NIRVANA
Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
UTOPLJENE DUŠE
Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema vec ideje same,
Otkud bol sleće, da osecaj svije.
U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k'o miris vene.
Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.
Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i nožu i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom...Da je da se spava.
I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj maglini veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema vec ideje same,
Otkud bol sleće, da osecaj svije.
U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k'o miris vene.
Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.
Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i nožu i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom...Da je da se spava.
I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj maglini veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
TAMNICA
To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom to nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružnoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče.
I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava vraća sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reži;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leži.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, to mi i sad sija
i žali ko ptica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju to životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.
I očiju, to ih vidi moja snaga,
očiju to zovu kao glas tišina,
kao govor uma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, to ih vidi moja snaga.
To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom to nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružnoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče.
I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava vraća sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reži;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leži.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, to mi i sad sija
i žali ko ptica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju to životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.
I očiju, to ih vidi moja snaga,
očiju to zovu kao glas tišina,
kao govor uma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, to ih vidi moja snaga.
NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
1910.
Ah, taj veliki Dis. Ovde sam prekucala, pored njegove pesme "Naši dani", deo predgovora iz jedne knjige (piše tamo koje).
ОдговориИзбришиSa razmakom od čitavog veka samo ponavljamo nenaučene lekcije.
Veruj mi da sam se dvoumila da li da stavim i ovu pesmu NAŠI DANI. Čak iako je površno čitamo, ona je toliko autentična, i toliko prikladna ovom ogoljenom vremenu u kome živimo. Dublji izraz Disove poezije, iako svojevremeno osporavane i nepravedno kritikovane, danas tek dobija na značaju, jer smo svi počeli da osećamo talog na duši. Dis je to osećao vek ranije, bio mnogo pronicljiviji, dublji, i mnogo iskreniji od svog vremena i svojih savremenika koji su svojim izrazom pratili forme tog vremena. Zbog toga je njegova poezija bila i ostala autentična. Metafizička i vanvremenska. A u isto vreme topla, ljudska, iako pesimistična, ona nas podseća da svako ljudsko biće i njegovu tragediju života moramo posmatrati kao autentičnu, ličnu, duboku, uprkos plitkim ispoljavanjima kojima strahovi upravljaju, strahovi mrtvih vremena, mrtvih mora, strahovi utopljenih duša, koji kroz nas progovaraju... nešto nam imaju reći... Oslušnimo... Možda i čujemo... možda i progledamo....
ОдговориИзбришиVerujem da jesi jer, na prvi pogled, ona nije bez razloga poslednja u nizu pesama koje si odabrala. Uvek kada pročitam tu Disovu pesmu, iznova osetim njegovu istinsku ljubav prema sopstvenom narodu i iskrenu želju da zatalasa učmale duhove i duše. U stvari, često se osećaj jednog pesnika u datom vremenu koji slika nebajkovitu stvarnost poistovećuje sa pesimističkim notama. Moj lični utisak je da su iz Disa oduvek isplivavali njegovi tanani osećaji koji su prenosili ono što je on duboko nosio u sebi kao vinovnik jednog istorijskog perioda. U tome je njegov "greh" i neprihvatanje njegovog pesničkog izraza (u to vreme). Jer, da, fanfara i cirkusa nikada nije bilo i neće biti dosta za izvođenje "'leba i igara".
ОдговориИзбришиSlažem se sa tobom, Zverkice, da je Dis bio veliki rodoljub i istinoljubac. Takvi su se oduvek izdvajali iz mase prosečnosti i unapred bili osuđeni na nož. Ni danas se ništa novo u tom pogledu nije pomaklo napred. Mislim da to nije bio jedini razlog kritike njegove poezije. Ona je išla ispred svog vrenema i zato je bila nedopustljiva...
ОдговориИзбришиOno što mene privlači kod Disa je njegov pesnički genije koji izvlači iz sebe one najtatanije strune kosmičkog nagoveštaja svog porekla, čime tka vanvremensku potku pesme, i snoviđenje tragedije ljudkog bića. Čovekovo biće je u svojoj suštini tragično, palo biće sa uzaludnim pokušajima da se uzdigne u ništavilu ovoga sveta, u pokušaju da ga razume, prevlada, u pokušaju da razume i prevlada samog sebe, kroz večitu čežnju za ljubavlju, mirom i nebeskom tišinom. Kako pesnik kaže, ta ljubav "možda spava sa očima izvan svakog zla, izvan stvari, izvan iluzija, izvan života"... nagoveštavajući da će možda doći posle "ovog sna", ovog života, u kome nas pohode mrtve duše, nova groblja i vekovi stari, kao koren duboko u nama zapisan, iz koga crpimo sokove za dati nam život i saznanje prolaznosti koja se iznova u svakoj novoj promeni očitava. "Mrtav vetar duvao je s gora, trudio se svemir da pokrene" svemir u nama, bez oblika, bez sreće i bez jada, kao nirvana, mrtav, prazan i dubok, nesaznatljiv, kao predosećanje izvan ovoga sveta, izvan nas, kao deo sveprisutnosti svega u nama. A u sokovima ima i gorkog i kiselog i slatkog, gena, i snage zemaljske koja boli, koja se izvlači sećanja, koja kao tajna naš život zakiva krst sudbine... I duh koga osluškuje u sebi kroz pogled trava, i noći i voda, koji u čoveku moćno spava kao glas tišina sa zaspalih visina....
Jeste, draga moja SFINGO, možda se samo vremena menjaju (da li?), ali ljudi (p)ostaju češće zarobljeni, tako da je moguće da slobodni "zamah" umeju da (sno)vide kao nož pod svojom gušom.
ОдговориИзбришиOvaj čovek je pisao i vanvremensku poeziju, kao što si ti pomenula i napisala i, rekla bih, svevremensku.
Kompletan drugi pasus iz tvog prethodnog komentara je u stvari jedna fantastična naracija utkana kao nit za povezivanje sa Disovim stvaralaštvom. Ja bih je dodala na početak članka, ali to je već do tebe, ne pitam se ja. :*