O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA
Svaki istinski, večni problem
jeste isto tako istinska, večna krivica;
svaki odgovor je okajavanje,
svako saznanje popravljanje.
Vajninger
Krst na Golgoti ne može te spasti zla
ako nije podignut i u tebi.
Angelus Silezijus
 |
| Robert and Shana ParkeHarrison |
Bolest i usamljenost su srodni. I pri najmanjoj bolesti čovek se oseća još usamljeniji nego pre toga.
***
Sve što se ogleda sujetno je; to je i greh svekolike svetlosti. Svetlost stoga ne može biti čak ni simbol milosti (a kamoli etike). Zvezde su simbolične za ljude koji su pobedili sve osim sujete.
Ono što je dobro nema drugog simbola osim onoga što je lepo: celu prirodu. Njih ima mnogo; jer problem sujete jeste problem individualnosti. Kant, koji je bio krajnje sujetan, gnoseološki je preodoleo individualnost putem transcendentalizma; etički nije; jer nije savladao "inteligibilno Ja" (sujeta ga povezuje sa Rusoom). "Inteligibilno Ja", međutim, jeste samo sujeta, to jest, vezivanje vrednosti za ličnost, postavljanje realnoga kao ono što nije realno; ono je istovremeno identično s problemom vremena: jer ono što je vremensko sujetno je. Ne postoji Ja, ne postoji duša;1 najvišu, savršenu realnost ima samo ono što je dobro, koje u sebe uključuje sve pojedinačne sadržine. Individualnost nastaje iz sujete; pošto su nam potrebni gledaoci i hoćemo da budemo viđeni. Sujetan čovek se zanima i za druge ljude i znalac je ljudi. Pošto je i zlo u svim ljudima isto ("nesreća retko sama dolazi"), čovek koga fiksiram gleda prema meni; naime, on hoće da ga ja vidim. Moja radoznalost jeste njegova bestidnost.
***
Đavolu su njegova moć i sve samo pozajmljeni, on to zna (zato ceni Boga ili onoga koji mu daje novac; zato se sveti Bogu; svekoliko zlo je uništavanje poverioca; zločinac hoće da ubije Boga) i ne zna ili zna drukčije (zato je on o sudnjem danu onaj nasamareni); a što to zna a ipak ne zna, to je u isti mah njegova laž.
***
Đavo je, naime, čovek koji sve ima, a ipak nije dobar, dok sveukupnost treba da proističe samo iz dobrote, i samo zahvaljujući dobroti postoji. Đavo poznaje celo nebo i hoće da Boga iskoristi kao sredstvo za svrhu (on je stoga pre svega licemerni pobožnjak); i prirodno je što je u istom stepenu onaj koji je iskorišćen kao sredstvo.
***
Gospodar psa je onaj čovek koji u sebi uopšte nema ničeg psećeg; njega pas traži; gospodar psa drži psa onako kao što je zlo u Bogu: on ga drži u svesti.
***
Pas ima sve životinjske oblike (zmija, lav itd.); ali on sam je rob.
***
I individualna besmrtnost je još sujeta ili egoizam slave.
***
Močvara je lažna sveukupnost reke i njena prividna pobeda nad sobom samom. Ona nastaje mešanjem vode sa zemljom (ono muško prolazi kroz pore onog ženskog). Jezero je postaja reke; čas njenog samoposmatranja. I ono je lažna sveukupnost.
***
Starac je lažna večnost starost. Ono dobro (i lepo - istinito) jeste večno mlado. To je i bilo ono o čemu je Vagner znao kao o sopstvenoj nesavršenosti; on je bio Vodan. Zigfrid i Parsifal se još nisu pojavili. Savršeno dobar čovek (Isus) mora umreti mlad.
***
Zvezde se više ne smeju; nemaju više nikakvog odnosa prema zadovoljstvu; samo još prema blaženstvu i radosti. Ali one svetlucaju, one su sujetne. Greh Sunca jeste zadovoljstvo – bol umesto vrednost - nevrednost: ono se smeje (ali ono peče, žari se, gori, zaslepljuje, puši se kao požar). Pad u greh je individualnost i njegov simbol je meteor.
***
Lava je Zemljino đubre.
***
Kad se Sunce pomračilo, Hristos se osetio loše; onda je
rekao: "Bože, zašto si me napustio?"
***
Ono duboko u Građevinaru Solnesu jeste jedinstvo zla u prostoru i vremenu. Zla želja u meni odgovara nekom zlu (i nekom strahu) negde drugde. Onaj koji se boji ubice, postavlja ga; ko hoće da ubije, postavlja onoga koji se boji ubice.
***
Atleta ima snagu kao svrhu samoj sebi bez etičkog cilja. Atleta mora propasti od sebe samog, kao što motiv Valhale od samog sebe umire.
***
Mikelanđelova krivica bio je pesimizam (manija gonjenja).
***
Sažaljenje mora očevidno postati unutrašnja tuga (sa priznanjem pravičnosti), a ne sme ostati volja za zadovoljstvom. Jer tek onda stvarno volimo ljude.
***
Glup čovek se prepredeno osmehuje pitanju, Jevrejin krivici. Ni jedan ni drugi ništa ne uzimaju ozbiljno.
***
Zločin (ubistvo) znači: hteti svoju krivicu preneti na drugoga (na Boga).
***
Pas, zmija itd. trude se da druge opovrgnu kako bi sebe opravdali (lajanje, siktanje).
***
Ptica ima lažnu lakoću; leti zato što ima cevi u kostima.
***
Zločinac savlađuje strah mržnjom umesto ljubavlju.
***
Jevrejin sebe ne opterećuje nikakvom krivicom (pa, dakle, i nikakvim problemom); stoga je on neproduktivan. Njegova krivica je u tome što on vreme čak i ne postavlja, što neće krajnju svrhu i svetski proces, što neće ni dobro ni zlo. On se suprotstavlja volji Boga, koji hoće i zlo.
***
Pas, zmija itd. trude se da druge opovrgnu kako bi sebe opravdali (lajanje, siktanje).
***
Ptica ima lažnu lakoću; leti zato što ima cevi u kostima.
***
Zločinac savlađuje strah mržnjom umesto ljubavlju.
***
Jevrejin sebe ne opterećuje nikakvom krivicom (pa, dakle, i nikakvim problemom); stoga je on neproduktivan. Njegova krivica je u tome što on vreme čak i ne postavlja, što neće krajnju svrhu i svetski proces, što neće ni dobro ni zlo. On se suprotstavlja volji Boga, koji hoće i zlo.
 |
| Robert and Shana ParkeHarrison |
POGOVOR
o knjizi Ota Vajningera O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA
Vladeta Jerotić
Posle objavljivanja Pola i karaktera, najpoznatijeg delà austrijskog filosofa Ota Vajningera (1880-1903), najpre 1938. godine u Beogradu (izdavač Geca Kon), a zatim dva izdanja 1986. i 1987. godine (izdavač "Književne novine", biblioteka "Kristali") i delimičnog prevoda druge Vajningerove knjige O krajnjim životnim svrhama u časopisu "Eterna" (br. 4, 1995, Beograd, u izboru i prevodu Slavka Gavranovića) - dobili smo, najzad, integralni tekst knjige O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Zivojinovića, u biblioteci "Eseji" izdavačke kuće Paideia. Dok se uzbudljiva knjiga Ota Vajningera Pol i karakter pojavljivala u dvadeset i šest izdanja, tokom dve decenije, počevši od Vajningerove smrti (1903), njegova druga knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je četiri izdanja do 1918. godine.
U predgovoru za Vajningerovu knjigu Pol i karakter koji sam napisao povodom novog izdanja ove knjige 1986. godine, detaljno sam se bavio ličnošću bolesnog genija Ota Vajningera, prirodno-naučnim, filosofskim i antifeminističkim delovima u njegovoj knjizi, pa bih ovom prilikom izbegao ponavljanje, zanimajući se prvenstveno za vrline knjige O krajnjim životnim svrhama. Vrednost ove knjige i zadovoljstvo što je danas imamo, nalazim u sledećem: 1. stalna aktuelnost tema kojima se Oto Vajninger bavi u ovoj knjizi; to su u prvom redu psihološko-metafizičke, 2. skoro apsolutna originalnost nekih misli mladog austrijskog filosofa s početka našeg veka, misli mestimično neprevaziđenih do danas i 3. potreba utemeljenja ili obnavljanja temelja duhovne kulture danas u svetu, u našoj sredini posebno, u jednom vremenu ozbiljno poljuljanih religioznih i filosofskih načela u zapadnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji.
U "pogledu na svet", sklon dualističkom filosofsko-religioznom stavu, nekad čak manihejski dualističkom, što je naročito došlo do izražaja u knjizi Pol i karakter (kada na subjektivan, pa i na bolesno subjektivan način govori o ženama), u knjizi O krajnjim životnim svrhama, Oto Vajninger je uzdržaniji i ubedljiviji kada raspravlja teška religiozna i filosofska pitanja čoveka i
života.
Oto Vajninger je radikalan u svojim religioznim uverenjima. "Čovek, iznutra, ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere." Vera ne mora da se suprotstavlja nauci i znanju, ali čovek mora postati svestan ograničenosti i nedovoljnosti i najegzaktnije nauke i najvećeg mogućeg znanja o prirodi i čoveku do koga je došao. Od odlučnog trenutka istinskog prepoznavanja ograničenosti ljudskog znanja, započinje carstvo vere. Religija može da se odrekne znanja, ali ne i znanje religije, jer sve naše znanje na veri počiva. Znanje čovek hoće da ima da bi zadobio moć, ili ga želi kao vrednost. Ljudi se jedan od drugog duboko razlikuju i razilaze upravo u odnosu prema sticanju znanja.
Isus Hristos je za Vajningera potpun čovek i Bogočovek. Zbog takvog uverenja, iako jevrejskog porekla, Oto Vajninger prelazi u hrišćanstvo. Biti istinski hrišćanin znači pre svega postati i biti etičan, u svemu etičan. "Đavo je čovek koji sve ima, a ipak nije dobar." Logika je sve dotle korisna čovekovom razmišljanju dokle je u službi etike.
Čovek se ne može pozivati na determinizam u prirodi i u njegovom unutarnjem životu da bi opravdao svoje neetičko vladanje. Da čovek nije slobodan, ne bi mogao nikad da shvati niti da stvori pojam o kauzalitetu, ali ni o determinizmu. Uvid u zakonitost već je sloboda od nje. Čovek kao "ens metaphysicum" neće nikakvo ponavljanje, kružno kretanje, nikakvu reinkarnaciju; Vajningera je čak i spirala kao predstava kretanja čoveka ili istorije čovečanstva tuda. Sloboda je uvek negirana zakonom periodiciteta. Otud sve religije sveta osim hrišćanske Vajninger odbija, upravo zbog nečeg fatalističkog u ovim religijama (naročito azijskim) što negira ljudsku slobodu. Determinizam je uvek samo podsticaj čoveku da se bori za svoju slobodu, jer čovek je od Boga stvoreno slobodno biće i ceo njegov život nije ništa drugo nego borba za Slobodu ili Ništa. "Čovek živi dotle dok ne ude ili u apsolutno ili u ništavilo". Čovek sam određuje svoj život tako što bira Boga ili ništavilo. Ali čovek celog svog života bira. Njegova odluka za Boga i Dobro nije trajna, "on mora opet da se bori. Slobode, moglo bi se reći, ima samo za trenutak". Lepota i tragika života je u neprestanoj borbi za Boga i Dobro. I hrišćanski svetitelji govorili su slično. Sveta Tereza Avilska ( 16. vek): "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za šta drugo već da se borite", a sveti Jefrem Sirijski iz 4. veka veli: "Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje".
Zločinac je svaki čovek koji se odriče slobode i borbe za nju. Naličje borbe za život i njegov smisao, strah je i sujeverje. Zločinac je uplašen i sujeveran čovek koji neće Dobro i Boga. On se odriče borbe za Dobro. Zločinac čini zločin iz strahotnog očajanja. Ogromna unutrašnja praznina kojoj se ne vidi kraj mora biti ispunjena nekim činom, taj je čin prestupnički, on čak ne mora biti upravljen prema nekoj određenoj individui. Savremena psihologija zločinca umnogome je potvrdila Vajningerove intuicije o zločinu i zločincima.
Razvoja čovečanstva nema; ono što čoveka najdublje pokreće da se bavi istorijom, da stvara istoriju, njegova je želja za sopstvenim duhovnim razvojem, u stvari, njegova potreba za besmrtnošću. Čak i ova težnja za besmrtnošću kod čoveka, mada pripada njegovoj prirodi, može da se izopači u individualni egoizam i osećanje moći. Jedina odbrana od ove opasnosti je neprekidno osećanje svoje nedovršenosti, potreba zaštite i pomoći Božje milosti, kao i neprestano osećanje krivice, autentično, a ne bolesno, jer svaki je istinski večni problem u isto vreme večna krivica. Da lije ovo osećanje krivice vezano za pragreh, praroditeljski greh u hrišćanskoj religiji, pad čoveka s neba na zemlju, izgon iz Raja?
Veoma su inspirativna i anticipirajuća Vajningerova razmišljanja o bolestima čovekovim. "To da postoje bolesti, to jest krivice, svedoči nasledni greh." Bez obzira što je nama ljudima pad u greh, praroditelj ski greh nerazumljiv i neprihvatljiv, to ne znači da ovaj tajanstveni greh ne postoji. Moguće sećanje na ovaj pad o kome govore svi mitovi sveta, protivrečilo bi misli o praroditeljskom grehu, jer bi to sećanje uključivalo vreme koje je, međutim, prisutno tek sa rođenjem.
Čovek kao slobodno biće odgovoran je za nastanak svoje bolesti. Svaka bolest je krivica i kazna, jer svaka bolest ima psihičke uzroke. "Ima negde nešto nemoralno, to znači nesvesno, što vodi u bolest i svaka se bolest leči čim je bolesnik iznutra spozna i razume". Otud, evo revolucionarnog Vajningerovog zaključka sa kojim se ja kao psihijatar u potpunosti slažem: "čitava medicina mora da postane psihijatrija, briga o duši". Današnja psihosomatska medicina na najboljem je putu da ovakva i slična Vajningerova naslućivanja potvrdi, sve bolje dokazujući da bukvalno svaka telesna bolest ima prvenstveno (ne i jedino) psihičke uzroke. Frojdova psihoanaliza prema kojoj Vajninger nije imao naklonosti, mogla je, po mome mišljenju, mnogo više da pomogne razvoju savremene psihosomatske medicine da njena teorija nije bila zarobljena pozitivističko-ateističkim pogledom na svet njenog osnivača.
Oto Vajninger je dobro sagledao i neetičnost medicinske terapije (danas još mnogo više nego u njegovo doba) koja hoće da leči čoveka od spolja put unutra, umesto da deluje od unutra prema spolja. Dok čovek ne počne da se istinski bavi sobom, sve se bolje upoznavajući, jer će tek tada biti u stanju da leči samog sebe (samoizlečenje, povremeno poznato u medicini, uključujući i psihijatriju i onkologiju), psihoterapija ostaje najbolja, prelazna metoda u lečenju svake bolesti. Čovek prima od oca i majke samo telesne osobine, najviše još i temperament. Duhovno, mora da uobličava samog sebe, tako da ima istine u srpskoj narodnoj poslovici: Čovek je kovač svoje sreće!
Herman Hese u mladalačkom romanu Knulp kaže: "Otac može da dâ detetu u nasleđe nos i oči, pa čak i razum, ali ne može dušu. Duša je u svakom čoveku nova", a pravoslavni duhovnik starac Sampson nešto slično: "Majka može preneti detetu mnoge divne osobine karaktera, duše. Ali kvalitete duha ne". To je upravo ono u šta je uveren i Oto Vajninger. Za duh se moramo sami izboriti, iz unutrašnje slobode. Ali duh treba prethodno prepoznati u sebi i onda poći na put prema Apsolutu. Bez toga prepoznavanja ostajema duševna, ali ne i duhovna bića. Samo duhovna bića su aristokratska bića, sa neizbežnim dodatkom Nikolaja Berdajeva: "Osećanje krivice i osećanje sažaljenja - aristokratska su osećanja. Osećanje uvrede i osećanje zavisti -plebejska su osećanja".
Pokušao sam da u nepotpunom pregledu glavnih misli Ota Vajningera (nije bilo reči o njegovom eseju o Ibzenu, Vagneru, kao i Vajningerovim originalnim razmišljanjima o psihologiji životinja) izloženih u njegovoj posthumno objavljenoj knjizi O krajnjim životnim svrhama prikažem čitaocu duhovni portret jednog od najoriginalnijih religiozno-filosofskih mislilaca u 20. veku.
Oto Vajninger je završio život samoubistvom u 23. godini, ostavivši za sobom dve knjige o kojima će se raspravljati i u sledećem veku. Pri svemu tome ostaje pitanje koje pritiska svakog ko je zavoleo ovog neobičnog čoveka ili ko mu je dublje naklonjen: zašto se ubio Oto Vajninger, nesumnjivo duboko religiozan čovek koji prihvata Hrista kao Bogočoveka, kome su u filosofiji bili uzor Platon i Kant, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven Vagner, Mocart? Čovek koji je do svoje dvadesete godine raspolagao ogromnim znanjem iz svih oblasti antropologije, koji je tečno govorio nekoliko stranih jezika i bio stekao nekoliko bliskih prijatelja.
Ako ostanemo s pravom nezadovoljni objašnjenjem nekolicine psihijatara o postojanju duševne bolesti u Vajningera koja ga je i dovela do tragičnog kraja, čini se, da nas još manje može umiriti sledeća Vajningerova rečenica izgovorena prijatelju (Arturu Gerberus) koja bi trebalo da ukaže na razloge sudbonosne odluke: "Pristojan čovek ide sam u smrt kada oseti da je konačno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskom presudom".
Ne smatram romantičnom ili patetičnom ideju o geniju u kome se nađe svetac, luđak i zločinac zajedno. Dosta je primera u istoriji literature, muzike, pa i filosofije koji potvrđuju ovakvu zastrašujuću zajednicu u nekom velikom stvaraocu u prošlosti i sadašnjosti čovečanstva. Oto Vajninger je bio savršeno svestan ove simbioze u samom sebi. Genije je za Vajningera samo onaj koji je savladao luđaka i zločinca u sebi (o geniju, mislim, da zbilja niko nikad nije genijalnije pisao od Vajningera). Oto Vajninger ovakav redak, džinovski zadatak nije mogao da povoljno reši u sebi i sa sobom. A onda je smatrao, kao neki ekstremni etički dualist ili revnosni gnostik da mu predstoji samo jedan izlaz - uništiti samog sebe. Posle svega što je u svom kratkom životu postigao i dostigao, a naročito posle porazno netačnog suda o Ženi u knjizi Pol i karakter - za koji je sud sâm rekao da predstavlja smrtnu presudu knjizi ili njenom autoru - suvišno je pitati šta bi bilo od Ota Vajningera da se nije ubio. Doživljavajući Zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.
Vladeta Jerotić
o knjizi Ota Vajningera O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA
Vladeta Jerotić
Posle objavljivanja Pola i karaktera, najpoznatijeg delà austrijskog filosofa Ota Vajningera (1880-1903), najpre 1938. godine u Beogradu (izdavač Geca Kon), a zatim dva izdanja 1986. i 1987. godine (izdavač "Književne novine", biblioteka "Kristali") i delimičnog prevoda druge Vajningerove knjige O krajnjim životnim svrhama u časopisu "Eterna" (br. 4, 1995, Beograd, u izboru i prevodu Slavka Gavranovića) - dobili smo, najzad, integralni tekst knjige O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Zivojinovića, u biblioteci "Eseji" izdavačke kuće Paideia. Dok se uzbudljiva knjiga Ota Vajningera Pol i karakter pojavljivala u dvadeset i šest izdanja, tokom dve decenije, počevši od Vajningerove smrti (1903), njegova druga knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je četiri izdanja do 1918. godine.
U predgovoru za Vajningerovu knjigu Pol i karakter koji sam napisao povodom novog izdanja ove knjige 1986. godine, detaljno sam se bavio ličnošću bolesnog genija Ota Vajningera, prirodno-naučnim, filosofskim i antifeminističkim delovima u njegovoj knjizi, pa bih ovom prilikom izbegao ponavljanje, zanimajući se prvenstveno za vrline knjige O krajnjim životnim svrhama. Vrednost ove knjige i zadovoljstvo što je danas imamo, nalazim u sledećem: 1. stalna aktuelnost tema kojima se Oto Vajninger bavi u ovoj knjizi; to su u prvom redu psihološko-metafizičke, 2. skoro apsolutna originalnost nekih misli mladog austrijskog filosofa s početka našeg veka, misli mestimično neprevaziđenih do danas i 3. potreba utemeljenja ili obnavljanja temelja duhovne kulture danas u svetu, u našoj sredini posebno, u jednom vremenu ozbiljno poljuljanih religioznih i filosofskih načela u zapadnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji.
U "pogledu na svet", sklon dualističkom filosofsko-religioznom stavu, nekad čak manihejski dualističkom, što je naročito došlo do izražaja u knjizi Pol i karakter (kada na subjektivan, pa i na bolesno subjektivan način govori o ženama), u knjizi O krajnjim životnim svrhama, Oto Vajninger je uzdržaniji i ubedljiviji kada raspravlja teška religiozna i filosofska pitanja čoveka i
života.
Oto Vajninger je radikalan u svojim religioznim uverenjima. "Čovek, iznutra, ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere." Vera ne mora da se suprotstavlja nauci i znanju, ali čovek mora postati svestan ograničenosti i nedovoljnosti i najegzaktnije nauke i najvećeg mogućeg znanja o prirodi i čoveku do koga je došao. Od odlučnog trenutka istinskog prepoznavanja ograničenosti ljudskog znanja, započinje carstvo vere. Religija može da se odrekne znanja, ali ne i znanje religije, jer sve naše znanje na veri počiva. Znanje čovek hoće da ima da bi zadobio moć, ili ga želi kao vrednost. Ljudi se jedan od drugog duboko razlikuju i razilaze upravo u odnosu prema sticanju znanja.
Isus Hristos je za Vajningera potpun čovek i Bogočovek. Zbog takvog uverenja, iako jevrejskog porekla, Oto Vajninger prelazi u hrišćanstvo. Biti istinski hrišćanin znači pre svega postati i biti etičan, u svemu etičan. "Đavo je čovek koji sve ima, a ipak nije dobar." Logika je sve dotle korisna čovekovom razmišljanju dokle je u službi etike.
Čovek se ne može pozivati na determinizam u prirodi i u njegovom unutarnjem životu da bi opravdao svoje neetičko vladanje. Da čovek nije slobodan, ne bi mogao nikad da shvati niti da stvori pojam o kauzalitetu, ali ni o determinizmu. Uvid u zakonitost već je sloboda od nje. Čovek kao "ens metaphysicum" neće nikakvo ponavljanje, kružno kretanje, nikakvu reinkarnaciju; Vajningera je čak i spirala kao predstava kretanja čoveka ili istorije čovečanstva tuda. Sloboda je uvek negirana zakonom periodiciteta. Otud sve religije sveta osim hrišćanske Vajninger odbija, upravo zbog nečeg fatalističkog u ovim religijama (naročito azijskim) što negira ljudsku slobodu. Determinizam je uvek samo podsticaj čoveku da se bori za svoju slobodu, jer čovek je od Boga stvoreno slobodno biće i ceo njegov život nije ništa drugo nego borba za Slobodu ili Ništa. "Čovek živi dotle dok ne ude ili u apsolutno ili u ništavilo". Čovek sam određuje svoj život tako što bira Boga ili ništavilo. Ali čovek celog svog života bira. Njegova odluka za Boga i Dobro nije trajna, "on mora opet da se bori. Slobode, moglo bi se reći, ima samo za trenutak". Lepota i tragika života je u neprestanoj borbi za Boga i Dobro. I hrišćanski svetitelji govorili su slično. Sveta Tereza Avilska ( 16. vek): "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za šta drugo već da se borite", a sveti Jefrem Sirijski iz 4. veka veli: "Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje".
Zločinac je svaki čovek koji se odriče slobode i borbe za nju. Naličje borbe za život i njegov smisao, strah je i sujeverje. Zločinac je uplašen i sujeveran čovek koji neće Dobro i Boga. On se odriče borbe za Dobro. Zločinac čini zločin iz strahotnog očajanja. Ogromna unutrašnja praznina kojoj se ne vidi kraj mora biti ispunjena nekim činom, taj je čin prestupnički, on čak ne mora biti upravljen prema nekoj određenoj individui. Savremena psihologija zločinca umnogome je potvrdila Vajningerove intuicije o zločinu i zločincima.
Razvoja čovečanstva nema; ono što čoveka najdublje pokreće da se bavi istorijom, da stvara istoriju, njegova je želja za sopstvenim duhovnim razvojem, u stvari, njegova potreba za besmrtnošću. Čak i ova težnja za besmrtnošću kod čoveka, mada pripada njegovoj prirodi, može da se izopači u individualni egoizam i osećanje moći. Jedina odbrana od ove opasnosti je neprekidno osećanje svoje nedovršenosti, potreba zaštite i pomoći Božje milosti, kao i neprestano osećanje krivice, autentično, a ne bolesno, jer svaki je istinski večni problem u isto vreme večna krivica. Da lije ovo osećanje krivice vezano za pragreh, praroditeljski greh u hrišćanskoj religiji, pad čoveka s neba na zemlju, izgon iz Raja?
Veoma su inspirativna i anticipirajuća Vajningerova razmišljanja o bolestima čovekovim. "To da postoje bolesti, to jest krivice, svedoči nasledni greh." Bez obzira što je nama ljudima pad u greh, praroditelj ski greh nerazumljiv i neprihvatljiv, to ne znači da ovaj tajanstveni greh ne postoji. Moguće sećanje na ovaj pad o kome govore svi mitovi sveta, protivrečilo bi misli o praroditeljskom grehu, jer bi to sećanje uključivalo vreme koje je, međutim, prisutno tek sa rođenjem.
Čovek kao slobodno biće odgovoran je za nastanak svoje bolesti. Svaka bolest je krivica i kazna, jer svaka bolest ima psihičke uzroke. "Ima negde nešto nemoralno, to znači nesvesno, što vodi u bolest i svaka se bolest leči čim je bolesnik iznutra spozna i razume". Otud, evo revolucionarnog Vajningerovog zaključka sa kojim se ja kao psihijatar u potpunosti slažem: "čitava medicina mora da postane psihijatrija, briga o duši". Današnja psihosomatska medicina na najboljem je putu da ovakva i slična Vajningerova naslućivanja potvrdi, sve bolje dokazujući da bukvalno svaka telesna bolest ima prvenstveno (ne i jedino) psihičke uzroke. Frojdova psihoanaliza prema kojoj Vajninger nije imao naklonosti, mogla je, po mome mišljenju, mnogo više da pomogne razvoju savremene psihosomatske medicine da njena teorija nije bila zarobljena pozitivističko-ateističkim pogledom na svet njenog osnivača.
Oto Vajninger je dobro sagledao i neetičnost medicinske terapije (danas još mnogo više nego u njegovo doba) koja hoće da leči čoveka od spolja put unutra, umesto da deluje od unutra prema spolja. Dok čovek ne počne da se istinski bavi sobom, sve se bolje upoznavajući, jer će tek tada biti u stanju da leči samog sebe (samoizlečenje, povremeno poznato u medicini, uključujući i psihijatriju i onkologiju), psihoterapija ostaje najbolja, prelazna metoda u lečenju svake bolesti. Čovek prima od oca i majke samo telesne osobine, najviše još i temperament. Duhovno, mora da uobličava samog sebe, tako da ima istine u srpskoj narodnoj poslovici: Čovek je kovač svoje sreće!
Herman Hese u mladalačkom romanu Knulp kaže: "Otac može da dâ detetu u nasleđe nos i oči, pa čak i razum, ali ne može dušu. Duša je u svakom čoveku nova", a pravoslavni duhovnik starac Sampson nešto slično: "Majka može preneti detetu mnoge divne osobine karaktera, duše. Ali kvalitete duha ne". To je upravo ono u šta je uveren i Oto Vajninger. Za duh se moramo sami izboriti, iz unutrašnje slobode. Ali duh treba prethodno prepoznati u sebi i onda poći na put prema Apsolutu. Bez toga prepoznavanja ostajema duševna, ali ne i duhovna bića. Samo duhovna bića su aristokratska bića, sa neizbežnim dodatkom Nikolaja Berdajeva: "Osećanje krivice i osećanje sažaljenja - aristokratska su osećanja. Osećanje uvrede i osećanje zavisti -plebejska su osećanja".
Pokušao sam da u nepotpunom pregledu glavnih misli Ota Vajningera (nije bilo reči o njegovom eseju o Ibzenu, Vagneru, kao i Vajningerovim originalnim razmišljanjima o psihologiji životinja) izloženih u njegovoj posthumno objavljenoj knjizi O krajnjim životnim svrhama prikažem čitaocu duhovni portret jednog od najoriginalnijih religiozno-filosofskih mislilaca u 20. veku.
Oto Vajninger je završio život samoubistvom u 23. godini, ostavivši za sobom dve knjige o kojima će se raspravljati i u sledećem veku. Pri svemu tome ostaje pitanje koje pritiska svakog ko je zavoleo ovog neobičnog čoveka ili ko mu je dublje naklonjen: zašto se ubio Oto Vajninger, nesumnjivo duboko religiozan čovek koji prihvata Hrista kao Bogočoveka, kome su u filosofiji bili uzor Platon i Kant, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven Vagner, Mocart? Čovek koji je do svoje dvadesete godine raspolagao ogromnim znanjem iz svih oblasti antropologije, koji je tečno govorio nekoliko stranih jezika i bio stekao nekoliko bliskih prijatelja.
Ako ostanemo s pravom nezadovoljni objašnjenjem nekolicine psihijatara o postojanju duševne bolesti u Vajningera koja ga je i dovela do tragičnog kraja, čini se, da nas još manje može umiriti sledeća Vajningerova rečenica izgovorena prijatelju (Arturu Gerberus) koja bi trebalo da ukaže na razloge sudbonosne odluke: "Pristojan čovek ide sam u smrt kada oseti da je konačno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskom presudom".
Ne smatram romantičnom ili patetičnom ideju o geniju u kome se nađe svetac, luđak i zločinac zajedno. Dosta je primera u istoriji literature, muzike, pa i filosofije koji potvrđuju ovakvu zastrašujuću zajednicu u nekom velikom stvaraocu u prošlosti i sadašnjosti čovečanstva. Oto Vajninger je bio savršeno svestan ove simbioze u samom sebi. Genije je za Vajningera samo onaj koji je savladao luđaka i zločinca u sebi (o geniju, mislim, da zbilja niko nikad nije genijalnije pisao od Vajningera). Oto Vajninger ovakav redak, džinovski zadatak nije mogao da povoljno reši u sebi i sa sobom. A onda je smatrao, kao neki ekstremni etički dualist ili revnosni gnostik da mu predstoji samo jedan izlaz - uništiti samog sebe. Posle svega što je u svom kratkom životu postigao i dostigao, a naročito posle porazno netačnog suda o Ženi u knjizi Pol i karakter - za koji je sud sâm rekao da predstavlja smrtnu presudu knjizi ili njenom autoru - suvišno je pitati šta bi bilo od Ota Vajningera da se nije ubio. Doživljavajući Zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.
Vladeta Jerotić
 |
| Robert and Shana ParkeHarrison |
samosvest o svemu u jednom trenutku moze da bude okidac u 23 godini
ОдговориИзбришиpreviše svetlosti oslepi
ОдговориИзбришиako osecas svetlost iz prvog lica ,svu njenu vrelinu
Избриши