PREDAVANJA O POETICI - Pol Valeri

Nered duha je stvaralački – 

ali on stvara samo novi embrion. 
Posle tog oplođenja ga treba izneti i roditi.

Sarolta Bán

Sve ono što možemo da odredimo istog trenutka se udaljava od duha i suprostavlja mu se. Duh isto tako postupa i sa materijom nad kojom vlada i sa instrumentom kojim vlada. 

Duh sve ono što je jasno odredio stavlja izvan svojih domašaja i upravo na taj način pokazuje da se poznaje i da se ne oslanja na ono što nije on. 

(...) Delo duha postoji jedino tokom stvaranja. Sve što preostaje izvan tog stvaranja jeste predmet koji ne nudi nikakav poseban odnos s duhom. Prenesite neki kip kome se divite među svet dovoljno različit od hnašeg: statua postaje beznačajan kamen. partenon je samo mali blok mermera. A kad je pesnikov tekst upotrebljen kao skup gramatičkih teškoća, on prestaje da bude delo duha, jer ono što se s njim čini potpuno je strano uslovima njegovog nastanka i oduzima mu, s druge strane, potrošačku vrednost koja daje određen smisao tom delu.(...)

(...) Dela duha, pesma ili druga dela, odnose se jedino na ono što daje život onome što je njima samima dalo život, i apsolutno ni na šta drugo. (...) Zbog toga je čin duha uvek kao praćen izvesnom atmosferom više ili manje osetljive neodredivosti.(...)

(...) Od onog trenutka kada duh dođe u pitanje, sve je u pitanju. Sve je nered i svako reagovanje protiv nereda je od iste vrste kao i sam nered. Jer je taj nered u stvari uslov svoje plodnosti: on sadrži obećanje, pošto ta plodnost više zavisi od neočekivanog nego od očekivanog, a više od onog što ne znamo nego, upravo zbog toga što ne znamo, od onog što znamo.Može li biti drugačije? Oblast koju pokušavam da pređem je bezgranična, ali sve se svodi na ljudske odnose čim počnemo da se oslanjamo na naše vlastito iskustvo, na vlastita razmatranja, na sredstva koja smo isprobali. Trudim se nikad ne zaboravim da je svako mera stvari. (...)

***

 Delo ne trpi neodređenost. Reč je, kao i delo, oduzeta od neodređenosti duha. Duh je stalno neuređeno traženje. Mi postojimo iz otpora, i to iz otpora tom neuređenom stanju.

Delo umetnika nikada nije u njemu dovršeno. Uvek će umetnik osetiti potrebu da se ponovo lati svog dela, čak i objavljenog. Uvek mogućno postoji u svom stanju. Umetnik napušta delo zbog odvratnosti i zbog nezadovoljstva. Duh nikada nema s čim da završi s nečim. Duh prenosi na delo, ne ono što jeste, već suprotnost od onoga što jeste. Duh je nepostojanost, nesuvislost.

Svako delo je preobražavanje koje ima za cilj preobražaj.

***

(...) Poetika bi pre uzela u zadatak da naznači nego da razreši probleme. Njeno tumačenje se ne bi odelilo od samog istraživanja, kao što i treba da je slučaj u svakoj višoj nastavi; A moralo bi da se započne i sprovodi u duhu najveće opštosti. Nije moguće književnosti dati jednu ideju celovitu i istinitu ukoliko, da bi smo je prilično tačno smestili, ne istražujemo čitavo polje istraživanja i ideja i emocija, ukoliko ne ispitujemo njene uslove postojanja, čas u ličnom radu autora, čas u ličnom doživljaju čitaoca, i ukoliko, s druge strane, ne posmatramo kulturne sredine u kojima se ono razvija. Ovo poslednje zapažanja vodi (između ostalih rezultata) do jednog značajnog razlikovanja: razlikovanje dela koja su kao stvorena svojom publikom (koja ispunjavaju očekivanja i gotovo su određena njenim saznanjima) i dela koja, naprotiv, teže da stvore svoju publiku. Sva pitanja i svađe nastale iz sukoba novoga i tradicije, rasprave o konvencijama, suprostavljanja “male publike", varijacije kritike, sudbina dela u vremenu i premene njihovih vrednosti, itd., mogu se predstaviti polazeći od tog razlikovanja. (...)

***

(...) Većina naših zapažanja izaziva u nama, ukoliko uopše išta izaziva, ono što je potrebno da bi smo ih poništili, ili bar pokušali da ih poništimo. Ponekad se kakavim čudom, refleksnim ili nerefleksnim, - ponekad nekom vrstom nehajnosti, urođenom ili neurođenom, mi ih ukidamo ili pokušavamo da ih ukinemo. Posedujemo u odnosu na njih nepsrestanu težnju da što je mogućno brže ponovo dođemo u ono stanje pre nego što su nam se one nametnule i predstavile: izgleda da je veliki napor našeg života u tome da svedemo na nulu ni sam ne znam kakav spisak naše osećajnosti, i da najkraćim postupkom dosegnemo maksimum slobode ili opuštenosti naše svesti.

Svi ovi efekti naših primetljivih modifikacija koje žude da se okončaju s njima isto tako su raznovsrni kao što se i one raznovsrne. Možemo ih ipak svrstati pod zajedničko ime, i reći: skup efekata s konačnom težnjom obrazuje poredak praktičnih stvari.

Ali postoje drugi efekti naših zapažanja koji su potpuno različiti od ovih prethodnih: Oni u nama bude želju, potrebnu, promene stanja koje pokušavaju da sačuvaju, ili pronađu, ili ponovo stvore početna zapažanja.

Ako neko trpi glad, ta će ga glad navesti da je najbržim načinom poništi; ali ako je hrana slatka, ta naslada će hteti da u njemu traje, da se ovekoveči, ili ponovo rodi. Glad na s prisiljava da skratimo jedno osećanje; a naslada da razvijemo jedno drugo; A te dve težnje pokazuju se međusobno toliko zavisnim da će čovek vrlo brzo naučiti da usavrši svoju ishranu i da jede ne trpeći glad.

Što sam rekao o gladi s lakoćom se priteže i na potrebu ljubavi; kao uostalom na sve vrste uzbuđenja, na sve oblike osećajnosti u kojima svesna radnja može da posreduje kako bi ustalila, produžila ili uvećala ono što refleksna radnja samo po sebi kao da želi da poništi.

Vid, dodir, čulo mirisa i sluha, kretanje, govor, sve nas to s vremena na vreme navodi da se zadržimo na utiscima koje nam stvaraju, da ih sačuvamo ili obnovimo.

Skup svih efekata s beskrajnom težnjom, koje sam upravo izdvojio, mogao bi dda obrazuje poredak estetskih stvari.

Da opravdamo reč beskraj i da joj damo tačan smisao dovoljno je podsetiti se da, u tom poretku, zadovoljenje rađa potrebu, odgovor obnavlja pitanje, prisustvo rađa odsustvo, a posredovanje želju.

Dok u poretku koji sam nazvao praktičnim, dosegnuti cilj raspršuje osetljive uslovnosti čina (čije je samo trajanje kao upijeno, i ostavlja tek apstraktnu i mlaku uspomenu), u estetskom poretku je sve potpuno obrnuto.

U tom “svetu osećajnosti” uzbuđenje i njegovo isčekivanje jesu u izvesnom smislu uzajamni, i međusobno se neodređeno traže, kao što se u svetu boja smenjuju i javljaju jedna za drugom, polazeći od kakve snažne impresije mrežnjače....(...)

***

Naša domišljatost zavisi od te činjenice što smo nepotpuni.

Veoma čudna činjenica da se ponekad funkcionisanje opire proizvodu funkcionisanja. Čim kroz nekoliko slučajnosti postanemo svesni funkcionisanja, zbog toga trpi proizvod. Pogled krije oko. Čulni doživljaj postojanja oka jeste u suprotnosti sa jasnim viđenjem. Oko osetljivo na samo sebe nije više to za ono što nije ono samo.  Naša misao gubi od svoje slobode kada ja postane svesno sebe. Svest menja misao u njoj samoj, otkud teškoća samoposmatranja. Isto tako u savremenoj fizici posmatranje menja pojavu. U unutrašnjem svetu takve stvari se stalno događaju.

Između posmatrača i posmatranog predmeta stvara se uzajamni uticaj vrlo vidljiv tokom košmara.

Svet unutar koga živimo sa stanovišta prakse nije taj spoljašnji svet, koji je stvorila osećajnost. Taj svet o kome govorim jeste ograničeni svet, lišen pojmova, koji se svodi na ono što opažamo.  Radi se o sadašnjoj i trenutnoj objektivnosti, o čulnoj sferi koja nas zatvara.

Možemo da razmatramo ovaj sistem ne kao zbirku objekata, već kao sistem čulnih doživljaja bez drugog značenja. Poništimo ukupnost našeg znanja, svet i dalje opažamo. Posmatrajmo svet kao tekst na nepoznatom jeziku. Opišimo ga. Niko tu više ništa neće razumeti i bićete optuženi za opskurnost. Smatraće vas mračnim zato što ste ostali pri onom što je opaženo. 

Što budete precizniji u tom opisu čulnog sveta, to ćete biti mračniji. Da bi opis učinili razumljivim trebalo bi ili dodati ili oduzeti nešto. Ima slučajeva kad predmeti nisu prepoznati  iako su opaženi.  

Svet se otkriva kao čudan onom ko ga gleda izvrnutog za 180 stepeni, a ipak se u predmetu ništa nije promenilo. Isti predmet se potpuno menja pri najblažoj promeni oka. Iskustvo šahovske table, na primer, dobro pokazuje čitavo mnoštvo mogućnosti, neku vrstu mnogostrukosti istog.

Između prolaznog čulnog doživljaja i shvatanja umetnik i naučnik mogu da umetnu celokupnost izvornog razvoja.

Sarolta Bán