NOVI ČOVEK
Pre nego što započnemo sa proučavanjem parabola koje je Hrist koristio u opisivanju višeg nivoa razvoja koji nazivamo Cartsvo nebesko, pogledajmo rečenicu: "Cartsvo Božije unutra je u vama”. (Luka 17:219, i pokušajmo da razumemo reč unutra. Carstvo nebesko je najviše stanje razvoja koje čovek može da postigne. Da bi dosegao novo stanje u sebi samom, on mora da se promeni iznutra. Mora da postane Novi Čovek. To stanje je unutrašnje. Carstvo nebesko je unutra. Ono predstavlja stanje koje čovek može da dosegne iznutra, unutrašnjom promenom. Može li se ono postići bez unutrašnje promene? Promena unutrašnjeg stanja može biti izazvana veštački, ali to nije unutrašnja evolucija. Hrist je stalno govorio o sredstvima unutrašnjeg razvoja za dostizanje višeg nivoa zvanog Carstvo nebesko, o tome šta čovek mora da posmatra u sebi, na koji način treba da razmišlja, šta mora početi da ceni, na šta da se usmeri i tako dalje. Viši nivo je unutar čoveka. Da li kažemo viši ili unutrašnji, potpuno je svejedno, pod uslovom da razumemo da u čoveku potencijanalno postoji više stanje, baš kao što postoji i unutrašnje. Čovek može postati bolji nego što jeste. To bolje stanje je unutrašnje ili više u odnosu na njegovo trenutno stanje. Carstvo nebesko kao najviše stanje unutar čoveka kakav jeste, ili je ono na višem nivou, tj iznad čoveka kakav jeste. Ideja je ista. Čovek čula, čulni čovek, doslovan čovek, čovek zemlje, jeste čovek okrenut spoljašnjosti. Tu nema Carstva nebeskog. Kao što smo videli, Jovan govori o sebi kao biću, “od zemlje”, dok Hristu govori da dolazi “odozgo”, kada Jovan priča svojim učenicima da Hrist treba da raste, a on da se umanjuje, govori: “Koji odozgo dolazi nad svima je. Koji je sa zemlje od zemlje je, i od zemlje govori; a koji dolazi s neba nad svima je”. (Jov. 3:31) Na jednom drugom mestu Hrist objašnjava Nikodimu da čovek mora biti rođen “odozgo”. On kaže: “Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega”. (Jov. 3:3) “Odozgo” može biti zamenjeno rečju unutrašnji. Čovek mora da se rodi iznutra, u unutrašnjosti sebe kakav jeste. Carstvo nebesko je nešto unutrašnje, unutar tebe, a isto tako je i iznad tebe. Iznad i unutra je, psihološki, isto, to jest, u Jevanđeljima unutrašnje je više, drugačije rečeno, da bi se dosegao viši nivo sebe Čovek mora da ide ka unutra, u sebe, dakle, više je unutra a niže spolja. Treba razumeti da je niži nivo spoljni i postoji u spoljašnjem čoveku, a viši nivo je unutra i nalazi se u unutrašnjem čoveku.
U svetlu ideje da je Carstvo nebesko unutar čoveka, pokušajmo da uvidimo zašto Hrist tako nemilosrdno napada fariseje, a iz toga da shvatimo šta farisej predstavlja u odnosu na mogućnost unutrašnje evolucije. Da bi se razvio čovek se mora kretati ka unutra. Za početak treba da zađe iza sebe i vidi šta radi. Shvatili smo da kretanje ka unutra znači kretanje ka višem nivou. Sada možemo razumeti nešto od značenja i prirode kretanja ka unutra, Prema Carstvu nebeskom koje je unutra, ako vidimo šta nam stoji na putu. Šta može čoveka da spreči da se kreće ka unutra? Mnoge stvari, a jedna od glavnih je farisej u njemu, koji ako ne umre, onemogućuje kretanje ka unutra, jer on je spoljašnja strana čoveka i voli pohvale. Fariseji svoju religiju mogu razumeti samo na spoljnji način. Njihovo obožavanje ima bukvalnu, spoljašnju formu i ne dolazi iz srca. “Dobro” je unutrašnje u odnosu na istinu, jer je više od istine. Zbog toga istina pravilno shvaćena, može da vodi ka unutrašnjem čoveku. Ali istina upražnjavana kao spoljnja vrlina – to ne može. Hrist je često govorio farisejima da nemaju znanja o sebi, nemaju uvid, nemaju unutrašnje razumevanje. On ih napada jer sve rade na spoljašnji način, zbog sopstvene pojavnosti i upropašćavaju ljudski duh sa najvećom predanošću. Hrist koristi veoma oštre reči kada govori o ovakvom spoljašnjem obožavanju, koje sprečava čoveka da uđe u carstvo nebesko zadržavaju ga u tom “spoljašnjem”, u njegovoj spoljašnjoj strain, a i kada pominje žar u pridobijanju sledbenika, zanos kojim se uništava ljudski um sa stanovišta mogućnostui unutrašnjeg razvoja. On kaže:
“Teško vama književnici i fariseji, licimeri, što zatvarate nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate da oni uđu koji budu hteli. Teško vama književnici i fariseji, licimeri, što prohodite more i kopno da bi ste dobili jednog sledbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostuko većim od sebe”. (Mat. 23:13,15)
Ovde se primećuje kako Hrist direktno govori kako fariseji samo ne ulaze i kako sprečavaju druge da uđu u Carstvo nebesko. Zašto oni zatvaraju put čoveku ka njemu? Pošto je carstvo nebesko unutar čoveka i prilazi mu se putem dubljeg razumevanja i razvojem unutrašnjeg uma, farisej u čoveku zatvara prilaz Cratvu, jer potencira samo spoljašnji ritual i bukvalnu poslušnost, tj. spoljašnji um. Dok se čovek pridržava pisanog zakona, fariseje ništa drugo ne interesuje, osim reda. Oni su verovali, na primer, da je obavezujuće zaklinjati se u zlato hrama, a ne u hram. “Teško vama, vođi slijepi koji govorite: ako se ko kune hramom, to nije ništa; a ko se kune zlatom hramovnim, kriv je. Bezumnici i slijepci! Jer šta je veće: zlato ili hram koji zlato osvećuje? (Mat. 23:16-17)
Fariseji su sve izokrenuli. Mislili su da čovek postoji radi Sabata, a ne Sabat radi čoveka. Duhovna vrednost hrama trebalo bi za njih da bude daleko značajnija od prozaične skupocenosti postojećeg zlata u njemu. A nije bilo tako jer su potencirali spoljašnju, a ne unutrašnju stanu stvari i time zatvorili Carstvo nebesko čoveku, u koji nisu sami ušli, niti dopuštali drugima da uđu. Gledano psihološki razlog je jasan. Čovek koji živi u spoljašnjem značenju i u doslovnosti čula, neće ili ne može da se kreće u sebi ka dubljem i mnogo finijem značenju, a time i ka novom iskustvu. On se ukorenjuje u najspoljnjijem delu sebe, delu koji predstavlja najnižu, uglavnom na čulima baziranu stranu, i tu oseća i razumeva isključivo na jedan način. Međutim, Carstvo nebesko je unutar čoveka. Ono leži u pravcu njegovih razmišljanja, novog razumevanja i novih misli. Ono nije na spoljnjem, odnosno nižem nivou čoveka, nego na unutrašnjem koji je iznad njega. Nije teško uvideti na šta se misli.
Hrist je napao fariseje jer je njihovo razumevanje bilo u suprotnosti sa njegovim. Hrist u Jevanđeljima predstavlja najrazvijenijeg, “najvišeg” čoveka. Farisej predstavlja čoveka koji se ne može razviti, jer je okrenuo sve naopako i sve pobrkao. Farisej se nalazi u “spoljašnjosti” tj. u zaslugama i ljubavi prema spoljašnjem prikazivanju. Psihološki gledanio znači da farisej u čoveku prekida vezu sa ulazom u Cartsvo nebesko i time onemogućuje da išta njegovo uđe unutra. Sve što radite sa idejom da bude primećeno je farisej u vama. On pripada sopljašnjem čoveku u vama. “Farisej” u čoveku po Hristu predstavlja “najspoljnjije” sitničarenje u okviru religijskog verovanja, a možda I gore od toga. Hrist je puno govorio o taštini fariseja, njihovoj ubeđenosti I samoopravdavanju, ali je najoštrije osuđivao njihovo licimerje, koje ih je, kako kaže, proklelo. Oni su sve činili radi spoljašnjeg prikazivanja, a iznutra nisu verovali ni u šta. Time što nisu imali pristup onom što je unutrašnje u njima, prokleli su sebe.
(...)
odlomak iz knjige
NOVI ČOVEK - Moris Nikol
Нема коментара:
Постави коментар