POVERIĆU TI JEDNU TAJNU - Luj Aragon

Michael Parkes

Poveriću ti jednu tajnu 
Vreme si ti

Vreme je žena 
Ono oseća 

Potrebu da mu se udvara i da se klekne

Pred njegove noge kao kad se haljina raširi

Vreme je kao kosa beskrajna

Očešljana

Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava

Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi

I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo

Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena

Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim

I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena

Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji

I ja znam da ne treba razbijati čaroliju

Mnogo je gore nego da te osetim stranom

Da bežiš sa mislima izvan nas

I srcem već u nekom drugom veku

Bože moj kako su reči teške 
A u stvari jeste to

Moja ljubav iznad zadovoljstava 

Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca

Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik

I ako ti ne dišeš gušim se

I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom

Veliku tajnu hoću da ti kažem 
Svaka reč

Na mojoj usni sirotica je koja prosi

Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom

I zato ja kažem tako često da te volim

U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata

Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora

Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri

Reći ću ti veliku tajnu 
Ja ne znam

Da govorim o vremenu koje na tebe liči

Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim

Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice

Mašu rukom pošto su vozovi otišli

Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza

Hoću da ti kažem veliku tajnu 
Bojim se tebe

Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima

I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju

Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe

Hoću da ti kažem veliku tajnu 
Zatvori sva vrata 

Lakše je umreti nego voleti

Zato ja sebe mučim životom 

Ljubavi moja.

***

Ljubavi moja ne reci ništa više

Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje

Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku

Kao kamen hitar i kamen težak

I dubok svojim padom kroz naš život

Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor

Taj beskrajni put bez šuma da trajanje

I nespečavanje nikakve daleke vode rađa užas

Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka

Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku

Nikakav eho sve pada i uzalud sam čulio uvo

Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka

I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu

Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža

Ništa do samo zahuktali teret 

Neprimetna pesma izgubljena

Izbegla lepota poneta i sudarena

Već možda ili ne 
Ne još ne ljubav

Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere

Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom

Kamen ili srce stvar savršena

Jedna stvar dovršena a živa ipak

Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen

O naopaki bunaru gde plen posle tame poleće ko ptica

Kamen ipak kao svi kamenovi

Na kraju krajeva koji se zamara od svega

I završava time da bude samo grob

Čuj čuj 
Izgleda da preko ograde bunarske

Neće preći krik udar ili lom

Već nejasno i uzvitlano neodređeno zastrašeno

Svetlucanje bledih i čistih dubina

Slično priviđenjima u detinjskim pričama

Boja nas samih možda za poslednji put

I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti

Došlo da nade objašnjenje jer je neko 

Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora

A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina

Sad znam zašto sam rođen na ovom svetu

Pričaće se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija

U stvari sve je to samo lepršava varka

Venac od šarene hartije za jedno veče u siromašnoj kuci

Sad znam zašto sam rođen

I kamen silazi dalje izmedu nebuloza

Šta li je gore šta li je dole u tome donjem nebu

Sve što sam kazao sve što sam učinio sve što sam izgledao da sam

Lišće lišće koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku

Evo ispred mene velike istine zime

Svaki čovek ima sudbinu varnice 
Svaki čovek je samo

Vodeni cvet a šta sam više nego svaki čovek

Moja gordost je da sam voleo

Ništa drugo

A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete

U suštini sam samo malo vina prosutog a vino

Svedoči o pijanstvu u rano bledo jutro

Ništa drugo

Rođen sam bio za te reči koje rekoh

Ljubavi moja

***

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu 

I sav pripadam ovom veličanstvenom i tužnom krdu ljudi 

Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure 

Svojim rukama sam uvek gasio požare 

Znam dobro šta su rovovi i tenkovi 

U velikim danima sam uvek ne obazirući se otvoreno iznosio svoje najgore misli 

I nisam se povlačio kada su dolazili da mi pljuju lice 

Živeo sam obeležena čela 

Delio sam crni hleb i suze sviju 

A kada je došao red i na mene peo sam se na ratni brod 

Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja 

Tako sam se ukrcao na brod koji samo što se nije potopio pod teretom ljudi 

A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono žalopojke 

Primao sam svoj deo gorčine 

Nosio svoj krst nesreće 

Za mene lično ovaj rat još nije nikako završen 

Jer još uvek se čereće udovi moga naroda 

Ušima prislonjen na zemlju dopiru mi još uvek 

Daleki strašni uzdasi koji prožimaju meso gluvoga čoveka 

Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oči 

To će biti samo za svagda 

Ne zaboravite to 

Istorija ovoga veka i užasna rana vremena 

Kuga i kolera skorbut ili glad 

I krvava oranja u vojnim pohodima 

I iskidane ruke na veslima galija 

Čovek i žena ismevani u njihovom govoru i u njihovim nežnostima 

Svaka veličina izvrgnuta ruglu i reči drsko sabijanje u usta 

Svaka muzika vređana 

Svaki zrak svetlosti plaćen cenom očiju 

Svako milovanje plaćeno sećenjem ruku 

Sve to najzad može se uporediti sa izrazom moga lica 

Sa drhtajem mojih očnih kapaka 

Grčenjem mišića ispod kože mojih obraza 

I pokretima moga tela 

A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza 

I sa groznicom koja me trese 

I sa znojem moga čela 

Postoji pod kožom moga lica i preplanule kože mog opšteg izgleda 

Nešto drugo bez čega bih ja bio samo jedan kamen između ostalog kamenja 

Jedno zrno u pšenici silosa 

Jedan beočug mog ličnog lanca 

Nešto kao krv koja kruži venama i oganj koji proždire 

Nešto kao na frontu ideja 

Kao na usnama reč 

Kao pesma u grudima 

Kao božanski nazreni dah života 

Postoji ono što je moj život 

A postojiš i ti tragedijo moja 

Moje veliko unutrašnje pozorje 

Ono nešto nežno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata 

Jer tada zaokružujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine 

Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese 

***

Došao sam tebi kao što reka ide moru 

Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine 

Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo 

Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti 

Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke 

Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom 

Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose 

Spavam samo u tvojim snegovima 

Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile 

Odrekao sam se već davno svojih legendi 

U kojima su Rembo Kras i Dikas 

I Valmor koja plaće u ponoći 

Konopac Nervalov prekinuo se 

I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce 

Podeljeno tvojim koracima 

Razvejano tvojim pokretima 

Ko zaljubljeni vetar neke šume 

Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće 

I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana 

Bršljan koji raste a da niko ne primećuje 

Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti 

Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja 

Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu 

Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno 

Petparački roman koji govori samo o tebi 

Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano 

Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja 

Trepatanje soba kroz koje se prošlo 

Parfem koji ostavljaš za sobom 

A kad izadeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo 

***

Otpadnik sam sviju crkava 
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti I mreti 
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma 
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom 
I moje iskapane očI za sve što nije tvoj plamen 
Jer gluv sam za sve jadikovke koje nisu sa tvojih usana 
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš 
Na tvojim nogama osećam zlo od šljunka sa puteva 
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja 
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena 
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi 
Nikada nisam patio pre tebe 
Patila da li je patila 
Životinja koja je za ranom vapila 
Pa kako možete da poređujete sa životinjskim bolom 
Tu vitrinu u hiljadu stakala 
Na kojoj se svakog dana događa 
Po jedno razapinjanje na krst 
Ti si me naučila azbuci bola 
Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena od ruže obezlišćene 
Tvog imena vrta svih 
Strasnih nedelja 
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta 
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista 
Tvog imena krika moga mesa I nezarasle rane moje duše 
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige 
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje 
Tvog imena koje je za mene istorija vekova 
Pesma nad pesmama 
Čaša robijaša u okovima 
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada 
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usnama 
Samo tvoje ime I neka mi odseku jezik 
Ali tvoje je ime 
Sva muzika u trenutku smrti