BLOGOSANOVNIK bez tumača

Nešto sasvim lično....                                                                              

Jim Denevan

Jack Nicholson je svojevremeno, primajući oskara za glavnu mušku ulogu u filmu “As god as it gets”, posle silnih nominacija I dodeljenih nagrada za Titanik, ispustio uzdah olakšanja i rekao: Uf, za mal se ne udavismo.... (slobodni prevod), i ispade “dobro da ne može bolje biti”.  Ja nisam imala nameru da vas, dragi čitaoci, potopim, ali kako stvari stoje, uspavaću vas sigurno. Sa jedne strane i nije tako loše ispalo, jer kako nauka tvrdi, a i sami dobro znamo, dobar san je pola zdravlja.

Ako me je i ponela neka muza, ne znam joj ni imena, ni lika, kao da je boravila u mojim snovima, ne mogu naći razloga zašto je sve krenulo od snova. Uvek su me u životu motivisali neki ljudi, i nesvesno igrali neke uloge u mom životu, na šta sam im od srca zahvalna, u svakom slučaju za iskustva. Za otvaranje bloga zaslužna je jedna sajber dama, nesvesno, kao što sam i ja nesvesno izletela sa pričom jednog svog sna. Na tome joj zahvaljujem, pre svega na ovom otkriću zadovoljstva drugačijeg izraza na putu ka sopstvenosti.... 

Bogdan Bogdanović - Ctrež

Još kao student sam se zarazila simbolikom i snovima, posle jednog od zadnjih predavanja profesora Bogdana Bogdanovića, u kome nam je ispričao kako već dugi niz godina uredno vodi dnevnik svojih snova. Njegove zanimljive mitologeme zapisane u kamenu mnogih skulpturalnih arhitektonskih formi, motivisale su na poduhvat dubljeg sagledavanja arhitekture kao egzistencijalne discipline koja teži da izrazi ne samo estetsko nego i arhetipsko. Nekako u to vreme se pojavio iznebuha gospodin Jung, kasnije su se pridružili i ostali svetski istraživači čudnih puteva Gospodnjih, tako da otpoče moja avantura arheoloških inicijacija mojeg inutrašnjeg sveta, trenutak duševnog nemira, gde čovek postane svestan, da materijalni svet egzistence nije sve postojeće.

B.B. Crtež

Bogdanovićeva knjiga “Krug na četiri ćoška” , kako bi profesor i sam napisao, rasprava o okultnom poreklu pitagorejskih utopija propraćena ponoćnim razgovorima dvojice pitagorejskih disidenata, me je izbacila iz koloseka uobičajenog modela sagledavanja arhitekture, umetnosti i književnosti.. I nikada je nisam isčitala do kraja, već sam je čitala po Pavićevim principima nedrealne književne forme, malo od napred, malo odpozadi, i naopako i naglavačke..... Da li je sanovnik, fantazmogorija, mitologeme jednog protomajstora? Ne, još mi ne dolaze reči kojim bi objasnila  ovu lucidnu igru, pomalo neumerenu pustolovunu duha, koja izvire iz nekog pagansko - filozofskog korena kolektivno nesvesnog. Tek mnogo kasnije sam primetila autorov predlog isčitavanja  sa krucijalnim naslovom, igru reči, koja nas vraća na davno zaboravljeni zov unutrašnjeg bića:

“.... Samo budite oprezni! Na pustolomnim širinama okultne geografije, gde se odvajkada reč više hvatala nevid-vidom sluha, no sluhom očinjeg vida, nije baš savetno isšitavanje traktata kao romana (ili još gore, obratno!) nije savetno isčitavanje traktata kao spevova i spevova kao traktata.... Zašto? Prosto zato što se na takvim pustolovinama duha, evokacija stvari ume vrlo lukavo prometnuti u invokaciju, zvon se ne retko preobraća u zov, A zov lako može postati i .... černozov! I zato, brate, čitajte Krug na četiri ćoška kako vam drago, ali ga ipak čitajte malo.... malčice.... iskosa i sa strane; čitajte ga bez strasti i, ako je ikako moguće, bez one svima nama dobro poznate “kategorije učešća”..... Srdačno i bez zle namera, vaš B.B. “

KO 

RAZUME  

 RAZUM - MEĆE

 

B.B. - Krug na četiri ćoška

Nešto sam noćas, baš kao tri nakrivljena ćoška u četvrtastoj sobi! Oprostite uvek se pomalo gubim kad sam .... učetvoro trojna. Dodajem da sam sinoć pojela neku sumnjivu blitvu, pa se sad još uvek zagrižljivo ljutim na nepotrebne..... i neoprezne ... majstorije svoga dičnog zalud-sabrata....

Da li sam se udostojila dobrog čitaoca, uvek sam se pitala pokušavajući da prodrem u svet literature, mučeći se, pri tom, da prodrem u svoj unutrašnji svet. Paradoksalno je bilo da li ja ulazim u tuđi svet ili on ulazi u mene, i koliko je sve to dobro za mene, za moju još netaknutu izvornu bujicu sopstvenosti, koja se nagomilavala u jezero, zabranjenog daljeg oticanja, izgađenom kontrolom nad sopstvenim životom. O, kako će jednog dana ta brana popustiti i sva brižljivo obrađena polja kulture svog izraza poplaviti, i učiniti pomak ka suštini. I zbilja, desilo se, iznenadno, kao grom iz vedrog neba. I posle svake poplave zemlja postaje plodnija, obnovljenija za nova rađanja ideja, za nova iskustva, za nove korake saznanja....

Jim Denevan

 Knjiga knjigu otvara - to je izvan bilo kakve sumnje. I baš zato nikad ne znamo kuda ćemo se kroz tek otvorenu knjigu uputiti i gde će se, pred nama, nova kjniga otvoriti, niti znamo gde ćemo na kraju prispeti. Transkripcija je prenošenje znakova iz jednog pisma u drugo, transkripcija iskustva u sledeće iskustvo,  iskustvo drugo iskustvo otvara i to je izvan svake sumnje. Otvaranje nasuprot zatvaranju, izvor je svetla duši koja je dobila jedinstvenu priliku da ugleda svetlost dana i doživi ovaj svet našim očima, ušima, prstima, usnama, svim čulima koja objedinjuju zajedništvo osećaja doživljenog. Pa, zašto bi mučili dušu svoju, kada nam je ona izvor povezanosti, jednog drugačijeg iskustva poimanja sveta u nama i oko nas?! 

 Samo moramo biti oprezni, kao što nas je profesor upozorio, jer Ikar je u naletu neverovatnog osećanja slobode leta, zaboravio svoju ljudsku slabost, u mladalačkom zanosu uzvinuo se suviše visoko, ne obazirući se na upozorenje svoga  oca, želeo je uzdići se do samog Boga. Ah, sunce mu sprži krila, pod naletom prevelike gordosti i nesvesne samobitnosti. I čitalačka samobitnost u kanalisanju toka svesti može zavarati i odvesti u slepu ulicu, a odatle i u mogući lavirint, iz koga  bez klupka svetle niti sadašnjeg trenutka, možemo ostati zaglavljeni u literarnom svetu, svestu snova, svetu metafizički nadrealne stvarnosti koja prevazilazi svaku realnost. 

Iskustvo je najbolji učitelj i pokazatelj na tom putu. I lepo naša narodna izvorna umotvorina kaže da se sa kraćeg puta čovek brže vrati. Sa merom u život ulaziti, sa merom osvajati prostranstva znanja, jer ako smo previše gladni, nećemo lako svariti reči, simbole, fantazme, fantazmogorije, mitologeme, zanose i strasti, možemo izgubiti u tom lavirintu  trag veze sa sadašnjošću i sa sobom. Samim tim i sa onim izvornim iz literature, umetnosti, filozofije, koju želimo upiti u sebe u formi znanja. Znanje je ipak pravo tek kada postane deo nas, kada ne lebdi na površini našeg razuma, već kada ga osvestimo i prihvatimo kao svoje čedo uma.

Umeće čitanja se može odrediti u odnosu na sopstveno poimanje strategije tumačenja, koje je na ličnoj ravni stvar kreativnog čitanja i poigravanja sa sopstvenim potencijalima i mogućnostima koje traže smisao. Čitanje nekog teksta, kao narativne organizacije smisla, ne može da izbegne neskrivenu upućenost psihoanalize i geštalta na različite, svesne i nesvesne tokove značenja, koje proizilaze iz tokova naše svesti. Po tome se sfera literature poklapa sa sferom psihoanalize, koja ima dvosmerni tok, od autora ka čitaocu i čitaoca ka samom delu, i prema tome ka samom autoru. Literatura u nama živi neki drugi život, i menja pojavni oblik u zavisnosti od naših potencijalnih mogućnosti da prodremo u suštinu, koju je autor želeo da nam prikaže. Otuda proističe da smisao našeg sopstvenog poimanja našeg unutrašnjeg stanja bića, utiče na čitalački proces, da bi mogli osetiti energiju reči, i to pretočili u svesno. 

 

Ali kada postanemo sopstveni autori svog unutrašnjeg sveta, kada se nađemo u situaciji da tumačimo sopstveni nesvesni unutrašnji sardžaj, izražen kroz san, teško je ponekad ne odupreti se iluzijama i sitnim skrivalicama kojima se branimo i krijemo od tamne strane nešeg bića. Kako pročitati sebe? Kako pronaći put, strategiju, umeće prodiranja u tajne sopstvenosti? Večita pitanja koje muče čoveka na putu sazrevanja, čak najčešće nesvesno, zaobilazeći literarne sokake ponuđenih mogućnosti, i prolaze koji nas mogu približiti svesnom tumačenju svojih ispoljavanja, simbolike pokreta, mimike lica, intonacije reči, boju osećanja, smisao predosećanja, i na kraju simolike u snovima izražene, bila ona individualno nesvesna ili kolektivno arhetipska. Ona je u nekom smislu ipak naša istina.  I okrugla i ćoškasta u isto vreme. I sve staje pod jedan kišobran našeg iskustva.

Da se vratimo krugu sa četiri ćoška. Imam utisak da ću mu se još vraćati, jer zaokruženost mojih poimanja još uvek ima oblik ćoškastog , kome nedostaje zaokrugljenost i harmoničnost celine, prisustvo smešanosti vatrometa boja, zvuka i pokreta, koje zadiru u život baš onako kako mi je dato, i kako određuje moje biće. I analitika i razbarušenost, smena godišnjih doba, i setve i žetve, i zimskog sna i buđenje erosa, i jutarnjih magli koje u repovima tera vetar ka svetlom danu. Prihvatam sebe, polako i oprezno, a volela bih reći - prihvatam sebe nežno....

A tek kada bih opet počela  čitati taj krug sa četiri ćoška, i još na to pokušala da razvijem strategiju tumačenja ispisanih stranica, morala bih  da se posavetujem sa svojom lucidnom dvojnicom, i kao u igri: čitate izokola, odozgo, odozdo, sa leva na desni, sa desna nalevo, kaičkom oka, otvorena srca, bez  razuma ali sa umom, sa geštaltom uz malu pomoć dostignuća i samog geštalta. Muke savladavanja spiralnih stepenica kojima trčimo čas dole, čas gore, pokušavajući da uhvatimo svoju senku.

Profesor bi vas, kao i mene sada,  ponovo posavetovao:

"Ubeđen sam da ste do najveće mere obeshrabreni, ovim mojim besosmislenim smišljanjem nesmislivih besmislica. Sasvim vas razumem i iskreno vam predlažem da, ako baš nikako ne možete izdržati, bez ustručavanja prekinite dalje čitanje ove knjige. Ali, ako knjigu i batalite, verujte mi, ipak ništa nisam izmislio.... sve mi je radi razonode bilo dopušteno, i to, da posle večere, ako baš želite, možemo zajedno odigrati neku društvenu igru.....B.B. "

A ja vam kažem: 
Sve nam je dopušteno i društvena igra pod maskama, i igra otvorena srca, samo biramo pustolovine koje nas oslikavaju.  Život je igra onoliko koliko smo spremni da se otvorimo u uđemo u igru života sa sopstvenim detetom u nama, otvorena srca, proširenog uma, sa snovima u javi, koje nismo ni svesni da možemo ostvariti. Slobode su nam date da donosimo  svesne odluke, hoćemo li da živimo od svoje nemoći ili uspevanja,  ili možemo živeti od sasušenog životnog minimuma duha unutar nas. Možemo li  zavrnuti slavine svojih radosti, svojih osećanja, mašte, inicijativa bez odgovora Duši koja nam redovno šalje pisma snova iz naše podsvesti, ne bili shvatili suštinu našeg ličnog sveta? Zbilja, da li možemo opstati od kukavičluka, odlaganja, bežanja, prepuštanja i besomučnog samolaganja da su nam pusti snovi imaginarne laže i paralaže, a  dati nam život, jedina opcija sudbine? Da li da osudimo lucidnost zakovitih reči kruga sa četiri ćoška, jer se  jedan profesor drznuo da povremeno obitava u svom unutrašnjem svetu  um-metn(u)-osti znakova i simbola? Da li na to imamo pravo? 

Da li je isplativo čuvati i obnavljati svoj zatvor, jer nam je neko nekad rekao da je sloboda strašna, nezamisliva!? Upustvo za upotrebu života koje nam je utrapio pijani vodič u slučajnom mimohodu svog besmisla, neka nam ne bude biblija kojom ćemo ga slaviti i veličati, već lekcija za usavršavanje tumačenja sopstvenih simboličnih predstava, društvenih igrica, koje smo rado igrali,  zavaravajući se da napolju ništa drugo ne postoji osim straha od nepoznatog. 

Autor teksta: Sfinga

Jim Denevan opstvaruje svoje snove u pesku