REČI U KAMENU – Momčilo Nastasijević

 REČI U KAMENU

I

I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.

I jeste,  
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?

II

Živome živo krvavi dug,
brat brata jede,
druga drug.

Jede, a pojedene
nemanska već utroba ih vari
zle u goru krv.

III

To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.

I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.

Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.

IV

Stameno
između života po zid

Kameno
za hleb se svaki
spontano na dlanu
po žulj.

I brava,
i mimo bravu
ključ ključa u vratima vrata.

Izdaji to,
muklije se uvuče.

V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.


VI

I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.

I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,

tmolini ložnica je,
puti njinoj.

Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.

VII

Puti za svilu.

Blud bludu
svilom u netrag to,

truleži trulež
na nesatrulimu vlat.

I zastajući,
gle, istina bude,
i začnu plod.

Jer i u podrumu memli
bleda se gljiva,
čedo nasmeši.

Pa Isaije likuj,
čemerom kad neželjeni rod
roditelja prostreli.

VIII

Dvojih
pre sunca ukrštaj.

Sablasno
noći u noć je taj bat.

Da prespava se,
da pretegli u Boga dan.

Žeđa jer noćniku
ispiti sebi lik.

Nasušnu daniku
u jaram vrat.

Doteturava
noćna noga stan.

Krotina stari žulj
teretu se potura.

Silazi niz prozore dan.

IX

Korak ih
povazda u lov.

Zamku to zapinje ruka,
noga u zamci.

Love,
a ulovljeni.

S večeri, tugo,
ko kome plen?

X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

XI

Nisko se svetiljke upale,
goni noć.

Nespokoj
zvezdani mir taj
njinom spokojstvu.

Na tavanicu
jer ne zasipe,
potajni o zidove
odbiju se šapati Boga.

Sobe to ispuni,
sobičke,
čkilji iz kutija
njin dan.

XII

Nisko i niže,
Boga dnom,
Naličje gde izvrne se u lik.

Starog modrokrvi
nauči starac
vina i devojku.

O, trikrat
suva bi listala grana,
trikrat bi

oko trulog panja
namotalo leta,
koliko vinu i njoj.

I samo i samo
smežurava ruka o dojku.

Ne guknu, sejo,
novorođenče na njoj.

XIII

A bludu pod prozorom,
tik tu,
vrata se malo začepljalo.

Vonji na miris,
mirisu na vonj.

I zamirišu li, biljko,
truleži dah to je iz tebe,
na stabljiku na list.

XIV

I to pa to,
i sve to.

Na kužne međe
prečista bude,
kad stala.

Nečista kap
čedno se otkinula
i pala.

S mesecem
to tiho tek
izmili setna budala.

I to pa to,
i sve to.

Momčilo Nastasijević

 

Propevao je jezikom vekova naših koji nisu došli do reči. Umio se na vilinskim istočnicima narodnog pesništva, ogledao se u nebeskim i podzemnim vodama književnosti naše starostavne i usmenog, umtvornog govora narodnog. I drevnosti, živoj sahranjenoj, i poniženoj savremenosti obraćao se, da bi mu se objavile čini iskonskog i večitog jezika mladosti. Te čudotvorne snage što još leže u bezdanu našeg samozaborava preselio je iz davnina u buduća vremena. U tekućim vremenima im, izgleda, nije bilo mesto. Preporođenim slovom letopisaca i zemljodeljaca obdelavao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali: nage su to reči za nagu dušu. Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. Njoj se ne može prići samo očima. Muti se pogled od njenog strogog, zelenog zlata. Usne se same pomiču i, kao opčarane, izgovaraju stih po stih. I jedino se tako, živim glasom u kome se još jednom otelotvorio mađijski poj, ulazi u njegovu pesmu. Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju srpskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.
- Vasko Popa