За месечевим сенкама и линијама, 

меким и пригушеним 

као сјај махагонија…

Alexey Terenin

У српској култури и књижевности има много средњака и средњаштва – никада не треба подцењивати њихове предности… Социјализам је искварио неколико генерација; многи су помрли не схвативши ту једноставну и страшну истину… Лицемерје и бескрупулозност су ужасне ствари; почивају на стубовима двехиљадугодишње културе лажи. Књижевна критика је огрезла у свему томе. Политика је огрезла у томе, јер је болесна од свога недостатка храбрости.Читав ХХ век је већ иза нас, али иза нас су и осталих двадесет векова, и тридесет векова; ако је већ Ниче смогао снаге да јеванђеља чита као документ о разбујалој корупцији унутар прве хришћанске заједнице; зашто и ми не покушамо да читамо, рецимо, тако књижевна дела настала у ХХ веку, овде, у Европи и у свету? Треба свуда раскринкавати високо мајсторство у психолошкој покварености, значи већину књига пуке литературе!

Стално сусрећем људе са убеђењима, јачим или слабијим : они не знају да су у властитим тамницама. Они не гледају довољно далеко и не гледају испод себе. Саживели су се толики са лажима, толики да им се не зна броја : они неће да виде нешто што се види и не желе да виде нешто таквим каквим се види. Лажу сами себе, па друге. Лажу пред сведоцима и без сведока. Умреће у лажима… Лаж води право у смрт. НАЈДУХОВНИЈИ. И ДРУГИ. Оне први као да су нестали, не видим их, или их све мање виђам међу песницима, писцима.  Оних других има доста, можда више него што треба?

„Најдуховнији људи, као најснажнији, налазе своју срећу тамо где би други нашли њихову пропаст: у лавиринту, у окрутности према себи и другоме, у покушају ; њихово задовољство је самосавлађивање: код њих је аскетизам њихова природа, потреба, инстикт. За њих је тежак задатак привилегија; играти под бременом које друге гуши,окрепа… Сазнање – облик аскетизма. – Они су најчаснија врста људи : то не искључује да су најведрији, најљубазнији. Владају не зато што хоће, већ што јесу ; није им дато да буду други. – Други : то су стражари права, заштитници поретка и безбедности, то су отмени ратници, то је пре свега краљ као највиша формула ратника, судија и одржавалац закона. Други су извршни орган најдуховнијих, најближи њима, који на себе узимају све грубо у раду владања – њихови пратиоци, њихова десна рука, најбољи ученици њихови…“
(Ниче, исто; стр. 78 – 79).

Најдуховнији су побегли од светлости, чим их све ређе виђам.  ДРУГИ нема шта да ми кажу. Кад не могу да их избегнем и када морам да их саслушам, чини ми се да говоре као мртви. Не: мртви су много одређенији и јаснији. А ствари, које су надживеле своје власнике и сопственике, десет пута говоре јасније. Волим када ми диктирају у перо, и све чешће то бива по месечини : тако теку две паралелне линије, оног што се пише и сенке месечеве. Чак и не треба да ми диктирају : довољан је шапат, шушкетав као ход бубашваба. Не јурим их, не палим светлост да их отерам, очекујући да донесу неку од вести о својим суседима, оним најдуховнијима.

Али само је једна бубашваба шушкетаво изустила познати Пиндаров стих : Ни по земљи ни по води нећеш наћи пут који води Хиперборејцима… Била је крупна и сјајна, највећа бубашваба коју икада видех. Једна од оних што је живела у ко зна каквим пукотинама, не међу модерним врлинама и другим јужним ветровима. Месец је неочекивано пробио тамне тешке небеске драперије и обасјао својом светлошћу све докле је поглед допирао; и месечина је покуљала кроз отворен прозор и врата као пљусак мириса расцветаних бокора јасмина; бубашваба је полако нестала у пукотини из које је измилела; сетио сам се да је већ Пиндар знао да Хиперборејци живе с оне стране севера, леда, смрти; и пошао сам за месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија. Одлазим коначно од модерности од које су се многи разболели, од гњилог мира, кукавичких компромиса, од све врле нечистоте модерног Да и Не, пут уметности махагонија.

Одлазим да саслушам све ствари које су надживеле своје власнике и сопственике, да запатмтим сваку реч, и пошто је обиље, напрезање и прибирање снага већ било иза мене, ја сам напредовао стрпљиво и лако, месечевом линијом, тамo: где је наш живот, наша срећа… Осврнуо сам се неколико пута и учинило ми се да том месечевом линијом гази још неколико прилика,  али били су далеко иза да би им могао разазнати лица….

Autor: Белатукадруз: 

Izvor: SEBIČNI MUZEJ