PET PISAMA - Ivan Lalić

Prvo pismo

Bila je to šuma na slemenu veka,
Oktobar: pamtim lišće u boji tvoje haljine,
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo,
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
Dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
Pod zatreperenim jezikom;
A brava-
Nju moraš da izmisliš. A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
Venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
U nejasnom blagoslovu. Volim te.
Trideset i tri puta vek je prstenovao
Ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilica u list, kao nada u
Ravnodušnu izvesnost. Pišem ti
Iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
Težinom prećutanog, a sećanja dužinom
Varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
Ta rukavica, pa pokret okleva
Nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što ga rubi inje –
Nisam ti rekao: Ovde je već zima.

Drugo pismo

Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor;
Ta pisma nepročitana, naučena napamet,
U treznoj groznici iščekivanja,
U fugi nekog putovanja, ili
U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog dana
I snega na prozoru sobe;
Jesi li zaboravila poštanski broj?
Udahnuo sam ga, nečitko
možda,
U muziku koju voliš; upisao na marginu
Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
Noću, kad istina njena svetli kao fosfor
Između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
Ne rastvara taj otrovni lepak godina
Što vezuje nadu za prostor, a vreme
Za vernost prostorimam nade.
A nesreća? –
Ona jesamo sestra neke odsutne mudrosti,
Senka predviđenog poraza, možda;
Taj smisao mi izmiče kao smisao muzike,
Koja je, ipak, matematika, a ja računam
Tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
Oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
Ništa ne može da nas zameni
U ovom rasporedu posledica
Upisanom božjom utrnulom rukom
U amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
Koje se suši,
U tvoja pisma, ona nenapisana.

Treće pismo

Jedno si leto bila preobražena
U svoj lik, kako ja ga ponekad vidim
U ogledalu, kad mudro stanem u senku
Iza tvog ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
Da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
Nemiran crtež svetlosti u vazduhu
Gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
Ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
Inače slanoj pod jezikom,
Kojim sam umeo samo
Da izmucam: volim. Kakvo leto!
(na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
Kaa u prisećanju otkrivamo slojeve
Godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje)
Ili sam možda
Sve to izmislio? Ne verujem, postoje
Dokazi: ožiljci neke uporne nade
Što još zaboli na dodir tvog glasa,
Otisci tvojih prstiju na gleđi
Vrča iz kojeg još vetri vino
Nedopijeno u konobi, onog leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo. Živimo u vremenu usitnjenih čuda I zaboravne mudrosti.
Pamtiš li ti to leto?

Četvrto pismo

Crno mastilo gusne u infarkt
Na vrju nalivpera;
Tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
Smisao krio se u prekidu, u zjapu
Beline, u porazu
Započetog poteza –

Kada bih mogao da ti napišem pismo
Od takvih belina, od obasjanih skretnica,
Rečenica započetnih u ljubavi, nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve da ti kažem, kao da gubavac
Stane pred tebe sa kapuljačkom i zvečkom –

Možda bi umeo da ti iskažem
Zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
Sinkopi, i venčava u nastavku
Sa svojim senkama, a ne zaboravlja
Smisao svog imena, uzroke svoga trajanja –

Ovako, mogu samo da opisujem
Kao da neko voljeno lice učim i pamtim
Dodirom, kao slepac.


 
Peto pismo

Hoćeš li da me prepoznaš, kad se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
Koji sam nekada zvao i zavičajem
Labudova? Duborez bora oko očiju
Koje ćeš prepoznati, možda, izvela je
Nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
Neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
Sa praznim godinama. Inače sam sličan
Dvojniku koji ostane u ogledalu
Kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
U neku od mogućih budućnosti, prebrajati
Ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
Uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
Prestrojavanju, pročitati sve između redova
Pisama nenapisanih i naučiti napamet
Tu opasnu šifru,
Radost naučiti
Da raste na kamenu, kao mahovina –

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjivo lukavstvo godina: vreme stoji,
Ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
Plamičke acetilena na vršcima grana
Magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.