уторак, април 26, 2011

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ - Beethoven







LUDWIG VAN BEETHOVEN

Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena početkom 2008, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:


PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ


(6. jula, ujutro)

Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani Ludwig.



(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.



(Dobro jutro 7.-og jula)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog

L.
večno tvoj
večno svoj
večno naš



Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?

Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)


izvor teksta

Beethoven (1770 - 1827)

4 коментара:

  1. Анониман5. јун 2011. 21:47

    ha. to nešto objašnjava.
    beethoven je van beethoven a ne von beethoven.
    objašnjava zašto mu je bilo jako stalo do titule pa je našao načina na dobije van (to je nizozemsko).
    iz tvog bloga je sada jasno i zašto jer inače nije bio sklon aristokraciji. kad je napoleon prošao kroz beč nakon desetak dana je igran njegov fidelio.
    dakle toliko je bio lud od ljubavi da je čeznuo za onim što inače prezire. vidi ti njega.
    npr. jednom je šetao s goehteom a carica sa svitom im je išla ususret.beethoven mu je rekao da ga uhvati ispod ruke i samo nastavi pravo dalje. međutim kako se carica približila goethe nije izdržao. napravio korak natrag, skinuo šešir i naklonio se. beethoven je s rukom u džepu samo prošao i kratko kimnuo glavom carici. poslije je navodno izjavio: on, koji je napisao takve stihove, on, da se njoj klanja?

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман5. јун 2011. 21:49

    au, nisam se potpisao.
    MC

    ОдговориИзбриши
  3. Poznata priča o kojoj govoriš kada je u društvu Getea sreo caricu, prokomentarisao je: „Bilo je i biće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven."

    "Godine 1808. Betoven se susretne s Geteom u Karlsbadu, gde su se istog dana i upoznali, a nakon toga pođu u šetnju kočijom. Dok su, tako, prolazili ulicama, mnogi građani su ih pozdravljali s oduševljenjem, na što Gete primeti: - Dosadno je, zaista, biti ovako slavan: svi me pozdravljaju. - Ekselencijo - nadoda britko Betoven - ne trebate se zbog toga inkomodirati, jer ja smatram da pozdravljaju mene..." Šta da kažemo: Mrtva trka između dvojice velikana....

    Eh, sad bi trebalo i Getea prokomentarisati... Hehehehe. Ali zbog veličine obojice nećemo se upuštati u analize njihovih ličnosti, bilo bi to suviše pretenciozno od nas.

    U svakom slučaju Bog ume da bude darežljiv kada su umetnički talenti u pitanju, ali sa druge strane i veoma škrt. Veliki umetnici su ljudi velikih kontrasta. Treba pomiriti te suprostavljene sile. Veliki je to izazov. Biti svestan svoje veličine ponekad je i usud. Popularnost i kvalitativni skok unutar bića ume i da jača ego, truje dušu, da se Univerzum trudi da ga unizi i uplete u patnju, nesreće, oduzimajući čoveku ono za čim čezne i žudi.

    Neverovatan splet životnih okolnosti Betovenu oduzima čulo sluha, koje je osnova njegovog umetničkog izraza. Njegova veličine je u tome što je uspeo da čuje muziku u sebi i zapiše je na notni papir. Kao da time bog Betovenu čuva dušu. Zanimljivo!

    I ono što čovek prezire to je gotovo uvek ono što gaji u sebi. I Dostojevski je bio genije, a zapravo pun poroka. Kao da im je zajednička osobina bila da se izbore sa svojim demonima, da ih pretvore u umetnički izraz, u mudrost u lepotu. Prihvatanje sebe samog je u krajnjoj liniji najteži zadatak koji čovek mora da razreši....

    Borba između posesivnosti i slobode je i kod Betovena bila izražena. Otude njegova muzika obiluje neverovatnim prelazima od divnih, nežnih, skoro božanskih muzičkih sekvenci koje umeju da se nenajavljeno, iznenada pretvore u pravu oluju silovitih i uznemirujućih tonala, i onda se opet uznenada umire... Zbilja je njegova muzika božanska. Dira čoveka jako duboko, i nikada ga ne ostavlja ravnodušnim...

    ОдговориИзбриши
  4. Ah, zaboravih se i ja:
    Hvala za komentare Monte Christo. Od tebe se svašta lepog i korisnog može naučiti. Prvenstveno kroz razmenu misli... Uostalom sama razmena energija, pa čak i ovde na blogu, obogaćuje ovaj prostor, i nadam se, i ostalim čitaocima čini prijemčivijim. Meni, lično, ovakav pristup međusobnog komentarisanja veoma prija. Iznova i sebe postavljam u neku novu ravan razmišljanja... nije to loše. Stavove bi trebalo s vremena na vrema redigovati, obogaćivati i menjati ugao gledanja. Nije uvek sve isto kao na prvi pogled. Moramo se malo okrenuti i oko sebe i oko drugih.

    Pozrdav
    SU

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...