Ja stanujem u svojoj kući,
Podražavati ja nikad nikom nisam znao
I svakog majstora još ismevajući
Ko nije sebe samog ismejao.
Nad svojim kućnim vratima
»Pesniku i mudracu su sve stvari
prijateljske i posvećene, svi
doživljaji korisni, svi dani svetli,
svi ljudi božanski.«
Emerson
Učitelj o svrsi postojanja
— Mogu da na ljude gledam dobrim ili zlim pogledom, uvek ih nalazim kod jednog zadatka, sve i svakog pojedinca posebno: da čine to što koristi održanju ljudskog roda. I to doista ne iz nekog osećanja ljubavi za taj rod, nego, jednostavno, zato što ništa kod njih nije starije, jače, nepomirljivije, nesavladljivije od tog instinkta — jer je taj instinkt upravo suština naše vrste i našeg stada. Mi već brzo možemo sa uobičajenom kratkovidnošću na pet koraka razdaljine da svoje bližnje čisto delimo u korisne i štetne, dobre i loše ljude, prilikom preračunavanja u velikom, prilikom dužeg razmišljanja o celini postaćemo sumnjičavi prema tom čišćenju i razdvajanju i konačno ćemo to ostaviti. Čak i najštetniji čovek možda je još uvek najkorisniji s obzirom na održanje vrste; jer on je održava kod sebe ili svojim delovanjem, i kod drugih nagona, bez kojih bi čovečanstvo odavno omlitavelo ili istrulilo. Mržnja, zluradost, grabežljivost i vlastoljublje i sve što se inače naziva zlim spada u zapanjujuću ekonomiju održanja vrste, naravno u skupu, rasipničku i u celini krajnje ludu ekonomiju — ali koja je u dokazanim metama do sada održala naš rod. Ja više ne znam da li ti, moj dragi bližnji, možeš uopšte živeti na štetu roda, dakle »nerazumno« i »loše«; ono što je rodu moglo škoditi je možda već pre nekoliko milenijuma odumrlo i sada spada u stvari, koje čak ni bogu nisu više mogućne. Drži se svojih najboljih ili svojih najgorih požuda i pre svega: propadni! - U oba slučaja si verovatno uvek još nekako unapređivač i dobročinitelj čovečanstva i smeš sebi zatim držati svoje hvalioce — a isto tako svoje rugaoce! Ali nikad nećeš naći nikoga, koji bi tebe, pojedinca, i kada si najbolji znao da ti se podruguje, jer tvoje beskrajno muvlje i žablje siromaštvo tebi je toliko dovoljno, kao što to se slaže sa istinom, mogao voditi duši. Smejati se samom sebi, kao što bismo se morali smejati da iz čitave istine iz — smejemo — za to najbolji do sada nisu imali smisla za istinu, a najdarovitiji premalo genija! Možda i za smejanje postoji još budućnost. Onda, ako se rečenica »vrsta je sve, jedan je uvek nijedan« — asimilovala čovečanstvu i svakome u svako vreme stoji slobodan pristup ovom poslednjem oslobođenju i neodgovornosti. Možda će se tada smejanje udružiti sa mudrošću, možda će tada još biti »vesele nauke«. Privremeno je još sasvim drugačije, privremeno komedija postojanja još nije »postala svesna« sebe, privremeno je još vreme tragedije, vreme morala i religija. Šta znači uvek nova pojava onih osnivača morala i religija, onih vinovnika borbe za moralna ocenjivanja, onih učitelja grize savesti i religioznih ratova? Šta znače ovi junaci na ovoj pozornici? Jer do sada behu junaci iste, i sve ostalo, povremeno samo vidljivi i suviše blizu, služilo je samo za pripremu tih junaka, bilo kao mašinerija i kulisa ili u ulozi poverenika i sobara. (Pesnici na primer behu uvek sobari nekog morala.) — Samo se po sebi razume da su i te tragedije radile u interesu vrste, i ako su možda mislile da rade u interesu boga ili kao božii izaslanici. I oni unapređuju život roda, time što zahtevaju veru u život . »Vredi živeti — tako uzvikuje svako od njih — postoji nešto sa tim životom, život ima nešto iza sebe, pod sobom, čuvajte se!« Onaj nagon što podjednako vlada u najvišim i najprostijim ljudima, nagon održanja vrste, izbija s vremena na vreme kao razum i strast duha; onda ima blistavu pratnju razloga oko sebe i hoće svom silom da se zaboravi da je on u osnovi nagon, instinkt, ludost, neosnovanost. Život treba voleti, jer! Čovek treba sebe i svog bližnjeg da unapređuje, jer ! I ma kako se zovu ovi Treba i Jer i u budućnosti mogu nazivati. Da bi se što je nužno i vazda se zbiva samo od sebe i bez svake svrhe, od sada izgledalo da se zbiva obzirom na neku svrhu i da čoveku bude očevidno kao razum i poslednja zapovest — za to se pojavljuje etički učitelj, kao učitelj svrhe postojanja; pored toga on izmišlja drugo i treće postojanje i pomoću nove mehanike vadi ovo staro i prosto postojanje iz svojih starih prostih šarki. Da! On uopšte neće da se s m e j e m o postojanju, niti nama, — niti njemu; za njega ne postoje vrste, sume, nule. Ma koliko mogle' biti lude i sanjalačke njegove izmišljotine i procene, ma koliko da pogrešno shvata tok prirode i njene uslove — a sve etike behu do sada u izvesnom stepenu lude i protivprirodne, da bi od svake od njih čovečanstvo propalo da se dokopala čovečanstva — ipak! svaki put kada je »junak« stupio na pozornicu postiglo se nešto novo, užasan pandan smejanju, ona duboka potresenost mnogih pojedinaca kod pomisli: »Da, vredi živeti! Da, ja vredim da živim!« — život i ja i ti i svi mi zajedno postali smo sebi jednom za neko vreme zanimljivi. — Ne može se poricati da su trajno svakim ovim pojedincem tih velikih učenja o svrhi do sada zagospodarili smejanje, razum i priroda: kratka tragedija konačno je uvek prelazila u večnu komediju postojanja i obratno, i »talasi beskrajnih smejanja« — da kažemo sa Eshilom — moraju se prevaliti i preko ovih najvećih tragedija. Ali kod svog ovog korigirajućeg smejanja u celini ipak kroz sve nove pojave tih učitelja o svrbi postojanja ljudska priroda se promenila — ona sada ima potrebu više za uvek novim pojavljivanjem takvih učitelja i učenjima o »svrhi«. Čovek je postepeno postao fantastična životinja, koja treba da ispuni uslov egzistencije više od svake druge životinje: čovek mora s vremena na vreme da veruje, da zna zašto postoji, njegov rod ne može uspevati bez periodičnog poverenja u život! Bez verovanja u razum u životu! I vazda će s vremena na vreme ljudski rod dekretirati: »Postoji nešto čemu se apsolutno više ne smemo smejati!« A najoprezniji prijatelj ljudi dodaće: »Ne samo smejanje i vesela mudrost, nego i tragično sa svom svojom uzvišenom nerazumnošću spada u sredstva i nužnosti održanja vrste!« — I prema tome! Prema tome! Prema tome! Ah, da li me razumete moja braćo? Razumete li ovaj novi zakon oseke i plime. I mi imamo naše vreme!
Preveo s nemačkog
Milan Tabaković
Нема коментара:
Постави коментар