 |
| Bogdan Prystrom |
I
HAJDEMO! Na noge! Izbij. Slušaj!
Slušaj! Probudi se, skrši svoje lance, budi.
Iziđi iz tmina, iz limbova, iz beskrajnih predela, o udaljeni u nepomičnosti potpunoj,
otrgni se od mira, od noći, izroni,
pokreni svoje laktove, ruke, prste, istrgni se, zevni!
Na noge! Na noge! Očvršćaj, nek tvoja snaga se javi!
Stisni zube,
uobliči se u statuu i u visinu, budi spreman! S nogom na tlu.
Ovenčaj se. Uspostavi pogled. Oseti celim telom
da si instrument ovoga dana koji počinje i dela koje te zahteva.
Ja, koja te zovem. Ja, koja ne mogu ništa bez tebe.
Ja, Ideja,
koja s tobom mogu sve,
bejah raspršena, bliska i daleka (kao kap vina u bačvi vode)
u tvojoj suštini.
Priskoči u pomoć! Postani plot i skelet,
budi moj oblik, moje oči, moj jezik, moja kolena.
Budi da budem. Budi da budeš!
Poslušaj, neka ja budem zapovest koju izričeš. Moj glas je tvoj i ti nazireš
moju volju. Ali ti želiš... MENE! Ideju!
II
Prvo me nije bilo. Zatim sam se rodila u tvojim mislima,
bila sam samo jedna među njima. Urođena, nejasna.
Ali ti nisi više samo ti, ti si tvoj život, tvoja krv, tvoji strahovi, tvoje vreme, tvoj glas
tek rob povoljne prilike, moja mogućnost!
Ja sam jedina ideja prilagođena tvom biću, a ti
čovek koji mi odgovara.
Ti si moja mogućnost, ja tvoja jedina i besmrtna propast.
Ja sam došla kao slučaj u uzburkanosti tvoje glave.
Ali ti, drugi slučajevi i drugo lice stvari
kao da su te stvorili za mene.
Na put! U lov! Trči za onim što te oživljuje!
Pomislićeš da sam ja ti, verovaćeš da smo jedno
i pašćeš tek kad naiđeš na skrivenu prepreku...
Tvoje će oči videti ono što ja želim da vidim.
Tvoja obična oštroumnost i sama će se začuditi;
pronaći ćeš takve puteve da ćeš sam sebi bezuman izgledati.
reći ćeš ono što te iznenađuje. Pronaći ćeš se, pošto si
ostvario svoje nemogućeno.
Nećeš shvatiti svoju vlastitu vidovitost.
Tražićeš oproštaj zbog svoje mudrosti i moći
bećeš postiđen zbog takvih dobitaka.
Skrušeno ćeš izgovarati čudesa!...
III
O! Ipak, kakvo čudo predstavlja za mene
to slabašno telo, ta jadna osoba,
to kolebljivo zdravlje,
ti živci uvek ljuti na sebe, upravo to mi je trebalo!
Kakvo čudo koje me oživi! O okolnosti, Čoveče,
Jedina mogućnosti!
Toliko drugih ljudi nije me posedovalo.
Pronašla sam u tvojoj strukturi i tvojoj suštini
trenutak, biće, trenutak bića i biće trenutka!
Istovetnost tvojih uspomena, dana koji je sjao,
priroda tvog sna, tvoje dokolice, tvojih manija,
pronašla sam
u tvojim slabostima svoju hranu,
u tvojim zabludama svoju mogućnost,
u tvojim gađenjima jednu priliku...
Sada, uzajamno pripadamo. Spajamo se,
volimo se!
Ti si moj Lud-zbog-mene: TVOJA IDEJA.
MELANŽ - Pol Valeri
 |
| Bogdan Prystrom |
Нема коментара:
Постави коментар