четвртак, децембар 13, 2012

PISMO MAJCI - Sergej Jesenjin





PISMO MAJCI

Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.

Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika punu stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko 
Zario mi ispod srca kamu.

Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica, 
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.

O, ne budin odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša – 
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.

I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.

Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.





Још си жива, ти старице моја? 
Жив сам и ја. Поздрављам те, знај! 
Нек се зари колибица твоја 
и над њоме неизречни сјај. 

Мени пишу, да тајећи зебњу 
брижна тужиш за мном сваки дан, 
да излазиш на друм ко у шетњу, 
увијена у стари кафтан. 

Да у плавом сутону те мучи 
често иста и слика и кут - 
тобож да ме у кафанској тучи 
ударио нож сред срца љут. 

Ништа, мајко! Смири се из тија, 
То је грозно бунило, јад нем, 
Нисам тако очајна бекрија 
да не видим тебе, а да мрем. 

Као некад, ја сам и сад нежан 
и једино сањам све о том 
да ме прође јад, црн, неизбежан, 
и да што пре дођем дому свом. 

Вратићу се кад олиста грање 
наше баште, када букне све. 
Не буди ме ти тад у раздање 
ко но осам лета што си пре. 

О, не буди одсањани шумор, 
не узбуђуј то што се не зби, - 
одвећ рани губитак и умор 
пружи мени живот што не бди. 

И не учи да се моли. Брајко, 
к старом нема повратка, па крај. 
Ти једина радост си ми, мајко, 
и једини неизречни сјај. 

Заборави ти на своју зебњу, 
и не тужи за мном сваки дан. 
Не излази на друм ко у шетњу, 
увијена у стари кафтан. 




4 коментара:

  1. neznam jeli još netko dovoljno star pa da se sjeća da se nekad mogla kupiti knjiga poezije jesenjina u kojoj je bila gramofonska ploča s njegovim glasom kako recitira, između ostalih, i ovu pjesmu....
    pozdrav sfingo
    MC

    ОдговориИзбриши
  2. Ja se ne sećam, ali moja majka sigurno.
    Ja se sećam neodoljivog mirisa starih knjiga Jesenjinove poezije iz kojih sam kao mala učila pesme napamet, a između ostalih i ovu. Ovu i Kerušu i dan danas pamtim.

    Pozdrav i tebi Grofe.

    ОдговориИзбриши
  3. ja se i danas, sa trideset i nesto, rastuzim kada čitam ovu pjesmu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Godine ne igraju mnogo ako emocije postoje. Hvala za komentar.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...