SLOVO O APOKALIPSI - Andrej Tarkovski

„Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku - 

nadu, veru, ljubav, lepotu,molitvu...

Ono što sanja i ono čemu se nada...“

Andrej Tarkovski (1932-1986)

Andrei Tarkovsky, Nostalghia, 1983

АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ

СЛОВО О АПОКАЛИПСИ

1984. у оквиру Сент Џејмског фестивала у Лондону била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског, који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу “Борис Годунов” Мусорског, спремао за снимање “Жртвовања”. У неколико аудиторија он је наступао пред гледаоцима на тему “Стварање филма и одговорност уметника” и одговарао на питања. У једној од лондонских цркви Тарковски је одржао “Слово о апокалипси”.

Нисам баш навикао на наступе као што је овај који намеравам да одржим, на наступе на оваквом месту, у цркви. Мало се прибојавам због својих световних концепција. Али пошто не намеравам да држим никаква стручна предавања него ћу просто покушати да размишљам поводом тога шта Апокалипса значи за мене као уметника, мислим да ће то на неки начин да спаси ситуацију и да објасни зашто са на ово одлучујем овде.

Сам факт учешћа на овом фестивалу има, по мом мишљењу, потпуно апокалиптички карактер. Тако на пример, да су ми пре неколико месеци рекли да је ово могуће, ја не бих поверовао. Међутим, у последње време сам мој живот слаже се донекле апокалиптички, па је отуда и овај корак сасвим природан и логичан.

Апокалипса је можда највеће поетско дело створено на земљи. То је феномен који у суштини изражава све законе који су човеку дати одозго. Знамо да се веома дуго воде спорови поводом различитих тумачења ових или оних одломака у Откривењу Светог Јована. Значи, грубо говорећи, ми смо навикли да се откривење тумачи, да га тумаче. То је баш оно што, по мом мишљењу не треба радити, зато што апокалипсу није могуће тумачити. Зато што у апокалипси нема символа. То је слика. У том смислу ако је символ могуће интерпретирати, онда слику није. Символ се може дешифровати, тачније из њега се може извући одређени смисао, одређена формула, док слику не можемо да разумемо, него можемо да је доживимо и примимо.јер она има бесконачан број могућности за тумачење. Она као да изражава безконачан број веза са светом, с апсолутним, с бесконачним. Апокалипса је последња карика у ланцу, у овој књизи, последња карика која завршава људску епопеју, у духовном смислу речи.

Ми живимо у веома тешком времену и његове сложености се појачавају сваке године. Мада, ако и макар мало знамо историју, можемо се присетити да се више пута говорило о приближавању апокалиптичног времена. Речено је: “Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророштва, и чувају оно што је написано у њему, јер време је близу.” Па ипак, условоност времена толико је очигледна да ми не можемо са тачношжу да одредимо када ће се десити оно о чему пише Јован. То може бити сутра, може за хиљаду година. Управо у томе је смисао таквог духовног стања, духовног стања човека који треба да осећа одговорност пред сопственим животом. Немогуће је да је Откривење настало тада када се наше време исцрпило. Зато не смеју да се изводе никакви закључци из текста Апокалипсе поводом времена као таквог. Сигурно сте приметили да у Апокалипси има веома много тачних цифара, датума. Наводи се број жртаваи број праведника. Али са моје тачке гледишта, то уопште ништа не значи, то је као некакав сликовит систем који се доживљава емоционално. Цифре, неки тачни моменти, важни су да би се осетила човекова судбина, да би се упознала будућност. Објаснићу примером. Од малих ногу веома сам волео књигу Ромбинзон Крусо-увек ми се страшно свиђало и узбуђивало ме набрајање онога што је било изнесено на обалу и што је било Робинзонов плен. Ми живимо материјализовано, понављајући о постојању простора и времена. То јест, ми живимо захваљујући присуству овог феномена, или двају феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато човек, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље и способност да ствара. У последње време, и не само последње него већ прилично дуго, ми често постављамо себи питање: није ли стваралаштво грешно? Зашто се јавља такво питање када ми несумљиво знамо да стваралаштво подсећа на то да смо створени, да нам је Отац један? Зашто се јавља таква, рекао бих богохулна мисао? Зато што је културна криза последњег века довела до тога да уметник може без било каквих духовних концепција. Кад стварање бива нека врста инстикта, шта ли већ. Па ми знамо да неке животиње такође имају естетско осећање и да могу да стварају нешто завршено у формалном, природном смислу. Ето, рецимо, саће које стварају пчеле да би у њега стављале мед. Уметник је почео да се односи према таленту који му је дат као према своме власништву, одакле му и право да сматра да га таленат ни на шта не обавезује. Овим се објашњава та обездуховљеност која влада у савременој уметности. Уметност се претвара или у некаква формалистичка трагања, или у робу за тржиште. Не треба да вам објашњавам да се кинематографија налази у самом центру оваквог стања, - уосталом, као што је познато, она се родила крајем прошлог века на вашару са циљем чисте зараде.

Недавно сам био у Ватиканском музеју. Тамо је огроман број дворана посвећених савременом религиозном сликарству. То свакако треба видети зато што је ужасно. И ја не разумем зашто се ова, опростите ми, дела, постављају на зидове таквог музеја. Како ово може да задовољава религиозне људе и посебно црквену католичку управу. То је просто поражавајуће.

О савременој кризи. Ми живимо у погрешном свету.  Човек је рођен слободан и храбар. Али наша невоља је у жељи да се сакријемо и заштитимо од природе која нас све више и више присиљава да се прибијемо једни уз друге. Ми општимо не зато што волимо да општимо, не зато да би уживали у општењу, него зато да не би било толико страшно. Ова цивилизација је погрешна ако се наши односи граде на таквом принципу. Сва технологија, сав такозвани технички прогрес који прати историју, у суштини ствара протезе – он продужава наше руке, изоштрава вид, омогућује да се крећемо веома брзо. И ово има принципијелан значај. Ми се данас крећемо неколико пута брже него у прошлом веку. Али од тога нисмо постали срећнији. Наша личност, наша да тако кажем, персоналити,  ушла је у конфликт са друштвом. Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако би хтели. На крају крајева, када се код човечанства створила потреба за новом енергијом ради технолошког развоја, и кад је човечанство открило ову енергију, тада се оно није показало морално спремно да је искористи за своје добро. Ми смо као дивљаци који не знају шта да раде са електронским микроскопом. Можда њиме закивати ексере, рушити зидове? У сваком случају, постаје јасно да смо ми робови овог система, ове машине, коју је већ немогуће зауставити.

Andrei Tarkovsky,  Mirror

Затим, на плану историјског развоја ми смо толико почели да не верујемо једни другима, да не верујемо да једни другима можемо помоћи (мада се све чини да би се преживело заједно), да ми сами, свако од нас лично, заправо не учествујемо у друштвеном животу. Личност нема никакав значај. Краће речено, ми губимо оно што нам је било дато од самог почетка, - слободу избора, слободу воље. Ето зашто ја сматрам нашу цивилизацију погрешном. Руски фислософ и историчар Николај Берђајев врло је прецизно запазио да у историји цивилизације постоје две етапе. Прва је историја културе када је развој човека мање-више хармоничан и заснован на духовној основи, и друга, кад почиње ланчана реакција која није потчињена вољи човека, када динамика измиче контроли, када друштво губи културу.

Шта је Апокалипса? Као што сам већ рекао – то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама. Сваки човек проживљава оно што је тема Открoвења Светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони. Зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна.

О нашем конформизму. У Открoвењу Јовановом речено је. ”Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” То јест, равнодушност, неучешће, изједначава се са грехом, са преступом пред Творцем. С друге стране: ”Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се.” Укратко, ово је осећање човека који се каје, ово је уопште – почетак пута. Таква осећања имају различити људи на разне начине и у различито време. Рецимо Достојевски, постоји верзија да је то религиозни, православни писац који је испричао о својим тражењима и о особинама вере. Мени се чини да није сасвим тако. Достојевски је направио своја велика открића само зато што је био први од оних који су осетили и изразили проблеме обездуховљености. Његови јунаци пате јер не могу да верују. Они желе, али су изгубили тај орган којим се верује. Атрофирала је савест. И из године у годину, Достојевски је постао некако све више разумљив, чак модеран. Управо на рачун што овај проблем нараста све више и више. Зато што је најтеже – веровати. Зато што је поуздати се у благодат,  уопште узев, немогуће. Наравно да је сретан човек кога је посетило ово стање. Али тешко да се сваки човек може тиме похвалити. Најважнија ствар да би се осетио слободан и сретан је – храброст.

На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као и личности и друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу,  да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе.

Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе поставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичи управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада.  И поред тога што је време близу,  - али за све заједно никад није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Открoвења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин,  за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе ослонац у било којем стању душе.

Andrei Tarkovsky, Nostalghia, 1983

Поводом нестанка простора и времена, њиховог преласка у ново стање, речене су задивљујуће лепе речи. Поводом ишчезавања простора: ”И звезде небеске падоше на земљу, као што смоква одбацује заметке своје кад је заљуља велики ветар. И небо измаче као свитак када се савије, и свака гора и острво покренуше се с места својих.”  Небо се измакло савивши се као свитак.  Ја нисам читао ништа дивније.  А ево још о томе шта се десило после скидања седмог печата.  Шта да каже било који уметник о начину на који је ово изражено! Како изразити не само ову напетост, него овај праг! “ И када Он (то јест Јагње) отвори седми печат, наста тишина на небу око пола часа.” Како каже мој пријатељ, - овде су речи излишне. Скинут је седми печат, и шта бива? Ништа. Наступа тишина. Ово је невероватно! То одсуство слике у овом случају је најснажнија слика која се само замислити може.  Право чудо!

Постоји књига у којој је аутор, Кастанеда, написао причу једног новинара, то јест своју причу о томе како се учио код једног мексичког врача. То је запањујуће интересантна књига. Али ствар чак није у томе. Прочуло се да није било врача, да то уопште нису белешке из дневника, него да је све измислио Кастанеда – начин сопственог обучавања помоћу којег он хоће да измени свет, и самог врача, и његов метод. Али ово ни мало не поједностављује суштину ствари,  напротив усложњава је. То јест, ако је све ово измислио један човек онда је то још веће чудо него када би то стварно постојало. Краће речено, моја мисао се своди на то да је уметничка слика, на крају крајева, увек чудо.

Ево још један одломак из десете главе. Поводом времена такође речено врло лепо.” И анђео којега видех где стоји на мору и на земљи, подиже десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће.” Ово изгледа као обећање, као нада, а ипак остаје тајна. Зато што у Апокалипси постоји једно место које изгледа сасвим необично за Открoвење. “А када проговорише седам громова, хтедох да пишем, но чух глас са неба који говори: Запечати оно што говораше седам громова, и то не пиши.” Занимљиво је шта је Јован сакрио од нас? И зашто је рекао да је нешто сакрио? Чему овај чудни интермедиј, ова ремарка? Јесу ли то перипетије односа између Анђела и Јована Богослова? Шта је то било што човек не треба да зна? Па смисао Открoвења је баш у томе да човек зна. Можда нас само схватање знања чини несретнима. Сећате ли се: ”И знање умножава муку”? Зашто? Или је требало сакрити од нас нашу судбину? Неки моменат судбине? Ја, на пример, никако не бих могао да живим кад бих знао пророчанство о сопственом животу. По свој прилици, живот губи сваки смисао када бих знао како ће се завршити, - наравно, имам у виду моју личну судбину. У овом детаљу постоји некакво невероватно, потпуно нељудско благородство пред којим се човек осећа као мало дете, и незаштићен и истовремено заштићен. Ово је учињено зато да би наше знање било непотпуно, да се не оскрнави бесконачност, да се остави нада. У човековом незнању је нада. Незнање је – благородно. Знање је вулгарно. Зато таква брига која је изражена у Апокалипси у већој мери ми даје наду него што ме плаши.

И сада се ја питам: шта треба да радим кад сам прочитао Откривење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се промениио него зато што ми је речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим. У вези са свим овим почињем да мислим да је уметност којом се бавим могућа једино у том смислу ако она не изражава мене самог, него ако у себи акумулира оно што ја могу да ухватим општећи са људима. Уметност постаје грешна чим почнем да је употребљавам ради својих интереса. И најважније је да престајем да будем интересантан. Можда од тога и почиње моја љубав према самом себи.

Хоћу да се захвалим онима који су ме позвали на данашњи сусрет,  мада ја и нисам хтео ништа ново да вам откријем. Хтео сам – и то сам добио – да, размишљајући у вашем присуству, на тај начин осетим важност овог момента и процеса. Ви сте ми дали могућност да дођем до неких закључака и да повратим неке мисли, зато о овоме није могуће размишљати у самоћи. И тако, намеравајући да радим свој нови филм, намеравајући да учиним нови корак у овом правцу, мени је потпуно јасно да према њему треба да се односим не као према слободном стварању, него као поступку, као према принудном чину, кад рад више не може да причињава задовољство, већ долази као некакав тежак и оптерећујући дуг. Отворено говорећи, ја нисам могао да схватим да уметник може да буде срећан у процесу свог стваралаштва. Или је ова реч нетачна? Срећан? Не, никад. Човек не живи зато да би био срећан. Постоје ствари далеко важније него срећа.

АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ

Превео: Зоран Шаренац 

Текст преузет из часописа СВЕТИГОРА бр. 159-160

Izvor teksta:  Red svetog Simona - blog 

Andrei Tarkovsky, Nostalghia, 1983

Андреј Тарковски
ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ

Филм је, по мом мишљењу, исто тако пуновредна и озбиљна уметност као поезија, музика, сликарство, архитектура, и остало. Зато у биоскопским салама не треба тражити забаву. Нико никад није уметношћу некога забављао, иако се не може порећи постојање забавних жанрова... Филм је за мене начин да дођем до неке истине у максималној мери у којој сам за то способан. По мом најдубљем уверењу, процес стварања филма се не завршава после урађене монтаже и припреме за дистрибуцију. Стваралачки чин се догађа у биоскопској сали у моменту гледања филма. Зато за мене гледалац није потрошач и корисник моје продукције, нити је судија, него је саучесник у стварању, сааутор!

Уметност је у свим временима изражавала наду у човеково усавршавање, у способност човека да се уздигне изнад својих страсти и порока и да се приближи идеалу. Човек живи зато да би постао бољи. Не може се за циљ живота сматрати набавка фрижидера или аутомобила. Ако је то животни циљ, значи да је човек у моралном смислу доживео крах. Зар у мом "Рубљову" постоји такав страх? Зар то није филм о победи идеала? Зар Рубљовљева дела која су прожета светлошћу нису настајала у временима кад је брат убијао брата, кад су од прелепих градова остајала само згаришта? Кад би свет био диван и хармоничан, уметност тада, сигурно, не би била потребна. Човек не би тражио хармонију у некаквим, да тако кажем, споредним делатностима, он би живео хармонично и то би му било довољно. По мом мишљењу, уметност постоји само зато што је свет лоше устројен. И баш о томе се говори у мом "Рубљову"

Prvi film Tarkovskog delovao je na mene kao čudo. Neočekivano sam se našao na pragu sobe od koje mi, do tog vremena, nisu davali ključeve. Tamo, gde sam jadavno želeo da stignem, Tarkovski se osećao slobodno i sigurno. Našao se čovek koji je umeo da izrazi ono što sam ja uvek želeo, al nisam uspevao - to me  je ohrabrilo i inspirisalo . Tarkovski je veliki majstor filma, tvorac novog organskog filmskog jezika u kome se život predstavlja  kao ogledalo,  kao san .

Ingmar Bergman

 

Андреј Арсенијевич Тарковски 
(рус. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский;  4. април 1932 — 28. децембар 1986.) 

Pуски филмски и оперски режисер, писац и глумац. Многи га сматрају једним од најзначајнијих и најутицајнијих руских филмских уметника и једним од највећих режисера у светској историји кинематографије.


    Убице (1958) - први филм који је снимио као студент, базиран на причи Ернеста Хемингвеја.
    Концентрат (1958) - други студентски краткометражни филм
    Парни ваљак и виолина (1960) - дипломски филм на академији, сценарио писан заједно са Андрејем Кончаловским
    Иваново детињство (1962) - добитник златног лава за најбољи филм на фестивалу у Венецији 1962. године
    Андреј Рубљов (1966) - епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена Андреја Рубљова
    Соларис (1972) - научно-фантастични филм по роману Станислава Лема
    Огледало (1975) - аутобиографски филм о кључним сценама из живота Тарковског.
    Сталкер (1979) - инспирисан новелом Пикник покрај пута аутора Бориса и Аркадија Стругатског
    Путовање у времену (1982) - документарни филм са сценаристом Тонином Гуером о снимању филма Носталгија.
    Носталгија (1983) - поетска патња за породицом, животом и отаџбином
    Жртвовање (1986) - филм о визији нуклеарне катастрофе и човековом одговору у духу на њу.

Andrej Tarkovski je rođen 4. aprila 1932. godine u selu Zavražje, na reci Volgi, u blizini grada Jurjevetsa. Rođen je u obrazovanoj porodici, tipičnim predstavnicima stare ruske inteligencije. Njegov otac, Arsenij Tarkovski, bio je neobjavljeni pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Kada je trebalo da se rodi, njegovi roditelji su se preselili na selo. Dnevnik koji je ona vodila tokom prvih nekoliko meseci Andrejevog života ukazuje na srećnu porodicu sa bučnom, povremeno nezgodnom bebom. Dnevnik počinje beleškom od 7. aprila 1932. godine: „U zavrežju se 4. aprila u toku noći rodio sin...Nazvali smo ga Andrej i dobio je pasoš. Otac ga je opisao:Oči tamne, sivoplave, sivosive, sivkasto zelene kose oči:liči na malog Tatarina i risa. Gleda ljutito... dobra usta."

Stalker  - Andrej Tarkovski

POETIKA TARKOVSKOG
Nesumnjiv doprinos razumevanju estetike jednog reditelja svakako predstavljajunjegovi spisi, rediteljske refleksije i samorefleksije. Za Tarkovskog prvi problem rediteljske umetnosti jeste razlikovanje istine od laži. Istina kao lepota i lepota kao istina je osnovno načelo njegove rediteljske estetike. Svoj filmski sistem naziva likovnim. Najvatrenija želja Andreja Tarkovskog oduvek je bila da može da progovori u svojim filmovima, da kaže sve sa potpunom iskrenošću i bez nametanja vlastitog gledišta drugima. Takođe Tarkovski ističe da, ako se viđenje sveta koje je uloženo u film preokrene u nešto što ljudi prepoznaju kao deo njih samih, koje sve do tog trenutka nikada nije dobilo izraz, zar može postojati bolja motivacija za nečiji rad. „ ...Za decenije svoga razvoja film je već izborio mogućnost i pravo da oblikuje i izražava duhovni nivo čovečanstva, nivo čovekove kulture, sopstvenim sredstvima... Kinematografija je sposobna da stvara dela istog značaja kakav imaju romani Tolstoja i Dostojevskog za 19. vek.“ Ne samo to, Tarkovski je uveren da upravo film može u našoj epohi najbolje da izrazi kulturni nivo zemlje, kao što je u antici to uradila drama. On smatra i da je cilj umetnosti uvek istina. „Ono što nije vezano za poimanje istine, sa traženjima istine,jeste falš, konjunktura, zamajavanje. Umetnost ima vrlo visok cilj i ozbiljnu ulogu... Po mom mišljenju, film je ne profesionalan, već moralan posao. Neophodno mi je da sačuvam pogledna umetnost kao na nešto posebno ozbiljno, odgovorno, nesmestivo u takve pojmove kao,recimo, tema, žanr, forma itd... Umetnost nam daje veru i ispunjava nas osećajem sopstvenog dostojanstva. Ona ubrizgava u krv čoveka, u krv društva, neki reaktiv otpornosti, sposobnost napredovanja. Čoveku je potrebna svetlost. Umetnost mu daje svetlost, veru u budućnost, perspektivu... Za film je dozrelo vreme rešavanja problema koje istorija postavlja pred čovečanstvo.“

„Film to je velika i visoka umetnost i, kada bi me pitali kako ga vrednujem, ja bih gapostavio negde između muzike i poezije.“

Tarkovski je zastupao stav da u bioskopskim salama ne treba tražiti zabavu, govoreći da niko nikada nije umetnošću nikoga zabavljao, iako naravno nije poricao postojanje zabavnih žanrova: „Nisam uradio nijedan zabavan film i obećavam da to nikada neću uraditi. Film je za mene način da dođem do neke istine u maksimalnoj meri u kojoj sam za to sposoban. Za mene je glavni princip - snimati samo ono što hoću da snimam, iako je to teško i materijalno neunosno.“

Tarkovski je bio u uverenju dase proces stvaranja filma ne završava posle urađene montaže i pripreme za distribuciju, smatrajući da se stvaralački čin događa u bioskopskoj sali u trenutku gledanja filma. Za Tarkovskog gledalac nije običan potrošač i korisnik, niti je sudija, nego je saučesnik ustvaranju, sUautor. On smatra da za doživljaj umetničkog dela ne treba imati specijalnoobrazovanje, već je neophodno biti duhovno bogat čovek.„...Zašto u filmu sve mora biti jasno?“ Tarkovski ne želi da se film smatra vulgarnom i jeftinom predstavom. Kako on kaže film ima pravo na složenost kao i svaka druga umetnost. Celog života su mu govorili da njegove filmove niko neće gledati i da su nerazumljivi, ali Tarkovski poštovanje prema gledaocu poistovećuje sa poštovanjem prema samom sebi. „Osećanje sopstvenog dostojanstva je isto što i poštovanje dostojanstva drugih“ kaže Tarkovski, ističući to kao njegov princip rada. „Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost, zato što može bez bukvalnosti, bez svakodnevnog sleda događaja, čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Postoje neki aspekti ljudskog života koji mogu biti prikazani jedino kroz poeziju.“

Stalker  - Andrej Tarkovski

„U mojim filmovima često se javlja probem izrečenih i neizrečenih reči. To je zato što reč ima izvanrednu moć, ta reč koja nam je data.“ Po Tarkovskom, reči pomoću kojih komunicira u filmu treba da budu lišene svih strasti, on tvrdi da klasična rezervisanost, jetajna velikih dela sa metafizičkom rezonansom. Sasvim je očigedno da je umetnik strastančovek, ali on svoje strasti rastvara u oblicima koje stvara. Tarkovski smatra vulgarnim stavitisvoje strasti u umetničko delo. Zato je njemu istočnjačka umetnost tako bliska. Bliski su mutakođe Bah, njegov omiljeni kompozitor, kao i Leonardo DaVinči, čiju umetnost često koristiu svojim filmovima, i Piter Brojgel Stariji, sa kojim deli mnogo sličnosti.  U njegovim filmovima barem dve sekvence najčešće se identifikuju kao „Brojgelovske", deca koja se igraju na snegu u Ogledalu , u ratnoj sceni sa siročetom Afasjevim, i „Ruska Kalvarija" u Andreju Rubljovu. Platna ovog slikara najviše se vide u „Solarisu“, jedno od njih se najviše ispituje tokom levitacije Krisa i Hari, Brojgelovi „Lovci na snegu“

Stariji Filmovi Tarkovskog ne bi bili tako izuzetno uzbudljivi i divni bez tih obilnih i ozbiljnih reči koje se tu izgovaraju i slike koja omogućava da se te reči gube u jednom konkretnom, živom prostoru. Često su te reči stihovi Andrejevog oca, pesnika Arsenija Tarkovskog. U japanskoj srednjovekovnoj poeziji uvek ga je fasciniralo principijalno negiranje čak i najmanjeg prisustva onog definitivnog značenja umetničkog lika koje poput ukrštenih reči moguće dešifrovati tek na samom kraju. „One ništa ne znače osim sebe samih i istovremeno znače tako mnogo, da posle dugog putovanja sa ciljem da se postignu njihove suštine, postajemo svesni nemogućnosti da shvatimo njihovo definitivno značenje. Takav izraz nastaje samo u stanju neposrednog, direktnog životnog zapažanja.“ „Otkud odjednom takva lenjost?Jedva su me jutros probudili. Šušti prolećna kiša.“

Haiku poezija je odraz posmatranja stvarnosti i kroz to posmatranje iskazuje se njen smisao. Izreći poetsku suštinu sveta u tri rečenice, reći što više u najkraće moguće vreme, reći suštinu, to je smisao haiku poezije. Što je zapažanje konkretnije ono je unikatnije, a to je bliže umetničkom liku. Umetnički lik kod Tarkovskog ne treba da izazove nikakve asocijacije, već samo treba da gledaoca vraća na istinu. Stoga je on realističan, unikatan i neraščlanjiv. Fiksiranje stvarnosti i njenog vremena kao takvog je suština režije Tarkovskog. Da bi smo razumeli rediteljsku poetiku Andreja Tarkovskog, moramo se upoznati sa tim da „lik na filmu nije samo hladna, dokumentarna reprodukcija objekta na celuloidnoj traci. Lik na filmu gradi se na umeću da se osećanje lika prikaže kao samo zapažanje.“ Istinski lik za njega je jedinstven i neponovljiv na ekranu, kao što je svaki čovek jedinstven i neponovljiv u svakidašnjem životu. Filmski lik je centar filmske akcije, on je i smisao i izraz. Na ekranu čovek definiše vremenske i prostorne parametre, kao što je on zapravo i u stvarnosti. Tako da možemo da zaključimo da je suština filmske poetike Tarkovskog jednakost životne i umetničke istine. Tarkovski ističe da lik na filmu prikazuje sam život, a nikako koncept reditelja. Lik na filmu ne treba da izaziva nikakve asocijacije, već samo treba gledaoca da vraća na istinu. Biti ličan, atipičan, jedinstven, svoj, to je režija istine. Tako da možemo primetiti da je suština režije za Tarkovskog da se svet sagleda kao celina pojedinačnih likova. Želeći da bude ubedjiv u jednostavnosti kao što je to i sam život.

    


Filmski lik u filmu Andreja mTarkovskog čini ritam koji označava protok vremena u kadru (prostoru), tako da sam ritamčini film jedinstvenim organizmom. Tarkovski se trudi da za vreme snimanja prati tok vremena u kadru i pokušava da ga reprodukuje. On se ne slaže sa Ejzenštejnovim shvatanjem montažnog filma po kome se smisao filma iskazuje odnosom dva kadra u sekvenci. Montažaza Tarkovskog predstavlja spajanje kadrova koji su ispunjeni vremenom, ali ne i pojmove. Njegov svaki film je u potpunosti sadržan unutar kadra. On ukazuje na takvu logiku u umetnosti u kojoj jedna kap i još jedna kap spojena u celinu predstavljaju jednu kapljicu, što uprevodu znači homogeni delovi čine homogenu celinu. Za Tarkovskog ritam se slaže iz napona vremena unutar kadrova, pa je logična njegova misao da je ritam dominantni element u kreiranju forme jednog filmskog dela. Montaža postoji pre snimanja filma, u vreme, kao i posle snimanja filma. Uloga ritma je da iskaže vidljivi „život objekta u kadru“. Ritam daje delu određene stilske osobine. Dakle, ritam nije veštačka pojava, nije proizvod spekulacija.On je čin organskog stvaranja umetnosti koji proističe iz rediteljevog osećanja života. „Meni,recimo, izgleda da vreme u kadru treba da teče nezavisno i donekle samosvesno, onda se idejeraspoređuju u njemu bez žurbe, galame i retorike. Za mene osećanje ritmičnosti u kadru, kakoda kažem, ravno je osećanju istinitosti reči u literaturi, neprecizna reč u literaturi, neprecizan ritam u filmu jednako podrivaju istinitost dela.“

Poimanje vremena igra značajnu ulogu u filmovima Tarkovskog. Postoji jedan deo života koji uopšte nije bio shvaćen i osmišljen drugim vrstama umetnosti. Film je jedina privilegovana umetnost koja ima mogućnost da „bukvalno fiksira vreme“... Jer to što film postiže svojim osobenim izražajnim sredstvima ne može ni muzika, ni slikarstvo, ni bilo koji drugi žanr. Takođe je pisao da umetnost počinje onda kada se javlja neraskidiva veza između neumoljive prolaznosti vremena i kratkovremenog života, kada se duša čitaoca u trenu okreće ka večnom, ka tajnama istočnika svega postojećeg i poima nepostojanost bivstvovanja. Budući da on poštuje stvarnost, on može i da je predstavlja. Tarkovski nema neko maglovito poimanje stvari, njegovi filmovi nisu nadripoetski, oni uspevaju da budu poetski,jer odišu poštovanjem prema stvarnosti. On je reditelj koji neposredno pokušava da spozna i da se potčini nečemu, da se prikloni pred stvarnošću. Neka vrsta metafizičkog realizma preovladava u umetnosti Tarkovskog. Čovek je ograničen, odnosno posmatra svet na ograničen način, u okviru nekih njegovih dimenzija. Postoje druge dimenzije koje on ne može da vidi. Filmovi Tarkovskog prezentuju te dimenzije. Njegovi filmovi nisu ideološki, nisu u službi neke ideje. Oni ne sadrže u sebi pregršt simbola, jer je to Tarkovski smatrao ograničavajućim za smisao života koji je beskonačan. Kod Tarkovskog je uvek prisutna logika poštovanja prema stvarima, a to rađa poeziju. Svi veliki filmski stvaraoci bili su realisti, nijedan od njih ne gubi kontakt sa tom realističkom osnovom, noseći u sebi klicu duhovnog i kulturnog predanja. Takvi su i filmovi Andreja Tarkovskog. Srž poetike Tarkovskog bazira se na osnovnoj percepciji sveta oko nas. On vidi i sluša svet oko sebe, primećujući najjednostavnije i najuobičajnije pojave iza kojih se skriva tolikotajni. „Nema ničega lepšeg i tajanstvenijeg od jednostavnosti.“

On u svojim filmovima izražava sebe kroz čovečanstvo, kao da od njega potiče neštošto se istovremeno čini i tajna i njena odgonetka. Tera nas da na stvari gledamo drugačije.Ogoljuje nam pojave kao što su život, duša, smrt i razotkriva nam njihovu suštinu, nezaustavljajući se ni pred jednom tajnom ili zagonetkom. Ovaj autor vrlo svesno unosi dvoznačnost u svoje filmove koji istovremeno nose obeležja ruskog, ali i opšteg, fizičkog, ali i metafizičkog, ličnog, ali i univerzanog. Sa stanovišta slike i zvuka njegovi filmovi su višeslojni. Muzika se koristi veoma pažljivo i nikada ne služi isključivo kao pozadina, već znatno doprinosi značenju prizora.

Svi filmovi Tarkovskog sadrže četiri osnovna elementa, voda, koja predstavljapročišćenje i vatra kao (svetost i božansko prosvetljenje), naročito su naglašene. Sličanprincip se vidi i u „Stalkeru“ (truli automobili i atmosfera propadanja i rušenja). Oblik ikontekst pojavljivanja ostavlja malo mesta sumnji da se radi o svesnom pribegavanjutekovinama slikarske tradicije. U prizorima iz Domenikove kuće raspravu o veri naglašavaraznim nepotrebnim elementima mrtve prirode. Pažljivo raspoređenim i odabranimpredmetima u različitim stadijumima raspadanja predstavlja metonimsku predstavuprolaznosti života. Tako da slobodno možemo reći da slika odiše utiskom mrtve prirode upokretu: razliveno mleko koje se meša sa blatnjavom vodom reke(Andrej Rubljov), šolja čaja zaboravljena na stolu u vrtu (Solaris), zamagljenost lakiranog drveta nameštaja koja lagano nestaje (Ogledalo), prolazak dečjeg balona (Valjak i violina), kao i sam prolazak nečega (Solaris je pun takvih u prolazu primećenih stvari). Svi ovi primeri izražavaju izmicanje, gubitak, nestajanje. Sve to sačinjava lični, introspektivni autorov svet. Traganje za fizičkim ili duhovnim domom čine osnovnu potku njegovih fimova. U filmovima Tarkovskog postoji jedna slika koja se opsesivno vraća: slika kuće u kojoj pada kiša ili u drugom slučaju crkva u kojoj vejesneg. Gledajući filmove Tarkovskog teško je biti neosetljiv na vraćanje nekih elementarnih osećaja, koji se odnose na hranu, piće, dodir, san (koje kod njega zadržavaju snagu koju suimale u detinjstvu). Toplina vatre, nežna mekoća jastuka, bespomoćna ruka čoveka koji spava, sve su to predmeti uhvaćeni nekom vrstom neposrednosti. Želja da se prikaže istinitost života.

Da bi se osetili i razumeli filmovi Andreja Tarkovskog potrebno je prepustiti se i biti na istoj talasnoj dužini. Jedino tada se mogu spoznati te duboke poruke koje on pokušava da prenese. Svojim filmovima Tarkovski tera gledaoca da aktivno učestvuje, da pomera svoje granice i da prihvata nove neistražene svetove. Kako i sam reditelj kaže:

„Umetnost ne bi bila umetnost kad ne bi svakom čoveku davala mogućnost za sopstveni doživljaj. Naravno i spremnost i određena jasnoća u razumevanju moraju postojati. Ali najvažnija nije spremnost, u smislu nekog znanja, niti obrazovanja, nego duhovni nivo. Tojest, prihvatanje. Ne toliko razumevanje, koliko prihvatanje. Ako prihvatiš, onda ćeš i razumeti! Nastupiće momenat kada ćeš razumeti!“

preuzeto iz diplomskog rada anonimnog autora