Novi Zavet
1. Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.
2. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
3. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
4. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
5. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
6. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
7. Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.
8. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
9. Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo;
10. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.
11. Kad bijah dijete, kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah; a kada sam postao čovjek odbacio sam što je djetinjsko.
12. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat.
13. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.
Izvor: PROJEKAT RASTKO
PRVA POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA KORINĆANIMA
 |
| Andrej Rubljov - Sveti Apostol Pavle |
13 Himna ljubavi.
1. Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.
2. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
3. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
4. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
5. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
6. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
7. Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.
8. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
9. Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo;
10. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.
11. Kad bijah dijete, kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah; a kada sam postao čovjek odbacio sam što je djetinjsko.
12. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat.
13. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.
Izvor: PROJEKAT RASTKO
 |
| Andrej Rubljov - Isus Spasitelj |
POETIKA ŽRTVENOG OBREDA
Miodrag Pavlović
POHVALA LJUBAVI APOSTOLA PAVLA
Pohvala Ljubavi apostola Pavla Iz njegove poslanice Korinćanima (13, 1-13) visoka je poezija, remek delo novozavetnog pesništva, inače rasutog po evanđelima, poalanicama i apokalipsi. Gotovo je čudno da jedan rasni propovednik i teolog, kako po obrazovanju tako i po onome što je sam od sebe ozgradio, načinio i bude, makar u i kednom trenutku, veliki pesnik. Da li je zaista moguće. Nije li taj pesnički fragment, insert iz neke himne ljubavi koja je već kružila među ranohrišćanskim zajednicama. jedinstvena u lepoti kazivanja, ona ima i svoju sadržajnu zagonetku. Ushvaljuje se ljubav, ali ne neka određena ljubav, nego ljubav sama, prema Bogu ili prema bližnjima, nego ljubav sama, kao da je ljubav ovde ponovo postala bog u nekom ranohelenskom smislu.
To je razume se utisak prilikom prvog čitanja. Pojam ljubavi nije dovoljno omeđen i to pojačava utisak poetičnosti čitavog 13tog paragrafa ove Pavlove poslanice. Ljubav, ionako širok pojam, ovde može da znači sve. Ali pošto tu reč izgovara prvi apostol nejevreja u ranoj hrišćanskoj istoriji, mi znamo koja se značenja tu moraju isključiti, kao što je učinio i sveti Hijeronim u svom prevodu Svetog Pisma na latinski, gde je na mesto grčkog ljubav (agape) stavio ne latinsko amor, nego caritas što se zadržalo i u mnogim engleskim, francuskim i italijanskim prevodima koje poznajemo.
Organizator prvih hrišćanskih zajednica, davalac pravila hrišćanskog ponašanja, utemeljivač neke vrste ranohrišćanskog zakonodavstva, zar da bude pesnik ljubavi koja nadilazi sve ostale duhovne vrline i darove. Nije li to u suprotnosti sa onim što apostol Pavle inače tvrdi? Naizgled i jeste. Čini se da odjednom, u posebnoj vrsti zanosa, sveti Pavle govori nešto mimo ili protiv sopstvenog učenja, da ima neku posebnu vrstu pesničkog otkrovenja. I skoro bi se čovek obradovao tom preobratu, drugom po redu, koji se prividno događa u velikom propovedniku i teologu. Možda se i dogodilo: Pavle je zbilja bio u vatri ne samo propovedničkog, nego i u odnosu na ličnost Hristovu, kojeg nikad nije upoznao, o čijem učenju je samo saznavao od drugih; dakle, pavle je poznavao intezivno čuvstvo ljubavi.
I kad se bolje pogledaju pouke ove Pavlove poslanice vidi se i njihova veza sa pomenutom pohvalom ljubavi. Već na početku poslanice, on govori o sporenju hrišćana različitih nastrojenja; sporilo se, ekspolicitno, o razlikama u mudrosti, poreklu, sili. Ljudsku, zemaljsku mudrost Pavle osporava, osporava i onu tradicionalnu, starozavetnu mudrost (i helensku, naravno) koja nije dovela do spoznaje Boga (Korinćanima I,1,21). I u 2om odeljku osporava se mudrost ovoga sveta i njegovih vladara – moćnika. U odeljku koji 12 koji neposredno prethodi Pohvali LJubavi, govori se o sličnoj temi, o duhovnim darovima, koji su različiti kod ljudi, iako je “Duh isti”. Ponavljajući posznati stav i Starog Zaveta, “da duh duva koga hoće”, Pavle kaže da “Duh razdeljuje svakome kako hoće”. Ne sporeći značaj duhovnih darova, sveti Pavle zahteva da oni ne budu razlog za razdor među hrišćanima. N atom mestu se pojavljuje Pohvala Ljubavi.
Ljubav je razlog za slogu među članovima hrišćanske zajednice, i uzdižući moć i vrednost ljubavi Pavle ulazi u raspravu o redosledu vrednosti osnovnih hrišćanskih i duhovnih vrlina, darova. Pohvala otkriva svoj polemički modus, i dok autor egzaltira predmet svoje pesme – Ljubav, on ograničava značaj i vrednost drugih vrlina, koje potiču od Duha. Govoriti “ljudskim i anđeoskim jezicima” – kaže se – manje je i nije posebna zasluga, ako se nema ljubavi. Ako se zna kako u jednom trenutku Dela Apostolskih govorenje jezika biva darom Svetog Duha, i da je taj trenutak, “Duhovi”, slavljen kao veliki praznik, ovo upoređivanje deluje kao iznenađenje. Isto tako se i dar prorokovanja, koji se ovde ne definiše suviše jasno, stavlja iza emotivne vrlihne – Ljubavi. Još je veće iznenađenje kada se tvrdi da ni “znanje svih svetih tajni i sva vera” nisu dovoljne, ako “ljubavi nema”.
Odmah posle trijumfalne himne sveti Pavle govori dalje o duhovnim darovima, o pesničkom i propovedničkom govoru, o značaju tumačenja pesničkog govora, uvodeći time disciplini hermeneutike u ranu liturgiju i religiozne skupove prvih hrišćana, kada su slobodno improvizovani tekstovi, proročki, propovednički, pesnički i interpretativni, imali svoja odgovarajuća mesta u hrišćanskom kultu – bogosluženju.
Miodrag Pavlović
POHVALA LJUBAVI APOSTOLA PAVLA
Pohvala Ljubavi apostola Pavla Iz njegove poslanice Korinćanima (13, 1-13) visoka je poezija, remek delo novozavetnog pesništva, inače rasutog po evanđelima, poalanicama i apokalipsi. Gotovo je čudno da jedan rasni propovednik i teolog, kako po obrazovanju tako i po onome što je sam od sebe ozgradio, načinio i bude, makar u i kednom trenutku, veliki pesnik. Da li je zaista moguće. Nije li taj pesnički fragment, insert iz neke himne ljubavi koja je već kružila među ranohrišćanskim zajednicama. jedinstvena u lepoti kazivanja, ona ima i svoju sadržajnu zagonetku. Ushvaljuje se ljubav, ali ne neka određena ljubav, nego ljubav sama, prema Bogu ili prema bližnjima, nego ljubav sama, kao da je ljubav ovde ponovo postala bog u nekom ranohelenskom smislu.
To je razume se utisak prilikom prvog čitanja. Pojam ljubavi nije dovoljno omeđen i to pojačava utisak poetičnosti čitavog 13tog paragrafa ove Pavlove poslanice. Ljubav, ionako širok pojam, ovde može da znači sve. Ali pošto tu reč izgovara prvi apostol nejevreja u ranoj hrišćanskoj istoriji, mi znamo koja se značenja tu moraju isključiti, kao što je učinio i sveti Hijeronim u svom prevodu Svetog Pisma na latinski, gde je na mesto grčkog ljubav (agape) stavio ne latinsko amor, nego caritas što se zadržalo i u mnogim engleskim, francuskim i italijanskim prevodima koje poznajemo.
Organizator prvih hrišćanskih zajednica, davalac pravila hrišćanskog ponašanja, utemeljivač neke vrste ranohrišćanskog zakonodavstva, zar da bude pesnik ljubavi koja nadilazi sve ostale duhovne vrline i darove. Nije li to u suprotnosti sa onim što apostol Pavle inače tvrdi? Naizgled i jeste. Čini se da odjednom, u posebnoj vrsti zanosa, sveti Pavle govori nešto mimo ili protiv sopstvenog učenja, da ima neku posebnu vrstu pesničkog otkrovenja. I skoro bi se čovek obradovao tom preobratu, drugom po redu, koji se prividno događa u velikom propovedniku i teologu. Možda se i dogodilo: Pavle je zbilja bio u vatri ne samo propovedničkog, nego i u odnosu na ličnost Hristovu, kojeg nikad nije upoznao, o čijem učenju je samo saznavao od drugih; dakle, pavle je poznavao intezivno čuvstvo ljubavi.
I kad se bolje pogledaju pouke ove Pavlove poslanice vidi se i njihova veza sa pomenutom pohvalom ljubavi. Već na početku poslanice, on govori o sporenju hrišćana različitih nastrojenja; sporilo se, ekspolicitno, o razlikama u mudrosti, poreklu, sili. Ljudsku, zemaljsku mudrost Pavle osporava, osporava i onu tradicionalnu, starozavetnu mudrost (i helensku, naravno) koja nije dovela do spoznaje Boga (Korinćanima I,1,21). I u 2om odeljku osporava se mudrost ovoga sveta i njegovih vladara – moćnika. U odeljku koji 12 koji neposredno prethodi Pohvali LJubavi, govori se o sličnoj temi, o duhovnim darovima, koji su različiti kod ljudi, iako je “Duh isti”. Ponavljajući posznati stav i Starog Zaveta, “da duh duva koga hoće”, Pavle kaže da “Duh razdeljuje svakome kako hoće”. Ne sporeći značaj duhovnih darova, sveti Pavle zahteva da oni ne budu razlog za razdor među hrišćanima. N atom mestu se pojavljuje Pohvala Ljubavi.
Ljubav je razlog za slogu među članovima hrišćanske zajednice, i uzdižući moć i vrednost ljubavi Pavle ulazi u raspravu o redosledu vrednosti osnovnih hrišćanskih i duhovnih vrlina, darova. Pohvala otkriva svoj polemički modus, i dok autor egzaltira predmet svoje pesme – Ljubav, on ograničava značaj i vrednost drugih vrlina, koje potiču od Duha. Govoriti “ljudskim i anđeoskim jezicima” – kaže se – manje je i nije posebna zasluga, ako se nema ljubavi. Ako se zna kako u jednom trenutku Dela Apostolskih govorenje jezika biva darom Svetog Duha, i da je taj trenutak, “Duhovi”, slavljen kao veliki praznik, ovo upoređivanje deluje kao iznenađenje. Isto tako se i dar prorokovanja, koji se ovde ne definiše suviše jasno, stavlja iza emotivne vrlihne – Ljubavi. Još je veće iznenađenje kada se tvrdi da ni “znanje svih svetih tajni i sva vera” nisu dovoljne, ako “ljubavi nema”.
Odmah posle trijumfalne himne sveti Pavle govori dalje o duhovnim darovima, o pesničkom i propovedničkom govoru, o značaju tumačenja pesničkog govora, uvodeći time disciplini hermeneutike u ranu liturgiju i religiozne skupove prvih hrišćana, kada su slobodno improvizovani tekstovi, proročki, propovednički, pesnički i interpretativni, imali svoja odgovarajuća mesta u hrišćanskom kultu – bogosluženju.
 |
| Andrej Rubljov - Sveta Trojica |
Bog = Ljubav
ОдговориИзбриши