среда, фебруар 08, 2012

МИТ О АНДРОГИНУ - Борис Над


Андрогин 

Мит о андрогину происходи из комплекса веровања матријархалних традиција; штавише, он је еминентно матријархални симбол, којeг и није могуће разумети ван комплекса матријахалних веровања и идеја. Наравно, у најстаријим споменицима патријархалне, уранске духовности није могуће наћи било какав траг идеје о андрогину.

Најстарија, нама позната формулација овог мита је она коју налазимо у Платоновој Гозби, а коју Платон ставља у уста Аристофана. Али, траг исте идеје не проналазимо ни у најдревнијим слојевима хтонске, матријархалне духовности, која познаје искључиво женска божанства. Њена релативно позна појава у хумусу хтонских веровања, у принципу је знак и последица слабљења матријархалних култура, те њиховог пораза и коначно слома пред патријархалним вредностима. „Формативни принцип мита о андрогиности треба тражити управо у пољу историјске и прве велике антитезе уранског и хтонског принципа, односно, у пољу сукоба освајачке, индо-европске и домородачке цивилизације југа евроазијског континента“ (Драгош Калајић: Мапа (анти)утопија). Ми ћемо симбол андрогина посматрати искључиво с тог а не са метафизичког становишта, будући да он, према нашем уверењу, и не поседује неки битан метафизички садржај.

Наиме, Ерос и полност укорењени су у најдубљим слојевима бића: постоји се само као мушкарац или као жена. Полност означава управо примордијално својство бића а не секундарне анатомско-физиолошке особености или чисто биолошке функције. Кроз мушкарца и жену испољавају се космички принципи. И то је најдубља основа љубавне драме, која нужно имплицира метафизички трагизам, и нема ничег заједничког са баналним „трагањем за задовољством“, о коме говори фројдизам. Таква љубавна драма претпоставља двојство, дијаду, постојање разлика, и то разлика које су, по могућству, изоштрене до својих крајњих граница. У свом чувеном делу (Пол и карактер)Вајнингер говори о Апсолутном мушкарцу и Апсолутној жени, који се, различито и увек непотпуно, остварују у сваком конкретном мушкарцу и жени.

Али циљ ту не може бити превазилажење разлика него, напротив, испољавање принципа у својој чистоти. Циљ је пре егзалтација дуализма, до екстрема. Уранској духовности стога је потпуно непозната како идеја андрогиније, двополности, у било којем виду, тако и ма каква носталгија за наводно примордијалним андрогиним стањем.

Напад на Небо

Том истом пољу историјске антитезе уранског и хтонског припадају и најстарији андрогини култови, као што је култ брадатог Зевса (који је представљан са шест дојки), поштованог у Лабранди у Карији, затим италски култ „ћелаве Венере“ или брадате Афродите на Кипру. Андрогин је и бог Дионис који, у једном Есхиловом фрагменту (фрагмент 61), бива поздрављен следећим речима: „Одакле долазиш, мужу-жено, која ти је домовина? Какво ти је то одело?“ Али, како примећује Мирча Елијаде, „у почетку је Дионис био замишљан као крупна, брадата фигура, двоструко моћна због своје двоструке природе. Тек касније, у доба хеленизма, уметност га је приказивала као ефеминизованог“ (Мирча Елијаде: Мефистофелес и Андрогин).

Мит о андрогину, у том пољу антитезе, несумњиво је имао и „спољашну“, политичку функцију, као одговор поражене, матријархалне културе на тријумф освајача. Ту функцију потврђује и изворно приказивање фигуре Диониса, с наглашеним атрибутима снаге, наводно „двоструко моћног због своје двоструке природе“. Истовремено, он је и „унутрашњи“ израз кризе и одговор на слабљење матријархалних култура, вероватно изазван или подстакнут истим тим узроком.

У Платоновој Гозби, андрогини мит износи комедиограф Аристофан, што му даје благо иронични и шаљиви призвук: Аристофан ту не износи мишљење самог Платона, како би то хтели његови позни коментатори, већ орфичке идеје. (Ту благу иронију потцртавају и речи које Аристофан изговара пре саме беседе: „страхујем за оно што мислим рећи, не да бих што шаљиво рекао – јер то би био добитак и право поље моје Музе – него да не бих рекао што смешно“ (Платон: Гозба, ХIII, 189 б). Међутим, матријархално порекло и инспирација мита кога износи Аристофан и овде је савршено очигледно: „као колевка оваквих орфичких мисли узима се Вавилон. Међу одломцима вавилонске праисторије находе се и такви ставови који неподељено све (првобитно јединство матријархалних култова – прим. Б. Н.) означавају као жену, коју Вал расеца на две половине, небо и земљу...“ (Милош Н. Ђурић: Напомене и објашњења за Платонову Гозбу). Женски принцип је овде примаран. Свештеници Астартиног култа били су евнуси. У неким месопотамијским култовима и у мистеријама Кибеле, мушкарци су се подвргавали самокастрацији, чиме се постизала жељена „трансформација“ у женски принцип. У извесним култовима на тлу Грчке, богињама се приносило сломљено оружје, док су Амазонке узимале у руке свете хиперборејске секире, симбол патријархалних освајача.

Другим речима, не само да је овде тежиште на женском принципу (a не на једнакој удаљености од два пола), већ се женски принцип у потпуности поистовећује са самим Примордијалним Јединством, као што му се приписује и прокреативна моћ: и у најстаријим (матријархалним) теологијама пре-аријске Грчке женска божанства рађала су сама. Земља сама рађа звездану ноћ, Хера сама рађа Хефеста и Тифеја, који су исто тако хтонска божанства. Али то није последица „Херине андрогиности“ (М. Елијаде), већ претпостављене супериорности женског принципа којем се, како је већ речено, приписује искључива моћ стварања, прокреације. Синови се, тако, у матријархату сматрају за „apatores“ (без оца) и „unilaterales“ (рођени само с једне, дакле женске, стране).

Аристофан у својој беседи износи још једну тврдњу која указује на секундарност андрогиности у односу на женски принцип. Наиме, он каже да је „мушки род првобитно потекао од сунца, женски од земље, а онај у коме има дела и један и други род од месеца, јер и месец има дела и у једном и у другом роду“. (Гозба XIV, 190, б) „Лунарни“ принцип је међутим познији, а његова функција је управо премошћавање непремостивог: оног јаза који дели матријархално од патријархалног, уранско од хтонског, Небо од Земље.

У истој верзији мита андрогини се доводе у везу са побуном Ефијалта и Ота. Тај „напад на Небо“ андрогина, који су „покушали отворити пут на небо како би навалили на богове“ (Платон), указује да је прави а скривени циљ мита о андрогиности управо сам урански принцип. Зевс потом, бранећи Олимп, расеца андрогине, а урански Аполон од њих прави родове, поништавајући двополност; хтонском Хефесту је међутим дата моћ да родове изнова „стапа и спаја“ у једно.


Joanna Chrobak

„Ни Грк ни Јеврејин, ни мушко ни женско“

Уранској духовности страна је не само андрогинија већ и било каква сакрализација сфере сексуалности (фалусни култови нису патријархални, већ плод матријархалне сакрализације сексуалности). Сакрализовано, у уранској духовности, може бити не оно „што настаје и нестаје“, већ само оно што припада „пределима светлости“ интелигибилног света. Порекло култа Диониса је оријентално, а његово позно ширење означава почетак сумрака вирилне духовности хеленског света, као што ширење мотива андрогиније карактерише период римске декаденције. Император Хелиогабал, трансвестит који улази у Рим јашући на магарцу окренут наопачке, и који у Рим уводи фалусни култ, у знаку тоталне инверзије патријархалних вредности, такође је оријенталног порекла. Митови о андрогинији имају несумњиво не-индоевропско порекло као што је њихово значење изразито антипатријархално.

Хришћанска учења и предања изнова актуелизују мотив андрогиности: тако је и сам библијски Адам је првобитно андрогин, од кога Јахве, или Јехова, исеца део тела, да би од њега створио жену. Апостол Јован сматра андрогинију за знак духовног савршенства. У Посланици Галатима (3, 28) каже се: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (прев. Вук Стеф. Караџић) – што није испразна реторика већ јасно обећање повратка првобитној андрогиности или првобитном јединству, еденском стању Адама, пре стварања Еве.

Још су експлицитнија разна гностичка и парахришћанска учења. У гностичком Јеванђељу по Томи, самом Исусу се приписују следеће речи: „Кад учините да двоје <буду> једно (...) И кад мушко и женско спојите у једно, да мушко више не буде мушко, а женско да не буде женско, тада ћете ући у Царство“. Према Јеванђељу по Филипу, раздвајање полова (стварањем Еве) изједначује се са самим начелом смрти: „Христ је дошао да поново (...) уједини то двоје. Онима који су умрли зато што су постојали у раздвојености, вратиће он живот кад их поново уједини!“

Премда ово нису канонска Јеванђеља, она су јасно сведочанство о изворима и о атмосфери у којој се развијало оригинлно хришћанство: оно израста на талогу матријархалних, углавном блискоисточних, култова и учења. Хришћанско предање о првобитној Адамовој андрогиности даје основу за каснија схватања какво је оно које износи мистик Скот Еуригена, по коме је Христ чином васкрсења постао андрогин, уједињујући полове у сопственој природи, јер више „није био ни мушко ни женско, иако се родио и умро као мушко“. Ту хришћанску реакуелизацију и даље можемо посматрати у смислу поменуте историјске „антитезе“ уранског и хтонског, патријархалног и матријархалног. То је период слабљења патријархалног и реванша матријархалног принципа, својеврсне антипатријархалне револуције. Изворно хришћанство карактерише изразито хтонски, матријархални карaктер, што ће имати одлучну улогу у даљњој историји андрогиног симбола и идеологија матријархата.

Накнадна, средњевековна „корекција“ првобитног хришћанства у правцу патријархалних вредности и садржаја ипак не успева да сасвим потисне или затоми ове отворено матријархалне садржаје. Испод привидно патријархалног тока, хришћанство у ствари постаје „мешовита“ религија, у којој паралелно опстају еминентно матријархални садржаји, који час чине његов подземни и мање-више прикривени ток, а час, у есхатолошким тензијама, избијају на површину, у учењима која су на граници догме и јереси. Симболи, учења, доктрине и идеологије пројектују се на „поље антитезе“ два принципа и, будећи древне хтонске садржаје и архетипове, стварају историју њихове непрекидне борбе.

Херметички Андрогин

И алхемијска учења чине један од „подземних“ токова којим се током Средњег века преносе матријархални садржаји. Једно од имена „филозофског камена“ било је Ребис (дословно: „две ствари“), двоструко биће или херметички андрогин. Он се родио после сједињења Сунца и Месеца, или, у алхемијским терминима, после сједињења Сумпора и Живе. Андрогину доктрину, уосталом, садржи већ један од темељних и најранијих алхемијских списа, Corpus Hermeticum, према коме Бог поседује оба пола и, испуњен њиховом плодношћу, рађа све оно што жели да роди:
„- Шта? Кажеш да Бог има два пола, о Трисмегисте?
- Да, Асклепије, и не само Бог, већ сва животињска и биљна створења...“
Алхемијским учењима инспирише се и Јакоб Беме преузимајући од алхемичара чак и њихову терминологију (то ће бити случај и са многим каснијим ауторима који су варирали мит о андрогину). Јакобу Бемеу дугујемо и једну позну варијацију библијског мита о примордијалној андрогиности. Према овом мистику, Адамов пад је последица сна у коме је пао у природу те се, самим тим, деградирао у земаљско биће. Потом пада у пожуду посматрајући животиње како се паре а Бог му подарује пол, чиме почиње раздвојеност полова. То „расцепљење“ андрогина Беме пореди с Христовим распећем.

Мит о андрогину у ствари чини битан саставни елемент бројних езотеријских традиција: од алхемије до кабалистике, од розенкројцерских учења до гнозе оперативне масонерије. Треба приметити да су све ове традиције тесно повезане, и то не само доктринарно, те да све оне извиру из истог, хтонског комплекса веровања, делећи често и исте или сродне садржаје. Мит о андрогину је есхатолошки. Бесполност, или двополност, наводно је обележје првобитног, рајског стања, и она ће бити обновљена човековом реинтеграцијом у Примордијално Јединство, чиме се коначно превазилази сваки дуализам. Његово спајање с миленаристичким и хилијастичким традицијама (чији је део и оригинално хришћанство) догађа се, на пример, у делима Ритера, који је усвојио ђоакинску идеју трипартитне историје. Први део историје је, према Ритеру, онај у коме је „Еву родио мушкарац, без помоћи жене“; у другом, „Христа рађа жена без помоћи мушкарца“, да би у трећем, коначном и супремном, андрогина родило обоје, „и супруг и супруга, који ће се спојити у једном и једнаком сјају“.

Андрогина утопија: путеви секуларизције Андрогина

Немачки романтизам карактерише управо синкретизам свих ових традиција, али тај синкретизам уопште није произвољан будући да све оне, како смо већ указали, потичу из истих исходишта. У трактату О Диотими Фридриха Шлегела, изостаје управо ова есхатолошка димензија, тако да његово дело више не спада у домен езотеријске мисли већ у област утопије. Шлегел у њему одбацује постојеће обичаје и методе васпитања, у којима види прави узрок поделе на полове, предлажући васпитање које би превазишло ову поделу,  до жељене андрогиности.

У оживљавању мотива андрогиности током немачког романтизма, потом декадентизма ХIХ века, треба препознати исте, езотеријске утицаје: алхемијске као у случају Ритера, те розенкројцрске и масонске, на које се аутори каткад и експилицитно позивају. Пеладан, чије се интерпретације андрогиног мита крећу у распону од бизарног до комичног, био је оснивач једног парамасонског реда, чије је име „Кабалистички ред ружиног крста“. Балзак се у Серафити инспирисао учењем Сведенборга. Али се мотив андрогиности једнако јавља не само у (пара)хришћанској мистици, већ и у хришћанској теологији, од католичког теолога Кепгена (Гноза хришћанства), који у Христу, верницима и свештенству препознаје андрогине ентитете, све до православне, есхатолошке мисли Берђајева, која васкрснуће човека доводи у везу са „трансфигурацијом сексуалности“ и „откровењем небеске андрогиности“.

Развој симбола андрогина, како опажа Мирча Елијаде, означава путању постепене деградације симбола: од метафизичког концепта ништења и „измирења супротности“, преко симбола духовне и егзистенцијалне пуноће, све до идолатрије пуког хермафродитизма, са „изобиљем еротских могућности“, те, на самом дну, „морбидног, сатанског хермафродитизма Алистера Кроулија“ и енглеске декаденције. „Код декадентних писаца, андрогин је схваћен само као хермафродит у којем оба пола упоредо постоје (...) Али декадентни писци нису знали да је хермафродит у антици представљао идеалну ситуацију, коју су људи настојали да остваре путем обреда; међутим, ако је неко дете показивало знаке хермафродитизма, убијали су га његови сопствени родитељи“ (М. Елијаде).

Симбол андрогиности се учестало јавља и у делима уметности ХХ века у коме је, упркос секуларизацији, езотеријско значење ипак релативно очувано. Поменимо рад Марсела Дишана у коме је овај уметник „трансформисао“ Леонардову Мона Лизу, доцртавајући јој браду и бркове, те фотографију Мена Реја која представља самог Дишана, травестираног у жену, која својим насловом евоцира езотеријску „мистичну ружу“. Андре Бретон говори о „неопходности реконструкције Примордијалног Андрогина“ као о битном циљу надреалистичког покрета. Нема сумње да је ова реторика позајмљена из езотеријске и традиције хришћанског мистицизма, али је исто тако несумњиво да је управо надреалистичко препуштање струјама и токовима „подсвести“ широм отворило бране прастарим архетиповима матријархалне, телурске религиозности.

Као и многи други есхатаолошки мотиви, андрогини симбол следи исти правац секуларизације, која есхатолошке симболе преводи у просторне и утопијске, тако да је данас могуће говорити и о „андрогиној утопији“. Простор андрогине утопије је простор самог људског тела. Ту спадају и научна предвиђања даљег тока људске еволуције у правцу „трећег пола“, или „еволуирања“ мушког тела у женско. Али ту се губи оригинални сакрални садржај матријархалне духовности у коме андрогин симболише сам „првобитни тоталитет“, стање пре стварања, пре и после сваке диференцијације, пре и после сваког дуализма.


Joanna Chrobak

“Прометејски момент“ андрогиније

Сакрални циљ андрогиности је coincidentia oppositorum (Никола Кузански), која је израз потребе за превазилажењем дуалности и тотализацијом (расутих) делова. Она је и израз недовољности и недостатности самог човека, те, по речима Мирче Елијаде, израз његовог „незадовољства сопственом датом ситуацијом, оним што се назива положајем човека у свету“:

„Човек се осећа растрзаним и подвојеним. Тешко му је да потпуно проникне природу те подвојености, јер се понекад осећа одвојеним од `нечег` моћног, потпуно друкчијег од себе, а некад се пак осећа одвојеним од једног ванвременог `стања` које није кадар да дефинише (...)“ (М. Елијаде: Мефистофелес и Андрогин).

Али та непотпуност и незадовољство собом и сопственим положајем у свету може бити само недостатност и незадовољство матријархалног, хтонског човека, а не и човека патријархалне, уранске духовности, јер је његово место управо средишње: он стоји у центру и поседује сопствени центар, што га чини и целовитим и самодовољним. Он стоји тачно у средишту света, као мост између Бога (богова) и створеног (природе), између инфинитног и инфинитезималног, инкарнирајући и просијавајући саме уранске принципе Светлости и Реда. Он није нешто различито од богова па према томе не може бити ни „недостатан“, „растрзан ни подвојен“. У Brhadaranyaka-upanisad (I, 4, 10), каже се: „(...) онај који тако познаје: `Ја сам брахман`- тај је Све, и ни сами богови му то не могу онемогућити, пошто он познаје себе (атман) њих самих. Онај који обожава неко божанство, сматрајући да је оно различито од себе, (од атман), (говорећи): `Друго је Бог, друго сам ја` - тај не зна. За богове, он је као животиња. Као што се од безбројних животиња хране људи, тако се (таквим) људима хране богови.“ Ред и Светлост које суочава у створеном истовремено је и одраз оног Реда и оне Светлости који су унутрашњи садржаји самог човека а који се у природи, (делу Творца), одражавају као у огледалу.

Андрогини симбол израз је тежње да се поменута унутрашња недостатност и подвојеност матријархалног човека превазиђе, и то интегрисањем наводно супериорног, женског прнципа, од кога је човек, било соптвеном грешком („грехом“ или падом), било вољом богова, остао трајно одвојен. (У свим митовима о андрогину, поновимо, тежиште није на некаквој претпостављеној средини између два пола, већ управо на женском принципу.) Али то представља искорачење из природног реда, напад на утврђени поредак, или, како каже Платонов Аристофан, „напад на саме богове“. То је оно што Јулијус Евола, у својој Метафизици секса, назива „прометејским моментом“ андрогиније. Зевс потом расеца андрогине на половине, а Аполон враћа утврђени ред у космос, изнова устројавајући мушки и женски род. Није случајно што таква улога поновног довођења у ред припада управо уранском Аполону: самодовољном и апсолутном, те рођеном без мајке.

Управо поменути „прометејски моменат“ нам открива још једну суштинску разлику између уранске и хтонске духовности. Уранском јунаку Хераклу „запада исти циљ који теже да постигну Титани“. Међутим, за разлику од Титана, Херакле га и остварује, што му доноси бесмртност, али он га не „остварује као прекршилац дужности, већ као савезник Олимпијаца“ (Ј. Евола). Другим речима, овде није у питању сам циљ већ једино пут његовог остварења: Херакле осваја бесмртност и место на Олимпу те постаје раван боговима, ничим не кршећи поредак који је инхерентан Космосу.

Сличну, или још тежу грешку од оне коју су починили Титани и андрогини, чини Прометеј, који између олимпског (уранског, небеског) и људског, (дакле: хтонског, земаљског) бира пуко људско, затварајући самом себи пут трансцендирања људског ка божанском. „Уместо олимпског принципа `јесте` бића, он тражи `ново`, превртљив, препреден, лукав и подао; он хоће да превари Олимп. Но, његова превара изазива смех Олимпа, доноси беду људском роду, а његово место заузима глупи брат, Епиметеј“ (Д. Калајић: Мапа (анти)утопија). Последица тог прекршаја поретка је казна којом га кажњава сам Зевс.

Модерни Андрогин


Андрогин остаје еминентни симбол савременог доба, без обзира на чињеницу што огромна већина људи уопште није свесна његовог дубоког значења. Штавише, снага тог архетипа и не лежи у разумевању и свести, већ, управо обрнуто, у његовој дубокој укорењености у архаичним структурама „колективно несвесног“. „Архаичност“ ту не означава никакав хендикеп већ снагу архетипа. Наравно, треба имати на уму да се та снага испољава само кроз одговарајућу, хтонску психологију а да је његова моћ над уранском психологијом ништавна. Али уранску психологију могу да поседују само елите, сензибилитет масе је телурички, матријархални, хтонски. Поља испољавања овог симбола данас су практично бескрајна: од популарне културе до сфера „елитне“ уметности, од савремене науке до савремене езотерије, одражавајући истину да је модерна култура уствари одавно матријархална, у потпуности прожета њеним симболима и фигурама. Међу тим симболима, симболу андрогина у нашем времену припада средишње место. Деградираност симбола, о којој говори Елијаде, ту није препрека него предуслов масовне распрострањености. Неспособност модерног човека да андрогинију схвати другачије сем као физички хермафродитизам само је део његове опште неспособности да се уздигне изнад категорија појавног, да привилегује категорије интелигибилног наспрам категорија сензибилног света.

Андрогина је, у својој основи, и идеологија „једнакости мушког и женског пола“. Исто важи и за хомосексуализам, као и мекуштво савременог мушкарца који, све чешће, срозавајући своје тежиште на пуку сексуалну раван, на сферу еротског, исповеда сопствену „сензуалност“. Насупрот томе, манифестације истинске вирилности и, последично, истинске женствености, у модерној култури постају крајња реткост, лимитни случај. Чињеница да се разлике између полова смањују чак и на последњој, физичкој и анатомској равни, навела је многе на закључак да ће „човек будућности бити бисексуалан“ (Умберто Веронези). У ствари, ово предвиђање је већ реализовано будући да данас велика већина мушкараца и жена већ живе, мисле, изгледају па и сањају као хермафродити.

Уосталом, како је већ речено, за нас симбол андрогина и нема еминентно метафизички смисао и значај какав припада, рецимо, мушком и женском принципу, или архетиповима Апсолутног мушкарца и Апсолутне жене. Његов значај се претежно исцрпљује у другим, и много нижим областима него што је то сфера метафизичког. То су они „мутни покрети“ хтонске душе који рађају утопијске страсти, тензије и очекивања. То је и област историје, њених покрета  и контигенција.

Борис Над: 
Идеја центра, Унус Мундус, 
бр. 29, НКЦ, Ниш, 2008.


9 коментара:

  1. Citat iz Androgina - Boris Nad

    "...Кроз мушкарца и жену испољавају се космички принципи. И то је најдубља основа љубавне драме, која нужно имплицира метафизички трагизам, и нема ничег заједничког са баналним „трагањем за задовољством“, о коме говори фројдизам. Таква љубавна драма претпоставља двојство, дијаду, постојање разлика, и то разлика које су, по могућству, изоштрене до својих крајњих граница..."

    Usudiću se da komentarišem izabrani citat iz teksta. Malo mi rogobatno zvuči ideja Erosa koja nema ""ничег заједничког са баналним „трагањем за задовољством“, о коме говори фројдизам"", koja u ovom kontekstu, čini mi se, nije pravilno interpretirana Frojdova teorija. Princip zadovoljstva je put bežanja čoveka usled osujećenja, zapravo put u retrogradno stanje, vraćanje unazad, simbolično u majčinu utrobu, u stanje sećanja na prenatalnu sigurnost, kao linija manjeg otpora u odnosu na liniju mukotrpnog rasta i razvoja ličnosti. To je iracionalan i nesvestan čin. Ovim je Frojd pokušao da objasni uzroke neuroza, tačnije raspolućenost čovekovog bića, koje u nemoćnom pokušaju da je razreši pribegava principu zadovoljstva. Nije kroz seksualnost (u ovom slučaju njen infantilni oblik ispoljavanja) jedini beg, kao što ni osujećenje samo seksualnosti uslovljava regresiju, kao što nam je poznato broj kompenzacija osujećenih potreba i želja je veliki. Princip zadovoljstva u ovom slučaju predstavlja kompenzatorni element. Problem je kod Frojda što je libido vezao isključivo za seksualnu energiju, i svoja učenja fokusirao samo na nivo individualno nesvesnog. To jeste materijalistički pristup nauke XX veka koji je ograničava svaki upliv metafizičkog.

    Prema tome, nije "frojdizam" objasnio Erosa kao suštinsko traganje za principom zadovoljstva, već je kroz princip vraćanja u regresivno stanje zadovoljstva, kroz surogat oblike seksualnosti čoveka, video kao jedan od neuspešnih i kratkotrajnih oblika razrešenja neuroze. To nikako nije put harmonizacije pogubljenih deliča sopstva. Princip dualnosti Eros (život) - Tanatos (smrt) je objasnio kao neodvojive pokretačke isprepletane energije u čoveku, koje menjaju svoje pojavne oblike u njegovom nesvesnom ponašanju. Uprkos tome što se Frojdova teorija zbilja ograničila samo na meterijalistički i naučni princip, ne možemo govoriti o banalizaciji, jer je otškrinula samo spoljna vrata nauci u spoznaji ogromnog prostranstva polja nesvesnog, koje je od individualnog Jung kasnije proširio na kolektivno i uveo arhetipove, kao pojmove izvora najdubljih sećanja.

    ОдговориИзбриши
  2. Božansko je nesaznatljivo, i u tajni večno. Otuda misterijska komponenata prenesenih dostupnih znanja uz suštinske principe religijskih i metafizičkih učenja može donekle osvetliti kosmičku i božansku prirodu čovekove duboke egzistencije. Andrigin je samo jedan mit kojim se pokušala objasniti večita čežnja za spajanjem, harmonizacijom, i uspostavljenjem jedinstva razjedinjene i podeljenje ljudske prirode.

    Navešču citat Vladete Jerotića kojim pokušava da nađe bar neke elemente psihoanalitičke teorije - sublimaciju, kojom se može ostvariti težnja ka tom jedinstvu, težnja za harmonizacijom dualiteta u čoveku, kroz stvaralački impuls koji je slika kreativnog božanksog principa u čoveku:

    „Нисам, ипак, сигуран да би се ови велики психолози 20. века сложили са св. Јованом Лествичником када овај пише: „Бог није створио, ни начинио зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми позитивна својства душе претворили у страсти“. Овде би, можда, од помоћи био појам сублимације у психоанализи, под којим би требало, са хришћанског гледишта, разумети, не уништавање страсти, већ њихово преображавање, тачније, враћање страсти на њихова првобитна позитивна својства, задржавајући при томе њихову енергетску вредност.“

    Naravno da ovom priliko ne možemo nikako izjednačiti pojam strasti sa Erosom, ali je svakako Eros pokreće i prilično je upetljan u emotivnu strukturu čoveka, kao energija koja aktivira niže emotivne centre, a tek njegovim (eros) uzvišenjem, emocije je moguće prevoditi u viša stanja svesti, u duhovne sfere, a koje se samo mogu ispoljavati kroz parabolično približavanje stanjima jedinstva čovekovog palog i raspolućenog bića, sadržanog u večnom sećanju na primodrijalno jedinstvo.

    Ka kosmičkoj prirodi čoveka možemo ići tragajući kroz mikrokosmičku, kroz duboku unutrašnju i kompleksnu strukturu njegovog bića, preko materijalističke nauke, preko filozofskih, religijskih i mističkih tradicija, odgrćući i otvarajući sloj po sloj, kao otvaranje lotosovog cveta. Psihoalaniza bi predstavljala onu spoljnju laticu, koja će sve većim otvaranjem čovekovih potencijala, možda u dalekoj budućnosti jednog novog čoveka, nove civilizacije, svakako otpasti kao sasušeni listić. Naravno ukoliko proces razvoja svesti bude dostigao zavidan nivo u odnosu na današnji. Ovo je vreme materijalizma, i razvijanja razuma, logosa i uma. Nesinhronizovanost nabujalih emocija i logičkog bića čoveka današnjeg vremena je ujedno još jedna od razjedinjenosti, kojim upravljaju sile nesvesnog polja čoveka. Princip je isti kao i kod dualizma seksualnih polova. Kao što bi i princip njihovih harmonizacija kroz dopunjavanje i obogaćivanje iskustvenog poimanja Erosa, na isti način mogao biti shvaćen kao i težnja ka univerzalnom jedinstvu čoveka kroz preobražaj njegovih nižih sfera u više, duhovne, božanske...

    ОдговориИзбриши
  3. Ovde bi se mogla otvoriti i tema o hipotezi postojanja stvarnih pojmova matrijarhata i patrijarhata. Naravno da ne možemo te pojmove svoditi na prosto određenje vezano za organizaciju ljudske zajednice, već čini mi se, više na način doživljaja čoveka i sveta u pojedinim fazama razvoja civilizacije. Zemlja - Nebo, dva pojma koji u suštini nose simboliku polova. Zemlja kao ženski, mesečev princip, koja objedinjuje verovanja u htonska božanstva, kult rađanja, plodnosti, oličena je u prirodi i paganskim verovanjima koje su religije prirode. Nebo kao muški, sunčev princip, objedinjuje u sebi težnju ka božanskim, kretanje ka duhu i u duhu, oličenjo je u metafizičkom, kosmičkom principu. Otuda je Androgin kao mit svojstven matrijarhalnom kultu paganskih prirodnih religija koje se prepliću sa politeističkim.

    A da li je patrijarhat izvorni oblik pojave monoteizma u odnosu na matrijahalni politeizam? Monoteizam u razvojnom obliku izvornom hrišćanstva, ne onog koji je prisutan u sublimisanom vidu jakih paganskih korena, ne posmatra duhovnog čoveka kao muški princip. Iako mnoga ezoterijska učenja Nebu pripisuju muški princip. Otuda je diskutabilan pojam patrijarhata vezan za izvorno hrišćanstvo i monoteizam. On je posledica istorijskih previranja društva i organizacije zajednice kao posledica čovekovog razvoja kroz materijalizam i ego-ideale. Hrišćanski čovek prevladava svoju prirodu, pa tako seksualnost kroz preobražaj u više ideale. U centru je čovek, a ne muškarac i žena. Oni treba da obogate svoje iskustveno poimanje Erosa kroz međusobno približavanje, dopunjavanje i prihvatanje, kroz razvoj ličnosti i oslobađanje ljubavi. Sloboda tu dobija važno mesto kao jedan od elemenata čovekovog duhovnog razvoja.

    Nikolaj Berđajev je rekao:

    "Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje". U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta."

    "Dualizam ne postoji između duše i tela, već između duha i prirode, slobode i nužnosti. Ličnost ljudskog tela je već pobeda duha nad prirodnim haosom. Oblik tela uopšte nije materija, uopšte nije pojava fizičkog sveta, oblik tela niuje samo duševan, već i duhovan. Čovekovo lice je vrh kosmičkog toka, njegov najveći plod, ali ono ne može da bude jedino plod kosmičkih sila, ono pretpostavlja delovanje duhovnih sila koje nadmašuju kruženje prirodnih sila."

    „Hrišćanstvo se suprotstavlja ljudskoj prirodi, ali ima potrebu da je prosvetli i preobrazi, kao što se i ljudska priroda suprotstavlja hrišćanstvu pokušavajući da ga izopači“.

    Ovde možemo reći da je hrišćanski put samo stremljenje, približavanje, da nema pravih hrišćana niti hrišćanskih naroda, već samo čovekova težnja za boljim, pravednijim i istinoljubivijim putem. A to uzdizanje približava ljudsku prirodu božanskom.

    Prema tome: Čovek se uzdiže prema nebu, kosmičkom principu, približavajući se Bogu, a Bog se spušta milosdrdno, približavajući se čoveku. Srešće se na pola puta, koji je opet za svakoga individualna i lična stvar, čovekov lični odnos sa Bogom.

    Tu pojam androgina gubi svaki smisao prvobitnog jedinstva...

    ОдговориИзбриши
  4. Uslov mogućnosti stvaranja iz Ničega je bipolarnost - ali i njena nadkrajnosna opreka. Androgin i Sofija su prvi takav par disparatnih suprotnosti, koji tvori okvir stvaranja i opstojavanja.
    *
    Pra-Tvorac je dvojnog (/trojnog) pola - ženskog i androginog; čisto muškog principa u primordijalnom stanju jednostavno nema. Tek treba da doraste do zrcalne drugosti sebi samom te da na taj način stekne svest o sebi.

    ОдговориИзбриши
  5. Sofija je svetlo-pismena pletilja imena i atributa oko nadnesaznajne Androginove suštine. To tkanje je višeslojno poput isprepletanog venca čitavog bitisanja, što obrubljuje preteće ništavilo vlastitog središta - koje ga udisajem iz dubine pokreće. Tako Androgin postaje Parsifal-Lutalica koji se otiskuje od svog prastaništa u veliko nepoznato...

    ОдговориИзбриши
  6. Sofija - nebesko biće antropozofije. Sergej Prokofjev.
    Nisam još pročitala ovu knjigu, pa ne mogu komentarisati. U suštini ženski princip je stariji od muškog koji se javlja tek kasnije. Hrišćanstvo uvodi sveto trojstvo, Trojicu, koja postoji i ranije, ali u novom obliku: otac, sin i sveti duh. U suštini za bilo koji oblik kretanja energije potrebna je bipolarnost, kako kažete, dvojnost suprostavljenih polova i seječ semena, sveti duh.

    Svaki čovek ima u sebi svetlu u tamnu stranu, i tek razdvajanjem, osvešćivanjem one dobijaju jasan obris: svetla postaje svetlija, tmna tamnija. svetla se gaji, tamna se prihvata. Jači kontrast osvešćenog omogućava prostor za stvaranje energije koja pokreće i koja je stvaralačka - prostor za delovanje svetog duha. I to je trojnost. Zakon broja tri.

    Hvala na poseti i komentaru.
    Srdačan pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  7. nije baš jasno da jedan od principa, muški ili ženski može biti stariji jedan od drugog, to bi trebalo ići istovremeno, odnosno istog Trena.

    ОдговориИзбриши
  8. Da, ali u duhovnim stvarima ima jako mnogo paradoksa, jer mi razmišljamo logički, a logika ne stanuje u duhovnim prostorima.
    Muški princip je viši, a onda možemo reći i stariji, ali ako se sve u duhovnom odvija istovremeno, onda izraz stariji nije adekvatan. Muški princip je davajući, pa je otuda viši od ženskog principa koji je primajući. Ali u duhovnom ima principa koji se razlikuju, a pri tom nemaju veze sa polnim odlikama koje vezujemo za ovaj svet: princip muško-ženski često neme nikakve veze sa principo otac-majka. Sve zavisi od nivoa. problem u razumevanju nastaje, ako duhovne principe spustimo u ovaj svet gde vlada vreme i prostor, i automatski imamo nešto što je više ili niže, ili mlađe ili starije.... Sve pojavnosti se zaista dešavaju istovremeno, ali samo u duhovnom svetu, gde nema kategorija kao što su prostor i vreme. Isto tako, duhovni svet ima i nivoe, pa samim tim i hijerarhiju....
    Tema androgina je duhovi princip spušten u ovaj svet, pa su njegove interpretacije netačne, ali na nivou logike ovoga sveta moguća su razna tumačenja koje razne škole prisvajaju i koriste u razne svrhe da bi objasnili našu prirodu i odnose među polovima koji predstavljaju okosnicu nesporazuma u komunikaciji i okosnicu razvoja komplete ljudske civilizacije i kao kruna toga duhovnog razvoja čoveka.

    ОдговориИзбриши
  9. pročitah svoj komentar odgovor - pa možda će delovati malo zbunjujuće, ali oni ljudi koji nisu osetili duhovni prostor samog sebe, a koji je izvan njega, teško mogu reći da je duša izvan nas samih, da je negde "napolju", i kako sad pa to da sam JA negde drgde, a ne u samom sebi, da je nešto više i niže, a da istovremeno može biti i obrnuto, da je starije više kadkad od mlađeg, a kadkad niže od mlađeg... Treba se zbilja upustiti u duhovna proučavanja da bi se ovo shvatilo. ponekad se zapitamo odakle paradoksi, i tek kad shvatimo prirodu ova dva sveta, onda nam može biti jasno zašto je paradoks istovremeno i tačna i netačna konstatacija, ili samo pretpostavka... Ili kako volimo da kažemo - ovo nije logično, ali radi...

    pozdrav

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...