POEZIJA
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumljivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede,
već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da ugreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom,
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumljivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede,
već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da ugreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom,
po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja ću nažalost početi da umirem...
Gabrijel Garsija Markes
oproštajno pismo
iznimno nabijeno ljudskim osjećajima
ОдговориИзбришиmoglo bi se reći: tako ljudski!
puno toga govori, i više nego misli.
odličan odabir.
MonteChristo
MonteChristo, hvala za posetu ovom mom malom eksperimentalnom kutku. Nadam se da u ponekim fragmentima možeš po nešto i za sebe pronaći.
ОдговориИзбришиPotpuno se slažem sa tobom da je jednostavnost izrečenih misli toliko ljudska i prirodna, da je ovo čuveno Markesovo oproštajno pismo, rekla bih, testament onima koji tragajući za smislom sopstvenog postojanja, zaboravljaju i propuštaju život.
Neverovatno slična pesma, kažu, za sada posljednja poznata pesma H.L.Borhesa, objavljena u meksičkom književnom časopisu "Plureal", potseća koliko je dubina ljudskog preispitivanja sopstvenog života u trenucima jednog novog iskustva približavanja smrti, najbolje ogledalo istine, koja je više osećaj, nego misao, više naslućivanje, predosećaj.... A samo retki umeju te trenutke pretvoriti u reči... Ovo je ta Borhesova pesma:
Trenuci
Kad bih svoj život mogao
Pokušao bih u sledećem da proživim.
Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista vrlo malo stvari
Bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao,na više planina popeo, više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih,
A manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
Svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Al' kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo
Dobrim trenucima.
Jer ako znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo,
I nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera,
Termofora, kišobrana i padobrana;
Kad bih opet mogao da živim,
S proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao
Sa više dece igrao, kad bih život ponovo
pred sobom imao.
Ali vidite imam osamdeset i pet godina i znam da umirem.
***
Znajući da mu se bliži kraj Borhes se vratio u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe, ali je uvek verovao u ono što je najviše voleo - književnost.
***
"Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi."
***
Srdačan pozdrav
SU
Eh, Čovek se neminovno zaigra kad naiđe na trag nečeg pijemčivog, koji ga odvuče dalje od pukog odgovora na poruku pijatelja.... izgleda da sam tome sklona...hehehe....
ОдговориИзбришиI čitajući dalje o Borhesu, naiđoh na jednu njegovu zanimljivu misao, skrivena poruka pisca, pa možda je to poruka mojim prijateljima...
***
Borhes
"Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.
Ja nisam ni mislilac ni moralista, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju sveta koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu."
Pozdrav
Srecni su ljudi koji shvate ovo sto je shvatio Markes. Nazalost nije problem samo u shvatanju, vec i primeni takvih zivotnih principa.To je sustina zivota.Ponovo leci u krevet posle neprospavane noci i ostaviti hitne poslove za kasnije.NISTA NIJE HITNO.Ti to najbolje znas.
ОдговориИзбришиOkrenuti lice suncu koje prodire kroz prozor i zaustaviti posao, jer NISTA NIJE HITNO. napisati drugarici mail kada joj treba podrska a zaustaviti svoje obaveze JER JE TO BITNO. Biti za sebe i druge ne na planinskom vrhu ( kako rece Markes )vec u krivulji svakodnevnog hoda, po liniji S sazimati proslost, sadasnjost i buducnost.Odziveti lepo na vreme i na nacin dostojan coveka.
pozdrav
Hvala, Liv, na ovim iskrenim rečima...
ОдговориИзбришиSmisao se živi kada osećamo, predosećamo, naslućujemo izvor ispunjenosti sadržan u davanju.
Kažu, čovek ima jedino sebe i to jedino može dati - božanska razmena jedino postojećeg....
Srdačan pozdrav