Ženska priroda – večna inspiracija umetnika u potrazi za svojim izgubljenim delićem sopstva, u potrazi za svojom Animom, prirodnim izvorima žemlje koja rađa, daje život, prima seme, daje izvore tokova vode koja oplođuje, prima koren bilo čijeg postojanja... Ženska priroda koja potresa iznutra, čini da svaki osećaj vibrira u trenutku transformacije između oluje i zatišja i puni srce i umetnika i posmatrača njegovih poigravanja sa odblescima prizora koji je nemoguće uhvatiti u okvir slike, niti je moguće objasniti ga, zadržati ga, ovekovečiti... Možemo se samo upustiti u večnu igru zajedno sa igrom prirode koja se trenutno menja pred našim očima, ne dozvoljavajući da vreme stane, ni sa njim svako kretanje koje nagoni život prema budućnosti, prema sledećem trenutku neuhvatljive lepote. Otuda slikar prikazuje ležerne pokrete hvatajući svaki zamah prirode zamahom svoje ruke iz korena svoga srca. Ni osećanja njegova kao posmatrača prizora svojih vizura, ni naša kao posmatrača njegovih ekspresija, ne mogu odoleti promeni trenutka koja se, poput crteža, laviraju u našem srcu, laviraju osećaje preliva kroz telo, laviraju toplinu prizora sveukupnosti doživljaja slikara na nas.
Derek Jones ženu doživljava kao prirodu, kao Zemlju, posmatra njene oblike, njenu geografiju, topologiju, morfologiju, njen pejzaž, boje, mirise, uzdahe, ćutnju, zamišljenost, čulnost, zagonetnost, otkrivenost, iskrenost, nevinost..... On i ne pokušava da je objasni, ne pokušava da je stavi u okvir slike, on se poigrava sa njome istražujući svetlosne transformacije sveukupnog doživljaja trenutka. On joj daje slobodu da bude ono što jeste, da se svuče i obnaži svoje telo suncu, obuče haljinu i ponudi naslućivanje oblika... Umetnik je pušta da mu se približi onoliko koliko ona sama želi, upuštajući se u međusobni odnos ispitivačkih pogleda, pušta je da se osami i prepusti svojoj mašti, svojim mislima, praznini trenutka, fantazijama koje iz nje nadiru. On je samo posmatra, ne ulazi u njene dubine da ne bi uznemiravao duhove, dopušta joj da zrači onim što sama želi da bude.
Njeno telo izlazi iz okvira slike, slobodno se prelivajuću u okolni prostor, prepuštajući i svoje oblike, i boje, i osećaje, da popune praznine prostora, ne svesno, već prepuštajući svojoj trenutnoj unutrašnjoj prirodi da deluje sama. Uhvaćeni trenutak u zamahu pokreta prelazi u igru, igru koja je sama stvaralački čin, izbegavajući definisanost forme mrtve prirode koja je odveć živa da ne trpi ograde, ograničenja, definicije.
Žensko telo se utapa u opšti ambijent i unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, čineći sliku sveukupnog doživljaja kojim umetnik želi da zaštiti nevinost lepote koja se rađa i odigrava pred njegovim čulima. On traži odbleske trenutaka, on traga za čistom čulnošću koja proističe iz ležernosti, jednostavnosti kao najautentičniji oblik ispoljavanja suštine ženskog prirodnog bića.
Svojim potezima olovke i četkice umetnik hvata mladost koja izvire iz svake transformacije, hvata promenu svetla, promenu senke, večnu promenu trenutka, koja istiskuje smrt pred životom, koja obnavlja svaki novi momenat u novu mladost. On u ženi traži i prisutnu mladost i onu odbeglu i skrivenu koja traži otrivanje. Mladost života svakog pojedinačnog trenutka ispoljavanja prirode. Zemlja se otvara pred umetnikom, otkriva mu nove poglede, nove momente, obnovljenu vegetaciju predela i pejzaža koju on ovaploćuje u ženi ne praveći razliku. On ih poistovećuje. Otuda prirodne boje, otuda prirodni nesvesni potezi olovke i četkice koji idu iz dubine spontanog zamaha svetla, zvuka i osećaja.
Poigrava se i bojom papaira tražeći kontraste koji pojačavaju kretanje prizora ležećeg tela, pokušavajući da mu podari slobodu za kretanjem i pokrene volju u ispoljavanju sopstvenosti. Bojom naglašava potrebu i sebe samog da učestvuje u tom činu usnule igre koja se odigrava i u stvarnosti i u mašti i umetnika i žene koja mu pozira.
Slikareva sloboda ide u pravcu nadgradnje opšteg utiska unoseći svoje lične boje kroz svoje lične utiske, dodavajući oblike koji se neće zamerati prizoru spontanog ispoljavanja. On i u pejzažu traži ženu, njeno telo pretvara u pejzaž, stvarajući sliku prizora prirode koja je u svojoj suštini ženska. Bojama naglašava čulnost, probuđenu strast, smiruje vatru, traži ravnotežu zbog komunikacije njemu bitne, zbog međusobnog odnosa koji prožima nihova bića utiskom i osećajem koji taj utisak izvlači iz njih. Slikar ne dira demone, ne istaržuje mračne odaje unutrašnjeg bića, on ih poštuje i ostavlja u miru. On traži smirenost i smernost, božanski izraz transformisanog trenuta, pretvarajući ga u igru lepršavog pokreta linija kojima daje samostalnost i slobodu. Linije mogu čas da budu žena, čas da budu čista priroda, čas da se pretvore u pejzaž, čas da samu sebe u međusobnom zagrljaju definišu po želji. I linija i boja dobijaju svoju prirodu, svoj ženski aspekt ispoljavanja, onoliko koliko je umetnih slobodan da ih pusti da slučano ne naprave haos. On ih vodi ležerno, poštujući ih pritom, dajući im šansu da same sebe izraze.
I bojama slikar daje slobodu kretanja, puštajući ih da same prave oblike i uklapaju se u opšti pejzaž samoga tela i prostora, pušta ih da se same razlivaju dozvoljavajući i nama posmatraćima ovih slučajnih prizora da nam se osećanja razlivaju spontano, lako, prorodno, učeći nas da poštujemo našu sopstvenu unutrašnju emotivnu strukturu, bez kočnica i ograničenja, u slobodi traženja lepota u nama samima. Naslućujemo da lavirani crteži prelaze i okvire samog papira, razlivajući se po stolu, štafelaju ili čak krilima samog umetnika na kojima traži oslonac za njih. Priroda crteža se prožima sa prirodom prostora u kome nastaje, učestvovajući i u njegovom formiranju, preobličavanju i menjanju. Sve je u međusobnom prožimanju.
Žena ukorenjena u Zemlji, čiju prirodu nosi u svom biću, raste iz nje, lista i cveta, rađa plodove novog života, izvor je svake radosti, igre oblika koja radost širi i nagoni da se razmnožava, uranja i u samog slikara i u nas koji učestvujemo u ovom njegovom nemom pokušaju razorkrivanja radosti. Slikar gladan života, žedan lepote, uživa u svakom trenutku svog postojanja, tražeći u okolnim oblicima ono za čim njegovo biće čezne, ono što mu je potrebno za samoostvaranje, za sopstveni izraz u međusobnoj komunikaciji sa prirodom. On je posmatra i kao ženu, i ženu posmatra kao prirodi, tražeći svoju skrivenu Animu, uklapajući je u svoju mušku prirodu, harmonizujući svoje biće u potrazi za lepotom smiraja i mira za kojim čezne njegova duša. Slikar traži radost, i tugu preobličava u tihu radost trenutka, samo odblesak te radosti koja ga ispunjava pred prizorima skrivene dubine koju ne dira. On je samo posmatrač, a ne aktivni učesnik drame koja se valja u talasima nevidljivih voda.
A onda se iz smiraja budi, tražeći nove izazove, hvatajući nove šanse za sopstvenim kretanjem prema novim iskustvima, unoseći novi, življi ritam u probuđeni prizor, stvarajući i podstrekivajući nove promene i novu igru svetlosti i senke, novu igru transformacije svojih unutrašnjih nagoveštaja želja prebacuje na papir motivišući prirodu da ga prati. Umetnik sam stvara prirodu oblika, unoseći samog sebe u okvir sopstvene slike, nevidljivo, ali osećajno. Njegova muška priroda traži prostora da se izrazi, da ukomponuje sebe u svojevrsnu predstavu stvaranja novog trenutka promene, spuštajući se iz prostora uma pravo u zemlju, u središte prirodnog ispoljavanja, svom zemaljskom poreklu, svojoj sopstvenoj majci, pra sećanju sigurnosti unutar materice mirnog bezdana. On izaziva munje novim ritmom, probija oblake novim linijama, kišom boja osvežava suvu zemlju oslobađajući je za novi rast, za novu promenu, novi život, novu mladost, novu vegetaciju bujanja proleća....
Stvarajući nove oblike, slikar motiviše i ženu da se menja, zbog sopstvene promene u sebi samom. Dopušta joj samo naslućivanje, i ponovo dozvoljava da se time pozabavi sama u okviru sopstvenih sloboda, želja i potencijala. Dozvoljava i samo apstrahovanje oblika, približavajući nas ideji u njenom apstraktnom ispoljavanju.
Žena i priroda u večnom cikličkom kretanju međusobnog preplitanja, mesečeva poigravanja kosmičkih uticaja, nagone nas da u svemu vidimo smisao istorodnog postojanja, praporeklo oblika, boja, osećaja, ispoljavnja i opšteg razvoja života. Cunce i Mesec, muški i ženski princip, Animus i Anima, Nebo i Zemlja, polovi koji u međusobnom privlačenju stvaraju kretanja kosmičkih čestica, pretvarajući ih u najrazličitije oblike života, i one koje možemo sagledati, videti, osetiti, čuti i objasniti, i one, neviljive, nedostupne našim čulima, koje traže izraz u stvaralačom zamahu ispoljavanja božanske prirode našeg bića.
Datu nam slobodu izbora sopstvenog izraza možemo slediti ili ne. I to je naše neprikosnoveno pravo. Slikar nam je dao mogućnost da skinemo masku ako to želimo, ako smo sposobni sebe iznutra sagledati, prihvatiti i voleti, i nagovestio nam da neće učestvovati u našem razobličavanju i našem samostvaranju. Pustio nas je da se sami ogolimo onoliko koliko želimo. Pustio nas je da izrazimo sopstvenu prirodu i izbacimo iz sebe sve ono što nas ograničava i sputava. On je izabrao tragalačku misiju za lepotama, za spontanošću, za mladalačkim impulsom koji iznova nadahnjuje, i koji nema potrebe za objašnjenjima sebe samog. Potreba je već u samom životu i nesputanoj igri njegovih oblika....
.
Autor teksta: SFINGA
DEREK JONES
Нема коментара:
Постави коментар