недеља, фебруар 05, 2012

MORANA - boginja zime i smrti


"... Све сватовско ево ти,
Све ти даре дајемо.
Не пушт сина Морана,
И невесте Морице,
Оне љуте вражице.
Што нам момке варају,
У дубљине одводе,
На вртлоге на воде.
Не пушт не пушт Морана,
... Да нам киту не носи,
У вртлоге проклете,
Где Морице вртлају,
Горње људе топају,
Утопљују и људе,
И невесте млађане... "




МОРАНА, БОГИЊА СМРТИ
др Александра Бајић
Извор текста: СВЕВЛАД

Морана је опште словенско божанство смрти. Јавља се под именима Марен, Марена, Мора, Кикимора. Марен је „демон смрти у клетвама“. У Штипу, у Македонији, каже се „Марен црн да те убије...“ У Бугарској се каже „Нек ме убије Марен“. Према Вуку Караџићу, Мора је ноћни лептир који чучи на прсима уснулог и сише му крв. Мора је, према народном веровању, демонски женски лик који мучи људе доносећи им страшне снове о смрти. Сви знају израз „ноћна мора“. Реч поМОР означава масовну смрт људи или животиња. Морија је демон болести и смрти, морити значи исто што и убијати. Хануш сматра да је опште словенско божанство смрти МОРАНА, временом у хришћанству деградирано, поставши демонско биће, чиме је умањено првобитно значење божанства. Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Морана је, дакле, паганска персонификација смрти, која је Хришћанству сасвим непотребна јер оно нуди концепцију вечног живота.

Свака религија има један веома важан задатак, задатак који готово да чини њену суштину и МОРА да буде извршен. Мора имати причу која ће вернике ослободити страха од СМРТИ који спада у такозване реалне страхове, јер смрт стварно „вреба“ на сваком кораку. Смртни страх, који психијатрија познаје као примарни страх, независан је од искуства и по својој дефиницији је НЕПРИЈАТНО ОСЕЋАЊЕ угрожености. Баш зато људи желе да га избегну.  Људи су рано приметили да се од страха од смрти релативно успешно могу бранити РАДЕЋИ НЕШТО. Психологија и психијатрија познају овакву одбрану, а радње које се обављају у циљу отклањања страха познају као компулзивне радње. Те радње имају тенденцију да се, када је страх једном потиснут, стално понављају на исти начин са истим циљем, структуришући се у РИТУАЛНЕ РАДЊЕ.

Тако су настали бројни ритуали са смрћу у вези, ритуали који прецизно регулишу поступање у присуству смрти и мртвих. У присуству смрти и мртваца, осећања људи су подељења, осцилују од тешке туге услед губитка блиске особе, мешавине поштовања и гађења пред мртвим телом, али и страха који прети да нарасте до ужаса, од могућности да се смрт прошири на живе. У складу са тим, у присуству смрти ће и понашање живих одавати ову мешавину осећања. Са једне стране, они ће манифестовати јасну тугу о жалост, настојаће да према мртвом телу поступају са што већим поштовањем, али ће при том обављати и бројне рутуалне радње које ће имати циљ да задрже смрт тамо где је, да је припитоме, умилостиве, подмите. Током времена, у једној заједници, ово понашање ће имати тенденцију да се уобличи, унификује, формираће се обрасци понашања у присуству смрти, карактеристични за ту заједницу. Тада ће на сцену ступити и још један „механизам“ одбране од страха, рационализација. Ово отприлике значи да ће настати ЛЕПА ПРИЧА која ће покушати да објасни праксу ритуалних радњи. Тако настаје МИТ, а у миту смрт је обично персонификована. Ову персонификацију Словени познају као МОРАНУ, Морену, Марену, руске бајке је помињу као лепу принцезу-ратницу МАРЈУ МОРЕВНУ, која сама ратује против моћних војски.

Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Од тог корена потичу речи са истим значењем у многим језицима (смрт, мрети, морс, морт, морире). Као у многим другим паганским религијским системима, Морана је женско божанство, (код Грка то је Персефона, код Римљана Прозерпина, код Келта Мориген или Моргана), што се свакако мора схватити као логична последица чињенице да су женска бића јасно доведена у везу са давањем живота, рођењем, самим тим некако је логично да се и узимање живота повеже са женским бићем. Тако, прича о смрти се природно повезује са причом о плодности, постајући тако још ефикаснија у сузбијању страха од смрти. Људи све више верују да су пронашли сврху смрти, да смрт постоји у циљу унапређења плодности. Ова веза плодности и смрти сачувана нам је у једној бајци из збирке Вука Караџића, која се зове УСУД . У тој бајци, несрећан човек полази да потражи Усуда (онога који досуђује судбину људи), да га пита због чега му је досудио тако тегобан живот у сиромаштву. Успут прелази преко воде (реке), која га моли да, када нађе Усуда, упита и због чега је та река неплодна, због чега не доноси плодност земљи на својим обалама. Човек нађе Усуда после дуге потраге и добија одговоре на сва своја питања. Између осталог, ВОДА ЈЕ НЕПЛОДНА ЗАТО ШТО НИКАДА НИЈЕ УДАВИЛА ЧОВЕКА. Ова бајка даје нам две битне ствари у вези са смрћу: 1) Смрт је услов за плодност, смрт није нужно она која само узима, она и даје; и 2) И смрт и плодност су у јасној повезаности са ВОДОМ. Ова два става много лепше нам саопштава српска народна песма СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ, из зборке Вука Караџића , кроз речи госпође Јелице која каже: “Морава нас вода од’ранила,  Нек Морава вода и са’рани“...

Тако сазнајемо да је наша Морана, словенска богиња смрти, истовремено и божанство плодности , али нам, у овом тренутку још нешто привлачи пажњу. Река МОРАВА у свом имену такође има онај индоевропски корен МОР што значи смрт. Бројне су реке Мораве у словенским земљама. Само у Србији их има неколико. Постоји Јужна Морава, Западна Морава, Велика морава, Биначка Морава, Моравица код Сокобање, Моравица код Ариља. Постоји Морача у Црној Гори, Морињски извори и речица у Боки Которској, Моранштица у Босни, Мориш у Руминији, Морава у Чешкој... Не може се рећи да су ове реке добиле име по Мору, јер се већина њих не улива у море. Пре се може рећи да и именица МОРЕ потиче од истог индоевропског корена МОР. Тако, сазнајемо да су у божанској компетенцији богиње Моране смрт и плодност, а њој природно припадају и воде река, посебно воде река које у свом имену имају њено име. Мораве, Моравице, Мориш, Морача, то су њене реке. Могуће је да Морани припадају СВЕ РЕКЕ, јер коначан циљ река је МОРЕ, које је такође њена вода.

Одмах се намеће асоцијација на Лепенски Вир, археолошко налазиште из времена неолита на Дунаву, код данашњег Доњег Милановца. Ту су, на платоу дунавске обале, постојале трапезоидне грађевине, са кровном конструкцијом од дрвета. Под им је био од набијене црвене земље. На средини просторије налазио се олтарски простор са огњиштем, испред кога је стајала монументална скулптура од великог речног облутка у облику риболиког бића. Већина тих риболиких бича су идентификована као женска, јер су на својој предњој страни носила вулву, у облику јасно назначеног уреза. Испред тог олтарског простора, испод пода од црвене земље, археолози су по правилу проналазили скелет одраслог мушкарца у карактеристичном положају. Иза олтарског простора, у дну грађевине, испод пода од црвене земље било је сахрањено 3 до 7 дечјих скелета. Да ли ово археолошко налазиште може да нам исприча неку причу, причу о ритуалима смрти, реке и плодности?

Велика богиња смрти, плодности и река, (Морана) имала је (веома вероватно) у свету живих своју првосвештеницу, живо оваплоћење богиње на Земљи, чији је главни задатак био да од богиње измоли плодност земље, стоке и људи. За успешно извршење тог задатка, првосвештеница је и сама морала бити плодна, и докле год је то била, остајала је на том високом положају, са „апсолутном духовном влашћу“. Како је њена плодност била императив, било је неопходно да има партнера, по могућству што снажнијег и плоднијег. Зато је тај партнер пажљиво биран између више кандидата, након извршеног избора, он био постао СВЕТИ КРАЉ. Сећање на избор светих краљева чувају нам бајке о сретним женидбама (са краљевском кћери) не тако пожељних младожења, као жто су руски Иван глупан, или српски сељачки син из бајке Виловска кочија. Овакве бајке, којих код словенских народа има много, почињу причу како краљ објављује да удаје кћерку за онога ко изврши неки веома тежак, тако рећи немогућ задатак. Младић који је на први поглед сасвим инфериоран, успева тај задатак да изврши и жени се краљевом кћери. То се догоди најчешће тако што, најпре усни неку девојчицу која му даје упутства. Он прецизно следи упутства и решава задатак. Као да се божанство, у лику девојке из сна, лично стара о партнеру своје првосвештенице. Свети краљ је изабран, живео краљ.

Тај свети краљ је симболични ДУХ ВЕГЕТАЦИЈЕ. У најстарија времена, његова владавина је трајала годину дана, након чега је био ритуално убијен, жртвован божанству плодности и смрти. Знајући упутство из напред поменуте бајке УСУД, ово убиство се вероватно обављало дављењем (у случају Лепенског Вира у Дунаву), како би воде реке добиле неопходну плодност. Потом, свети краљ је сахрањен на улазу у грађевину, испред олтгарског простора, испод пода од набијене црвене земље. Али, ако је година владавине светога краља била изузетно плодна, он је могао наставити да влада, а уместо њега је жртвован неки ДЕЧАК. То, међутим није могло да траје у недоглед. Максимални период владавине светога краља је била ВЕЛИКА ГОДИНА. То је период који у просеку траје седам до осам година, период поклапања циклуса соларне и лунарне године. Тај максимални период владавине ретко је достизан. Бар нека година у низу није била плодна, а то је значило смрт светога краља, а потом избор новог. Дечаци који су у периоду његове владавине умирали уместо њега, сахрањивани су иза олтарског простора у грађевинама Лепенског вира, испод пода од набијене црвене земље, и ту су их археолози и пронашли. Тако је владала Морана (или слично божанство са неким другим именом) у Лепенском виру.

Из напред наведене приче може се издвојити још један детаљ. Олтарске монументалне скулптуре од речних облутака имају изглед женских риболиких бића. Јурисдикција Моранина над водом река сугерише и њен могући териоморфни лик, ЛИК РИБЕ. Овде морамо да се сетимо огромне дунавске рибе МОРУНЕ која у свом имену такође има оно индоевропско МОР што значи смрт, и која, као намерно, баш до Лепенског Вира, као најдаље тачке свог пута, долази из Црног Мора ради мрешћења. Једење ове рибе строго је табуисано у многим старим религијама. Моруна се логично намеће као териоморфни лик старог словенског божанства плодности, смрти и река, Моране. Риба је увек била симбол тајне. Садржај те тајне свакако је било то чудно јединство плодности, смрти и воде.

Александар Асов нам реконстуише мит о Велесу, који је рибарио у Црном Мору, уловио рибу. Риба је обећала да ће му испунити жељу ако је пусти, а Велес је пожелео бесмртност за све Сварожиће. Од тада, Сварожићи умиру сваке године, обично на краткодневицу, како и доликује соларним божанствима, али, њихова смрт је само привремена, са доласком пролећа они ће васкрснути, опет како доликује соларним божанствима. Према Асову, овај мит је основа свих бајки о златним рибицама које испуњавају жеље. Оно што је у овој причи сасвим очигледно, то је да је РИБА господарица смрти, (јер може да дарује бесмртност), дакле Морана, или моруна, ако Вам се више свиђа. Јер, све се слаже. И Црно МОРе и МОРана и МОРуна.




Да је велика риба (моруна) териоморфни лик богиње Моране, говоре нам јасно две српске народне бајке. Прва од њих, Смрт-кума, говори нам о томе како се смрт прихватила кумства, поставши духовна мајка-кума једног дечака. Том дечаку она доноси много добра, учинивши га чувеним лекаром, дозволивши му да зна који ће болесник умрети а који неће. У овој бајци, јасно нам је дат антропоморфни лик смрти. Она је описана као витка жена, дуге црне косе. У другој бајци, Кум- риба, која је веома слична, смрт се појављује и прихвата се кумства, у облику велике рибе. Ова ритуална, случајна кумства се дешавају у складу са народним обичајима Срба. Када новорођено дете из неких разлога вреба опасност, оно се износи на раскрсницу (распутицу) и ту се кумство тражи од прве особе која наиђе. Тако је избор кума стављен у надлежност божанства.

Птица гавран, у српском народу се доводи у везу са смрћу. То је птица злослутница, она која најављује смрт, гласник смрти, Моране. У неколико бајки, од којих је нама најближа и најпознатија српска бајка Баш челик, гавран је птица која има важну улогу. У тој бајци, главни јунак бива убијен, исечен на комаде и бачен у море, у бурету. Али, његови савезници га налазе, гавран доноси бочицу „мртве воде“ од кога ће, на комаде исечено тело поново срасти али НЕЋЕ ОЖИВЕТИ. Оживеће тек кад се прелије „живом водом“. Податак да гавран доноси „мртву воду“ казује нам две ствари. Прва је да је та вода у „власништву“ Моране, богиње смрти, јер је гавран њен изасланик. Друга ствар је да се смрт овом причом поново доводи у везу са духом вегетације, онаквим каквог га је дефинисао Џемс Џорџ Фрејзер у свом делу Златна грана. По Фрејзеру, тело старог, убијеног духа вегетације се баца у реку, јер ће током зиме ту поново срасти, тако видимо да је вода река у ствари та „мртва вода“. Према старим словенским веровањима, на Богојављење, богиња Жива излива на Земљу своју ЖИВУ ВОДУ, и све земаљске воде за тренутак постају свете. Та жива вода ће учинити да дух вегетације поново оживи и врати се у свет људи, да природа поново буја, а то бујање је коауторски рад двеју богиња и њихових вода.

Свет старих Словена састојао се од три дела: Јава, света живих, Нава, света мртвих и Неба, света богова. Нав је подељен на два дела, рај и пакао, те тако у ствари има четири света. Моранин задатак се мора бити да душе умрлих, водама река, однесе у Нав, свет мртвих, чији се улаз налази негде у делти Дунава. Словени су замишљали да она тај свој задатак извршава пловећи у својој „ораховој лађи.

Орах је дефинитивно Моранино дрво, посвећено њој и мртвима. Бака ми је својевремено причала да орах треба да саде искључиво стари људи, јер ће онај ко посади орах сигурно умрети кад стабло посађеног ораха достигне дебљину његовог врата. Тада је орах „зрео“ да се у њега склони нечија душа. Тако, орах постаје сеновито дрво, јер у њему бораве сени наших предака. Зато га никако не треба сећи, како се те сени не би узнемиравале. Плод ораха такође је посвећен морани и мртвима, обавезни је састојак жртве њима. На Бадње вече, које је типичан празник мртвих (самим тим и Моране) ораси се стављају у углове соба као дар мртвим прецима. Ораси су и обавезан састојак славског жита, као и „панаије“ или „кољива“ које се спрема мртвима. Сама пшеница је ту симбол плодности, плод руку живих, дар богиње, док су ораси уздарје, плод дрвета мртвих, жртва богињи и мртвима, опет плодност и смрт заједно, у жртви.

Из неких разлога, мртви воле и сламу. На простирци од сламе се сервира обед на Бадње вече, а већ смо рекли да је то празник мртвих. По мало сламе оставиће се на свакој раскрсници коју прође погребна поворка, како би се ту задржао покојник (који свакако воли сламу) ако би покушао да се врати кући. Слама треба да га одвуче даље од куће у првих четрдесет дана након смрти, док се његова душа још „вије“ у свету живих, по местима која је волео за живота. Рукохват сламе ставља се и у гроб, испод главе покојнику. Слама треба да га забави, да га одвоји од породице, како не би још некога повео са собом.

Морана нас учи да правилно поступање са мртвима значи неговање сећања на њих, што даје наду да ће се и наши потомци сећати нас. То је њен једини уступак људима, једина њихова нада у вечност на Земљи. Јер Морана је богиња неминовног, од оног индоевропског МОР из њеног имена, вероватно потиче и глагол МОРАТИ.

Морана има огроман посао. Људи је много, а тако су крхки и смртни, сваки час треба нечију душу да носи до Нава. Кад је превелика гужва, понеку душу склони у прописно стасали орах, деси се да употреби и смрчу (која у свом имену има смрт) или тису у исте сврхе. Касније, када стигне, она се врати да склоњену душу однесе до Нава. Понекад је и заборави у дрвету или камену. Тако је схватила да мора да нађе помоћнике, демонска бића која ће обавити део посла. Неки од тих помоћника вребају човека, још од часа његовог рођења. То су БАБИЦЕ, демони болести, које вребају прилику да породиљу и дете испоруче Морани. Породица их брани разним ритуалним радњама. Сетимо се само црвеног конца везаног око детиње руке, кога и данас, у двадесет првом веку често виђамо. Море су демони који муче живе, доносећи им страшне снове о смрти и патњи. Водени демони, од којих је познат Анђама, маме живе у вирове вода, где ће бити удављени и предати Морани. Помиње се Кикимора, Навчићи и још понеки, али се најчешће каже да их не треба помињати, јер могу помислити да их се зове, а то је сасвим глупо јер они дођу и незвани.

Морана, богиња смрти је веома старо божанство, култ ове богиње поштовале су најстарије земљорадничке и сточарске заједнице и везан је за култ плодности, као највише вредности у тада важећем систему. За те, првобитне земљораднике, плодност је била услов опстанка, дакле божанство. Зато је моћ Моранина апсолутна, беспоговорна, ништа је не може довести у питање. Чак и када бронзано доба донесе све квалитетнију израду оружја, када се структуришу и ратничке заједнице, где плодност више није услов опстанка, када МОЋ постане највиша вредност у систему, са Мораном и даље нема никакве нагодбе, она се мора поштовати. Јер, смрт је и даље неумољива а ратници су јој још дражи него земљорадници. Тако, док моћ других матријархалних божанстава слаби, Морана остаје снажна, моћна, неизбежна. Ратници ће моћи само да се праве да је се не плаше, а да би што успешније одагнали мучне мисли о њој, користиће све више медовине, вина или пива, сматрајући та пића даром богова, тако ће се родити трачки Дионис и Сабазије, богови које ће потом „усвојити“ стари Грци. Тако се код Словена родио Сурија, бог медовине.

Овај нов однос патријархалних, ратничких заједница према смрти, лепо илуструје српска народна епска песма НЕМАЊИЋ СТЈЕПАН И УРИЦА БАНИЦА, из збирке Вука Караџића, у којој војсковођа, митски и историјски владар Срба не крије свој очај због младе жене-ратнице, која десеткује његову војску. Та страшна млада жена не може бити нико други него Морана, богиња смрти, јер ни крајњи напори великог владара нису довољни да би се она победила или заробила. Није немогуће да се песма првобитно могла звати МУРИЦА - БАНИЦА или Морица-баница, баш као што се у руској бајци, слична млада ратница зове МАРЈА МОРЕВНА, иза ње остају крвава бојна поља са хиљадама мртвих ратника. Тако, и у најпатријархалнијим заједницама ратника, смрт остаје женског рода. Није тачно да мушкарци патријархалних заједница поштују само једну жену-своју мајку. Поштују мајку али и смрт, опет у нераскидивој заједници плодности и смрти.

Патријархални митови пагана пуни су прича о божанским свадбама, богови се жене богињама, Сунце се жени Облаком, Звездом Даницом, рађају се божанска деца, природа буја од среће због тих свадби. Морана, међутим, никако није погодна за такве приче. Чак и њена љубав мора да буде мрачна, она је и потенцијално и стварно опасна по евентуалног мужа и синове. Управо тако, она постаје идеалан кандидат за омиљену женску улогу у патријархалном миту, улогу НЕВЕРНЕ ЖЕНЕ.

Српске народне песме често певају о неверству жене. Сетимо се само БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ  и његове неверне Анђелије. Већ само име Страхиња асоцира на страшног ратника, али и на Страхора, старог, страшног бога. Анђелија је млађа кћерка Југ Богданова, сестра девет Југовића.

У руској бајци, краљ успављује јединца сина и пева му: „спавај сине, спавај мили, кад порастеш велики, испросићу за тебе Невиђену Лепоту, трију мајки кћер, трију баба унуку, деветоро браће сестру...“ Када се помене „трију мајки кћер“ одмах се сетимо велике тројне богиње матријархата, која се увек јавља са своја три лика, одмах змамо да су то божанска посла, те да је неверна љуба Анђелија, која има и деветорицу браће, девет Југовића, у ствари неко моћно матријархално божанство, кога никакав брак не може сасвим да потчини, то једноставно мора да буде Морана, смрт, једино женско божанство чија моћ не може да дође у питање. Брак соларног божанства и Моране, једноставно мора да се заврши неверством. А да је Морана опасна и за своје синове, говори нам древна песма Јован и дивски старјешина, из збирке Вука Караџића. Ова песма може да нам помогне да пронађемо тачно божанство које је супруг неверној Морани. Како? Лако, следићемо трагове коња. У песми, млади Јован, напустивши очев двор са својом мајком неверницом, јаше очевог коња, ЛАБУДА. Име коња каже нам да је реч о белом коњу, а ми већ знамо: младо, јутарње Сунце-Коледо јаше златног коња, риђана, у бојама јутра. Зрело дневно Сунце-Дабог јаше белца, старо, Сунце на заласку, Велес, јаше вранца или кулаша-коња боје земље. Тако сазнајемо да је отац „Луданог Јована“ из песме ДАБОГ, а његова мајка, љубавница дивског старешине, МОРАНА. Први аутор који је био на трагу ове приче је Рус, Александар Асов.

Да ли нам песма ЈОВАН И ДИВСКИ СТАРЈЕШИНА указује и ко би могао да буде „лудани Јован“? Име ЈОВАН само делимично прикрива име ВАН, а Ван је име бога-вука, митског претка Срба (и ови балкански Срби а и они лужички за своју тотемску животињу, свог митског претка, имају ВУКА). Вана помиње и Велесова књига, како под тим, тако и под другим именом БОГУМИРА.

ZIMA - Ana Lesac

CURICULUM MORTIS – ЖИТИЈЕ СМРТИ

Морана је богиња смрти. Она је једна од трију еманација велике беле богиње. Настала је у љубавном загрљају Роде-.Еуриноиме и Великог Северног ветра (Офиона, Северца, Стрибора), то су њени родитељи. Она је господарица плодности и господарица вода река и мора. Када је у свом људском лику, Морана је витка млада жена, дуге црне косе. Повремено, она узима свој животињски лик, лик велике рибе Моруне.

Велики број различитих демона је у њеној служби, најпознатије су бабице и море. Она је пријатељица са Чумом, демоном болести, са Јулом-црнбогом, богом зла, са божанствима рата, са демонима Зиме и Глади, али њено пријатељство са њима није трајно, она није тим својим пријатељима сасвим верна, јер она има и своје друго лице, лице плодности. Морана се креће између светова, између Јава и Нава, она је хтонско божанство. Птице, које најављују њен долазак су гавран и кукувија, мала сова која испушта карактеристичан крик.

Када се Дабог оженио први пут, његову прву жену Руси су познавали као Златну Мају, Срби су је знали као Златку. Она је, родивши кћер Илу, коју Срби знају као Пољељу, умрла, отишла у Нав. Дабог је кренуо за њом, да је тражи. Дошавши тамо, срео је лепу Морану. Она је решила да га заведе, у том циљу дала му је да пије воду заборава, Јахорику, и он је заборавио и ко је и зашто је дошао у Нав. Постао је Моранин муж и роб. Морана је, наравно, неверна, заљубила се у Јулу-црнобога, па жели да отрује Дабога. Нуди му пехар са отровном водом Трусовином, али њена сестра Жива замени Трусовину својом, живом водом. Тако Дабог избегне смрт, сети се ко је, и на Богојављење напусти Нав са Живом. Сунце се вратило у свет људи.

Са Дабогом, Морана има сина Вана. Ван је дете родитеља који се више не воле, који се заправо мрзе. Његова мајка део те своје мржње према Дабогу преноси и на свог сина, кога ослепи и баца у јаму. На рубу јаме вришти његов бели коњ. Чуће га Радгост, изасланик сунчаних богова, брат Дабогов, похитаће Вану у помоћ. Када га извуће из јаме, одвешће га Живи, која ће својом живом водом излечити Ванове очи и он ће прогледати. Потом ће се вратити свом оцу Дабогу. Дабог је моћан бог, он ће ухватити Морану и спалити је на ломачи (на покладе, на белу недељу). Тако ће је прочистити ватром и прогнати је назад у Нав.

Док је горела на ломачи, Морана је проклела свога сина Вана да постане ВУК, и то се одмах догодило. Али, у том тренутку, Дабогова кћер Пољеља, Ванова сестра, од богова сазнаје да може да спаси свог брата његове вучје судбине. Спашће га ако ћути седам година. Не проговара верна сестра Ванова ни када је удају, ни када јој муж одлази у рат. Не проговара ни када јој зла свекрва баца у реку дивне синове и замењује их штенцима. Децу из реке спашава њен брат, вук, води их у шуму и брине о њима. Када се Пољељин муж врати из рата, зла свекрва му показује штенце које му је жена наводно родила. Муж у бесу жели да је спали на ломачи. Али, у том тренутку навршава се седам година њеног ћутања, њен брат је спашен, добија поново свој људски лик. Долази из шуме и доводи тројицу њених дивних синова. Пољеља и Ван причају свима истину о својој патњи. Ван више није вук али није ни бог, јер је проклет од мајке. Може само да буде човек, док трају његови дани на земљи. Тако је постао родоначелник Срба, њихов митски предак.

То наравно значи да је СМРТ наша прамајка, у чије се наручје на крају увек вратимо.

 


Pročitajte i sledeće tekstove:
MORANA - Vesna Kakaševski Izvor teksta
MORANA - MITOLOGIJA - wikipedija 

2 коментара:

  1. Ovih dana svi pričaju o zimi, pa sam i ja pokušala, ali na drugačiji način.
    Bravarice, i tebi hvala na komentaru :)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...