iz "praha zemaljskoga", kao i muž joj Adam. Ova žena bi mogla biti Lilit. 

Autor teksta: Stevan R. Petrović i Nataša Petrović - Stefanović


Лилит је месопотамски женски демон ноћи. Она је првобитно била сумерски и вавилонски сукуб (демон који узима облик жене и са мушкарцима има полни однос док они спавају), који је касније стопљен са Ламасхту, демоном који убија мушку децу.

Женска фигура са сумерске керамичке плочице из 1950. п. н. е.

У Средњем Веку се појављује идеја о Лилит као првој Адамовој жени. У мидрашу Алфабет Бен Сира (око 10. века) она је Адамова прва жена у рају, која је створена од прашине да би њему била равна. У Књизи о Постању 1:27 пише: "И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их" (пре описа стварања Еве од Адамовог ребра у 2:22) Одавде неки изводе закључак да је Лилит створена у истом тренутку кад и Адам.

Лилит је касније својевољно напустила Рајски Врт (Еденски Врт) одбијајући да се подчини Адаму и била је замењена Евом.

Из Википедије, слободне енциклопедије


Mitološka Lilit

Prvi put se pojavljuje u sumerskom mitu i od tada ne prestaje da fascinira. U keltskom, ona budi svoje tamne strasti i žudnje i buntovnički se okreće protiv svog kreatora. Pominje se i u hindu mitu, kao i u hebrejskom, po kome je najpoznatija kao prva adamova žena. Imena joj se samo menjaju: Laylah, Lili,Ka-Li, Lila, Lamaštu, Lammea, Lilitu - što je vavilonsko-asirska reč i doslovce znači demon noći. adam se, po Zoharu (Kabala), pominje najpre kao androgin – i muško i žensko. ali, kada je ,video kako se nagoni u životinjama bude i manifestuju u tome da svako ima svog para, postao je svestan koliko je usamljen. Dok je bio u dobokom snu, Bog ga je prepolovio, odvojivši žensko od adama. to žensko, bila je Lilit, prva adamova žena kao nagonski, zemaljski vid ženske energije i živo otelotvorenje adamovih potajnih žudnji potpuno jednaka njemu. takođe, Ben Sira, u drevnom zapisu Alfabet, piše da je bog i adama i Lilit, njegovu prvu ženu, stvorio zasebno, ali je za nju upotrebio nečiste taloge umesto praha. Zbog toga nisu imali mira, a ona je odbijala poslušnost da u polnom opštenju legne pod svog muškarca smatrajući i to potčinjenošću. Zbog divlje prirode bila je proterana iz raja u pećine na obalama Crvenog mora gde je dalje opštila sa zlodusima i odakle je odlazila u svoje noćne demonske pohode na ljude.



 

Kao demonu, svuda joj se izričito pripisuju tri radnje: zavođenje i seksualno iscrpljivanje muškaraca (pogotovo oženjenih,) ubijanje dece, njeno prikazivanje ljudima kao sukube, Nemaha (demoni,  vampiri, veštice) Kako god, Lilit je već hiljadama godina asocijacija za demonsko, nadmoćno, seksualno-magijsko. Ljudi je se boje, inkvizicija je spaljuje jer previše zna i ume, zbog bluda i otvorene seksualnosti je giljotiniraju u srednjem veku, jer veruju da je u telo žene ušao duh Lilit. naši preci smišljaju bajalice i pesmice kako bi je oterali sa praga. Žene naročito vode računa o njoj, da im ne bi zavodila muškarce noću i ubijala decu. Postoji više autora koji tvrde da je engleska reč za uspavanku lullaby zapravo pogrešno spelovano lillu-by što znači Lilit, odlazi! - u smislu pesama koje su majke pevušile deci pred spavanje i na taj način terale Lilit od njih. Dakle, mnogo pre nego što je Sepharial (astrolog) umetnuo Lilit u natalne horoskope, ona je intuitivno postojala, imala ime, bila očigledna u svakodnevnom životu u vidu razvrata, bludnih radnji, žudnje za osvetom i volje da se žena seksualno i svakako postavi jednako uz muškarca.

Astrološka Lilit 

Za razliku od planeta koje realno postoje, Lilit je fiktivna tačka na nebu. Putanja po kojoj Mesec kruži oko Zemlje elipsoidna je i kao i svaka elipsa ima dva centra. Jedan je Zemlja, a drugi je prazna mračna tačka i pripada Lilit. Možda je važno spomenuti da postoji i asteroid Lilit koji je dobio ime po francuskom kompozitoru Liliju Boulangeru, i asteroid ne treba mešati sa primarnom Lilit koja baš kao i ova fiktivna na nebu, živi u kolektivnom nesvesnom čovečanstva od samog početka. Kao i svemu, i Lilit treba vreme da bi se potpuno društveno otelotvorila i bila prihvaćena. U početku, običan narod je prepoznaje kao ludilo i opsednutost zlim duhom jer je narod tada na mnogo nižem nivou svesti i pod strogim zakonom koji je za divljanje, neposlušnost i svaku buntovnu aktivnost kažnjavao smrću (vešanjem, giljotiniranjem, spaljivanjem). Žena koja pušta svoje strasne demone na slobodu bila je grešna, a ako je uz to posedovala kakvo umeće i znanje – proglašavali su je vešticom. Bez mogućnosti izbora, ljudi su snagu Lilit dugo potiskivali sputavajući svoje slobode, proganjajući je na taj način duboko u pećine Crvenog mora našeg nesvesnog. 




Jedino je potisnuta Lilit opasna jer priziva situacije koje će je osloboditi tamničenja. Priziva prevare, izdaje, odbacivanja, poniženja, zavist, razvrat i bludničenja - čega je baš u ovom istorijskom periodu bilo na pretek. apsurdno je da, dok Lilit običan narod potiskuje, što zbog stida, što zbog straha, na dvorovima njen razvratni duh caruje. Čuvena kineska carica Wu Zetian zbog vlasti ubija rođene sinove i ćerku u pelenama, Maria Theresia pod svoju kontrolu stavlja proganjanje i spaljivanje veštica i konačno ga ukida, grofica Elizabeth Bathory se u to vreme kupa u krvi nevinih devojaka. Renesansna umetnost kroz ključaonicu pušta Lilit dalje među ljude, da bi zapravo u 20. veku njeno prisustvo postajalo sve intenzivnije, a od hipi pokreta, feminizma, seksualnih sloboda gotovo sveprisutno. Kolektivno nesvesno polako je razotkriva, pa se već 1919. godine prvi put pojavljujena filmskom platnu. Louise Brooks i sijaset holivudskih diva još u onim godinama pre II svetskog rata otvaraju odaje večitog mraka suočavajući se sa demonom koji je zapravo samo duboko potisnuti deo ličnosti. Njeno otelotvorenje seksualnih sloboda i fatalne žene zavodnice nalazimo u likovima kao što su Isadora Duncan, Anaïs Nin, Mata Hari



Freud u svojoj podeli navodi Id, kao „prvobitnu instancu ličnosti koja zbog svoje nagonske prirode ne poznaje zakone vremena, logike i morala.” Zbog toga je id anarhičan, jezgro nagonskih sila koje jedino žele da su potpuno zadovoljene, daleko od svesti, nerazuman, haotičan i glavni je uzrok neurotičnih neurotičnih poremećaja baš kao Lilit! I kako smo postali, možda baš zahvaljujući Freudu, svesni da je taj zloduh u nama a ne ,mimo nas, krenuli smo da ga tražimo. Žene najviše. Žene, vekovima sputavane, željne osvete zbog mučenja i trpljenja koje su proživele. Ako ste gledali najnoviji film Larsa von Triera „antihrist” - verujte da je to od početka do kraja film o Lilit.  Ali nje ima i u svakom ostvarenju gde se divimo ženskoj snazi da se izbori za pobedu i prevlast u svetu muškaraca, gde strastima zavodi i ostavlja bez daha. one su samostalne, svoje, hrabre, neuništive, ultimativne femme fatale, psihički jake, nadasve pametne, verne sebi, namećući sliku femine kakva danas služi kao uzor ženama kakve da budu, pa čak i više - sliku žene kakva je danas poželjna i muškaracima. Otuda i nije čudno što je baš Lilit najčešće korišćen username na internetu. Danas, uprkos bremenu prošlosti koji je nametao smernost, strah i stid, žena je slobodna da bude žena sa ravnopravnim potrebama kao i muškarci.
  



U astrologiji, Lilit je prijatelj ali samo onima koje joj ponude slobodu. U suprotnom, ona iz nesvesnog šalje svoje poslušnike demone da napadaju svest sumnjom, gorčinom, opsesijama, histerijom. Poredi se sa osećanjem odbačenosti, izdaje i potčinjenosti. ove tri najveće prepreke na putu do zdrave i ravnopravne zajednice muškarca i žene su u stvari strah od toga da se ne bude ponižen, odbačen i iskorišćen koji je duboko u ženskoj psihologiji. U takvim stanjima žena biva proganjana nekontrolisanim besom, očajnom potrebom da se sveti, krizama u kojima se smenjuju sebičnost i bespomoćnost. Lilit u horoskopu je uvek lik zavodnice, slobodne i seksualno potentne žene sa kojom muškarac vara svoju partnerku, ili lik žene kakvoj ona želi da sliči, ali će Lilit pokazati i ono mesto gde možemo biti najgrublje odbačeni, ranjeni, gde se nadaleko čuje krik bolne duše poput rike ranjene zveri. I baš kao da danas žena najpre mora da iskusi to razaranje, gubljenje poverenja, izdaju, ne bi li tek onda oljuštila sa sebe nasleđe indoktrinisanog ponašanja i usiljene dobrote kojoj često nije bilo mesto tamo gde ju je pokazivala samo da bi i dalje bila dobra, ljubazna, plemenita, fina. Pa tek kada ovaj proces doživi, tek kada dozvoli sebi da želi, da greši, da bude slobodna bez grča i straha, da ne ispunjava samo tuđe zahteve već se usprotivi kao Lilit samom tvorcu, a naročito kada uspe da se bez stida pokaže pred suprotnim polom – ona doživljava preobražaj. Tek tada postaje istinski očarana svojim telom, svesna svoje seksualnosti, volje, i to je istinski početak njenog samopoštovanja. Zbog toga žene svoj strastveni, zavodnički i moćan deo sebe otkrivaju uglavnom tek oko 40. godine, ali sigurno je da se sa novim generacijama ta granica pomerai i dalje ka mlađima. Upravo zbog te transformacije i puta koji je neophodno preći  u momentu gubitka i odbačenosti, Dr Stevan Petrović misli da: „Lilit-žena, Lilit-majka, Lilit-zavodnica je u tolikoj meri prisutna u svakodnevnom životu i psihopatologiji, da je već u tolikoj meri postala realnost, pa zaslužuje da u stručnoj literaturi dobije posebnu dijagnostičku jedinicu, kakvu su recimo dobili, Edipov kompleks, kompleks Don Žuana, Kainov kompleks.”

Autor teksta: Sanja Perić - objavljeno u časopisu SENSA   



    

LILIT ŽENA - samostalna  i harizmatična, majstor opsene i iluzije.


To nije uranjanje u egoisticno zadovoljenje sopstvenih hirova I ambicija, vec mnogo iskrenija potreba da se pobede sumnje I strahovi, da se kroz mudrost I pronicljivost dotakne iskra života koju svakodnevni život protkan patnjom, strahovima, bolom često skriva. Lilit se tradicionalno predstavlja kao negativna, demonksa sila. Medjutim, ovakva gledista moraju biti odbačena, najpre jer su proistekla iz judeo hrišćanske predstave koja u prvi plan stavlja ‘mušku superiornost’ I ego ideologiju. I jasno je već da tradicionalno predstavljanje Lilit kao zle, mračne I samo pohotne anime kojoj je jedini cilj osveta za nanetu nepravdu, za progon I odbacivanje, uveliko zamenjuje jedna druga Lilit, mudra, pametna, samosvesna – koja možda I čini greh time što zeli da bude ravnopravna ne samo sa muskarcem – vec I sa Bogom. Pa koliko bi Mesec pedstavljao lik majke Isusove, Marije, toliko je Lilit – starozavetni lik Kraljice od Sabe koja zagonetkama kuša Solomona, tražeći ravnopravnost sa najmudrijim od svih. Svaka žena u sebi nosi oba principa. Kada je Lilit odeljena od Eve u ženskoj psihi, žena je seksualno nezainteresovana. Često se udaje za muskarca koji pomaze da se taj rascep dalje produbi, tako što zapravo ima neki odnos samo sa njenom stranom Eve.  



Na ljudskom nivou nalazimo osećanje nenadoknadivog gubitka, progona I izdaje duboko u ženskoj psihologiji. Te najveća prepreka svakoj ženi da razvije odnos sa svojom Lilit je osećanje unišenja I nepostojanje samopoštovanja. Žena doživljava beg Lilit u plamenom gnevu kada odbije da se preda moćnoj muškoj snazi, vec umesto toga bira pustoš divljine. Na žalost, Lilit je u toliko maloj meri integrisana kod današnjih žena, da mnoge prvo moraju da dožive neopisivu podjarmljenost I potčinjenost da bi odlučile da odu I pobegnu, pune gneva I gorčine, podsećajuci na ranjene zveri. Tada se ona preobražava I tek tada u sebi prepoznaje žensko sopstvo. Biva očarana sopstvenom zavodljivošću, svojim telom I njegovim skrivenim moćima. Lilit, kao zavodnički lik žene obično svesno doživljavaju tek negde oko 40-te godine. Posto je već stigla donekle I ima osećanje da je uspela, pošto je podigla decu ili radi, žena moze da se duboko preda I potpuno zaljubi na način koji je nedostižan mladjoj ženi koja nema tog iskustva. U njoj se radja preovladjujuće osećanje čudesnog povratka izgubljenog dela njene ličnosti. U samom seksualnom činu ona postaje svesno zavodljiva, predajući se fizičkim senzacijama dubokog, snažnog orgazma, a ako žena jos I nije emotivno vezana za svog ljubavnika, tada jos jasnije doživljava zaprepašćujuće prepoznavanje svoje životinjske prirode Lilit I nagonsku mudrost svoga tela. Žene sa izraženom Lilit u sebi imaju potrebu za ravnopravnošću sa muškim svetom, ne dozvoljavajuci nikakvo potčinjavanje I sputavanje.



Ipak, rat izmedju Eve I Lilit besni na jos jednom planu. Eva može da zadovolji svoje potrebe u jednoj vezi, I sa jednim muskarcem, Lilit ne može! Ona mora da se odvoji I pobegne. Ona odbija da bude zavisna I potčinjena, ona je vid ženskog ega u procesu individuacije koji može da se razvija samo u divljini, bez ljubavi I brige, večno pateći od ljubomore prema Evi koja ostaje u muškarčevom zagrljaju. A Eva se sa svoje strane oseća prikovanom za porodicu, muža, decu, I u njoj se takodje odražava ljubomora prema Lilit. Eva se ipa ne odvaja od Adama, I psihološki daje sliku svih žena koje rade sve što se od njih očekuje zbog sopstvenog snažnog patrijarhalnog rasudjivanja, jer ‘žena nema druge časti, do časti u bračnoj vezi sa svojim mužem’. Slično ponašanje se vidi I kod žena koje imaju infantilnu potrebu za ljubavlju I odobravanjem od strane muža ili oca. Lilit medjutim, guši sve ove potrebe.Ona upoznaje svoje tajne, svoje strahove, hrabro krči put kroz prašumu bola tragajući za sopstvenim izvorom života, koji kada biva dotaknut postaje snaga kreatora. Pa koliko je Mesec carstvo snova, maste I romantike, toliko je Lilit kreativna sila stvaranja, radjanja (mitološka Lilit je imala mnoštvo dece sa demonima, koja su joj bila poubijana jer nije prihvatila pokajanje za svoj greh I priliku da se vrati u Raj, čime bi zapravo priklanjajući se Bogu odbacila sebe… I tu I jeste suština njenog uticaja, jer koliko god da je odbačena od drugih, sama sebe nikada nije odbacila, što Mesec zapravo jeste. Mesec sam sebi nije potreban, već sebe odbacuje zbog drugih, da bi drugima činio.)




TAMNA STRANA ŽENE                                                                                             PSIHOLOGIJA

Knjige o ženama su uglavnom muške, kako kaže Virdžinija Vulf, pisane pri crvenom svetlu emocija, a ne na belom svetlu istine. Esej o Lilit napisali su otac i kći, Stevan Petrović i Nataša Petrović Stefanović, muškarac i žena, i zato njihova priča nije ispunjena jednopolnim projekcijama. Autori navode podatke iz bogate mitološke riznice u kojoj su zaronili i postavljaju pitanja. Dajući neke originalne odgovore koji, međutim, nisu definisani, oni ostavljaju istraživačima i čitaocima da se njima ubuduće bave.

Inspirisana ovom lepom knjigom, pridružiću se pitanjima autora koja mi se čine značajnim:

Da li je Lilit samo produkt muške nesigurnosti i mašte ili psihološka datost i realnost?

Hipoteze iz prvog stava bile bi sledeće: Ideja o Lilit i o mnogim mračnim ženskim božanstvima u svetskoj mitologiji začela se najpre u glavi muškaraca a ne žene. Ili je mit o dijaboličnoj Lilit stvorio muškarac na početku vremena, a on je pojačan u doba ginofobije u srednjem veku kada su žene spaljivane na lomačama kao veštice. žena je muškarcu tajna i zato je on u stalnom strahu od njene moći i kastracije Kibela-Atis tipa. nasuprot muškarcu žena ne stvara Adamu para, jer njoj je muškarac jasan, ona sama ga rađa, on je deo njene utrobe.

Crna Lilit je metafora tamnog aspekta žene kome se pripisuju različita imena, kao što su Mahadevi, Velika boginja, ili Velika Majka. U teističkim sektama hinduizma to je Kali, “crna”, stravičnog izgleda, koja voli krv, dominira Šivom, i navodi ga na besomučne, destruktivhne radnje. Lilit je Hekata, titanka, opisana od pesnika kao gospodarica neba, zemlje i mora. Ona drži ključeve podzemlja, a kao zaštitnica celokupne magije, posebno čarolija koje su u vezi sa ljubavnim činima i prizivanjem mrtvih, povezana je i sa mesecom, a preko njega i sa životom žena.

Druga je pretpostavka da je Lilit kraljica i majka demona, spada u neotuđive delove psihe. Ona je prema tome primodrijalna slika svostvena celij vrsti, odnosno arhetip koji je uvek ambivalentan. Ipak, kao pretežno muška tvorevina, Lilit je vrlo kompleksan lik, zato što se kod muškaraca arhetip majke nikada ne pojavljuje u čistom obliku, i uvek je pomešan sa animom, imagom seksualne dopune muškarca.

Drugo pitanje je: da li je Lilit autonomna tvorevina, monada, neponovljiva pojedinačna pojava, eksponent čistog zla nekontaminiranog dilemama, kako tvrde autori na jednom mestu? Da li je dijabolička ženskost zasita jednodimenzionalna i izolovana?

Moje kolege pokazuju da to nije tako, i sa tim se moramo složiti. Lilit predstavlja jedan aspekt dvojne prirode žene, Žen je “ljubavna, ali i strašna majka”. Ona je negujuća i hranljiva dobrota, ali i orgijastička emocijonalnost stihijske dubine. Zato Lilit nije monada. Sve Evine kćeri nužno poseduju dva vida ženskosti. Jedan je Eva, majka svih što žive, uzor-žena, svetica, a drugi Lilit, hetera, prostitutka, kazna, bič božiji. Tako je crna Kali, istočna Lilit, uzor ženama, često kao personifikacija njihovog besa. I u literaturi nalazimo ta dva aspekta  - to bi mogle biti Eva i Edvina u Hamsunovom “Padu”, Tereza i Sabina u Kunderinoj “Nepodnošljivoj lakoći postojanja”, Natalija i Askinja u “Tihom Donu”....

U psihi žene traje neprekidni rat između Eve i Lilit – samosvojna , snažna, neosvojiva, slobodna, strasna, Lilit se bori protiv male, zavisne, slabe, patrijahalne Eve, “vile domaćeg ognjišta”. Eva ima jaku infatilnu potrebu za ljubavlju i odobravanjem od strane muža ili oca. Lilit mora da se odvoji i pobegne, odbija da bude zavisna i potčinjena, i neće da bude sputana i okovana., ona želi da se kreće, da bira i određuje. Plamena i lunarna Lilit je tamna strana ženskog ega u procesu individuacije, koji meže da se razvija samo u divljini, nepovezan sa svetom, bez ljubavi, dece, večno pateći od ljubomore prema Evi koja ostaje u muškarčevom zagrljaju.

Život predstavlja igru svetlosti i senke. Lilit, kao deo ženske igre, je transpersonalna senka – čas Boginja, čas zloduh, nekad zavodnica,   nekad ubica, jednom đavolova nevesta, onda božija milosnica, koja plamti na vratima raja.

Senzualnost koja pripada Lilit, odvaja se od nastavljanja vrste i majčinstva, koje je svojstveno aspektu Eve. Zato se muškarci žene Evom, a čeznu za Lilit, koju biraju za ljubavnicu (kao Tomaž u “nepodnošljivoj lakoći postojanja, koji je obožavao Sabinu, a oženio se Terezom koja mu je, kao Mojsije, došla u pletenoj korpi), Jer Eros ne vodi samo naviše, već i naniže u onaj neobjašnjivi, tamni  svet Hekate i Kali, koji predstavlja užas za svakog muškarca intelektualca.

Poslednje pitanje: Šta treba danas raditi sa Lilit, koja nam se, zahvaljujući feministkinjama i mnogim uvaženim autorima, uključujući i naše, vratila iz senki prošlosti? Kakav je njen značaj u individuaciji i samoostvarenju?

Lilit sobom nosi svojstvo Boginje majke i stvoriteljke, naspram Boga oca i stvoritelja. O ovom smislu ona je Adama, deo ženskog sopstva sa kojim savremena žena mora ponovo da stupi u vezu, da bi izbegla dalje duhovno otpadništvo, Kao svaki arhetip, Lilit se ne prenosi samo tradicijom, jezikom i migracijom, već se može pojaviti spontano, u bilo koje vreme, na bilo kom mestu, i bez bilo kakvog spoljnjeg uticaja.

Sve žene su i Eve i Lilit. Događa se, međutim, da jedan od dva aspekta dominira ceo život. Neophodno je da se na putu individuacije koji se ozbiljnije ostvaruje posle trideset pete godine, i drugi, potisnuti i zanemareni aspekt osvesti u svakoj ženi.

Taj prvobitni, nagonski, slobodni duh, koji postoji u duši žene, treba da se spoji sa prvim aspektom žene, sa Evom, da bi žena dostigla celinu, sama sa sobom, i sa svojim muškarcem. Svaka žena mora da bude kraljica od Sabe, svesna svoje senke, što se dešava kada vidi svoju Lilit prirodu u ogledalu. Totalna identifilacija sa Lilit, koja se događa u ekstremnom feminizmu, predstavlja razumljivu pobunu protiv muške tiranije vremena i prostora, ali će ostati jalova, ako se ne osvesti i Eva. Tek kada se sjedine Eva i Lilit, žena može da dostigne viši stepen razvoja, da spozna sopstvene duboke izvore ženske mudrosti. Tek tada će njen brak suprotnosti, hieros gamos, doneti mir, alhemijski cvet, zlato u sebi i u JA-TI odnosu sa drugim polom.

Autor teksta: Dušica Lečić Toševski






понедељак, фебруар 21, 2011

Marina Abramović - PERFORMANS

PERFORMANS, UMETNOST, ili nešto treće ?



Egzistencija i umetnost Marine Abramovć  
...biće to umetnost koja 
uznemiruje i postavlja pitanja.“ 
M. A.



Autor teksta: Slobodan Škerović

Telo i dublje u nasilje


U eseju „Nago telo kao savremeni masmedijum“ Ljubiša Jocić je meditirao o znaku, o silogizmu, o tome kako slika usana na koje se nanosi ruž deluje jer se nalazi na tragu potrebe da se subjekt identifikuje s osnovnom potrebom – da se bude potreban – sebi ili drugome. Dalje se objašnjava veza između manipulacije, odnosno manipulatorâ – pokazuje se da je manipulator (onaj koji reklamira proizvod) takođe izmanipulisan – jer potrošač manipuliše njime tako što ovaj mora da mu ugađa. Znači, kada je u pitanju reklamiranje, manipulacija je obostrana, odnosno, sama manipulacija je ono što se pre svega troši, a konkretan proizvod, u ovom slučaju ruž, može biti i nešto drugo. Interesantno je da, kada je posredi konkretan proizvod, on uopšte ne mora da se troši, važno je samo da se on poseduje. Posedovanje jeste potrošnja, ili još bolje – trošenje.

Čitav ovaj proces manipulacije je kodiran – kôd u ovom slučaju jeste komunikacija. Kod je znak prepoznavanja, identiteta – potrošač prepoznaje sebe u proizvodu, zato mu je proizvod potreban, on teži da ga prisvoji, kako bi imao (potrošio) sebe. Reklamni kôd insistira na tome da je subjekt raskomadan, slično Ozirisu iz staroegipatskog mita razasut je svuda okolo, i potreba je da se ti delovi ponovo sakupe u jednu celinu – u ličnost koja troši samu sebe. U ovome je suština potrošačke civilizacije, ona funkcioniše kao perpetuum mobile, kao samoinduktivna manipulacija.

Ali, hteo bih da se malo više pozabavim tim osnovnim potrebama i načinu na koji se one uklapaju u silogizme, odnosno psiho-automate koji reaguju na određene generičke protokole. Dakle, koji su to mehanizmi koji pokreću jednog savremenog potrošača, odnosno koji ga istovremeno i čine, pošto je perpetuum mobile stalno u pokretu, uroboros stalno proždire sebe.

Nije dovoljno reći da se radi, recimo, o prirodnoj nuždi da se bude potreban, to previše miriše na tautologiju. I dete ima potrebu da se drži za majku, da ne bude samo, čitav ljudski sistem trpi od te potrebe i ukoliko potreba nije zadovoljena, sistem se raspada, iako za to možda, objektivno gledano, i nema nekog naročitog razloga. Zašto bi se neko osećao napuštenim, zanemarenim, otuđenim, samo zato što ne poseduje neku konkretnu stvar ili osobu, na primer – ruž ili majku?

Sam potrošački mehanizam nije teško uočiti i opisati. On je vrlo očigledan, način delovanja na potrošača razlaže se na više lako uočljivih, paralelnih komponenti. Apeluje se ne samo na golu potrebu za određenim proizvodom, već i na čulnost potrošača, i sâmo pakovanje privlači, označavaju se status, (alternativno) starosno doba, različite čulne ili psihološke asocijacije – sve su to podsistemi ljudskog bića koji zahtevaju stalni upliv energije kako bi mogli da funkcionišu. Subjekt se stalno reanimira.

Ideja perpetuum mobile izgleda kao da je skoro realizovana, ali samo zato što se nije pošlo korak dalje, ka samoj egzistenciji ljudskog bića, koja je zapravo jedini izvor energije iz koga se ova mašinerija napaja. Ona potreba da se ima sebe može se psihološki objasniti, odnosno pre će biti da se može opisati, ali psihologija može da posluži i za dublju analizu. Ako neko dolazi do sebe tako što poseduje određene predmete ili status, očigledno je da se tu radi o samoobmanjivanju – takav subjekt koji se sastoji od delova ne može zaista biti subjekt, već samo agregat – ono što se obično naziva ego. U psihologiji se uočava i id kao sastavni i motivacioni (pošto mu je istovremeno i suprotstavljen) deo ega, a upravo iz razumevanja ovog mehanizma postaje jasno da se čitav subjekt projektuje u predstavu, koja zauzima mesto subjekta. Id, dakle, zauzima mesto subjekta kao aktivni princip koji projektuje samog sebe u agregat i teži da se reprodukuje uz stalno narastanje zapremine – otuda ta nezajažljivost, ta neutoljiva potreba. Zbir ovakvih mehanizama u dobroj meri sačinjava i projektuje „subjekt“ savremenog potrošačkog društva.

No pravo pitanje do kojeg dolazi analitičko mišljenje jeste otkud je ta samoobmana zauzela mesto subjekta? Lak odgovor bio bi da je to posledica vaspitanja, treninga, povratne sprege na nivou društva, ali tu se opet zaglavljujemo u perpetuum mobile. Pokušaćemo zato da damo teži odgovor, i to pre svega na terenu filozofije, pošto iz egzistencijalnog iskustva proizlazi da je uzrok obmane afekcija, dakle neznanje – a afekcije se najčešće javljaju kao emocije, odnosno osećanja. Možda je potreba da se bude potreban prosto izraz jedne slabosti, jedne psihološke himere?





Umetnost tela


Ponovo se vraćam Ljubiši Jociću koji elaborira o signalističkoj umetnosti tela. On kaže: „Sami signalisti, uzimajući svoje telo za svoja istraživanja, rukovodili su se isključivo istinskim duhom istraživanja. To ispitivanje [...] došlo je [...] kao otpor izvesnim savremenim pojavama istovremeno kada je bilo i traženje novog jezika. Reč je o nasilju, o stavljanju tuđeg tela u procep bolesnog sadističkog istraživanja, u procep nasilja nad nemoćnim i onima koji su se mogli učiniti nemoćnim, svakako, opet preko sile.

Nasilje treba shvatiti u najširem obliku, od urbanog stanovanja po betonskim pregradama, do ishrane tih stanovnika hranom zatrovanom hemikalijama.“


 

Da čovek vrši nasilje sam nad sobom nije nikakva novost, svako je svestan te činjenice makar u najmanjoj meri, makar u simbolu. Marina Abramović je izvršila takvo nasilje, veoma efektno koristeći kompresor koji je kroz cev izduvavao vazduh orkanskom snagom na njeno telo, ali i eksperiment u kome je svoje telo, uz repertoar sprava za mučenje, stavila na raspolaganje publici. Iako se njen performans pre svega shvata kao umetnički čin, mislim da je ovde u pitanju i egzistencijalistički čin, istovremeno eksperimentalan i autentičan. Stavljanje na raspolaganje publici jeste izazivanje i autentične ali isto tako i posredne komunikacije – onakve kakvu ljudsko društvo jedino i poznaje, rastvorenosti u mediju (sredstvu), što je zapravo negacija komunikacije (učestvovanja), pa samim tim i ličnosti – manipulacija jeste nasilje. Ovde je umetnica izložila sebe potencijalnom dejstvu psiho-mehanizama koji pokreću neke individue, a ti mehanizmi, pre svega, podrazumevaju baš manipulaciju.
Šta se konkretno dogodilo na njenom performansu biće ukratko opisano kasnije. Međutim, najvažnije što se dogodilo jeste da je Marina Abramović dovodeći sebe u pasivni položaj, dovela i druge do one tačke na kojoj je neophodno da se jasno i glasno izjasne – umeju li oni da komuniciraju ili ne. U društvu ovakav izazov ne postoji, to jest, društvo insistira samo na posrednoj komunikaciji, i ako se u društvu javi delatnost koja insistira na ličnoj, neposrednoj komunikaciji, onda je to samo umetnički čin, umetnost – upravo ovaj konkretan slučaj označavanja ličnosti na način nagog tela – simbola beskrajne ranjivosti i nedostatka u umetnice upravo onog činioca, za kojim u ovom ogledu tragamo, a ispostaviće se – osećanja samosažaljenja. Ovakav stav umetnice, kao slobodne od inhibicija, slobodne uopšte, društvo nužno shvata kao provokaciju.





To da je telo ranjivo proizlazi samo iz situacije u kojoj etos ne upravlja ljudskim delovanjem. A u takvo stanje dospeva svaka individua i takva situacija važi, dakle, za svaku osobu. Pitanje etike ne rešava se na društvenom nivou, već na ličnom. Dovoljno je da samo jedan čovek u publici ne poseduje etos pa da se dogodi nasilje. Marina Abramović ne kaže uzalud: „Umetnost bez etike je kozmetika“. Da je njena umetnost kozmetika, ne bi ni bilo provokacije, niko se ne bi osetio ugroženim.

Osećanje samosažaljenja najčešće se izražava (prikriva) kao neko drugo osećanje, recimo kao osećanje ugroženosti. Uzrok ovome osećanju može biti i sama pomisao na neki nedostatak, i upravo je to karakteristično za id, njemu uvek nešto nedostaje. Id nije u vezi s umom, id ništa ne razume, id ništa ne zna. Id jedino sagledava uzročno-posledični niz i sebe u njemu, njegova delatnost je strogo uslovljena – id je upravo antonim za slobodu, za neuslovljenost. Pošto sebe postavlja u kontekst od koga potpuno zavisi, id se nužno samosažaljeva. To je i definicija ovog osećanja: bespomoćnost – otuda ta glad za moći, volja za moć. Ne volja za slobodu, već volja za laž.


 

Volja za moć projektuje se kao izvesnost u kojoj je svako dejstvo sile postavljeno u jedan centar moći, i to u vremenu i prostoru (ne u ličnosti) – a koliko je to nemoguće ostvariti nema potrebe da se dokazuje, pa ipak čini se kao da je čitav svet zgrčen u naporu da baš to nemoguće i ostvari. I ona priča o usnama i ružu samo govori o obećanju moći – žena koja lepo izgleda ostvariće uticaj koje garantuje kontrolu okruženja. Sve se svodi na to dominantno osećanje samosažaljenja koje putem transfiguracije, slično stoglavoj hidri, goni ka nemogućem podvigu – da se unutrašnja, lična slabost zameni za konkretnu moć prema drugome. Da se budućnost učini izvesnom, zapravo da se ukine. Da se ostvari jedno sada u kome je sve pod kontrolom, lišeno volje da bude kreativno.


 

Ono što Marini Abramović polazi za rukom, jeste upravo živi dokaz da se istinska moć događa mimo tog osećanja – jer njeno stavljanje na raspolaganje onome što je izvan nje potire osećanje samosažaljenja, i to delatno, ne samo u ideji. Bez obzira na to hoće li ona trpeti ili ne, njen stav je takav, ona se suočava podjednako i sa trpnjom i sa indiferencijom, njoj nije potrebno da je nekome potrebna. Ona ima sve, svoju slobodu i moć neophodnu da se ta sloboda ostvari. Ona čak nije ni to telo, i telo je, kao zbir ili agregat čulnosti, lišeno ida, deaktivirano, nema onog povratnog dejstva telesnih potreba ka ličnosti.



Kako se može uz pomoć psihologije doći do ovakve situacije, gde je psiha potpuno umirena, baš kao i telo? Psihologija pretpostavlja i priznaje postojanje metafizičkog – to je ono nesvesno u psihologiji, i tom nesvesnom, takođe, pripada subjekt. Zapravo psihologija nužno dolazi do ovog neobičnog dualiteta, ona prepoznaje dva subjekta, dva delatna principa. Jedan je čulni, osvešćen kao takav, materijalizovan kao izvor potreba, kao pokretač-demijurg u svetu razmene materije, pa i one psihološke materije, a drugi je ono nesvesno, prepoznatljivo isključivo kao delatno, i pošto nije pristupačno čulima i razumu, takođe i kao stvaralačko.

Stvaralački princip u psihologiji se ne razlikuje od stvaralačkog principa u religiji ili filozofiji. I mada je psihologija u ogromnoj meri zloupotrebljavana, ona ipak čuva tu sposobnost da prihvata metafizičko kao činjenicu.


  

U umetnosti performansa često se udara upravo na ovu tačku iz koje proizlazi dualitet ljudskog bića, bića koje je istovremeno deo pojavnog sveta ali i ukorenjeno u neshvatljivoj sili koja ga tvori. U performansima Marine Abramović nedostaje onaj česti, spekulativni momenat, a upravo taj momenat dovodi u sumnju i sam umetnički čin, pošto ga tek traži, a još češće i ne nalazi. Marina Abramović već u samu najavu performansa ulazi s pozicije ovog metafizičkog subjekta koji u sebi podrazumeva znanje, po čemu se suštinski i razlikuje od ida, utonulog u afekciju. Njeno ukoračivanje u performans nije zasnovano na spekulaciji, na proračunu – svaki ishod njenog eksperimenta je već sadržan u njenom stavu, ona ne bi postala žrtva čak i kada bi je neki ostrašćeni učesnik eksperimenta iz publike ubio.

Ovde naglašavam reč učesnik, jer je, zapravo, svako spoljašnje učešće u performansu Marine Abramović isključeno već njenom autentičnom neuslovljenošću. Posredna interakcija s publikom nije njen performans, to može važiti samo za one individue koje se uključuju u njega kao u sopstvenu projekciju, u kojoj je i umetnica samo deo te projekcije. Marina Abramović ne projektuje – a to je upravo karakteristika ličnosti koja je i razlikuje od ida. Ona nema libido, ostrašćenost. Njena je strast jedino sloboda.

Sam performans jeste eksperiment utoliko što se reakcija publike ne može predvideti, publika, kao metafora društva, je ta kojoj se otvara jedna, možda do tada, neosvešćena mogućnost – da pokaže ili ne pokaže da poseduje iskustvo ličnosti. A sama umetnica izaziva tu situaciju upravo pokazivanjem svoje ličnosti. I toj ličnosti nije potrebna izvesnost.



Odnos ličnosti i osećanja samosažaljenja


Neobično je raspravljati o odnosu ličnosti i osećanja samosažaljenja, pošto takav odnos po definiciji ne može da postoji. Ali činimo ustupak jeziku kako bismo pokazali kako sam jezik nema u sebi prevaziđen dualitet. Jezik ne bi ni postojao da nema dualiteta, jezik je igra-skrivalica u kojoj se traži ono što je ili već pronađeno, ili se prosto veruje da nema ničega što se može sakriti – oku ili razumu.

Opasno je poverovati da je ličnost, kao aktivni princip, tvorac jezika, jezik je samo odraz raznovrsnosti čulnog sveta, on je samo organizam, uređeni skup koordinata koji postoji na način treptanja. Ličnost ima u sebi prevladanu svaku čulnost, svako mnoštvo, svaki uređeni skup. Ali upravo zbog toga jedino ličnost može i da sagleda tu oblast bivanja u telu, jer svaki drugi subjekt se mora shvatiti kao rastvoren, zaronjen u tu oblast, nesposoban da sagleda celinu.

Postavlja se pitanje u vezi s već pomenutim subjektom koji se samosažaljeva, može li takav subjekt da razreši svoju ambivalentnu suštinu – naime on teži da ispuni sebe, pri tome zapravo pokušava da konzumira čitav svet, da ga prevede u sebe, a istovremeno teži da ne shvati suštinu, čime bi logično i ostvario svoje nastojanje. Dakle, da li je ovde u pitanju subjekt koji sam sebe obmanjuje, i ako je tako, zbog čega se to dešava?



Možda će nam Marina Abramović pomoći da dođemo do odgovora.

Čini mi se zanimljivim da ovde umetnem i jednu tezu, koja tvrdi da ne samo da se privlače suprotnosti, nego i kvalitet privlači kvalitet. Ovaj prvi polaritet može se shvatiti i kao fizički, biološki, psihološki. Ali kako shvatiti ovaj drugi – kako ono što je isto privlači samo sebe, i do koje mere – je li to privlačenje bezmerno, je li ta sila bezmerna? Marina upravo to i radi u svom performansu, njeno nago telo možda i privlači nekoga muškarca, slučajnog posmatrača, ali sila koja se ispoljava kao njena ličnost mnogo jače privlači istu takvu ličnost, koja se od nje razlikuje samo prividno, po imaginarnim prostorno-vremenskim, istorijskim ili statističkim koordinatama. Zar se u ovom slučaju ne uspostavlja neposredna veza koja upravo svojom neposrednošću ukida potrebu, težnju ka nečem izvan, pošto je to nešto već dosegnuto. I to nešto zaista ne pripada koordinatnom sistemu. Iskustvo moje i tvoje ličnosti je isto, razlike između ličnosti nema. Marina to savršeno dobro zna.

Sila gravitacije je patnja koja nastaje odvajanjem od suštine – ali šta se odvaja? Odvaja li se Marina od svoje suštine kada joj posmatrač – učesnik performansa žiletom nanese povredu na vratu? Ili je upravo taj nasilnik otpadnik? Kakvi su njegovi razlozi, opravdanje za taj čin? Drugi su joj sekli odeću, gađali je trnjem, a jedan posmatrač je stavio metak u pištolj-eksponat i pokušao da je natera da izvrši samoubistvo.



U intervjuu datom Oku, Marina Abramović kaže: „Ovdje je uključena ideja o iskustvu performansa, kada publika mora ići na to da samu sebe mijenja, da se ne nalazi u stanju potčinjenosti pred umjetničkim djelom kao u strukturi performansa do sada. Zato se i služim materijalima kao što su kobalt ili kvarc, koji kondenziraju energiju. Ja ih zovem objektima prijenosa jer vjerujem da je umjetnost našeg stoljeća nematerijalna. Nije potrebno da postoji objekt kao prepreka između publike i umjetnika.“ Ovde je reč o performansu u Centru Žorž Pompidu u Parizu, i tu je umetnica između sebe i publike postavila objekte „prijenosa“, za razliku od onih iz već opisanog performansa, gde su objekti bili sprave za mučenje. Moguće je da su ovi objekti prijenosa veća prepreka nego žileti ili klešta, jer, kondenzovana energija – šta je to? Kako će publika izaći na kraj s tim?

U intervjuu datom Politici, Marina Abramović izjavljuje: „Stvaramo previše, a sve manje je novog. Samo umetnici koji mogu da promene svet ili da utiču da se promeni bar način mišljenja, oni će ostati. ... Moja vizija umetnosti 21. veka je da će umetnik biti bez ikakvog objekta, samo direktna transmisija energije između prirode i onoga koji radi. ... Verujem da će to biti ravnomerna razmena energije između publike i umetnika, biće to umetnost koja uznemiruje i postavlja pitanja.“

Umetnost igra po jednoj veoma tankoj liniji, s jedne strane je provalija metafizičkog, tu vlada nedostatak reči, ta strana se ne može opisati, s druge strane je mnoštvo simbola, ali oni ne mogu preći na drugu stranu – ova dva sveta se prepliću u umetnosti i umetnik mora da svojom igrom stvori vezu između njih, sjedini ih.

 

U listu Danas od 20. jula 2005. Marina Abramović kaže sledeće: "U običnom životu svi se plašimo bola i umiranja. Najbolji način da se oslobodimo toga jeste da se suočimo sa tim strahom. Radeći stvari samo zbog uživanja, stalno ponavljamo iste obrasce, i stalno pravimo iste greške. Ako, pak, odaberemo da radimo stvari koje ne volimo, kojih se plašimo, onda ulazimo u 'novu sferu realnosti', u kojoj se suočavamo sa neizvesnošću koja nam jedina pruža mogućnost transformacije.“ U Danasu dalje piše (autor napisa „Biografija kao spektakl“ je Jovana Stokić): „Francuska štampa nije mogla da odoli ovakvoj energiji – Liberasion ne može da obuzda divljenje prema energiji, duhu iprivlačnosti umetnice, koja tako snažno može da zaokupi pažnju publike, da ova sat i po ne skida oči sa nje. Ovakva predanost i vera, po kojoj umetnost može da promeni banalnost života prevazilazi puku narcisoidnost. Marini se ne može zameriti da je samodopadljiva, iako govori o sebi, jer ona u svojoj biografiji ne veliča sebe – naprotiv, elegantna auto-ironija dolazi do izražaja.“



Autoironija – baš jedna od sposobnosti koju id ne poseduje. Neko ko se samosažaljeva ne može se smejati samom sebi. A ako neko iz publike oseti sažaljenje prema Marini čije telo trpi bol, nije li to zbog toga što sažaljeva samog sebe? Signal koji odašilje umetnica upravo upućuje da se pređe međa koju uspostavlja to osećanje. Potrošač bola treba da iskorači iz njega i pridruži se umetnici. Možda ne doslovno na sceni, dovoljno je da shvati. Ali bol nije nešto od čega treba bežati, njega treba jednostavno prevazići.


Umetnost ili nešto drugo?
Već posle ovog kratkog uvida moguće je izvesti određene zaključke. Pre svega u vezi sa samom umetnošću, a posebno i o doprinosu Marine Abramović u smislu prožimanja umetničkog dela i publike, koje je omogućeno, između ostalog, i primenom novih, savremenih tehnologija. Ali i njenim izuzetnim naporom da učini utisak na ljudsku svakodnevicu i praktično se projavi kao u mandorli, slično mesiji koji sobom donosi opipljivu onostranost. Umetnost bez ikakvog objekta, čista transmisija energije – hoće li to i dalje biti umetnost? Ne dovodim u pitanje umetnika – ali to je samo naziv. Nije li ovde zaista reč o transfiguraciji umetnika u svetitelja, u nekoga ko neposredno obasjava svoje bližnje istom onom energijom za koju znamo da zrači iz umetničkih dela? Jer svetitelj upravo to radi, svojim dodirom, možda samo simboličkim dodirom, uspostavlja komunikaciju.

(Objavljeno u časopisu SAVREMENIK br. 146-147-148, 2007; almanahu DEMON SIGNALIZMA, Beograd, 2007 i u knjizi HIMERA ILI BORG, Beograd, 2008)

Izvor teksta:



        MARINA ABRAMOVIĆ
(Beograd, 1946) Diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Završila postdiplomske studije u klasi Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1971. do 1973. deluje i izlaže u grupi umetnika ( i E. Milivojević, N. Paripović, Z. Popović, R. TodosijevićG. Urkom). Od 1973. godine bavi se performansom. Svojim radom istražuje granice fizičkog i mentalnog. 1975. upoznaje Ulaya i započinje njihova saradnja, koja se završava 1988. godine projektom The Great Wall Walk. 1997. nagrađena Zlatnim lavom na venecijanskom Biennalu za video instalaciju i performans Balkan Baroque. Bavi se videom, performansom, akcijama i body-artom. Živi u New Yorku gdje je 2005. godine održala prekretničku seriju reenactment performnasa 7 Easy Pieces / 7 lakih komada u Muzeju Guggenheim 2005. i retrospektivu The Artist Is Present / Umjetnica je prisutna u MoMA-i 2010. godine.










субота, фебруар 19, 2011

Ivo Andrić - JELENA, ŽENA KOJE NEMA


 KNJIŽEVNOST


Ženski akt



U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak- tak- tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema. Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Čudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

***

Bilo mi je još hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkrice. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najveceg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez  snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih!

***

Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz krece i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.

Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga bekrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo.

Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična, nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, lice na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a slućene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošcu nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke.

Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojaćanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljajusamo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

***

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je vidao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko letnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte. U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno od drugoga.
 
U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se medu predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

***

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan. Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostaje tu trenutak dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.
 
Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.
 
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran. i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić. Sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!


Portret žene

 

петак, фебруар 18, 2011

Ivo Andrić - STAZE, LICA, PREDELI


KNJIŽEVNOST

Ivo Andrić



STAZE


Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana sta­za kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemer­no, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim kora­kom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, po­bili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani ša­raju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je na­pustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.

U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u ži­votu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik moli­tveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku sta­zu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u ži­votu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, ne­viđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu više­gradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.




VINO

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o ra­dostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi raču­na, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim sa­mo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim reci­ma, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o se­bi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­red koje smo išli u školu; ni ono belo koje je osta­jalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske pri­če o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stra­dalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudo­vima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgo­varaju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muže­vima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opa­sna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unu­trašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tut-njem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — ko­liko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgle­dalo da treba za moj kratak vek bez računa.




LICA

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je vi­đeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve pri­rode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetijeni i najprivlačniji delić koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i za­klanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hi­ljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odne­se moju svest. I dok gradove i predele gledam krozsvoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obra­čun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čo-vekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čem čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se jav­ljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se jav­ljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.


****

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemeniti­jem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu. Još jedno lice.


****

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.




LIKOVI

Sedeći na poslednjoj stepenici, koja će ubrzo iz­gubiti pravo da nosi to ime, naslonjen na prazan sarkofag, koji je izneverio i zaboravio svoju poru­ku, mislim o sudbini ljudskih rukotvorina i likova.

Rođen sa dušom ikonoborca u sebi, osećajući oduvek likove kao nešto što je protivno smislu i du­hu našeg života, dakle grešno i nedopušteno, ja ih u isto vreme volim duboko i neizlečivo. Ta ljubav za vajan ili slikan lik živi u meni uporedo sa urođenom sklonošću ikonoborca. I kao večito nemirne tera­zije, u meni preteže čas prva, čas druga od ove dve sklonosti. Prema tome i svet mi se ukazuje pod dva razna i protivna vida.

U ovom času i na ovom mestu preovlađuje u me­ni poklonik likova, možda upravo zato što očima gledam i pod prstima osećam njihovu Iomnost i pro­laznost. Oni zaokupljaju i odvode sa sobom svu mo­ju pažnju. I sve što na tom putu sretam, utvrđuje me u mojoj misli o preimućstvu likovnog izraza, i sve govori u slavu i odbranu neme boje i ćutljivog lika.

Strah me da u šarama na kamenu ne otkrijem reč, kao zmiju, da reljef ne progovori drukčije nego likovima. Jer, boja nas napušta, kontura izneverava, da, ali reč — laže.

U jednom munjevitom skraćenju vidim istoriju ljudske težnje za izrazom. Vidim, nevino mirno car­stvo prvih likova, kad je za svaki lik bila potrebna naročita volja i nov napor, kad je svaki od ostvarenih likova kazivao samo ono što jeste i što želi da bude, neokaljan i nevezan bezbrojnim i varljivim asocijacijama koje su docnije, istina, obogatile ljud­sko osećanje i mišljenje, ali su ih zato odveli na mučna i bezizlazna bespuća. I vidim odmah i po­četno lukavstvo čovekovo — lukavstvo čija će on sam biti prva i glavna žrtva — njegovu težnju da likove zarobi, potčini i uprosti, kao što je polako zarobljavao druge snage i pojave u prirodi, i da jednim ograničenim i utvrđenim brojem likova, ko­jima je lako vladati i prosto rukovati, izražava sve ostale pojave i sve svoje misli, želje i potrebe u vezi sa njima. Kratko: da likovi ne pokazuju, kao do tada, samo ono što su i što oni sami znače, nego da kazuju.

Tu je raskrsnica od koje počinje naše lutanje i muka duha. I ja mislim da u ovim naglim i dubo­kim reakcijama, koje se s vremena na vreme jav­ljaju u nama prema pisanoj reci, živi, u osnovi, duboka ljudska težnja za izgubljenim rajem slobod­nog gledanja i čistih bezimenih likova, koje su smi­sao i celishodnost odavno zarobili i potčinili ih na­šoj misli i našoj volji i odveli, zajedno sa njima, na ove puteve koji su duži i teži nego što su naša snaga i naše strpljenje.

Ovo je takav trenutak. Gledajući sa ovih obasja­nih stepenica, čini mi se da postoji samo ona reč koja je »postala telo«, jer su jedino za nju svedočili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.

Na terazijama na kojima se u meni večito bore ikonoborac i ikonobranitelj, pretegla je potpuno strana poklonika likova. Sa njom se povijam i ja. I pred ovom crkvom u kojoj se više ne izgovaraju reci službe i pojanja, jer je iznemogla i klonula pred neprolaznošću onoga čemu je imala da služi, ja se nevidljivo, u sebi, klanjam likovima.




RAZGOVOR SA GOJOM

—  Da, gospodine — rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao.
To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. — Prema meni je sedeo Don Francisko Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog dvora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

—  Da, gospodine ...

/ mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvari­ma ljudske sudbine.
Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikar­sko delo. —

—  Da, gospodine, proste i uboge sredine su po­zornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti, u stvari su samo dogo-revanje i docvetavanje onoga što je niklo ili pla-nulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica buduć­nosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gleda­jući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dana da vidi oboje, teško mu je, gledajući jed­no, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jedno­stavnosti, na strani slobodnog, dubokog života os­kudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovita, siva, snažna a suva kao pu­stinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim živo­tom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke? Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ru­ke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomič­no na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost ono­ga što je starac govorio svojim mutnim glasom iz grudi, što se samo na mahove peo u grlo, kao pla­men koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudi­ma, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći nepre­stano da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

—  Vidite, umetnik to je »sumnjivo lice«, maski­ran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mno­go viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Lju­di ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i za­to ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pra­vu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakri­ven neki treći? I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

—  Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.Vidite, to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo po­ziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispu­niti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika za­dovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodo­ljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka neposto­janja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje »zauvek«, kr­tom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i moz­gova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pra­vom, izgleda bezuman i sujetan, ima nečeg od ve­likog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mra­vinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga po­sla, mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik »izvan zako­na«, odmetnik u višem smislu reci, osuđen da nat-čovečanskim  i  bezizglednim  naporima   dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidlji­vi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.
Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, za­ustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u »prirodi« već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim nji­hovim tajanstvenim značenjem, očima budućih na­raštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu lini­ju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko po­reklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više sa­vršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i nje­govo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i la­ko verne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Mož­da se hiljade i hiljade nas »igramo Antihrista«, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje pono­vo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator poinstinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-tova po kojima ljudsko oko može da se seta sa uži­vanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem do­diru, propada odmah u ambis ništavila.......




PREDELI

Voz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle pod­ne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak ve-tar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vago­na kako suva komuška od kukuruzovine plovi vaz-duhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvi­ja se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.

Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se va­ramo gledajući ih:

Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Vi­soki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme pa­dine, slikovite klisure uz koje raste priljubljen sa­mac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zape-njenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divlje­nja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran i zabačen ni po čemu glasit kraj bez ime­na, koji istorija nije dotakla ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom bitisanju i mehanič­kom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i ži­votinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.

Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega to­ga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom rav­nicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskraj­ne brazde; one se, već prema brzini vožnje, ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznoboj­nih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drve­ća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke rav­nice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke ažurne, zlat­ne ili sive oranice za nama nepoznate useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane carstva, preko vekovnih turskih pohoda i ratovanja, do par­tizanskih »baza« i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bi-jene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugo­vori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Rav­nica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

Tako, eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.

Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam proz prozor va­gona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list ku­kuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini si­vog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.




MOSTOVI

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, kori­sni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro re­zanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i nepri-metnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od sva­kog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drve­ni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije iz-glodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a se­ljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postav­ljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zato-kama među stenama, vide često ti bivši mostovi, leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu sluča­jem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podseća-ju još uvek na cilj kome su služile.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju rnesto na kome je čovck naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okru­žen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsava­ju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameniti prš-Ijenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali sta­lan, uvučen u se kao dobra i ću ti j iva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, za­rasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, po­kriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugač­ke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mo­stovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuveni i odr­žavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao kre­ne ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, pro­tivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ika­da čuo, odjednom mi se ukaza kamenit most, pre-sečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim napo­rom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost le-pote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu moguć­nost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje —misli, napori, pogledi, osmesi, reci, uzdasi — sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.



MOST - Višegrad




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...