IDIVIDUACIJA I (ILI) OBOŽENJE
Vladeta Jerotić
Bog je postao čovek da bi čovek mogao da postane bog.
Sv. Atanasije Veliki
Čovek je pozvan na individuaciju. To je u prirodi čoveka, kako kaže Jung, i svakom je, negde u zametku, zaveštano neko usavršavanje.
Prema mišljenju Jolande Jakobi, biliske saradnice Karla Gustava Junga, put individuacije, kao proces psihološkog razvoja, „predstavlja postupni put sazrevanja ljudske duše do njenih najviših mogućih dometa razvoja i jedinstvo njenih svesnih i nesvesnih delova putem uključivanja njenih istorijskih korena i sadržaja u njenu sadašnju svest“.
Pojam „individuacija“ prvi put se pojavljuje u Jungovoj knjizi Psihološki tipovi iz 1920. godine, mada se ideja, prema Jolandi Jakobi, može utvrditi već u doktorskom radu Jungovom iz 1902. godine: O psihologiji i patologiji takozvanih okultnih fenomena.
U drugoj Jungovoj knjizi (Odnos izmedju Ja i nesvesnog), individuacija se difiniše i kao „dolaženje samom sebi“ ili kao „samorealizacija“.
Pored „spontane“ i „prirodne“ težnje ljudskog bića za individualizacijom, relativno manji broj ljudi u svetu koji zbilja stižu do sebe i Sebe i koji su u stanju da gaze trnovitim putem individuacije. To je zbog toga što većina ljudi, iz više razloga nije u stanju da svesno izabere sopstveni put, već im se taj put nudi od „kolektivno svesnog“- porodice i društva, koji nameću ličnosti svoje norme ponašanja i mišljenja a koje su, najčešće, suprotne pojmovima etike, bez koje nema prave individuacije.
Ne treba zaboraviti ni ozbiljnu prepreku stupanja čoveka na trnoviti put individuacije- drugi zakon termodinamike, po kome je psiha u suštini konzervativna, pa je potrebna neka krupna nevolja, kako Jung poučava, da bi se pokrenuo individuacioni proces. Kada budemo govorili o hrišćanskom putu oboženja, podsetićemo se svih prepreka, koje su istovetne i u hrišćanstvu, kao i na putu individuacije, zbog čega nije moguće očekivati ni u hrišćanstvu veći broj ljudi koji slede Hristov put, svakako i trnovitiji put no što je individuacija. Zbog toga Jung tačno primećuje:“Pojedinac može težiti savršenstvu... ali mora ispaštati zbog suprotnosti od svojih namera u ime svoje potpunosti“.
OBOŽENJE - REČNIK PRAVOSLAVNE TEOLOGIJE
(gr. θεοσις, lat. deificatio): učestvovanje vernika u životu Božijem posredstvom nestvorenih božanskih energija - ontološki sadržaj zajednice čoveka sa Bogom. Oboženje je stanje preobraženja čovečanskoga, "prevazilaženje" stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka. Ova ideja nalazi se već u 2. Petr. 1,4: "Pričasnici Božanske prirode", a zatim se razvila u patrističkoj teologiji, postavši središnja dogma Pravoslavlja. Počevši sa Svetim Irinejem, Atanasijem i Kirilom, pa do Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Palame, svi Oci Crkve preuzimaju ovu predivnu tvrdnju Istočnoga hrišćanstva: "Bog je postao čovek da bi čovek postao bog". Oni ne izbegavaju da nazovu čoveka "bogom po blagodati" i da stave znak jednakosti između spasenja i oboženja. Imajući u vidu oboženje, Sveti Maksim Ispovednik deli istoriju Spasenja na dva velika razdoblja: jedni su vekovi bili određeni za tajnu očovečenja Boga, drugi za tajanstveno delo oboženja čoveka (Odg-vori Talasiju, 22, Rum. filok. tom Š, str. 70-71). Onto loške pretpostavke spasenja sistematizovao je Sveti Grigorije Palama (1296-1359), branilac isihazma (v. PALAMIZAM); on je sročio i teološki rečnik oboženja (vidi, Agioritski tomos, Rum. filok., tom VII).
Koji su antropološki i hristološki temelji oboženja.
1. Za teološku antropologiju oboženje je ne samo moguća stvarnost, nego je ono i obećano čoveku od iskoni. Ono je istovetno sa onim što Sveto Pismo naziva "podobije", odnosno dinamički elemenat suštinski za čoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojega dolazi "podobije", konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan: "Podobije onih koji se pričešćuju Onim od Koga se pričešćuju znači ostvareni identitet kroz podobije onih koji se pričešćuju Onim koji im daje da se pričeste onoliko koliko je moguće. A ostvareni identitet kroz podobije onih koji se pričešćuju sa Pričešćujućim, jeste oboženje onih koji se udostojavaju oboženja. Oboženje, da kažem sažeto, jeste sredina i kraj svih vremena i vekova i svega onoga što je u vremenu i u veku" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, 59, Rum. filok., tom III, str. 315). Zato svi Oci Crkve podvlače i ovo: iako je oboženje iznad prirode i bez granica, ljudska priroda se oboženjem ne modifikuje, nego se ponovo vraća u slavu koja joj je određena prilikom stvaranja.
2. Po Svetom Kirilu Aleksandrijskom, načelo oboženja jeste približavanje Logosa telu, sasuštastvenost Sina sa našom prirodom. U smislu ipostasnog jedinstva, postoji "communicatio idiomantum", to jest Njegova čovečanska priroda prožeta je sijanjem Njegovog božanstva. Oboženo telo Hristovo zalog je i izvor našeg oboženja. Primanje ljudske prirode od ipostasi Logosa -uipostaziranje - ne uništava njen identitet, nego je jemstvo njenog potencijalnog savršenstva: "Kažem, Ova ploćenje Boga, nama je izvesni zalog nade oboženja prirode ljudi. Toliko će savršeno učiniti čoveka bogom, kolikoje savršeno Bog postao čovekom. Jerjejasno da će Onaj koji je postao čovek bez greha, obožiti prirodu bez promene njene u Bogu; i toliko će uzdići čoveka zbog Sebe, koliko se On spustio zbog čoveka" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, Sholija 3 na 22-go pitanje, Rum. filok., tom Š, str. 74; Idem,, Teološke glave, II, 25, str. 175).
3. Oboženje je duhovni preobražaj koji se temelji na svojstvu prirode, ali ono ne biva u granicama prirode niti je pak delo prirode, odnosno moralno savršenstvo prirode. Oboženje je nestvoreno, nesazdano (Kalist i Ignjatije Ksantopul, 100 glava, 68, Rum. filok. tom VIII, str. 146-147), primljeno kao neposredno prosvećenje od božanstva, direktno proizašlo iz ipostasi. Svakako, sinergija volja - blagodat suštinski je uslov svakog dela hrišćaninova, dok oboženje pretpostavlja sinergijski maksimum. Ovde je, naime, reč o stvarnom prevazilaženju prirode, o procesu njenog nadilaženja kroz sijanje nestvorene blagodati iz Hristovog oboženog čoveštva, sve dok hrišćanin ne dođe "u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove" (Ef. 4, 13). Tako, dakle, oboženje sprečava čoveka i tvar da se zatvore u sopstvene imanentnosti i pretpostavlja čovekovo otvaranje za beskrajne dimenzije Božije suštine.
(gr. θεοσις, lat. deificatio): učestvovanje vernika u životu Božijem posredstvom nestvorenih božanskih energija - ontološki sadržaj zajednice čoveka sa Bogom. Oboženje je stanje preobraženja čovečanskoga, "prevazilaženje" stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka. Ova ideja nalazi se već u 2. Petr. 1,4: "Pričasnici Božanske prirode", a zatim se razvila u patrističkoj teologiji, postavši središnja dogma Pravoslavlja. Počevši sa Svetim Irinejem, Atanasijem i Kirilom, pa do Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Palame, svi Oci Crkve preuzimaju ovu predivnu tvrdnju Istočnoga hrišćanstva: "Bog je postao čovek da bi čovek postao bog". Oni ne izbegavaju da nazovu čoveka "bogom po blagodati" i da stave znak jednakosti između spasenja i oboženja. Imajući u vidu oboženje, Sveti Maksim Ispovednik deli istoriju Spasenja na dva velika razdoblja: jedni su vekovi bili određeni za tajnu očovečenja Boga, drugi za tajanstveno delo oboženja čoveka (Odg-vori Talasiju, 22, Rum. filok. tom Š, str. 70-71). Onto loške pretpostavke spasenja sistematizovao je Sveti Grigorije Palama (1296-1359), branilac isihazma (v. PALAMIZAM); on je sročio i teološki rečnik oboženja (vidi, Agioritski tomos, Rum. filok., tom VII).
Koji su antropološki i hristološki temelji oboženja.
1. Za teološku antropologiju oboženje je ne samo moguća stvarnost, nego je ono i obećano čoveku od iskoni. Ono je istovetno sa onim što Sveto Pismo naziva "podobije", odnosno dinamički elemenat suštinski za čoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojega dolazi "podobije", konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan: "Podobije onih koji se pričešćuju Onim od Koga se pričešćuju znači ostvareni identitet kroz podobije onih koji se pričešćuju Onim koji im daje da se pričeste onoliko koliko je moguće. A ostvareni identitet kroz podobije onih koji se pričešćuju sa Pričešćujućim, jeste oboženje onih koji se udostojavaju oboženja. Oboženje, da kažem sažeto, jeste sredina i kraj svih vremena i vekova i svega onoga što je u vremenu i u veku" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, 59, Rum. filok., tom III, str. 315). Zato svi Oci Crkve podvlače i ovo: iako je oboženje iznad prirode i bez granica, ljudska priroda se oboženjem ne modifikuje, nego se ponovo vraća u slavu koja joj je određena prilikom stvaranja.
2. Po Svetom Kirilu Aleksandrijskom, načelo oboženja jeste približavanje Logosa telu, sasuštastvenost Sina sa našom prirodom. U smislu ipostasnog jedinstva, postoji "communicatio idiomantum", to jest Njegova čovečanska priroda prožeta je sijanjem Njegovog božanstva. Oboženo telo Hristovo zalog je i izvor našeg oboženja. Primanje ljudske prirode od ipostasi Logosa -uipostaziranje - ne uništava njen identitet, nego je jemstvo njenog potencijalnog savršenstva: "Kažem, Ova ploćenje Boga, nama je izvesni zalog nade oboženja prirode ljudi. Toliko će savršeno učiniti čoveka bogom, kolikoje savršeno Bog postao čovekom. Jerjejasno da će Onaj koji je postao čovek bez greha, obožiti prirodu bez promene njene u Bogu; i toliko će uzdići čoveka zbog Sebe, koliko se On spustio zbog čoveka" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, Sholija 3 na 22-go pitanje, Rum. filok., tom Š, str. 74; Idem,, Teološke glave, II, 25, str. 175).
3. Oboženje je duhovni preobražaj koji se temelji na svojstvu prirode, ali ono ne biva u granicama prirode niti je pak delo prirode, odnosno moralno savršenstvo prirode. Oboženje je nestvoreno, nesazdano (Kalist i Ignjatije Ksantopul, 100 glava, 68, Rum. filok. tom VIII, str. 146-147), primljeno kao neposredno prosvećenje od božanstva, direktno proizašlo iz ipostasi. Svakako, sinergija volja - blagodat suštinski je uslov svakog dela hrišćaninova, dok oboženje pretpostavlja sinergijski maksimum. Ovde je, naime, reč o stvarnom prevazilaženju prirode, o procesu njenog nadilaženja kroz sijanje nestvorene blagodati iz Hristovog oboženog čoveštva, sve dok hrišćanin ne dođe "u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove" (Ef. 4, 13). Tako, dakle, oboženje sprečava čoveka i tvar da se zatvore u sopstvene imanentnosti i pretpostavlja čovekovo otvaranje za beskrajne dimenzije Božije suštine.
ARHIMANDRIT GEORGIJE KAPSANIS
Pitanje naznačenja našega života od najveće je važnosti, jer se tiče najbitnijega pitanja za čoveka: pitanja smisla njegovoga bitovanja na zemlji. Tek kada zauzme pravilan stav o ovome pitanju, tek kada shvati svoje istinsko naznačenje, čovek postaje kadar da se na pravilan način suoči sa svakodnevnim brigama svoga života, kao što su odnosi sa bližnjima, studije, posao, brak, rađanje i podizanje dece. Ako, pak, ne zauzme pravilan stav o ovom osnovnom pitanju, čovek će promašiti i u drugim aspektima svoga života. Kakav onda smisao mogu oni imati, ako je život čovekov u celini besmislen?
***
***
Ovo po obrazu Božijem se odnosi na darove koje je Bog dao jedino čoveku za razliku od svih ostalih Njegovih stvorenja, tako da je čovek - ikona Božija. Ti darovi su: slovesni um, savest, slobodna volja, stvaralaštvo, ljubav i čežnja za savršenstvom i za Bogom, lična samosvest i sve što čoveka uzdiže iznad svih ostalih stvorenih živih bića, što ga čini licem i ličnošću. Drugim rečima, sve ono što čoveka čini ličnošću jesu darovi po obrazu Božijem.
Obdaren obrazom (ikonom) Božijim (ličenjem na Boga), čovek je prizvan da za dobija podobije (upodobljenje Bogu), da stiče oboženje. Tvorac, Bog po Prirodi, priziva čoveka da postane bog po Blagodati.
Bog je obdario čoveka darovima po obrazu Svome da bi čovek mogao da se uspinje na beskrajne visine, da bi uz pomoć tih darova mogao da se upodobi Bogu i Sazdatelju, da bi sa Tvorcem mogao da ima ne spoljašnji, moralni odnos, već ličnu zajednicu.
***
Obdaren obrazom (ikonom) Božijim (ličenjem na Boga), čovek je prizvan da za dobija podobije (upodobljenje Bogu), da stiče oboženje. Tvorac, Bog po Prirodi, priziva čoveka da postane bog po Blagodati.
Bog je obdario čoveka darovima po obrazu Svome da bi čovek mogao da se uspinje na beskrajne visine, da bi uz pomoć tih darova mogao da se upodobi Bogu i Sazdatelju, da bi sa Tvorcem mogao da ima ne spoljašnji, moralni odnos, već ličnu zajednicu.
***
A budući da je čovek prizvan da bituje po obrazu Božijem, jer je i stvoren da postane bog, on, čim se ne kreće putem oboženja, počinje da oseća prazninu u sebi, oseća da nešto nije u redu. On pokušava da tu prazninu ispuni raznim sadržajima, ali ipak ne pronalazi istinsku sreću. Čovek, gušeći se, stvara izmišljeni, površni, mali i ograničeni svet, u kome sam sebe porobljuje i zatočuje. On organizuje svoj život tako da nikada nema mira, da nikada ne biva sam sa sobom. I ono što neki pokušavaju sa drogama, to on pokušava sa bukom, napetošću, televizijom, radiom i informacijama o svemu i svačemu: da zaboravi, da ne razmišlja, da ne brine, da se ne seća da je na pogrešnom putu i da se udaljava od svoga cilja.
Na kraju, siroti savremeni čovek, ipak, ostaje nezadovoljan sobom, i tako biva sve dok ne pronađe nešto drugo, nešto veće, što postoji u njegovom životu, nešto što je istinski divno i stvaralačko.
Na kraju, siroti savremeni čovek, ipak, ostaje nezadovoljan sobom, i tako biva sve dok ne pronađe nešto drugo, nešto veće, što postoji u njegovom životu, nešto što je istinski divno i stvaralačko.
SVETI JUSTIN NOVI (ĆELIJSKI) - SABRANE BESEDE
Jedan veliki Svetitelj, Sveti Maksim Ispovednik, rekao je: Bog je vrlina. Bog je vrlina - šta je hteo time da kaže? Hteo je da kaže da sve ono što Bog ima, sve ono što Bog može dati svetu - dao je kroz Gospoda Hrista. Dao je kao svete vrline, dao je kao svete zapovesti evanđeljske, kao ljubav, kao molitvu, kao post, kao milostivost, kao Istinu, kao Pravdu. Bog je vrlina.
***
Rečeno je u Svetome Pismu: "Bog je ljubav". Taj Bog, Koji je ljubav, postaje čovek da bi čovek postao ljubav. Jer se kaže: Bog je ljubav, da bi se moglo reći: čovek je ljubav. To je najveće savršenstvo do koga čovek može doći. Rečeno je u Svetome Pismu, u Svetom Evanđelju: "Bog je svetlost." Taj Bog postao je čovek da bi čoveka načinio svetlošću, da bi sam čovek ostao svetlost u mraku ovoga sveta, i da bi video sve puteve koji vode iz ovoga sveta u one svetove Božije.
Нема коментара:
Постави коментар