OSLOBAĐANJE PATETIKE NEUREĐENOG ROJENJA REČI
Velikom plantažom višanja u cvatu pogubljene reči i rečenice, k’o rojevi pčela, jure u nepoznatom pravcu, sumanuto, uplašeno, besno, opasno, tražeći pogodno drvo na čije grane će se okačiti u zajedništvu nekog smisla. Roj se uobličava crnom neobuzanom gomilom reči, bez ikakvog reda i poretka, čas razređen, čas gust, čas veselo lepršav, čas zloslutno opasan. Treba mu košnica jer je sigurnost plantaže ugrožena. Mogu se svaki čas pojaviti čelični avioni i poprskati ih otrovom protiv debelih gusenica koje se hrane mladim lišćem i novonastalih hibrida savremenih bolesti koje napadaju sve živo u cvatu. One uplašene i nemirne, izgubljene i nesigurne, reči i rečenice iskaču, izleću, obleću, zuje, vrte se u krugu i roje ko pčele zakačene na grani višnje u plantaži, čekajući pesnika koji od suvog starog drveta mahagonija pravi đerzonke na tri sprata i oslobađa ih od straha i od patetike. I čekajući vreme kada će se prestrojiti i početi da skupljaju nektar i od njega praviti gust med... A pesnik, bez belog platnenog šešira oivičenog crnim tilom, gologlav i nemirnih očiju, bez straha juri po plantaži izgubljene rojeve, pčelice, medonosne radilice, koje vise po granama višanja u cvatu. Ne treba mu šešir, tajne je oslobodio iz njega, reči i rečenice pripitomio, i ne smeta mu njihov ubod, ni otrov. One ga prepoznaju i sa velike daljine, znaju njegov miris mahagonija koji ih opija, pa jače zamahuju krilima, i zvukom uznemirenog zuja pokazuju mu put kuda će na leđima preneti đerzonku od plemenitog drveta, i kuću im sigurnicu načiniti. Okupljene oko odbegle matice koja čuva sve što je ikada u njima postojalo, prizivaju skrivena sećanja.... Pesnik ih zna u dušu, a one njega još više...
Svetlana Bobrova |
„Zaklinjem pesnike budućnosti da vode tačne dnevnike svoga duha, da gledaju na sebe kao na nebo i tačno upisuju izlazak i zalazak zvezda svoga duha.”
(Hlebnjikov)
„Nije lako razumeti tuđu krv: mrzim besposlene čitaoce.”
(Niče)
„Treba pisati svakog dana, ne samo zbog vežbanja, čovek se od knjige rascvetava kao cvet. I često ni sam ne znaš kakve ti cvetove i lišće čuva duša.”
(Aleksej Remizov)
„Nije život duha onaj život koji se boji smrti i ostaje čist pred pustoši, već je život duha onaj koji je podnosi i u njoj opstojava.”
(Hegel)
Izvor citata: Dnevnik signalizma - Miroljub Todorović
Svetlana Bobrova |
I kratkim uzmasima daleko stizes:)))
ОдговориИзбришиPS jako je prijatno kod Tebe:)))
Hvala Tajno,
ОдговориИзбришиhvala na poseti i komplimentima.
Ako ti je prijatno ovde, uživaj...
Svako dobro
Prelepo napisano. :) Mirišu rojevi neobuzdanih reči i sada me podsećaju na Korsakova i njegov Bumbarov let.
ОдговориИзбришиZverko,
ОдговориИзбришиHvala ti za Korsakova.
:)
Pjesnik se primiče nepoznatom, traži od sebe da upozna nepoznato, a riječi ga salijeću jer bez njega ne mogu - riječ znači opstanak, riječ znači spoznaja.
ОдговориИзбришиOdličan blog, sadržan i sastavljen od veoma zanimljivih kombinacija :)))
Autark, hvala na poseti i lepim rečima....
ОдговориИзбриши