 |
| Sol Halabi |
LJUBOMORA
Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.
I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.
Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.
Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.
Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.
I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.
Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.
Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.
LJUBAVNA PESMA
Ima u tvome telu bludna noć.
Ima u mome telu bludna noć.
Ima u noći tela strasna noć
što pali sve noći bludnih tela.
I ja ti krikom noći ljubim noć.
Stasna noć, časna noć.
Kad odenes je telom,kad je nebom
darujes i zvezdom, kad je glasom
izvlačiš i hodom tiho karaš.
Toliko da ti grudi ne porastu.
Gorda noć s čelenkom bez oka.
Konak pakla, srp obrve pored srca.
Noćnik što nikada ne zakuca
u predele tvoga dana, u sjaj čela.
Dve vojske pod kupom naše tame.
Pod zvezdama naše krvi, pod nogama
ljubavi koja nikada ne klone.
Dve vojske pa se cele noći ludo vole.
Odeni nebo da bludno zemlju sanja.
Odeni zemlju da bludno nebo voli.
I vrati se iz noći svoga tela
u dan moga tela i noć moje smrti.
Vrati se strubom ljubve dok se zari
istok i mrtvi padaju voajari.
Ima u tvome telu bludna noć.
Ima u mome telu bludna noć.
Ima u noći tela strasna noć
što pali sve noći bludnih tela.
I ja ti krikom noći ljubim noć.
Stasna noć, časna noć.
Kad odenes je telom,kad je nebom
darujes i zvezdom, kad je glasom
izvlačiš i hodom tiho karaš.
Toliko da ti grudi ne porastu.
Gorda noć s čelenkom bez oka.
Konak pakla, srp obrve pored srca.
Noćnik što nikada ne zakuca
u predele tvoga dana, u sjaj čela.
Dve vojske pod kupom naše tame.
Pod zvezdama naše krvi, pod nogama
ljubavi koja nikada ne klone.
Dve vojske pa se cele noći ludo vole.
Odeni nebo da bludno zemlju sanja.
Odeni zemlju da bludno nebo voli.
I vrati se iz noći svoga tela
u dan moga tela i noć moje smrti.
Vrati se strubom ljubve dok se zari
istok i mrtvi padaju voajari.
 |
| Sol Halabi |
STID ZBOG REČI
Počeo sam da mrzim reči.
Bežim u ćutnju. Krijem se od zvuka.
Uskoro ću sa nemima da se družim.
Reč opet da postane- ruka.
Jer- usne se samo pokrenu. Noge idu.
I ruke mašu odvojeno, leno.
A treba reći: smrt, ili: rođenje sina.
Uzbuđenja drhtaj ramena nije pokreno.
Rađati reč svaku kao porodilja.
S krikom i da usna zakrvavi.
Od stida zbog reči odlazim na pojila
gde govor bika savija kičmu kravi.
Prilazim ženi. Telom zove: hodi!
Da reče glasom, ne bih se osvrno.
Upalio sam prste.
Jezik svoj- utrno.
 |
| Sol Halabi |
Нема коментара:
Постави коментар