 |
| Margaret Mac Donald |
(пријатељу, који то јесте)
Песме су запршка искуства
(сваки се стих, као матора кокош, кува
дуго.) Време је мрачно, као магла густа.
Живот је дуг, учмао, епоха – глува!
Ово је земља гробља, врана.
Вране су тачне. Свак' своме јату лети.
Стихови се, ко црква Тршка,
сами собом бране, од шарлатана,
варвара. Песнику дође подршка
од Анђела ћутања, кад се сети.
Од Анђела ћутања (не од адвоката!).
Уметност махагонија је једина, права.
Анђео ћутања њену тајну чува, и
– не живот дуг, епоха, клике – трава...
(Среда, 12. новембар 1997, увече)
Мирослав Лукић
Нема коментара:
Постави коментар