BROD ZA LUTKE - Egzistencijalna praznina savremene žene

  

TUROBNA "BAJKA" O SAVREMENOJ

EGZISTENCIJALNOJ KRHKOSTI



POZORIŠTE

Dijagnoza stanja i duha vremena koju daje Brodić za lutke bolno je, jezovito, strasno, a ipak poetizovano viđenje egzistencijalne praznine savremenog urbanog marginalca koji, krajnje očajan, propušta autobuse što prolaze i više ne veruje u mogućnost da se svet može uputiti na pravi smer.

Drama donosi sedam inkarnacija junakinje, sedam metamorfoza njenog pasivnog ženskog principa. Sve vreme je ista Žena, samo uloge i egzistencijalne statuse menja s neverovatnom lakoćom. Promena uloga odvija sa sugestivno privlačno i izdaleka podseća na tip ekspresionističke 'drame nagoveštavanja, kakve su pisali Reinhard Sorge i Walter Hasenklever u drugoj deceniji prošlog veka. Ali samo izdaleka. (...) Autorka nam predočava polifonični dramski prostor, sačinjen od sedam zapleta u sedam različitih ambijenata. Pred nama se oblikuje njena iznuđena intimna priča u kojoj simboličnu moć imaju beznađe, okrutnost i apsurdnost zbivanja.    Tea ŠTOKA, iz programa predstave

 Drama Brodić za lutke za proizvodno načelo bira suočavanje paradigmatične šeme bajke s banalnošću savremenog, urbanog sveta. Ali, desilo se nešto novo, kreativno: oba niza se prepliću, dopunjuju, ogledaju se jedan u drugom, jedno drugom su čas stvarnost čas iluzija – oba u neprekidnom begu pred vlastitim identitetom: stvari nisu samo ono što jesu, one su i nešto drugo, dvosmisleno, višesmisleno, bez temelja i s korenima do pakla, s lakoćom se poigravaju u poznatoj, razređenoj atmosferi i guše se u melanholičnoj, samrtnoj fatalnosti. (...) U banalnoj situaciji iznova se otvara zemlja, iz utrobe se diže vriska demona i zadah krvi. U želji za životom Devojčica je otvorila vrata zabranjene sobe i iznenada su iskočile zveri, ruši se siguran svet – u kojem mama s lakoćom otera pretećeg čiku a oštećene igračke otac uvek može da pošalje dalje na brodu za lutke. Uskrsnuće fantastične šeme u trenutku nadilazi isključivo pojedinačnu, individualnu priču, na površinu izranja kompleks kolektivnog arhetipskog straha, u kojem se prikazuju izbledele slike rata, zapaljenih kuća, prognanih i mučenih ljudi, unakaženih tela; proganja paradigmatičan čovekov usud ugroženosti i prolaznosti, dok se svaki čas može desiti da Bogić / dune vetrić/ pa odnese taj gnezdić / boli boli trpi, boli boli trpi.

 

A devojčica je postala Alisa, ne osvrće se, stoji na pragu Čudesne zemlje i sanja snove. Čeka je Češajerska mačka ili Kraljica koja naređuje: Odsecite joj glavu? Ne, banalnost je spremna: snovi i prva ljubav ostvaruju se u polukriminalnom društvu nadrogiranih skvotera i u grupnom seksu. Jasno je da i bajkovita Snežana u kući patuljaka nije samo kuvala i čistila; u mnogim starim kulturama raširen je običaj ritualnog razdevičenja, koji je praktikovan iz straha pred demonskom moći ženskog pola (...) Devojka je neko vreme živela kao “sestra” u kultnoj muškoj kući koja je ženama uvek strogo zabranjivana. Uloga “sestre” je  cenjena, devojka poštovana, i pre odlaska iz muške kuće morala se obavezati na ćutanje, u bajkama “umiranje”, kao što je umrla Snežana, dok u staklenom kovčegu nije dočekala pravog bračnog partnera.

Opet se provalilo tlo, zinuo je ponor nesvesnog, podigli se arhetipi rata, nasilja, haosa: sanduk s oružjem, razbijene šoljice, džezve nema, lončić je napuknut, Snežana ne može više kući i niko neće znati / kako se ko zove / ovde dole. Devojka malo-pomalo postaje svesna da nije “kod dobrih ljudi”, da je njena luda nada izneverena, neostvarena je njena želja da bude prihvaćena, traži dalje. A kraljević, koji bi  Snežanu pretvorio u Zlatokosu, ironija je samog sebe. Tu se proizvodno načelo zbivanja obrće: bajka o Tri medvedića, tipična za žensku inicijaciju i ritualni brak s čudovištem, ovaj put cilja u realitet samozadovoljnog malograđanskog društva srednjeg sloja, gde pre svega treba “paziti”, ne paliti cigarete, ne piti, ne prespavati, ne u šoljicama za belu kafu posluživati čaj, gde se moraju saditi ruže na grobu, ići u crkvu... I kako su deca iz ritualnog braka po pravilu odmah ostavljana ili ubijana, i Zlatokosa rađa čudovište, sina koji nije naš: svoj greh je rodila, njena krv je nečista, kriva je, ona i sav njen rod! Ubilačka erupcija ksenofobije, neprijateljsko potiranje svake drugosti, ekskluzivni pritisak kolektivnog bratstva-terora. I ne treba ići u bajku, u stvarnosti je toga više nego dovoljno.

 

Brod za život plovi napred, plovi kroz močvare, gde u svom brlogu čuči mali Žabac, okružen lepim i skupim stvarima, poharanim iz napuštenih kuća; među njima Žabac se oseća velikim, monumentalno, duhovi bivših vlasnika za njega su “stvar želuca”. Palčica prihvata njegovu pomoć, ostvaruje se kao uspešna umetnica, a poljubac koji bi ružnog žapca pretvorio u lepog kraljevića, (opet) je šipak. Očaj raste. Ništa više nije kao pre, iluzije su isparile, sve se polako kruni i izmiče, između susreta, aplauza i kamera udara samoća, defektnog sina Palčica ne prihvata, mama ne govori s njom, očev brodić za lutke gori, uspomena na njega je daleko i boli kao otvorena rana

 

Svet je njen a njen je i pakao, rađa se neprijateljstvo i želja da trpljenje “naplati”; očaj raste. Kroz kanibalski seks s Orlom od Princeze postaje Žena u mračnoj zemlji, koja bi rado unutra, kojoj je hladno, koja je mrtva, koja ne može ni da ode ni da ostane, koja vrišti od straha; sada je kraj svih iluzija, stigla je do svoje istine? U pozadini straha ocrtava se bajna uspomena na ritualno hranjenje orlova, koje su arhaične grupe potom ubijale i slale, kao glasnike, u zemlju mrtvih. Iz još većih dubina izranja predstava ptice kako nosi junaka/junakinju preko mora, koju on/ona mora hraniti vlastitim mesom. I upravo na dnu pokazuju se obrisi prastare slike smrti, koja širi svoje ždrelo od zemlje do neba, guta mrtvace i hrani se njima.

Na kraju, tu je šuma, u bajkama tako česta granica između sveta živih i sveta mrtvih. Drveće zavija, da se krv ledi, obožavaoci lutaju oko kućice Ivice i Marice, ona, Veštica, čami u samoći i nemoći, sama sa sinom, koji je nevidljivo priviđenje u njenoj glavi, sa željom-potrebom leže u čisto da zaspi i izjutra se ponovo rodi... Brod, koji je devojčicu odveo u život, plutao kroz predele, pećine, močvare, na zapad, stalno dalje na zapad, kljunom je kucnuo u dveri smrti.

Na tom poslednjem pragu, nakon namerno nepatetičnih, krajnje suzdržanih, a krajnje gorkih i  nemilosrdnih autoreflesija pojedinačne i kolektivne sudbine, može da se dogodi samo još očajnička molba-molitva: Tatice, napravi mi brod da odem, pošalji me kao pokvarenu igračku, lutku bez glave, princu lutaka da mi dâ novu glavu! Neću znati da sam postojala, neću znati da sam umrla, nisam živela u svetu kakav sam iskusila, nisam bila tamo. To se meni nije dogodilo. Hoću da se opet rodim, tatice moj!  - Alenka GOLJEVŠČEK, *Odlomak iz inspirativnog teksta slovenačke književnice, 

UMETNOST JE LEKOVITA I DALEKOVIDA

....Junakinja – umetnica; ne može bolje.... Impresivno je to kako je akcentovana želja za strašću, za emocijom... i eto nas opet kod žudnje za životom pa ma kakav on bio. Na kraju komada ona, moja junakinja, želi ponovo da se rodi. Ogromna snaga. Ona nije žrtva nego je (svesno) birala svoj put. Hrabro. Snažno. To tako vezuje i vuče publiku. Možda i zato što ljudi uglavnom nemaju hrabrosti u nekim ključnim trenucima u životu i onda ostanu ni tamo ni vamo. Strah je zavladao ne samo nama ovde i danas već čitavim svetom. A mi smo se posebno nagutali straha u poslednjih... mnogo godina, a taj strah se uvukao u krvotok ljudi, prenosi se na generacije i ne znam kako ćemo ga se osloboditi. Nije nikakva tajna da je strah jedna od najjačih ljudskih emocija i da upravlja ljudskim životom. Mi smo kao narod, pride, u specifičnoj situaciji naspram straha. Overdozirani smo njime. Ogromna tema. Vuče da sad razlažeš kako je najgore to što je on polusvestan, polukonkretan... A ta moja junakinja iz „Broda za lutke” nema straha bez obzira na težak život. Težak život? Kome je život uopšte lak? Mislim da je u stvari tu negde ključ te junakinje, te predstave – pa šta ako je težak, pa nego kakav je život nego težak. I otuda ta snaga i spremnost, ona izvire iz svesti od samog starta da je život takav kakav jeste. Junakinja hoće ponovo da se rodi i možda ništa ne bi ni menjala nego hoće opet isto. Fascinantno. Ljudi to prepoznaju i vezuju se. Vidim da žene posebno, vidno emotivno potresene izlaze sa te predstave.......Ako se osvrnemo na literaturu Kundera bi rekao „nepodnošljiva lakoća postojanja”, Tagore „u naporu je radost”...  Jasna Đuričić 

Milena o "Brodu za lutke"

 

Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i plaše se ljudi. 

Mislim da su bajke krvava obredna inicijacija dece u svet odraslih, pune su konkretnih znakova i simbola koji se odnose na eros i smrt, na nasilje, na razne psihološke modele, ali ne one iz primenjene psihologije već u arhetipskom smisl ... Ja sam jako želela da napišem svog Per Ginta, priču o težnji za celovitošću ličnosti koja ne može, zbog velikih zahteva i prohteva i osetljivosti, da se ostvari ako čovek odbije da deluje u okviru zadatog modela. Iskrena celovitost nije moguća, ali je stvaralac može postići beskompromisnim radom na sebi. U bajkama, naročito onim starijim, postoje likovi koji nisu ni dobri ni loši, oni su jednostavno izabrani. To su upravo bajke koje najviše volim...   - Milena MARKOVIĆ

MILENA MARKOVIĆ 

Umetnički angažman Milene Marković posvećen je distorziji stvarnosti, razaranju mitova i preoblikovanju životnih surovosti i neminovnosti u snažne i potresne jezičke slike iz kojih jednakom snagom izviru lament i bes.

Milena Markovićrođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala je na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti sa dramom „Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru“, juna 1998. Predstava je igrana na sceni Jugoslovenskog dramskog u Beogradu, gde i njen sledeći komad, „Bog nas pogledao - Šine“, za koji je dobila specijalnu nagradu Sterijinog pozorja. Dramu „Beli, beli svet“ napisala je za Belef, dok je jednočinku „Šuma blista“, koja se igra na sceni Ateljea 212, napisala za ciriško pozorište Šaušpile. Za dramu „Brod za lutke“ nagrađena je priznanjem za dramsko stvaralaštvo „Borislav MihajlovićMihiz“. Za komad „Nahod Simeon“, koja je premijerno izvedena u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, dobija Sterijinu nagradu za najbolji tekst.

U novembru 2007. dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“ za prvu knjigu „Tri Drame“. U Boru je sa glumcima naturščicima režirala „Operu za tri groša“ Bertolda Brehta, što je zabeleženo u dokumentarnom filmu, „Rudarska opera“, u režiji Olega Novkovića. Sa Novkovićem je sarađivala i na igranom filmu, „Sutra ujutro“, za čiji je scenario nagrađena na festivalima u Aleksandriji, Minsku i Vrnjačkoj Banji.

Po sopstvenim rečima, pre svega je pesnikinja. Do sada je objavila tri zbirke poezije, „Pas koji je pojeo sunce“, „Istina ima teranje“ i „Crna kašika“. Predaje kreativno pisanje na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum.

U kategoriji wiki-citati, najveće internet enciklopedije, zabeležen je njen autopoetički stav: „Sreća kao kategorija spada u domen kiča. Često se ogleda u samoobmani ljudi koji suze svoje želje. Jer, šta je za jednu osobu sreća, za drugu nije i zato je ona u malim, a ne u tako krupnim stvarima kao što je ljubav. Sreća je u detalju, a ne u celini. Zato je bol sveprisutan i večan jer je smrtan i ranjiv i divan i gadan.“



EROS, NAPOKON  -    Pogodak u želudac 

Bojan MUNJIN   

 

Predstava "S druge strane" govori o usamljenosti žene srednjih godina, a "Brod za lutke" crna je vizija ženske seksualnosti izmrcvarene u igrama vulgarnosti, moći i nasilja, no i jedna i druga izvedba prikazuju život kao bljutavo prizorište u kome se iluzije mladosti rasprskavaju na tupom betonu realnosti. Zato Milena Marković miješa morbidnu stvarnost i junakinje iz bajki: Snjeguljicu, Zlatokosu, Palčicu, Alisu i druge da bi pokazala kako inicijacija svih djevojčica ovog svijeta u klub odraslih realno prolazi kroz bajku, ali ni u najčednijoj fantaziji ne može proći bez slinavljenja i pohotnog znoja većine koja ih okružuje.
 

Scenom promiču ludi patuljci, okrutni medvjedi i zastrašujući klauni da bi se pokazalo da iluzije djetinjstva i rezignacija odraslih stanuju zajedno i da je život žena i svih nas zajedno priča o zlu i nevinosti u kojoj se bijele košulje (ženske) mladosti tokom vremena gužvaju masnim prstima i mrljaju krvlju, spermom i zadahom ljudske neobuzdanosti. 

Slovenačka predstava “Brodić za lutke” beogradske dramske autorke Milene Marković, u režiji Aleksandra Popovskog, proglašena je najboljom na 55. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, kako odlukom stručnog žirija, tako i Okruglog stola, čime je ponovljen uspeh koji je ta drama ostvarila prošle godine, u verziji Srpskog narodnog pozorišta i režiji Ane Tomović. Reditelj je u okviru pažljivo odabranog stilizatorskoga postupka  u smislu karikaturalnog predstavljanja uobičajenih likova i situacija iz bajki dinamično i veoma jednostavno  interpretirao čitavu priču, oslonivši se na minimalistička scenografska rešenja autorske grupe Numen, koja je u osnovi sačinjena od nekoliko belih drvenih stolova različitih veličina. Glumac se na sceni koja je izgubila iluzionističku funkciju nalazi u praznom prostoru, suočen sa jedino preostalim evidentnim: sopstvenim telom.

BAJKE KAO ODRAZ OBREDNE INICIJACIJE - Zadiranje u božanski haos

Ka­ko je to odav­no uoče­no , mi­to­loški ko­re­ni ba­jke su pre sve­ga u ob­re­di­ma ini­ci­ja­ci­je. Ob­re­di pre­la­za (ini­ci­ja­ci­je) de­fi­nišu no­vi ži­vot­ni sta­tus je­din­ke u za­jed­nici, kroz sis­tem iden­ti­fi­ka­ci­ja i pro­vera: sta­sa­van­je deča­ka u mom­ka-rat­ni­ka-pastira-zeml­jo­rad­nika, de­vo­jč­ce u de­vo­j­ku, mom­ka u mla­dožen­ju, de­vo­jke u ne­ve­stu, uključi­van­je u no­vi dom pod okril­je dru­gih božans­kih kuć­nih zaštit­ni­ka, itd. Li­ne­ra­nim ni­zom funk­ci­ja u ba­j­ka­ma, ko­je is­pun­ja­va­ju (ili ne is­pun­ja­va­ju) nje­ni li­ko­vi, le­gi­ti­miše se ju­n­ak ba­jke u no­voj ži­vot­noj ulo­zi. Ge­nea­loš­kom, di­jahro­nom ana­li­zom, u po­ređen­ju sa folk­lor­nom građom, is­po­stavl­ja se da to ni­su, prvenst­ve­no, in­di­vi­dual­ne pro­vere us­me­re­ne na po­je­din­ca, već je tu reč o iz­ba­l­an­si­ra­nom, re­la­cio­no us­lovl­je­nom, sis­te­mu meću­sob­ne iden­ti­fi­ka­ci­je, u ko­jem (na ne­jed­nak način, pre­ma sta­tus­no-društ­ve­noj po­zi­ci­ji) učest­vu­je ce­la (mi­kro)za­jed­nica, uključu­jući i nje­ne božans­ke pa­tro­ne.

 Vidl­ji­vo je ro­dovs­ko pra­po­re­klo ba­jke, gde je ob­red­ni obra­zac ini­ci­ja­ci­je (ukup­no)ko­lek­tiv­ni čin, ko­ji se od­vi­ja ka­ko po ver­ti­ka­li (ka ono­stra­nom), ta­ko i po ho­ri­zon­ta­li (na društ­ve­nom pla­nu). Ba­jke ta­kođe po­ka­zu­ju da ne po­sto­ji ja­san pa­rale­liz­am u sta­tus­noj iden­ti­fi­ka­ci­ji mla­dožen­je i ne­ves­te. Evo pri­me­ra: pro­vera mla­dožen­je je oba­vez­na, pro­vera ne­ves­te ni­je oba­vez­na; mla­dožen­ja je u ri­vals­kom od­no­su sa ono­stra­nim, ne­ve­sta u re­dov­nom: ala-zmaj je za mla­dožen­ju uvek is­kušen­je, a za ne­ve­stu sa­mo neiz­bežna po­laz­na tač­ka nje­nog no­vog sta­tu­sa; ako se i nađe u ri­vals­kim od­no­si­ma sa ono­stra­nim (na pri­mer, u ba­j­ka­ma ti­pa zmi­ja mla­dožen­ja), to je oba­vez­no na re­la­ci­ji svoj-tuđ (do­maći i tuđi zaštit­ni­ci plod­no­s­ti).  

Dakle, nje­ne i nje­go­ve kva­li­fi­ka­ci­je za brak ni­su jed­na­ke. Ne­ma sum­nje da se ta kva­li­fi­ka­ci­ja tiče plod­no­s­ti kao vred­no­s­ti, a iz struk­tu­re ba­jke zaključu­je­mo da se u sluča­ju ne­ves­te ta vred­no­st is­po­stavl­ja u nje­noj PO­DRA­ZU­ME­VA­JUĆOJ ve­zi sa ono­stra­nim, a u sluča­ju mla­dožen­je u RI­VALS­KOM od­no­su sa ono­stra­nim…. Ba­j­ka je for­ma ko­ja nam – i da­nas – po­ka­zu­je da je plod­no­st “me­di­jal­na ka­te­go­ri­ja” u ko­joj se ost­va­ru­je po­ve­za­no­st ono­stra­nog en­ti­te­ta i že­ne – na način do­vol­jno upo­re­div sa obrascem u ko­me su nas­ta­le be­ličke fi­gu­ri­ne. Be­lič­ka ja­ma tiče se sa­kral­nog kru­ga plod­no­s­ti u ko­me su po­ve­za­ne žena, zeml­ja, se­me i sper­ma; ba­j­ka prois­tiče iz obras­ca u ko­me se ta plod­no­st pre­vo­di iz do­mena ono­stra­nog na društ­ve­ni plan, u svet lju­di – iz ver­ti­ka­le (sa ono­stra­nim) u ho­ri­zon­tal­nu (međul­juds­ku) ko­mu­ni­ka­ci­ju.

I kad se sve to ko­načno rasp­le­te i ba­j­ka rea­li­zu­je, po­ja­vi se le­po­ta. U svim va­ri­jan­ta­ma priče o Pe­pel­ju­gi, ona je sve vre­me obe­ležena atri­bu­ti­ma ko­ji slušao­ci­ma obz­nan­ju­ju nje­nu di­rekt­nu ve­zu sa ono­stra­nim – bi­lo da su to vre­te­no i pređa, ili sa­mo u ime­nu (pe­peo sa ognjišta), hto­ni po­ten­ci­jal plod­no­s­ti jes­te njen glav­ni atri­but od počet­ka priče, ali će se ona pret­vo­ri­ti u le­po­ti­cu tek na kra­ju, uoči sa­mog venčan­ja. Lu­di Van­j­ka ko­ji ta­vo­ri iza pećke, po­staće lep i sta­sit mo­mak ta­kođe tek kad zado­bi­je ne­ve­stu, kao što će i zača­rana prin­ce­za zau­vek zba­ci­ti ža­blju kožu kad je že­nik, ko­načno, os­lo­bo­di ča­ro­li­je. Ba­j­ka ima do­sta “šifro­va­nih načina” da pošal­je tu poru­ku, i na­jčešće se kao si­no­nim le­po­te po­javl­ju­je ras­koš (zado­bi­je­no carst­vo), ali ni­je teš­ko uvi­de­ti da je – pos­redst­vom ba­jke – le­po­ta ri­tual­na obz­nana plod­no­s­ti U SVE­TU LJU­DI. Do­puns­ki niz funk­ci­ja u ba­j­ka­ma jas­no nam to pot­vrđu­je: ži­vo­t­in­je kao (čarob­ni) po­ma­gači, bu­dući da ne spa­da­ju u ka­te­go­ri­ju     ČO­VE­KO­VE DRUŠT­VE­NO­S­TI, le­pe su (ako je to važno za priču) u dos­led­no in­verz­nim po­zi­ci­ja­ma. Čo­ba­nin će iz ba­bi­ne er­ge­le oda­b­ra­ti na­jruž­ni­ju ko­bi­lu da mu bu­de na­gra­da (i bu­dući po­ma­gač) jer je ona tak­va sa­mo za ljuds­ko oko. Inače je, kad ni­je iz­ložena ljuds­kom po­gle­du, na­jlepša i na­j­bol­ja. Njena čarob­na suština do­la­zi do iz­raža­ja sa­mo u auten­tičnom sve­tu božans­ke pri­ro­de, božans­kog st­va­ran­ja.

Trans­for­ma­ci­ja čarob­nog u le­po jes­te pro­ces čo­ve­ko­vog ov­la­da­van­ja pri­ro­dom, pret­va­ran­ja sa­kral­nog prin­ci­pa u proiz­vod­ni pro­ces. Za­to se i deša­va da se sklad­no­st (le­po­ta) pre­poz­na­je kao nešto čo­ve­ku pri­ja­tel­js­ko, a ružnoća (nes­klad) kao nešto ne­pri­ja­tel­js­ko: to je od­nos uređe­nog sve­ta (u kak­vom čo­vek je­di­no može da op­sta­ne) na­spram (božans­kog) ha­o­sa u kom vla­da­ju čo­ve­ku ne­do­stup­ni (in­verz­ni) za­ko­ni, ko­ji ga – pos­le­dično – mo­gu uništi­ti. Lu­di­lo me­na­da je pro­jek­ci­ja čo­ve­ko­vog stra­ha od božans­kog sve­ta u nje­go­voj de­vičans­koj iz­vor­no­s­ti. Le­po­ta je te­ko­vina uređe­no­s­ti, pri­pi­toml­ja­van­je božans­kog ha­o­sa. Oki­van­je u (vidl­ji­vu i merl­ji­vu) for­mu – opa­san je po­sao jer zadi­re u božans­ki ha­os. Za­to je “le­pa for­ma” ne­mo­guća svu­da ta­mo gde su ver­ujuće in­ve­sti­ci­je ja­ke (gde su božans­ke si­le nes­av­la­di­ve), a že­nid­be­ni zada­tak do­vo­di ju­n­a­ka ba­jke u smrt­nu opas­no­st.

Autor teksta: Ljiljana Bailović   

Gabrijel Garsija Markes - SMISAO

POEZIJA

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumljivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede,
već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da ugreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom,

 po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, 

premda mi to neće biti od veće koristi, 

jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,

ja ću nažalost početi da umirem...

Gabrijel Garsija Markes

oproštajno pismo

SMISAO ŽIVOTA - Buon giorno principessa

EGZISTENCIJALIZAM

  

La Vita è Bella

Buon giorno principessa

 

 

VIŠE NEGO ČUJNI VAPAJ ZA SMISLOM

Ovo je film o životu, o najsmislenijim životnim vrednostima, koje ni smrt, ni najveća nesreća, ni holokaust, ni rat,  ne može odvojiti od čovekovog bića, čiji se deo, za vejk i vjekov, nalazi u ljudskom srcu, počiva u njegovoj duši i čini život beskrajno privlačnim i neponovljivim iskustvom nad svim iskustvima. Ovaj film svedoči da život, ne samo da ima smisla, nego ga zadržava i čuva i razvija u svim životnim okolnostima, ma kako se one čoveku činile teškim i neizdrživim. Jedno životno iskustvo ljubavi prema samom životu,  koliko god nam se činilo i opštim i ličnim, preduboko je da bi bilo lažno, suviše jednostavno da bi bilo filozofsko, i zbog toga jednostavno, neposredno, prepoznatljivo, veoma smisleno i suviše ljudski,da dira u samu srž čovekovog bića. 

Nauka nam je pomogla da shvatimo da se nagoni, emocinalna stanja, potencijalni talenti prenose genetikom,  dok nam je pomalo ostalo nejasno kako se prenose i nasleđuju životne vrednosti. A kad razmislimo, taj veoma bitan životni princip dobijamo i čuvamo kroz tradicju,  kroz porodično vaspitanje i dalje razvijanje kroz obrazovanje i duhovni napredak. A onda se zapitamo odakle dolazi i kako se nasleđuje smisao sopstvenog života, ako se uopšte može naslediti, odakle dolazi, gde su mu izvori nastanka, putevi traženja, snage za shvatanje i prihvatanje života kao nečeg najuzvišenijeg u ovom kosmičkom ustrojstvu?

Smisao je jedinstveno, neponovljivo, individualno, lično i najličnije  iskustvo, otkrovenje i najveće dostignuće koje nam život nudi kao nagradu na ovom putu. Zbog toga smisao i nije čin tragaoca za pravim putem, za istinom, za ljubavlju, već sam put, samo traganje, sama ljubav. Današnja shvatanja egzistencijalističkih filozofija dopuštaju misao da je otkriće smisla moguće čak iako potpuno nestanu sve univerzalne vrednosti.Vrednosti su prolazne, promenljive kategorije, objektivizirana stvarnost merena filozofskim premisama datog vremena, prema tome mrtva i neživa kategorija, a sam smisao je večita, živa i jedinstvena lična spona sa svojim izvorom, sa sobom, sa drugima, sa  svojim životom, sa Bogom i u Bogu.

Čovek svojim rođenjem dobija šansu da ostvari smisao kroz manifestaciju sopstvenog života. Prilike i šanse za ostvarenje svojih potencijala, talenata, želja i htenja su prolazne i neponovljive, ali uvek se dešavaju nove, različite i drugačije, i samo je pitanje da li ćemo ih prepoznati i iskoristiti kao mogućnosti da se razvijemo i izgradimo bogastvo sopstvenog iskustva i izraza. Kada jednom iskoristimo tu mogućnost, na način kako nas je naše biće, naši osećaji, znanje, intuicija,  u tom momentu vodilo, onda tu mogućnost u svojoj životnoj situaciji pretvaramo u stvarnost i nalazimo smisao koji ona  nagoveštava, i tada smo to učinili jednom i zauvek za taj životni trenutak. Stvarnost se ispunjava i polako prelazi u prošlost, odlaže se u trezor naših iskustava, koja su zauvek naša, koju nam niko ne može ukrasti niti oduzeti, koje ne možemo izgubiti, uništiti, razbiti, koja nas odatle uče i podučavaju za sledeće korake u životu. Trezor, odakle izvire kontinuitet smisla naših života, i izvor snage za dalja usmerenja ka novim iskustvima. 

Ljidi se često žale na prošlost, žale za izgubljenim šansama, prilikama, za promašenim mogućnostima, sažaljevaju sopstvenu lošu sudbinu, nedaće i nesrećne okolnosti, zaboravljajući da i iz takvih okolnosti iskustvenog repertoara mogu naći smisao, ne samo datih životnih momenata, već i smisao za dalji put, kao izvor životne energije koja nas napaja direktno iz srca, gde čuvamo sve naše osećaje, patnje, ljubavi, strepnje, slutnje, predosećaje, koje samo od nas traže da ih transformišemo i pretvorimo u životnu pobedu. Čovek mora da zna kako da pretvori i svoje patnje u ljudska dostignuća, poraz i pad u pobedu i trijumf sopstvenog životnog dostignuća.

Život nikada nije promašen i životu nikada ne nedostaje smisao, jer smo svi Božija deca u kojima postoji  večita iskra života, koja se samo različito manifestuje i ogleda u svakom od nas kao neponovljivo i jedinstveno iskustvo.  Čak i kad smo u naizgled u beznadežnim situacijama, suočeni sa sudbinom koja se ne može promeniti, smisao nam daje snage da promenimo sebe iznutra i porastemo do višeg nivoa, mogućnost da se ravijemo i duhovno i nađemo snage da sve što nam je u životu dato prihvatimo sa najvećom zahvalnošču, jer se u dubokim korenima svakog iskustva krije neki, za nas same, najintimniji i duboko doživljeni smisao. 

Poslednji stepen rasta u ovom realitetu života je smrt. " U grob ćeš leći kad si zreo, kao što se žito žanje kad dozri" (knjiga o Jovu,  5, 26) Smrt, samo kao još jedna promena našeg bića, je samo prelazna forma iz jedne egzistencije u drugu, što znači da se smisao može naći i u patnji i u samoj smrti. Viktor Frankl, smatra da život ima bezuslovni smisao, dostupan svakom čoveku, u svakoj situaciji, i svakoj dimenziji sopstvene egzistencije.

NEČUJNI VAPAJ ZA SMISLOM, knjiga Viktora Frankla, ukazuje na dostignuće jednog psihoterapeuta, koji je i sam preživeo nacistički logor Aušvic i Dahau, i na osnovu svog neverovatnog iskustva čistog preživljavanja na samoj ivici života i bezumne smrti, našavši se u sasvim drugačijim okolnostima, ali ne menjajući svoju životnu ulogu posmatrača ljudskih ponašanja i pomagača u najtežim životnim situacijama, uočio koliko je smisao, makar neizgubljen u najdubljim slojevima čovekovog bića, veliki motiv za očuvanje sopstvenog života. Iz takvog ličnog iskustva je nastala nova teorija i praktična psihoterapijska metoda - LOGOPEDIJA - lečenje smislom, koja je još jedan civilizacijski i čisto ljudski korak u razumevanju ljudske egzistencije .

photo: “The Circle” © Alina

Naredni prilog navodi neka zanimljiva razmišljanja na ovu temu, crtice iz pomenute kjnige Viktora Frankla. 
izvor teksta:

Nečujan vapaj za smislom

-čovjek se ne može gledati kao biće kojem je osnovna briga zadovoljiti svoje porive i nagone za stvaranjem ugode ili pak, u tu svrhu, pomiriti id, ego i superego; ljudska se stvarnost isto tako ne može primati samo kao posljedica procesa uvjetovanja ili uvjetnih refleksa. Ovdje je čovjek predstavljen kao biće u traženju smisla - traženju čija uzaludnost, kako se čini, razjašnjava veliki dio nevolja našeg doba.

-"bolesti potječu iz kraljevstva prirode, a ozdravljenje dolazi iz kraljevstva duha" -Paracelsus

-"Doista postoji samo jedan filozofski problem... Suditi o tome ima li ili nema smisla živjeti..." -Camus, Albert: Mit o Sizifu

-današnje društvo zaista udovoljava i zadovoljava svakoj potrebi - osim jednoj: potrebi za smislom!

-za razliku od drugih životinja čovjeku nije dano da pomoću poriva i nagona zna što mu je činiti, a za razliku od čovjeka iz prijašnjih vremena tradicije i tradicionalne vrijednosti više mu nne govore što bi trebao činiti. Tako on sada, buduči da nema pred sobom takvo što da ga vodi, ponekad niti ne zna što želi učiniti. Posljedica? On čini što i drugi ljudi čine - što je konformizam - ili čini što drugi ljudi žele da čini - što je totalitarizam.

-propadanje tradicija je glavni činilac koji utječe na egzistencijsku prazninu

-ovisnost kao izvor osjećaja besmislenosti

-da li sam osjećaj besmislenosti prestavlja duševnu bolest ili ne, Sigmund Freud kaže: "U trenutku kada se čovjek zapita postoji li smisao i vrijednost života, on je bolestan.". No, ja smatram da je to traženje smisla života prije dokaz ljudskosti negoli odraz duševne bolesti. Čovjek ne mora biti neurotična osoba da bi ga zanimalo pitanje smisla života, ali zato mora biti istinsko ljudsko biće.

-ne smijemo dopustiti da nas vjerovanje u moguću humanost čovjeka zaslijepi pred činjenicom da HUMANA ljudska bića jesu, a vjerojatno će uvijek i biti, u manjini. No, upravo ta činjenica svakog od nas poziva da se pridruži manjini: stvari loše stoje, ali ne dadnemo li sve od sebe da ih učinimo boljima, sve će postati još gore. !!!

-čovjek prvo mora dostići zadovoljavajući životni standard i tek se onda može približiti zadatku pronalaženja svrhe i smisla života.

-samo se po sebi razumje da bolestan želi da ozdravi pa se može činiti da mu je zdravlje najvažniji cilj u životu. No, zdravlje je u ovom slučaju samo sredstvo da se dođe do nekog cilja, preduvjet da se nešto postigne što se smatra pravim smislom u određenim prilikama.

-biti čovjek znači uvijek biti nekako usmjeren, biti upravljen na nešto ili nekog drugog: na smisao koji valja ispuniti ili na susret s drugim čovjekom, na neki razlog koji treba udovoljiti ili na voljenu osobu.

-pravo "trčanje za srećom" upravo priječi sreću. Što više uzimamo sreću kao cilj, to ćemo je i prije i više promašiti.

-stvarnost se prikazuje uvijek u obliku specifične, konkretne situacije, a budući da je svaka životna situacija jedinstvena, proizlazi da i smisao situacije mora biti jedinstven.
-moglo bi se reći da se nagoni prenose genima, a vrijednosti tradicijama, dok je smisao, budući da je jedinstven, stvar osobnog otkrivenja.
-otkrića smisla bit će moguća čak ako potpuno nestanu sve univerzalne vrijednosti

-Samo su mogućnosti - prilike da se učini nešto sa stvarnošću - prolazne. Kada jednom iskoristimo mogućnost koju nam pruža situacija, kada ispunimo smisao koji ona sadrži, onda smo mogućnost pretvorili u stvarnost i to smo učinili jednom i ZAUVJEK. Prolaznost to onda više ne može zahvatiti. Ništa i nitko (ali ipak Bog nam može oprostiti, oduzeti, preuzeti grijehe, op. N.D.) nam ne može uzeti i lišiti nas onog što smo položili i pohranili u prošlost. U prošlosti ništa nije nenadoknadivo i nepovratno izgubljeno, več je sve trajno pohranjeno. Čudno je da ljudi obično vide samo strnokošu prolaznosti - a ne vide pune žitarice u koje su položili žetve svojih života: svoja hrabra djela, ostvarene poslove, voljene ljubavi, hrtabro prebrođene patnje. U Knjizi o Jobu (5, 26) stoji: "U grob ti ćeš leći kada budeš zreo kao što se žito snosi kad dozori.".

-budući da je smisao jedinstven, on se stalno mijenja. No, nikada nije promašen. Životu nikada ne nedostaje smisao. Začudo, to postaje razumljivo tek ako shvatimo da postoji potencijalni smisaokoji se mora otkriti, čak i u poslu i u ljubavi.

-no, nikada ne smijemo zaboraviti da smisao životu možemo naći i kad se nađemo oči u oči sa beznadnom situacijom kao njene bespomoćne žrtve, kada se suoćimo sa sudbinom koja se ne može promjeniti. U takvom je trenutku jedino važno osvjedočiti se o jedinstvenim ljudskim mogućnostima u njihovom najboljem svjetlu, što znači tragediju preokrenuti u osobni trijumf, nesreću pretvoriti u veliko ljudsko dostignuće.

-Yehuda Bacon, izraelski kipar koji je kao maleni dječak bio zatvoren u Auschwitzu, vrlo je lijepo opisao taj osjećaj u knjizi koju je napisao poslje rata: "Kao dječak sam mislio: reći ću svima što sam vidio, jer se nadam da će se ljudi promjeniti na bolje. No, ljudi se nisu promjenili, nisu čak željenili niti znati. Tek sam mnogo kasnije shvatio SMISAO PATNJE. Ona može imati smisao samo ako nekoga mijenja na bolje.". On je konačno spoznao i smisao svoje patnje: promjenio je sebe.

-smrt, posljednji stupanj rasta

-tajna bezuvjetnog smisla života, što znači da se smisao može naći čak i u patnji i u smrti.

-smisao je dostupan svakom pojedincu - bez obzira na spol i godine starosti, kvocjent inteligencije ili stupanj obrazovanja, bez obzira na okolinu u kojoj živi ili na vrstu karaktera, ili, na posljednjem, ali ne i manje važnom mjestu, bez obzira na to je li dotična osoba vjernik ili to nije, a ako pak jest, onda bez obzira na to kojoj vjeri pripadala.

-mjenjajući sebe (ako ve ne možemo promjeniti svoju sudbinu) tako što sebe nadrastamo i na sebe zaboravljamo, ispoljavamo najkreativniju od svih ljudskih mogućnosti.

-"Istinski smisao svog postojanja našao sam čak i ovdje, u zatvoru. Našao samo svrhu svog života i vrijeme koje ovdje ostavljam je samo kratko čekanje na priliku da učinim bolje i više." -Frank E.

-čovjek = "unitas multiplex" -Toma Akvinski
-biti čovjek u osnovi znači biti otvoren prema svijetu
-biti čovjek znači "živjeti među ljudima" -Martin Heidegger

-"Svaki izbor ima svoj uzrok, ali ga uzrokuje onaj koji bira" -Magda B. Arnold

-Za vrijeme prvog svijetskog rata u streljačkom zakonu zajedno su bili jedan vojni liječnik Židov i njegov prijatelj, aristokratski pukovnik koji nije bio Židov - kada je započela žestoka paljba. Pukovnik je ironičnim glasom rekao: "Strah vas je, zar ne? To je samo još jedan dokaz da je arijska rasa nadmoćnija od semitske." "Svakako bojim se," odgovorio je liječnik. "Samo, pitanje je tko je nadmoćniji. Da ste vi, dragi moj pukovniče, tako uplašeni kao ja, već biste davno pobjegli." -Nisu važni naši strahovi i tjeskobe kao takvi, već stav koji zauzimamo prema njima, a taj stav je stvar slobodnog izbora.

-priča Johanesa Langea o slučaju jednojajčanih blizanaca. Jedan je brat postao vješt kriminalac, dok je drugi postao vješt kriminolog. To što su obojica postali vješti, moglo je vrlo lako biti stvar nasljeđa. No, to što je jedan postao kriminalac, a drugi kriminolog stvar je stava koji su zauzeli. Nasljeđe je samo podloga iz koje se čovjek izgrađuje. Ono je tek kamen koji graditelj prihvaća ili ga odbacuje. No, sam graditelj nije izgrađen od kamena.

-čovjekova je povlastica da bude krivac. No, on uz to posjeduje i odgovornost da prevlada krivnju.

-porivi i nagoni guraju, ali razlozi i smisao vuku.

-J. W. Goethe, Faust:
Tko nešto živo hoće da kako treba shvati,
Duh najprije iz toga mora istjerati.
U ruci tada djelove on ima,
Al' duhovne, ah! veze nema među njima.
Encheiresis naturae kemija ove to,
Pri tom se sama sebi ruga nesvjesno.

-istina je da "nedostaje veza". Mnoge su znanosti tako prikazale svijet, da je očito da mu nedostaje smisao. Međutim, to ne znači da je svijet uopće bez smisla, već samo da su mnoge znanosti slijepe da ga vide.

-Pogledajmo krivulju koja leži na okomitoj plohi. Od ove linije na vodoravnoj plohi ostaju samo tri točke, tri izdvojene i nepovezane točke, točke bez međusobne smislene veze. Smislena povezanost leži iznad i ispod vodoravne plohe. Zašto se ista slika ne bi primjenila i na događaje koje znanost tumači kao slučajne, npr. slučajnost mutacija? Nije li onda shvatljivo da negdje postoji skriveni smisao, viši ili dublji smisao koji izmiče poprčnom presjeku, zato što leži iznad ili ispod njega, kao što je slučaj s gornjim i donjim dijelovima krivulje? Ostaje činjenica da se sve ne može protumačiti smislenim terminima. No, danas barem možemo objasniti razlog zašto je to NUŽNO tako.

-"Le coeur a ses raisons, que la raison ne connait point" (Srce ima razloge, koje razum ne poznaje). Blaise Pascal
-mudrost srca

-trebamo se ponašati čovječno, a ne samo kao zalog i igračka procesa uvjetovanja ili poriva i nagona

-sloboda se može izroditi u puku samovolju, ukoliko se ne živi u smislu odgovornosti

-psihoza predstavlja događaj unutar sustava biokemije tijela. Međutim, ono što pacijent čini od svoje psihoze, isključivo je u vlasti njegove ljudske osobnosti. Psihoza koja ga muči je biokemijski proces, ali kako on reagira na nju, što u nju ulaže, kako je prihvaća - sve je to njegovo osobno ostvarenje, ljudsko djelo u koje je ugradio svoje patnje; to je način na koji je vlastitu patnju obdario smislom. Psihoza sama po sebi nije smislena, ali joj smisao može dati sam pacijent - trajnim i postojanim unutarnjim uzdizanjem koje izvlači iz nje.

-čovjek kao biće koje je više usmjereno prema ciljevima nego što je vođeno porivima

-Znanstvenik može ostati vjeran svojoj znanosti i držati se jedne dimenzije, ali bi istovremeno morao i ostati otvoren, držati svoju znanost otvorenom prema VJEROJATNOSTI da postoji i druga, viša dimenzija.

-viša dimenzija ne isključuje, ona uključuje

-Našim je znanstvenicima potrebno više od samog znanja: potrebna im je i mudrost. Mudrost definiram kao znanje plus svijest o njegovim postojećim granicama.

-Bog je pratilac vašeg najintimnijeg razgovora sa samim sobom. Kad god govorite sami sebi u najvećoj iskrenosti i najdubljoj samoći - onaj kome se obraćate može se s pravom nazvati Bogom.

-usamljenost usred "usamljenog mnoštva"

-stjecanje neograničene slobode radi što veće zarade

-čovjek najbolje ispunjava sam sebe kadazaboravlja i ne misli na sebe, kada se jednostavno daje. Zaboravljajući sebe postaje OSJEĆAJNIJI, a dajući sebe - KREATIVNIJI.

-svoje patnje položiti kao žrtvu na oltar čovječanstva.

-stres = "sol života" -Seyle, otac pojma stresa
-čovjeku je potrebna određena i posebna vrsta napetosti

-horizont: čovjek je naprosto prisiljen da ga pomiče sve dalje svakim korakom kojim ide prema njemu.

-Ima li uopće razloga da zavidi mladom čovjeku; da mu zavidi na svim mogućnostima koje su otvorene pred njim, na budućnosti koja pred njim stoji? "Ne, hvala", pomislit će. "Umjesto svih tih mogućnosti ja iza sebe, u svojoj prošlosti, imam stvarnost; stvarnost koja je satkana od svih poslova što sam ih obavio, od svih ljubavi što sam ih volio i napose, od svih patnji što sam ih hrabro propatio. Najviše sam ponosan upravo na te patnje, iako one nisu nešto na čemu mi se može zavidjeti."

-Što je prošlo, otišlo je;
Što je buduće, doći će.

-Svijet ne predstavlja šifrirani rukopis koji tek moramo odgonetnuti: ne, svijet je prije list papira na koji moramo izdiktirati svoje poruke.

-Mnogi ljudi vjeruju da čovjek koji umire može u djeliću sekunde sagledati čitav svoj život, kao "ubrzani" film. Moglo bi se reći da se u smrti i čovjek sam pretvara u neku vrstu filmskog ostvarenja. U tom trenutku on sam "predstavlja" svoj život, postaje povijest svog života - svejedno dobra ili loša, naprosto onakva kakva je već mogla biti. Čovjek postaje svoj vlastiti raj ili pakao. To dovodi do paradoksalne činjenice da je čovjekova vlastita prošlost zapravo njegova prava budućnost. Živ čovjek ima pred sobom budućnost, a iza sebe prošlost; dakle, ima oboje; umirući čovjek nema budućnosti u onom uobičajenom smislu, ima samo prošlost; no, mrtav čovjek sam "je" svoja prošlost. On nema života, on "je" sam svoj život. To što je to "samo" njegov PROŠLI život, nema nikakve važnosti; napokon, prošlost je najsigurniji oblik postojanja. Upravo je prošlost ono što nam nitko ne može oduzeti.

-"Hajde da život ne uzimamo baš tako ozbiljno i storgo. Zabavljajmo se na račun vlastitih problema. Postavimo li se u stranu, te iz prikrajka gledamo na njih i smijemo im se, oni će naprosto i jednostavno nestati - kao dim!"

-s patnjama se mora nastojati živjeti, umjesto da se na njih neprestano žalimo, da ih analiziramo ili pokušamo izbjeći.

-Duh ne može oboljeti kao što duša ne može podleći ili biti podvrgnuta raspadanju. -neotomisti

-Videant conslues -  

Neka pozvani razmisle. Ili Razmislite vi, kojih se ovo tiče.

Gustav Klimt  - drvo života

Nikolaj Berđajev - O ČOVEKOVOM ROPSTVU I SLOBODI - I

O LIČNOSTI ČOVEKOVOJ 

FILOZOFIJA

Michelangelo Buonarroti  

Stvaranje Adama, detalj svoda sikstinske kapele

Čovek je zagonetka u svetu i , možda najveća zagonetka. Čovek nije zagonetka kao životinja i kao socijalno biće, ne kao deo prirode i društva, nego kao ličnost, upravo kao ličnost. Ceo svet nije ništa u poređenju sa ličnošću, sa jedinstvenim ljudskim likom, a njegovom jedinstvenom sudbinom. Čovek proživljava agoniju i hoće da zna ko je on, odakle je došao i kuda ide....

Ličnost je univerzum u individualno neponovljivom obliku. Ona je sjedinjenje univerzalno-beskonačnog i individualno-osobenog. U ovome se ogleda protivrečnost bića ličnosti.... Ličnost je nepromenjivost u promeni, jedinstvo u mnogolikosti.....

Ličnost nije biološka kategorija ili psihološka kategorija, ali je kategorija etičla i duhovna. Ona ne može biti poistovećena sa dušom. Ličnost ima stihijsko-nesvesnu osnovu. Čovek je u podsvesti zaronjen u pobesnesli okean praživota, i samo je delimično racionalizovan. Nužno je u čoveku razlikovati dubinsko “JA” i površinsko “JA”. Površinsko “JA” čovekovo, veoma socializovano, racionalizovano, civilizovano, nije ličnost u ćoveku, ono može da bude i unakaženje čovekovog lika, zatvaranje njegove ličnosti. Čovekova ličnost može da bude razbijena, čovek može da ima mnogo likova i njegov pralik može da bude neulovljiv. Čovek u životu često igra ulogu, ali dešava se da ne igra svoju ulogu....

Ličnost nije deo društva, kao što nije ni deo plemena. Problem čoveka, problem ličnosti, stariji je od problema društva. Pogrešna su sva sociološka učenja o čoveku, ona poznaju jedino površinski, objektivizirani sloj u čoveku. Potpuno učenje o čoveku – ličnosti može da izgradi jedino egzistencijalistička filozofija, to nisu u stanju ni sociološka, ni biološka filozofija. Ličnost je subjekt, a ne objekt među objektima, ona je ukorenjena u unutrašnjem planu postojanja, u duhovnom svetu, u svetu slobode. S egzistencijalističke tačke gledišta, društvo je deo ličnosti, njena socijalna strana, kao što je i kosmos deo ličnosti, njena kosmička strana. Ličnost nije objekat među objetima, već subjekat među subjektima i njeno pretvaranje u objekat znači smrt.

Ličnost se suprostavlja svakoj determinaciji spolja, ona je determinacija iznutra. Ličnost ne može istovremeno da bude determinisana i iznutra i Bogom. Odnos između ličnosti i Boga nije kauzalan odnos, on se nalazi izvan carstva determinacije. on je unutra carstva slobode. Bog nije objekat za ličnost, on je subjekat kojim se uspostavljaju egzistencijalni odnosi. Ličnost je apsolutno egzistencijalno središte. Ličnost sebe određuje iznutra, izvan svake objektivnosti, i samo određenost iznutra, iz slobode, i jeste ličnost. Sve određeno spolja, sve determinisano, sve zanovano na vlasti objektivnosti nije u čoveku lično, nego bezlično. 

Ličnost je stvaralački čin. Svaka objektivizacija je bez-ličnost, izbačenost čoveka u detemisnisani svet. Postojanje ličnosti predstavlja slobodu, tajna slobode je tajna ličnosti. A ova sloboda nije sloboda volje u užem smislu, nije sloboda izbora kaoja predstavlja racionalizaciju. Dostojanstvo čoveka je ličnost u njemu i samo ličnost ima ljudsko dostojanstvo, koje predstavlja oslobođenje od ropstva, oslobođenje od ropskog shvatanja religioznog života i odnosa između čoveka i Boga.....

Ličnost kao egzistencijalno središte pretpostavlja srce za patnju i radost..... Odustajanje od ličnosti, pristajanje na rastvaranje u svetu koji ga okružuje, može da umanji čovekov bol, i čovek lako na to pristaje. Pristajanje na ropstvo umanjuje bol, nepristajanje uvećava bol. Bol u ljudskom svetu je rađanje ličnosti, njena borba za svoj lik. Već individualnost u živom svetu boli, Sloboda rađa patnju..... Ličnost je povezana sa pamćenjem i vernošću, ona je povezana sa jedinstvom sudbine i jedinstvom biografije. I zbog toga je postojanje ličnosti bolno. ...

Personalistička filozofija mora da prizna da duh ne generalizuje nego individualizuje, da ne stvara svet idealnih vrednosti, vanljudskih i opštih, nego svet ličnosti s njihovom kvalitativnom sadržinom, da formira ličnost. trijumf duhovnog načela ne označava potčinjavanje čoveka univerzumu, nego rasvetljavanje univerzuma u ličnosti. Ako zamislimo da smo obdareni najvišim univerzalnim kvalitetima uma, genija, lepote, prijatnosti, svesnosti, ali uz pomeranje egzistencijalnog središta sa "JA" na univerzalna kvalitativna načela, onda je isto kao kada bi "JA" ovim kvalitetima obdarilo drugo biće, drugog opazilo takvim. Jedinstvo subjekata i biografije isčezava. U tome je laž idealističke filozifije vrednosti i idealnog bića.

Čovek je biće koje sebe prevazilazi, transcendira. Ostvarenje ličnosti u čoveku je neprestano transcendiranje. Čovek želi da izađe iz zatvorene subjektivnosti, i to se uvek zbiva u dvama različitim, čak suprotnim pravcima. Izlazak iz subjektivnosti zbiva se putem objektivizacije. To je put izlaska u društvo s njegovim opšteobavezujućim oblicima, to je put opšte obavezna nauke. Na ovom putu se događa otuđenje ljudske prirode, njeno izbacivanje u svet objekata, i ličnost sebe ne pronalazi. Drugi put je izlazak iz subjektivnosti preko transcendiranja, prelazak na transsubjektivno, a ne na objetivno. Ovaj put leži u dubini postojanja, na ovom putu se događaju egzistencijalni susreti s Bogom, s drugim čovekom, s unutrašnjim postojanjem sveta. To nije put objektivnih kontakata, nego egzistencijalnih dodira. Ličnost u potpunosti sebe realizuje samo na ovom putu.

To je neobično važno shvatiti, radi poimanja odnosa između ličnosti i nadličnih vrednosti. .... Odnos ličnosti prema nadličnim vrednostima može se događati i u carstvu objektivizacije i tada se lako rađa čovekovo ropstvo, ili u egzistencijalnom carstvu, u transcendiranju, i tada se rađa život u slobodi. Objektivizacija nikada nije transcediranje, jer se tada čovek nalazi u vlasti determinizacije, u carstvu bezličnosti. Kod transcendiranja čovek je u carstvu slobode, a njegov susret s onim što ga prevazilazi nosi lični karakter, a nadlično ne guši ličnost. I tu je osnovna razlika. Za ličnost je karakteristično da ona ne može da bude nezavisna i samodovoljna, za njeno postojanje neophodno je drugo, više, jednako ili niže, jer bez toga nije moguće saznanje različitosti. Odnos ličnosti prema drugome, najvišem, ne označava odnos dela prema celini. Ličnost ostaje celovita, niušta ne ulazi, čak ni u njenim odnosima prema najvišem drugom.  

Egzistencijalni susret

Transcendiranje ne znači da se ličnost potčinjava bilo kakvoj celini, da ulazi kao sastavni deo u nekakvu kolektivnu realnost, da se prema drugome, višem, prema višem biću odnosi kao prema gospodaru. Ono je aktivni, dinamički tok, to je imanentno čovekovo iskustvo u kojem on preživljava katasrtofe, prelazi preko provalija, iskušava diskontinuitet u svom postojanju, ali se ne eksteriorizuje, nego interiorizuje. Transendiranje u egzistencijalnom smislu jeste sloboda, jeste čovekovo oslobađanje od robovanja samom sebi. ali sloboda tu nije lakoća, nego teškoća, ona prolazi kroz tragičnu protivrečnost. Problem ličnosti nije problem sasvim drugačijeg poretka nego što je “školski” problem odnosa duše i tela. Ličnost uopšte nije duša različita od tela koje čoveka povezuje sa životom prirode. ličnost je celovit lik čoveka u koujem duhovno načelo ovladava svim duševnim i telesnim moćima čovekovim. Jedinstvo ličnosti stvara se duhom. Ali i telo pripada čovekovom liku. Duševni život prožima čitav život tela, kao što i telesni život deluje na život duše. Dualizam ne postoji između duše i tela, već između duha i prirode, slobode i nužnosti. Ličnost ljudskog tela je već pobeda duha nad prirodnim haosom. Oblik tela uopšte nije materija, uopšte nije pojava fizičkog sveta, oblik tela niuje samo duševan, već i duhovan. Čovekovo lice je vrh kosmičkog toka, njegov najveći plod, ali ono ne može da bude jedino plod kosmičkih sila, ono pretpostavlja delovanje duhovnih sila koje nadmašuju kruženje prirodnih sila. To je stupanje ličnosti u svetski tok s njenom jedinstvenošću, jednokratnošću, neponovljivošću. 

Nikolaj Berđajev 

SAMOSPOZNAJA

Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam "zatočenik slobode". I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje". U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (...) 

Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji problem slobode se uglavnom poistovećuje sa "slobodnom voljom". (...) Za mene je sloboda uvek označavala nešto sasvim drugo. Sloboda je moja nezavisnost i usmerenost moje ličnosti iznutra; sloboda predstavlja moju stvaralačku snagu, a ne izbor između ispred mene postavljenih dobra i zla, već moje sopstveno stvaranje dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o čoveku i stvaralaštvu. (...) Objektivna realnost ne postoji, to je samo iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala kao proizvod određene usmerenosti duha. Objektivirani svet nije pravi realni svet, zbog toga što je to samo stanje pravog realnog sveta koje može da bude promenjeno. Objekt predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopšte nije subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajući se na šablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam, objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u tip idealizma slobode.(...) Moja filozofija je filozofija duha. Duh za mene predstavlja slobodu, stvaralački čin, ličnost, druženje ljubavi. Potvrđujem primat slobode nad postojanjem. Postojanje je sekundarno, jer ono već samo po sebi predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (...)

Kada sam došao do svoje konačne filozofije, za mene je poseban značaj dobila ideja nestvorene slobode i objektivacije. Nestvorena sloboda objašnjava ne samo nastanak zla, već i nastanak stvaralačke novine, onoga što ranije još nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja granični pojam, ili tačnije- ne pojam, već simbol, pošto se o nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne može stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja najveću ljudsku ideju. Ideja čoveka je najveća Božija ideja. Čovek očekuje rađanje Boga u njemu. Bog očekuje rođenje čoveka u njemu. 

DUH I REALNOST

Duh nije moguće racionalno definisati, to je očajan pokušaj razuma. Takvom definicijom duh se usmrćuje, pretvara u objekt, dok je on subjekt. O duhu se ne može načiniti pojam. Ali, moguće je uočiti znakove duha. Moguće je reći da se takvim znakovima očitiju sloboda, smisao, stvaralačka delatnost, celovitost, ljubav, vrednost, obećanje najvišem božanskom svetu i sjedinjenje sa njim. Tim nizom znakova sjedinjuju se pneuma Svetog pisma i nus grčke filozofije. Pošto je duh slobodan, duhovno pre svega treba shvatiti kao nešto što je nezavisno od prirode i društvene determinacije. (...) Duh je sloboda, a sloboda seže u predbivstvenu dubinu. (...) Duh je stvaralaštvo, duh stvara novo biće. (...) No, duh ipak ne potiče samo od Boga, već i od početne, predbivstvene slobode. (...) Duh je um, ali celovit um. Duh je jednako transcedentan i imanentan. Duh je istovremeno i iracionalan, izvanracionalan, nadracionalan. (...)   izvor teksta 

MIT O PTICI

POEZIJA

Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

MIT O PTICI

I

Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, vec katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi. 

 

III

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.


IV

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako - na početku.


V

Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nesto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.


VI

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?


VII

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguće načine.


VIII

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije nista drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.


IX

Celog zivota opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.

Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!

Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.


X

Napuštajuci detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.

Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.

Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stajao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.

Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.


XI

Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode.
I on ih usisa svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.

Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.

XII

Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.

Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživac lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.

Ko žuri - zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.




XIII

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.

Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.

U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.

Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.


XIV

Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.

Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.

Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.

XV

I rekao sam sebi jos i ovo:

naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.

Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost - ličnost.

U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.

Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.


XVI

Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.

Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.

Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.

Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.

Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII

Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.

Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.

Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.

To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.

Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.


XVIII

Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karatiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.

Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.

Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.

Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX

I mora pristati i na strah.

Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu što mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?

Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?

Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?

Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj zivot - tuđ zadatak?


XX

Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to što mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?

Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?

Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?

Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?


XXI

Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.

Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.

Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.

Jesam li konacno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema - ovamo?

XXII

U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:

šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.

Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?

Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?


XXIII

Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.

Da bih ga sagledao u celini,
ako bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.

Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.

Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?


XXIV

Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?

Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.

Mogu li od vas da naučim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.


XXV

Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.

Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.

Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.

Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?

Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?

Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?


XXVI

Naše ušenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.

I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.

Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.

Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.


XXVII

Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.

Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.

Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.

Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.

Ne kusati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.

Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.


XXVIII

Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.

Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.

Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogršivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.

I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.


XXIX

Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?

Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?

Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.

Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?

Idite, rekoše, i završite svoje delo.

Miroslav Antić