ČETIRI KVARTETA - T.S.Eliot

 ČETIRI KVARTETA 

τοΰ  λόγου  δ΄έντος  ξυνοΰ  ζώουσιν  οί  πολλοί  ώς  ίδίαν

έχοντες  ϕρόνησιν

                                                                                               I str. 77. Fr. 2

όδός  άνω  κάτω  μία  καί  ώντή

                                                                                                I str. 89. Fr. 60

Diels: Die Fragmente der Vorsokratiker (Herakleitos)

BERNT NORTON

I

Vreme sadašnje i vreme prošlo

Oba su možda prisutna u vremenu budućem,

A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.

Ako je čitavo vreme večno prisutno

Čitavom vremenu nema iskupljenja.

Šta je moglo biti jeste apstrakcija

I ostaje trajna mogućnost

Samo u jednom svetu razmišljanja.

Šta je moglo biti i šta bilo je

Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

Koraci odjekuju sećanjem

Niz hodnik kojim nismo krenuli

Ka vratima što ih nikad ne otvorismo

U vrt ruža. Moje reči odjekuju

Tako, u tvom duhu.

  No u kom cilju

Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,

Ja to ne znam.

 Drugi odjeci

Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?

Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,

Iza ugla. Kroz prvu kapiju,

U naš prvi svet, da li da sledimo

Varku drozda? U naš prvi svet.

Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,

U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,

U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,

A ptica se glasila, kao odgovor

Nečujnom muzici skrivenoj u grmlju.

I neviđen pogled pređe, jer su ruže

Naličile cveću što ga neko gleda.

Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.

Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu

Duž praznog drvoreda, do kruga živice

Da pogledamo dole u isušeni bazen.

Bazen suv, beton suv, smeđ  na ivicama,

A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,

I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,

I površina je blistala iz srca svetlosti,

A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.

Pa pređe oblak, bazen beše prazan.

Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece

Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.

Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod

Ne može podneti previše stvarnosti.

Vreme prošlo i vreme buduće

Šta je moglo biti i šta bilo je

Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

II

Beli luk i safiri u blatu

Okolo osi zgromuljani.

Trepti u krvi struna pevna

Pod ožiljkom na staroj rani

Smiruje ratovanja drevnja.

Taj ples u arterijama

I kružni optok limfnog soka

U zvezdama su predočeni

U stablu uzlaze do leta

Krećemo se nad kretom stabla

U svetlu predočenog lista

I čujemo sa vlažnog tla

Vepra i lovačkoga psa

Gde slede svoje stare staze

Al međ zvezdama izmireni.

U mirnoj tački sveta što se vrti. Ni plotno ni besplotno;

Niti od niti prema; u mirnoj tački, tu je ples,

No ni zastoj ni kretanje. I ne zovi to stalnošću,

Prošlo i buduće na okupu. Niti pokret od niti prema,

Ni uspon ni pad. Da nema te tačke, mirne tačke,

Ne bi bilo plesa, a tu je samo ples.

Mogu samo reći, tu jesmo bili, no ne mogu reći gde.

I ne mogu reći koliko dugo, jer značilo bi postaviti to u

vreme.

Unutrašnju slobodu od praktične želje,

Izbavljenje od akcije i patnje, izbavljenje od unutrašnje

I spoljašnje prinude, sve ipak okruženo

Jednom milošću čulnog, belom svetlošću mirnom i

u pokretu.

Erhebung bez kretanja, sabranost

Bez eliminacije, ujedno i novi jedan svet

I stari u izričitosti, shvaćeni

U ispunjenju njene delimične ekstaze,

Razrešenju njenog delimičnog užasa.

Ipak povezanost prošlog i budućeg

Utkana u slabost tela što se menja,

Štiti ljudski rod od raja i prokletstva

koje plot ne može podneti.

                                Vreme prošlo i vreme buduće

Dopuštaju samo malo svesnosti.

Biti svestan, to nije biti u vremenu

No samo u vremenu može se tren u vrtu ruža,

Tren u venjaku gde pljušti kiša,

Tren u promajnoj crkvi kada dim se spušta

Pamtiti: upleten u prošlo i buduće.

Samo vremenom se vreme pobeđuje.

III

Ovo mesto nenaklonosti

Vreme pre i vreme posle

U mutnom nekom svetu: ni u danjem

Što zaodeva oblik bistrim mirom,

Pretvara senku u prolaznu lepotu

Sporim obrtanjem sugeriše stalnost

Ni u tami da pročisti dušu

Prazneći čula lišavanjem

Čisteći naklonost od vremenskog.

Ni obilje ni pustoš. Samo plamsaj

Nad usiljenim licima koja opseda vreme

Što zabavom se od zabave brane

Ispunjena maštarijama i lišena značenja

Visokoparna apatija bez sabranosti

Ljudi i papirići u kovitlacu hladnim vetrom

Što duva pre i posle vremena,

Vetrom kojim dišu nezdrava pluća

Vreme pre i vreme posle.

Podrigivanje nezdravih duša

U izbledeli vazduh, obamrli stvorovi

Vijani vetrom što briše sumornim londonskim brežuljcima

Hamstedom i Klarkenvelom, Kamdenom i Patnijem,

Hajgejtom, Primrozom i Ladgejtom. Ne ovde,

Nije ovde tama, u ovom uzdrhtalom svetu.

Siđi niže, siđi samo

U svet neprekidne samoće,

Svet ne svet, već ono što nije svet,

Unutrašnja tmina, oskudica

I lišenost svake svojine,

Iskušenje sveta čula,

Evakuacija sveta mašte,

Nedejstvenost sveta duha;

To je taj jedan put, a drugi je

Isti, ne u kretanju nego u

Uzdržavaju od kretanja; dok se svet kreće

U žudnji, pošljunčenim putevima

vremena prošlog i vremena budućeg.

IV

Dan su sahranili vreme i zvuk zvona,

Crni oblak nosi sunce s nebosklona.

Da l’ će nam se suncokret obratiti, lozice poviti

Dole svratiti, k nama saviti; vreže i vitice

Čvrsto sviti se?

Studeni zar neće

Prsti tise saviti se

Dole k nama? kad krilo vodomara

Svetlošću svetlosti odvrati, i smiri se, svetlost miruje

U mirnoj tački sveta što se okreće.

V

Reči se kreću, muzika se kreće

Samo u vremenu; no ono što samo živi

Može samo umreti. Reči, posle govora, dopiru

do tišine. Samo kroz oblik, raspored,

Mogu reči il muzika da dopru

U mir, ko što se kineski vrč i dalje

Neprekidno vrti u svom mirovanju.

Ne mirovanje violine, dok nota traje.

ne samo to, već postojanje istodobno,

Ili da kažemo, kraj prethodi početku,

A kraj i početak behu uvek prisutni

Pre početka i posle kraja.

I sada sve je uvek. Reči se napinju,

napuknu i ponekad lome pod teretom,

u napetosti skliznu, omaknu, nestaju,

Trunu od netačnosti, ne ostaju na mestu,

 Neće da miruju. Glasovi što vrište,

Grde, rugaju se il naprosto brbljaju

Uvek nasrću na njih. U pustinji Reč

Najviše napadaju glasovi iskušenja,

Uplakana senka u pogrebnoj igri,

Glasna tužaljka neutešne himere.

Pojedinost rasporeda jeste kretanje,

Kao u primeru deset stepenica.

Želja po sebi jeste kretanje

Ne samo po sebi poželjno;

Ljubav po sebi ne pokreće,

Samo je uzrok i cilj kretanja,

Bezvremena i bez želje

osim sa gledišta vremena

uhvaćena u oblik što ograničava

između nebića i bića.

Nenadan u zraku sunca

Čak dok prašina se kreće

Ustaje skriveni smeh

dece među lišćem

Brzo sada, ovde, sada, uvek –

A smešno pusto tužno vreme

Pruža se pre i posle.

IST KOUKER

I

U mom početku je moj kraj. Jedna za drugom

Kuće se dižu i padaju, raspadaju, dograđuju,

Uklanjaju, razaraju, obnavljaju, ili na njihovom mestu

Pukne ledina, il bude fabrika, ili prolaz.

Stari kamen u novu gradnju, staro drvo unove vatre.

Stare vatre u pepeo, a pepeo u zemlju

Koja je već meso, krzno, fekalije.

Kost čiveka i zveri, žitna vlat i list.

Kuće žive i umiru; ima vreme kad se gradi

I vreme kad  se živi i kad se rađa

I vreme kad vetar lomi rasklimatano okno

I trese lamperiju gde protrči miš

I trese dronjavi  goblen otkan sa nemim motom.

U mom početku je moj kraj. Gle pada svetlost

Preko ledine, ostavljajući  duboku stazu

Zatvorenu granama, tamnu u popodnevu,

Gde se naslanjaš o nasip dok ne prođu kola

A duboka staza uporno sledi pravac

Do u selo, u jari električnoj

Hinotisano. U toploj omaglici sparnu svetlost

Upija, a ne prelama sivi kamen.

Georgine spavaju u praznoj tišini.

Čekaju ranu sovu.

  Na toj ledini

Ne dođeš li preblizu, ne dođeš li preblizu,

U letnju neku ponoć možeš da čuješ muziku

Slabašne svirale i malog bubnja

I vidiš ih kako igraju oko vatre,

Čovek i  žena združeni

U igri što sojedinjenje bračno znači –

Dostojanstveno i prikladno otajstvo.

Dvoje i dvoje, potrebito sojuzivanje,

Za šake držeći se oliti ruke,

Štono slogu označava. Okolo vatre

Skačući kroz plamen, il spojeni kružno,

Rustično svečani il rustično nasmejani

Dok dižu teška stopala u nezgrapnoj obući,

Zemljana stopala,  glinena stopala u seoskom veselju,

Veselju onih koji dugo već pod zemljom

Hrane zito. držeći takt,

Držeći ritam svoje igre

Ko za života u živim godišnjim dobima

Ritam godišnjih doba i sazvežđa

Vreme muža i vreme žetve

Vreme parenja muškarca i žene

I parenja životinja. Stopala što se dižu i padaju.

Iće i piće. Gnojivo i smrt.

Zora upozorava, i još jedan se dan

Priprema za žegu i tišinu. Po moru jutarnji vetar

Mreška i klizi. Ja sam ovde

Ili tamo, ili negde drugde. U svom početku.

II

Šta to novembar pozni ima

Sa prolećnim nemirima

Sa bićima iz leta vrela

Visibabom što klone bela

Slezom što stremi previsoko

Rujno pa sivo dole klone,

S ružama poznim punim snega?

Grom krugom zvezda tutnjem kola

Ko da su pobednička kola

Za rat zvezdani postrojena

Skorpion se sa Suncem bori

Sunce i Mesec dok ne zađu

Komete plaču Vlašići lete

Gone nebesa i nizine

Skovitlane u vrtlog što će

Dovesti svet do uništenja

Ognjem, pre leda vladavine.

Evo načina da se to izrazi – ne vrlo uspešno:

Opisnom studijom u otrcanom pesničkom stilu,

Posle koje i dalje ostaje nesnosno rvanje

S rečima i značenjima. Poezija nije važna

Nije to ono (da počnemo iznova) što se očekialo.

Šta je trebala biti vrednost dugo priželjkivanog,

Mira kojem se dugo nadalo, jesenje vedrine

I mudrosti starosti? Jesu li prevarili nas

Ili prevarili sebe, ti starci spokojna glasa,

Zaveštajući nam samo jedan recept varke?

Ta vedrina samo namerna tupost,

Mudrost samo saznanje mrtvih tajni

Izlišnih u tami u koju su zagledali

Ili od koje odvratiše pogled. Postoji, čini nam se,

U najboljem slučaju samo ograničena vrednost

U saznanju izvedenom iz iskustva.

Iskustvo nameće raspored, i izopačava,

Jer je raspored nov u svakom  trenutku

A svaki je trenutak novo i zbunjujuće

Vrednovanje svega što smo bili. Ne obmane nas

Jedino ono što, obmanjujući, više ne škodi.

Na sredini, ne samo na sredini puta

Već celim putem, u mračnoj šumi, u trnjaku,

Na rubu neke vrleti, gde stopa nema uporišta,

I pod pretnjom čudovišta, maštavih svetala,

Rizikujući opčaranost. Neću više da slušam

O mudrosti staraca, već pre o gluposti njihovoj,

Strahu njihovom od straha i ludila, strahu od posedovanja,

Od pripadanja drugom, ne drugima, ne Bogu.

Jedina mudrost kojoj se možemo nadati

Jeste mudrost poniznosti: poniznost je beskonačna.

Sve su kuće otišle pod more.

Svi su igrači otišli pod breg.

III

O mrak mrak mrak. Svi oni odlaze u mrak,

Prazne prostore međuzvezdane, praznina u prazninu,

Kapetani, trgovci bankari, istaknuti ljudi od pera,

Darežljive mecene, državnici i vladari,

Istaknuti službenici, predsednici mnogih komiteta,

Ingustrijski magnati i sitni dobavljači, svi odlaze u mrak,

I mračni su Sunce i Mesec, i Almanach de Gotha

I Berzanski dnevnik, Imenik direktora,

I hladno je čelo i pobuda delovanja izgubljena,

i svi mi odlazimo s njima, u ćutljivu pratnju,

Ničiju pratnju, jer nema koga da sahraniš.

Rekoh duši, budi mirna, i nek tama padne na te,

Što će biti tama Božja. Kao kad u pozorištu

Utrnu svetla, da promeni sa scena

Uz šuplju buku kulisa, pokretom tame po tami,

A mi znamo da se brda i stabla, udaljeni predeo

I smela impozantna fasada otkotrljavaju –

Il ko kad metro zastane predugo između stanica

I razgovor oživi pa utihne polako

I vidiš za svakim licem prazninu duha, sve dublju,

A za njom samo užas zbog oskudice misli;

Il ko što duh, pod eterom, svestan je, al ničeg –

Rekoh duši, budi mirna  i čekaj bez nadanja

Jer nadanje bi bilo nadanje pogrešno; čekaj bez ljubavi

Jer ljubav bi bila ljubav pogrešna; ima još i vera

al su vera i ljubav i nada ukupno u čekanju.

Čekaj bez misli, jer još za misao nisi spremna:

Tako će tama svetlost biti, a mirovanje ples.

Šum potoka u toku i zimska munja.

Neviđena majčina dušica i šumska jagoda,

Smeh u vrtu, odjek zanosa

Ne izgubljena, već što ište, ukazujući

Na agoniju rođenja i smrti.

   Kažete da ponavljam

Nešto što sam već rekao. Reći ću to opet.

Hoću li? Da stigneš onamo,

Da stigneš gde si, odeš odande gde nisi,

Moraš ići putem gde nema zanosa.

da stigneš do onog što ne znaš

Moraš ići putem koji je put neznanja.

Da poseduješ ono što ne poseduješ

Moraš ići putem lišenja poseda.

Da dospeš do onog što nisi

Moraš poći putem na kom nisi.

A ono što znaš jedino je što znaš

I ono što je tvoje ono je što nije tvoje

I gde jesi jeste gde nisi.

IV

Noža se ranjen hiriurg laća

Da nađe zlo što bolest čini;

Pod krvavom mu rukom shvaćaš

Britku mu samilost u veštini

Da nađe uzrok vatruštini.

Jedino zdravlje bolest nam je

Slušamo li umiruću sestru sada

Što ne da ugađa uz nas je

Već da nas seća na prokletstvo Adamovog pada

I da, ozdravljenja radi, bolest mora da nas jače svlada.

Ceo svet naša je klinika

poklon propalog milionera,

Gde ćemo, bude li prilika,

Umreti od očinske brige bez mere

Koja nas stalno prati i prepreke nam stere.

Uz noge ide put hladnoći,

Groznica strunama mentalnima.

da zgrejem se, moram da se kočim,

U čistilštu drhtim, hladnim plamenima

Što čine ružu, a trnje je od dima.

Piće nam kapi krvi samo,

Hrana nam meso što krvari:

Pa ipak rado pomišljamo

Da smo od zdrave ploti, čvrste tvari –

I ovaj Petak zovemo velikim, mimo tih stvari.

V

I evo me, na pola puta, posle dvadeset godina –

Dvadeset godina uglavnom proćerdanih, godina l’entre

                                                                deux guerres –

Nastojanja da naučim upotrebu reči, a svaki je pokušaj

Potpuno nov početak, i druga vrsta neuspeha

Jer čovek nauči samo da bolje iskoristi reči

Da izrazi ono što više ne mora da kaže, ili način

Na koji više to ne želi kazati. I tako svaki poduhvat

Jeste novi početak, prepad na neartikulisano

Sa jadnom opremom što sve gora biva

U opštem ričetu netačnosti osećanja,

Nedisciplinovanih vodova emocije. A ono šta se tu osvaja

Snagom i potčinjavanjem, već su otkrili

Jednom, dva ili više puta, ljudi sa kojima beznadno je

Takmičiti se – no tu i nema takmičenja –

postoji samo borba da se povrati izgubljeno

Pa nađeno, pa opet i opet izgubljeno: a sad i pod uslovima

Što nam se čine nepovoljni. No možda ni dobitak ni gubitak.

Za nas, postoji samo nastojanje. Ostalo nas se ne tiče.

Dom je mesto polaska. Kako bivamo stariji

Svet čudniji biva, složeniji raspored

Mrtvih i živih. Ne jaki trenutak

Izdvojen, kada nema pre ni posle,

Već čitav život rasplamsan u svakom trenutku

I ne život jednog samo čoveka

Već i starih kamenova bez odgonetke.

Ima vreme za veče uz lampu

(Veče sa albumom fotografija).

Ljubav je sama sebi najbliža

Kad Ovde i Sada prestaju biti važni.

Starci bi trebalo da su istraživači

Ovde i tako nije važno

Moramo biti mirni a i dalje u kretanju

U drugu jačinu

Radi daljeg sjedinjavanja, dubljeg zajedništva

Kroz mračni mraz i praznu pustoš,

Krik talasa, krik vetra, goleme vode

Burnice i delfina. U mom kraju je moj početak.

DRAJ SALVEJDŽIZ

( Draj salvejdžiz – verovatno les trois sauvages

- mala je grupa stena, sa svetionikom, severoistočno

od rta kejp En, u Masačusetsu.)

I

Ne znam mnogo o bogovima; no mislim da je reka

Snažan smeđ bog – mrgodan, neukroćen i uporan,

strpljiv donekle, najpre priznat kao granica;

koristan, nepouzdan kao prenosnik trgovine;

Zatim samo problem pred graditeljem mostova.

Kada je problem rešen, stanovnici gradova

Skoro da zaborave smeđeg boga – ali on, stalno nepomirljiv,

Drži se svojih doba i jarosti, razoritelj, opominje

Na ono što ludi rađe zaboravljaju. Neštovan, ne umoljavaju ga

Obožavaoci mašine, ali čeka, motri i čeka.

njegov ritam beše prisutan u dečjoj sobi,

U bujnom ajlantu u aprilskoj bašti pred kućom,

U mirisu grožđa na jesenjem stolu

I večernjem krugu zimske plinske lampe.

Reka je u nama, more sve oko nas;

More je i rub kopna, granit

U koji ono doseže, žalovi gde izbacuje

Svoje nagoveštaje ranijih i drukčijih svetova:

Morsku zvezdu, rakovicu, kitovu kičmu;

Lokve u kojima nudi našoj radoznalosti

One nežnije alge i morsku anemonu.

Naplavi naše gubitke, razderani vlak,

Smrskanu vršu, slomljeno veslo

I opremu mrtvih stranaca. More ima mnogo glasova,

Mnogo bogova i mnogo glasova.

So je na grmu ruže,

Magla je u jelama.

   Urlanje mora

I štektanje mora, različiti su glasovi,

Često zajedno čujni: cviljenje užadi,

Pretnje i milovanja talasa kada se slama,

Daleka monotonija u granitnim zubima

I jadikovka opomene sa sve bližeg rta,

Sve su to glasovi mora, i zvižduk glomazne bove

Zaljuljane ka kopnu, i galeb:

I pod pritiskom tihe magle

Zvonjava zvona

Meri vreme ne naše vreme otkucavano nenaglim

Bujanjem tla, vreme starije

Od vremena koje broje brižne zastrepele žene

Dok leže budne, sračunavajući budućnost,

U naporu da raspletu, razmotaju, da razmrse

I sastave u celinu prošlost i budućnost,

Između ponoći i zore, kada je prošlost samo obmana,

Budućnost obezbudućena, pred jutarnje bdenje

Kada vreme staje i vreme nikad ne svršava;

I bujanje tla koje jeste i beše od početka

Zvonom

Zvoni.

II

Gde li je tome kraj, tom bezglasnom naricanju,

Nemom venenju jesenjih cvetova

Nepokretnih dok sa njih kaplju latice;

Gde li je kraj olupini koju nosi struja,

molitvi kosti na žalu, nemoljivoj

Molitvi u čas kobnog naveštenja?

Ne postoji kraj, već sabiranje: lanac

Posledica, daljih dana i časova,

Dok osećanje prisvaja bezosećajne

Godine života među krševinom

Onog u šta se verovalo kao u najpouzdanije –

I zato najpodesnijeg za odreknuće.

Postoji konačni zbir, malaksali

Ponos ili srdžba na malaksale sile,

Neprivržena odanost, što naoko nije odanost,

Kad struja nosi čamac koji sporo propušta vodu,

Nemo slušanje nepobitnog

Brujanja zvona poslednjeg naveštenja.

Gde li je njima kraj, tim ribarima zabrodelim

Za vetrom gde se cvokotno magla zgurila?

Nezamislivo je neko vreme bez okeana,

ili neki okean bez gomila naplavina,

Ili neka budućnost koja nije sklona,

Kao prošlost, da bude bez odredišta.

Moramo ih zamišljati kako stalno crpu vodu,

Dižu jedra, tegle užad, dok se severoistočnjak spušta

iznad plićaka bez mene i erozije,

Ili kako podižu svoj novac, suše jedrilja u doku;

Ne kako putuju na izlet, neisplativ,

Zbog lovine što neće izdržati istragu.

Nema tome kraja, tom bezglasnom naricanju,

Nema kraja venenju uvelih cvetova,

Pokretu bola što bezbolan je i nepomičan,

Strujanju mora i olupini u struji,

Molitvi kosti Smrti, svom Bogu. Tek jedva moljiva

Molitva jednog Blagoveštenja.

Čini se da kako čovek biva stariji

prošlost menja obrazac i prestaje biti prosto niz –

Ili čak razvoj: a potonje je delom zabluda

Podržavana površnim pojmovima o evoluciji,

Koja, u svesti mnoštva, biva sredsvo poricanja prošlosti.

Trenuci sreće – ne osećanje blagostanja,

Ostvarenja, ispunjenja, bezbednosti ili naklonosti,

Ili čak neka odlična večera, već naglo nadahuće –

Iskusili smo ih, ali smo promašili značenje,

A pristup značenju vaspostavlja iskustvo

U drukčijem obliku, iznad svakog značenja

Što ga pripisujemo sreći. Rekao sam ranije

Da prošlo iskustvo probuđeno u značenju

Nije iskustvo samo jednog života,

Već mnogih pokoljenja – a ne zaboravimo

Nešto što je verovatno sasvim neizrecivo:

Pogled unatrag, iza sigurnosti

Zabeležene istorije, letimičan pogled unatrag

Preko ramena, ka iskonskom strahu.

I tako, dolazimo do otkrića da su trenuci agonije

(Da li smo se, ili nismo, zbog nesporazuma

Nadali pogrešnom ili od pogrešnog strepeli,

O tome nije reč) takođe stalni, onako

Kako je stalno i vreme. Mi to bolje uviđamo

U agoniji drugih, u bližnjem iskustvu

Koje nas povezuje, nego u svojoj sopstvenoj.

Jer našu sopstvenu prošlost pokrivaju tokovi delanja,

Dok tuđa patnja ostaje iskustvo

Očito, nepohabano naknadnim tvorenjem.

Ljudi se menjaju, i smeše,: no agonija ostaje.

Vreme razoritelj i vreme zaštitinik,

Kao reka sa svojim tovarom mrtvih crnaca, krava i živinarnika.

Gorka jabuka i ugriz u jabuku.

I hrapava stena u nemirnim vodama,

Talasi pljuskaju preko nje, magle je skrivaju;

Za tihih dana ona je samo spomenik,

Po vremenu za plovidbu uvek je morekaz,

Da se odredi pravac: ali u sumornom dobu

Ili nenadnoj jarosti, jeste šta uvek beše.

III

Ponekad se pitam je li to mislio Krišna –

Između ostalog – ili je to samo način da se kaže isto:

Da je budućnost izbledela pesma, Kraljevska Ruža ili struk lavande,

Setno žaljenje onih, kojih još nema tu da žale,

Stisnito međ žute listove nikad otvarane knjige.

I put gore jeste put dole, put napred jeste put natrag.

To se ne shvata pouzdano, ali je sigurno

Da vreme nije iscelitelj: bolesnika nema više tu.

Kada voz krene i putnici se stanu baviti

Voće, novinama i poslovnim pismima

(A oni koji ih ispratiše napustili su peron)

Bol na njihovim licima opusti se u olakšanje,

U sanjivi ritam stotine časova.

Putujte dalje, putnici! Ne pobegavši od prošlosti

U različite živote, il bilo koju budućnost;

Vi niste oni isti koji krenuše sa one stanice

Ili koji će stići do bilo kog odredišta.

Dok sve šine zajedno klize iza vas;

I na palubi ustutnjalog okeanskog broda,

Motreći brazdu što se za vama širi,

Nećete misliti “prošlost je završena”

Ili “budućnost je pred nama”.

U suton, u snasti i u anteni

Glas jedan peva (premda ne uhu,

Mrmornoj školjci vremena, i ni na jednom jeziku)

“Putujte dalje, vi koji mislite da brodite;

Vi niste oni koji su videli luku

Kako se udaljuje, niti oni koji ćese iskrcati.

Ovde između ovamošnje i one dalje obale.

Dok se vreme povuklo, razmotritie budućnost

I prošlost istom svešću.

U trenutku što nije trenutak delanja ili nedelanja

možete pojmiti sledeće: “na ma koju se sferu bića

Svest čovekova usredotočila

U vreme smrti” – to je ono jedino delanje

(A vreme smrti svaki je trenutak)

Što će uroditi plodom u životima drugih:

“I ne mislite na plod delanja.

Putujte dalje.

     O putnici, o brodari,

Vi koji stižete u luku i vi čija će tela

Podneti istragu i presudu mora,

Il bilo koji događaj, evo vam stvarnog odredišta.”

Tako Krišna, ko kad je pekorevao Ardžunu

Na razbojištu.

     Ne srećan vam put,

Već putujte dalje, putnici.

IV

Gospo čije svetilište stoji na rtu,

Moli za sve one na brodovima, one

Čiji posao ima neke veze s ribm, i

One koji se bave svakom vrstom zakonitog saobraćaja

I one koji ih vode.

Ponovi molitvu i za one

Žene koje videše svoje sinove il muževe

Kako polaze, a nisu se vratili.

Figlia del tuo figlio,

Carice nebeska.

Moli i za one koji behu na brodovima, i

Okončaše putovanje na pesku, među usnama mora

Ili u tamnom grlu koje ih neće izbaciti

Ili ma gde, gde ih ne može doseći zvuk morskog zvona,

Neprestano večernje.

V

Biti u vezi s Marsom, opštiti s duhovima,

izveštavati o ponašanju morske nemani,

opisati horoskop, proricati iz iznutrica životinja ili

    kristala,

Zapažati bolest u potpisu, zazivati

Biografiju iz crta na dlanu

I tragediju iz prstiju; osolobađati znamenja

Kockom ili listićima čaja, odgonetati neizbežno

Kartama, zamajavati se pentagramima

Il barbituričnim kiselinama, ili razglabati

Ponavljanu sliku na predsvesne užase –

Istraživati utrobu, ili grob, ili san; sve su to obične

Zabave i droge, i novinski članci:

I uvek će to biti, ponešto naročito

Kad vlada nevolja naroda i zbunjenost,

bilo na obalama Azije ili u ulici Edžver Rod.

Ljudska radoznalost ispituje prošlost i budućnost

I drži se te dimenzije. Ali shvatati

Tačku gde se bezvremeno seče

S vremenom, to je zanimanje sveca –

Čak ni zanimanje već nešto dato

I uzeto, u jednom životu koji umire u ljubavi,

Žru i nesebičnosti i samopredaji.

Za većinu nas postoji tek zanemareni

Trenutak, trenutak u vremenu i van njega,

Zabune magnovenje, izgubljeno u oknu sunca,

Neviđen divlji neven, ili zimska munja,

ili vodopad, ili muzika čujna tako duboko

da nečujna je sasvim, no ti si ta muzika,

Dok muzika traje. Sve su to samo nagoveštaji, i nagađanja,

Nagoveštaji pa nagađanja; a ostalo je

Molitva, vršenje dužnosti, poslušnost i delanje.

Nagoveštaj napola pogođen,

dar napola shvaćen, jeste Ovaploćenje.

Tu je nemogućni sklad

Sfera postojanja stvaran,

tu su prošlost i budućnost

Nadvladani, izmireni,

Gde delanje beše inače pokret

Onog što samo jeste pokrenuto

A nema izvor kretanja u sebi –

Gonjeno demonskim, podzemnim silama.

A pravo je delanje sloboda

I od prošlosti i od bdućnosti.

za večinu nas to jeste cilj

koji je ovde neostvariv;

Mi neporaženi samo

Jer nastavismo s pokušajem;

Mi, konačno zadovoljni

Ako naš vremenski preokret hrani

(Ne predaleko od stabla tise)

Život značajnog tla.

LITL GIDING

I

Proleće sred zime posebno je doba godine

Večnopremda vlažno pred suton,

Zalebdelo u vremenu, između pola i tropa.

Kad je kratki dan najsjajniji, od mraza i vatre,

Kratkortajno sunce rasplamsava led, na ribnjaku i barama,

U hladnoći bez vetra koja je srca toplota,

Odražavajući u vodensktom ogledalu

Blesak što zaslepi u rano popodne.

A žar rači od rasplamsalog granja ili mangala

Postiče tupi duh: ne vetar, već duhovski plamenovi

U marčno doba godine. Između topljenja i smrzavanja

Sok duše treperi. Nema mirisa zemlje

Ni mirisa živih stvari. Ovo jeste proleće,

No ne kako je vremenom utanačeno. Sada se živica

Zabelela za čas prolaznim beharom

Snega,  cvatom nenadnijim

Od onog letnjeg; niti pupi niti vene,

Niti je u šemi stvaranja.

Gde je leto, nezamislivo

Nulto leto?

  Naiđete li ovuda,

Krenuvši putem kojim biste verovato krenuli

Iz mesta iz kojeg biste verovatno pošli

Naiđete li ovuda u majsko doba našli biste živice

Opet bele, u maju, od raskošnog miomira.

Isto bi bilo i na kraju putovanja,

Naiđete li noću ko neki propali kralj,

Naiđete li danju a da ne znate zašto,Isto bi bilo, kad napustite neravni put

I skrenete iza svinjca do sumorne fasade

I nadgrobnog kamena. A ono zbog čega ste, mislite, došli,

Samo je ljuska, ljuštura značenja

Iz koje svrha probija tek kad je ispunjena

Ako to uopšte biva. Ili niste ni imali svrhe

Ili je svrha van cilja koji ste dokonali

Pa se menja ispunjenjem. Ima i drugih mesta

Što su takođe kraj sveta, neka uz čeljusti mora,

Il nad nekim tamnim jezerom, pustinji nekoj ili gradu –

No ovo je najbliže, mestom i vremenom,

Sada i u Engleskoj.

   Naiđete li ovuda

Krenuvši bilo kojim putem, bilo odakle,

U bilo kooje vreme ili godišnje doba,

Isto bi uvek bilo: morali biste lišiti se

Razbora i poimanja. Niste vi ovde da proveravate,

Poučite se, zadovoljite radoznalost

Ili podnesete izveštaj. Vi ste ovde da klečite

Gde molitva je na snazi. A molitva je nešto više

Nego izvesni reed reči, svesno bavljenje

Duha koji moli, il zvuk glasa što moli.

I ono što mrtvima neizrecivo beše, dok su živeli,

Mogu vam kazati, jer mrtvi su: saopštenj

Mrtvih jezikom plamena je rubljeno van jezika živih.

Ovde, presek bezvremenog trenutka

Jeste Engleska i nigde. Nikad i uvek.

II

Pepeo starcu sa revera

Pepelu ruže jeste mera.

Prašina što u vazduhu je

Svršetak priče pokazuje.

Prah udahnut je bio dom –

Panel, zid, miš u zidu tom.

Kad umre očaj, umre nada,

         Smrt vazduha je tada.

Postoji potop, suša ima,

Na očima je, u ustima,

Mrtve se vode s peskom bore

Mrtvim, ko će da bude gore.

Neplodna suva zemlja huda

Zuri u taštinu truda,

Smeje se bez veselja.

                Tako umire zemlja.

Voda i vatra smenu čini

Gradu, polju, travuljini.

Voda i vatra ruuugaju se

Žrtvi koje čovek odreknu se.

Voda i vatra će da zguli

Zaboravljeni temelj truli,

Svetilište i hor da satre.

                To smrt je vode i vatre.

U neodređenom času pre jutra

                Pri kraju noći što nema svršetka

                Na povratnome kraju beskrajnoga

Pošto je tamna gloubica treptava jezika

                Minula ispod obzora povratka

                Stalno uz limen zveket mrtvog lišća

Po asfaltu bez nekog drugog zvuka

                Između tri reona gde dim se dizao

                Sretoh jednog gde hoda, luta, žurno

Ko da ga k meni, ko metalno lišće

                Bez muke goni verat gradske zore.

                Kad zagledah to oboreno lice

Oštro i pomno, onim izazovom

                Prvone strancu u sve bleđi sumrak,

                Uhvatih nagli pogled nekog mrtvog

Učitelja znanog, zaboravljenog, prisećanog,

                I jednog i mnogih; u smeđim crtama

                Oči neke znane složene aveti

Ujedno prisne i neodredlljive.

                Pa preuzeh duplu ulogu, i viknuh

                I čuh drugoga povik: “Šta! Ti ovde?”

No nismo bili. Ja još bejh isti,

                Znajući sebe, ipak neko drugi –

                A njemu lice tek sticaše oblik; ipak

Prepoznavanje nužno usledi na reči.

                I tako, bez otpora zajedničkom vetru,

                Za nesporazum i suviše strani,

U slozi na tom preseku vremena

                Da susret nije nigde, ni pre ni posle,

                Išli smo pločnikom ko mrtva straža.

Rekoh: “Čuđenje moje jeste lako,

                Ali lakođa uzrok je čuđenju. Pa kazuj:

                Možda ne shvatam, možda ne sećam se.”

                A on. “Ne želim da ponavljam misao

                I teoriju moju, kojih se ne sećaš.

                Ispunile su svrhu, ostavi ih.

Tako i tvoje; moli da ti ih drugi

                Oproste, ko ja tebe da oprostiš

                I zlo i dobro. Lanjski plod je svaren

I sita zver ritnuće prezno vedro.

                Jer lanjske reči lanjskog su jezika

A reči nove godine drugi čekaju glas.

No kako prolaz sad bez prepreke je

                Neutaženol lutalačkom duhu

                Između dva sveta što postaše slična,

Nalazim reči što ne mišljah reći

                Na ulicama gde ne mišljah da se vraćam

                Kad ostavih telo na dalekom žalu.

Pošto nam udeo beše govor, a on nas

                Nagna da pročistimo jezik roda

                I duh da gleda unapred i nakon,

Nek otkrijem ti darove za starost

                Što krunisaće tvog života napor.

                Prvo, hladno trenje čula što išćile

Bez ushićenja i bez obećanja

                Sem gorkog bezukusa ploda senke

                Kad duh i telo počnu da se dele.

drugo, svesnu nemoć jarosti

                Na ljudsku ludost, uvredljvost smeha

                Na ono što te ne zabavlja više.

Najzad, oštar bol kad opet preživljavaš

                Sve što si bio i činio; stid

                Zbog htenja kasno shvavećnih, i svest

O onom što učini zlo, i na tuđu štetu,

                A smatrao si to delom vrline.

                Tad hvala luda peče, a čast prlja.

Od zla do zla se duh ogorčen kreće

                Ne izleči ga plamen koji čisti

                U kom pokret moraš odmerit, ko igrač.”

Svitao dan. U izobličenoj ulici

                Napusti me, nejasno oprosti se,

                I iščeznu kad zasvira sirena.

III

Postoje tri stanja koja su često slična

A ipak su sasvim različita, cvetaju u istoj živici:

Privrženost sebi i stvarima i osobama, odeljenost

Od sebe i od stvari i od osoba: i među njima izrasla

       ravnodušnost

Što na ove liči koliko i smrt na život,

Jer je između dva života – bez cvetanjaizmeđu

Žive i mrtve koprive. To je primena sećanja:

Za oslobođenje – ne manje od ljubavi nego od

Širenja ljubavi onkraj želje, što znači oslobođenje

Od budućnosti koa i prošlosti. Tako ljubav prema nekoj

      zemlji

Počinje koa privrženost našem sopstvenom polju dejstva,

da otkrije kako je to dejstvo od malog značaja

Premda nikad ravnoduđno. Istorija može biti robovanje,

Istorija može biti sloboda. Gle, evo nestaju

Lica i mesta, sa samim ja koje ih je, po meri svoje moći

    volelo,

Da obnove se, probraze, u drugom rasporedu.

Greh je potreban, ali

Sve će biti dobro, i

Svakovrsne stvari biće dobro.

Ako mislim, i opet, o ovom mestu,

I o ljudima, ne sasvim pouzdanim

Koji ni braća ni rođaci isu

No u nekima je naročiti dar,

A u svima ima zajedničkog dara,

udruženi u borbi koja ih deli;

Ako mislim na nekog kralja u sumraku,

Na trojicu ludi, i više, na gubilištu,

I na mnoge koji umreše zaboravljeni,

drugde, ovde i preko granica,

I na jednog, koji je umr slep i miran,

zašto bi slavili

Te mrtvace više od onih koji umiru?

To ne znači naopaku zvonjavu

Niti je to bajalica

Da se prizove avet jedne Ruže.

Ne možemo oživeti stare razdore

Ne možemo vaspostaviti stare politike

Ni slediti zvuk drevnoga bubnja.

Ti ljudi, i oni koji su im se protivili

Prihvataju ustav ćutanja

I složili su se u jedinstvenu stranku.

Šta god nasledili od srećnih

Prihvatili smo od poraženih

Ono što su nam mogli ostaviti – simbol:

Simbol usavršen u smrti.

I sve će biti dobro i

Svakovrsne stvari biće dobro

Pričišćenjem motiva

U temelju naše usrdne molitve.

IV

Golub što sleće vazduh pali

Plamenom žarkog užasa

O kom jezici vest su dali

Da svakom grehu nosi spasa.

Nada, da očaj nas ne svali,

                U lomači je što bira se –

                Da vatra nas od vatre spase.

A ko izmisli muku mesu?

Ljubav, taj nepoznati znamen

Za rukama što otkale su

Košulju strašnu, skrojen plamen

Što ljdske moći ga ne stresu.

                Život i dah se na tom drži,

                Da vatra nas na vatri sprži.

V

Što zovemo početkom jeste često kraj

I dokrajčiti nešto znači nešto početi.

Kraj je odakle krećemo. I svaka fraza

I tačna rečenica (gde svaka reč je na mestu,

Raspoređena tako da podupre druge,

Reč ni zazorna ni razmetljiva,

Neusiljeno opštenje starog i novog,

obična reč tačna a lišena vulgarnosti, Zvanična reč precizna no ne i cepidlačka,

Čitav spoj u zajedničkom plesu)

Svaka fraza i rečenica jedan je kraj i jedan početak,

Svaka pesma epitaf. A svako delovanje

Korak je ka gubilištu, ognju, niz ždrelo mora

Ili ka nečitkom kamenu: odatle eto krećemo.

Umiremo sa umirućima:

Gle, oni odlaze, a i mi s njima.

Rađamo se s mrtvima:

Gle, oni se vraćaju i nas donose sa sobom.

Trenutak ruže i trenutak tise

Istog su trajanja. Narod bez istorije

Ne iskupljuje se od vremena, je isproja je raspored

Bezvremenih magnovenja. Tako, dok svetlost čili

U zimsko jedno popodne, u zabitoj kapeli,

Istorija je sad i Egleska.

Privlačnošću ove ljubavi i glasom ovog Zova

Nećemo prestati da istražujemo

A kraj sveg našeg istraživanja

Biće da stignemo odakle smo pošli

I saznamo to mesto prvi put.

Kroz nepoznata, zapanćena vrata

Kad poslednje od zemlje za otkriće

Jeste ono što beše početak;

Na izvoru najduže reke

Glas skrovitog vodopada

I deca na jabukovom stablu

Neznana, jer ih ni tražili nismo

No čujna, polučujna u tišini

između dva morska talasa.

hito sada, ovde, sada, uvek –

Stanje potpune jednostavnosti

(Kojem cena nije manja od svega)

I sve će biti dobro i

Svakovrsne stvari biće dobro

Kada se plameni jezici uviju

U krunisani čvor vatre

Pa vatra i ruža budu jedno.

prepev:  Ivan V. Lalić

***

Uz moto: Eliot je upotrebio dva fragmenta Heraklita. Prvi (frag.2) glasi: “Ali ako je logos univerzalan, većina (ljudi) živi kao da im je svojstveno neko posebno mišljenje”. Drugi (frag. 60) “Put naviše i naniže jedan je te isti”.

Naslovi Kvarteta jesu nazivi određenih mesta, lokalitela za koje se vezuje pesnikovo iskustvo – posebno ono, sadržano u sećanju iz detinjstva – i određivane reminiscencije koje ga podstiču da poetski izražava tanane povezanosti prostora i vremena.

Bernt Norton (Burnt Norton) je ime jednog seoskog imanja u Engleskoj, sa kućom i vrtom-parkom.

Ist Kouker (East Coker) je ime engleskog sela, iz kojeg je pesnikov predak Endrju Eliot u sedamnaestom veku krenuo u Ameriku.

Draj Sajvejdžiz (The Dry Salvages) Je ime grupe stena kraj obale Masačusetsa. Ime stoji kao znak istovremeno i za jedan pejzaž iz pesnikovog detinjstva, i pozornicu novih iskustava njegovih predaka koji su prešli Atlantik.

Litl Giding (Little Gidding) je ime kuće i imnanja u Engleskoj gde je u sedamnaestom veku bilo sedište jedne male anglikanske vreske zajednice. Kapela u sklopu imanja bila je razrušena, zatim obnovljena. “Fabula” pesme je pesnikovo hodočašće toj kapeli, jednog zimskog popodneva za vreme rata.

Kao što je rečeno u predgovoru, za svako od ova četiri mesta vezuje se u poemi po jedan od četiri elemenata, i to redosledom vazduh, zemlja, voda, vatra.

IZVOR