POETA SACER - Bela Hamvaš

Sveti krug čuva samo jedan čovek:

...i svetac i prokletnik... 
PESNIK

 

1.

    Osvrćući se na poslednjih dvesta godina istorije, čovek jedva da može ili uopšte ne može da uguši izvesnu neobičnu zabrinutost. S kolena na koleno, planski sa sveta su nestali, odozgo prema dole, najpre kralj, potom redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik, pa ili su se izgubili zauvek, ili je na njihovo mesto stupila sporna, sumnjiva osoba.
    Bilo je onih koji su želeli da ponovo uspostave poredak, kao što je Napoleon pokušao da kralju ponovo pribavi dostojanstvo. S vremena na vreme bilo je prvosveštenika i velikaša koji su želeli da spasu sveštenika i plemića. Našlo se i nekoliko državnika, naučnika, vojnika, umetnika. Sve je to, međutim, izgledalo kao izolovani poduhvat. Jer možda nisu nestale pojedine vladalačke porodice, nego kraljevski čovek; i nije izumrlo prvosveštenstvo i plemstvo, nego svešteničko i aristokratsko biće. I možda i nisu izumrli, samo su uzmakli i napustili svoja mesta. I možda to i nisu učinili iz slabosti, nego dobro razmislivši i uz trezvenu uviđavnost. Povukli se, jer čovečanstvo koje je postalo žrtva zagonetne tamne epidemije nije više zasluživalo njihovo prisustvo i postalo je nedostojno časti njihove vladavine.
    Ali gubitak velikih ljudskih mesta i povlačenje velikih ljudi postaje sudbonosno užasno samo za onoga ko čuje kako masa zapada u tamnu epidemiju svaki put kad nestane mesto, kada ustukne veliki čovek, kada doživi krah pokušaj ponovnog uspostavljanja i propadne, kako masa kliče opijena trijumfom. Epidemija je započela na taj način što je svako bio pretendent na presto. A nastavila se tako što su svi počeli da ističu zahteve na sveštenstvo, zatim na aristokratiju, zatim na znanje. Nije to velika stvar, govorili su. Svako može da postane vladar, sveštenik, naučnik, umetnik. Svi smo jednaki. Svi znamo sve i ako ne znamo, naučićemo. Kao da se može naučiti kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo.
    Kada su to kraljevi čuli, zahvalili su se; sveštenici, naučnici, vojnici, državnici takođe. Bilo ih je nekolicina koji su podigli svoj glas, te su ih raščerečili. Ostali su rekli; ako je to vama vladavina, budite vladari; ako je to vama plemstvo, budite plemići. Šta da rade? Kasnije je epidemija dobila već i jevanđelje i započelo je veliko prefarbavanje sveta unazad, ukaljati sve što je čisto, oboriti sve što je veliko, zgaziti onoga čija se glava uzdiže i zatrovati ono što je zdravo. Tako nestaje i nestala je država, nacija, narod, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, rat, plemenitost, igra, ukus, istina.

    2.

    "Der Tempel brennt, ein halbes tausend Jahr muss weit-errolen bis er neu erstehe" (Štefan George) - svetilište gori i mora da mine petsto godina dok se ponovo ne izgradi. Svetilište, sveti krug zajedničkog života, Temenos, gori. Tamna generacija je provalila i zapalila ga. Kraljevi i plemići i državnici i sveštenici i sudije i umetnici morali su da ga napuste. Od tada se život nalazi izvan svetog kruga: ukaljan i neposvećen. Nema središta, nema vrhovnog, nema dostojanstva - samo nagomilani plen, zavera. Nema odgovornosti, samo interes. Bespomoćnost. Odluka se obično tražila od bogova, kada je bila opasnost i nedoumica, uvek su narodni Delfi govorili šta treba činiti: središte je vrhovna odgovornost, Vlast, Gospodar. Svi Delfi su nestali. Temenos je razoren. Evo opasnosti i nedoumice i nema odluke, nema smera, nema cilja, nema puta, samo batrganje, zbunjenost, zabluda, sram, beda, siromaštvo, užas, briga, greh, bruka. Svi koji su nešto znali, koji su nešto razumeli, koji su nešto smeli, ko je bio neko, sakrili su se. Der Tempel brennt.

    3.

    Sveti krug već samo jedan čovek čuva: pesnik. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je sam prihvatio zadatak; ili je samo bio poslednji i kad su svi otišli, rekao je: izdržaću. Ili će konačno i on otići i niko neće nastaviti i čuvati Temenos.

    4.

    Od trenutka kada je u svetom krugu pesnik ostao sam, vladavinu kralja, dostojanstvo velikaša, ritual sveštenika, borbeni nagon vojnika, pravednost sudije, strast traganja naučnika morao je da prihvati, sve zadatke umetnika viteza, lekara, proroka, filozofa - od tog trenutka pesnik je prerastao pravog pesnika.
    Ranije smo se mogli zadovoljiti istorijom književnosti koja je govorila da je pesnik izraz nacionalnog duha. Jer ranije pesnik zaista i gotovo isključivo i nije bio drugo do izraz. Mada ne uvek, ali veoma često, političko biće koje izražava svet ili klase ili sloja, ili naroda. Izraz je shvaćen na sledeći način: duh, slika, osećanje bili su dati gotovi u naciji, pesnik je nalazio reči za njih i narod je samog sebe razumeo. Ukoliko je govorio novo, mogao je biti izraz samo date stvarnosti. Ako su narod, vreme, klasa naginjali revoluciji, on je pevao o revoluciji, ako je ugušena, o ugušenju, ako je slomljena, o porazu, ako je bilo nade, o nadi. Uvek to i samo to što je bilo. Pesnik je bio izraz.
    Zatim je usledilo razdoblje psihologije i pesnik je objašnjavan psihologijom. Političar je postao genije. Psihologija je odvojila običnog čoveka od darovitog i istraživala je stepene darovitosti. Velika darovitost je genije. On se može dokučiti na taj način ako bude shvaćen. Ako mogu da ga shvate. Sasvim nije moguće nikada, jer je genije po kvalitetu drugačiji nego običan čovek. Pesnik je viši psihološki kvalitet.
    Ove dve teorije je pokušala da poveže istorija duha. Povezala je izraz i genija i rekla da je pesnik onaj koji preživljava i sažima. U njemu se sustiču istorijska razdoblja, pogledi na svet, postupci i duhovne struje. On doživljava svet kao celinu u istoriji, sažima ga, obuhvata ujedno i ovekovečuje. Zbog toga je pesnik beskrajno važniji s gledišta istorije i duha, nego vladavina, rat, ili otkriće. Pesnik je istinski zalog istorijskog duha.
    U morfologiji kulture opet se javlja nova teorija. Pesnik je ovde tvorac kulture. Poezija je činilac kulture, kao pravo, religija, umetnost i duh. Kultura je sve stvorila počev od kajiša sandala do ideje o besmrtnosti: poezija se smešta negde između ovo dvoje. A ko je pesnik, neizvesno je; ali celina kulture zahteva da postoji kultura isto kao i odeća, novac, ili Bog.
    Nevolja ovih teorija nije što su one nespretne i bez fantazije i glupe i naivne i nezgrapne i lažne i primitivne i neposvećene. Jer su takve nedvosmisleno i bez izuzetka. Ni jedna od njih ne razume šta je poezija. Svaka ga shvata kao pasivan akt: izraz, rezultat psihološkog kvaliteta, doživljaj, sažimanje, činilac koji stvara kulturu. Upravo zbog toga u ovim teorijama ne može se i ne sme gledati drugo do li uzaludni pokušaj neposvećenog čoveka mase da razume pesnika. Naprotiv, sve ove teorije nisu drugo do nagon koji izvire iz zavisti bića mase koja time što pokušava da razume pesnika, obara ga na sopstveni nivo i hoće da ga izjednači sa sobom. Tout comprende c'est tout mépriser. Shvatanje izraza, genija, doživljavanja, sažimanja i stvaranja kulture jeste osveta tamne generacije. Ali još dalje: ove teorije sve bez izuzetka, oprezno, upravo neće da zapaze da je jedino važno: aktivitet pesnika.
    A na koncu je najznačajnije. Teorije se objavljuju u zvaničnoj knjizi. I tamna generacija stvara knjigu da bi opravdala sebe: jer samo ono što živi to je upravo suprotnost onome iz knjige. Ono mnoštvo pompeznih teorija koje objavljuje o pesniku, samo su prazne priče, neozbiljne, jer su savršeno irealne i u stvarnosti niko u njih ne veruje. U stvarnom životu pesnik nije izraz, niti on preživljava, niti ostalo, nego je prosto luda. Luda je zbog toga jer se ne bavi novčanim prihodima, ne trudi se da dođe na uticajno društveno mesto. Nur Narr, nur Dichter - kao što kaže Niče. To je shvatanje koje izvire neposredno iz mase, to je opšte, to je javno mnjenje. Pesnik je, kaže se s premoćnom podrugljivošću, nadmoćnošću, prezirom i uniženjem: pajac, ništa drago.

    5.

    Krajem prošlog stoleća situacija se počela otkrivati. Našli su se izolovani krugovi koji su iz mase odlučno i namerno istupili, krugovi koji su videli da Temenos bukti i da bi sačuvao sveto mesto, na svom mestu je ostao jedino pesnik. Ali su videli i to da ako on hoće da dostojno ispuni svoj zadatak, pesnik mora da probudi svoju samosvest. Treba da zna ko jeste. U dosadašnjim teorijama zapažena je ili nedarovitost koja nije umela čak ni da se približi onome što je želela da objasni; ali je zapažena i podmukla osveta koja je htela da pesnika učini izrazom, kulturnim činiocem, znači zavisnim, sredstvom, čak se znalo i to da pesnika na koncu svi ipak smatraju za pajaca.
    Jedan od izolovanih krugova, "Krajs" okupljen oko Nemca Štefana Georgea, prvi je počeo da shvata pesnika u njegovom istinskom biću i poeziju u njenoj punoj stvarnosti. Slika koju je stvarao nije potpuna. Krug Georgea u svom shvatanju vidi još samo pasivitet. Već zna da ono od čega zavisi cela sudbina, ne pripada samo pesniku, nego i narodu, i čovečanstvu: Temenos. Mora postojati vatra, crkva, krug, mesto koje čovek posvećuje bogovima - magijski prostor gde čovek ulazeći izuva sandale, jer je to sveta zemlja – gde ljudski svet prestaje, - gde gori vatra duha, - gde čovek više nije čovek, - nego kosmičko čedo vasione, - gde, kao što piše Malarme: naše biće postaje autentično. Jer se poredak, lepota, uzvišenost, plemenitost čovekovog života čuvaju u Temenosu.
    Krug Georgea razume zadatak pesnika u tome što je: Služba i Vladanje. Jer samo onaj ima pravo da vlada ko sebe podredi; samo onaj je dostojan vladanja koji služi. Služi narodu - ako i ne ovom narodu - bogovima, duhu, čistoti, radu. Poezija je ovakva služba visokog reda. I vlada duhom, narodom, lepotom i svetom. I ta vladavina je poezija.
    Čuvar Temenosa je vladalac i sluga. I pesnik ovim služećim vladanjem čuva srediste čovekovog bivstva, "Večno carstvo". Malarme kaže da je to germe final čovečanstva. Čuvar svete baštine čovečanstva, božanskog bivstva, - kome služi i u čije ime vlada.
    Prema "Krajsu" sudbina pesnika je krug. Ako se u čovečanstvu pojavi pesnik, u krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto. A oni koji žive u svetom krugu, pak, osnivači su i prvi stanovnici Večnog carstva. Tako oko pesnika nastaje nova zajednica, prvo pleme novog i posvećenog naroda koji je središte Carstva.

    6.

    "Ko je u većoj meri od drugih izručen Silama, ili ko u pojačanoj meri raspolaže Silama, za druge je ljude objekt straha pun poštovanja. Svojom tvoračkom snagom i zapaljivom eksplozivnom materijom ispunjen, njegova okolina ga smatra toliko opasnim, čak strašnim da se u dodiru s njim primenjuju oprezni postupci, i smatra se za najispravnije, ako i ne potpuno, ali nekako ga uglavnom izdaleka zaobići."
    To je biće sacer. Smisao sacera je dvojan: znači sveca i prokletnika, poštovanja dostojnog i sramnog, uzvišenog i bednika. U drevnim vremenima sacer je bio kralj. On je bio biće koje je, mnogo više od drugih, izručeno Silama i u mnogo većoj meri od drugih raspolagalo je Silama, stvaralačkom snagom i bilo je biće ispunjeno stvaralačko-razornom eksplozivnom materijom, strahovito-uzvišeno, koje u ime celog naroda održava vezu s gornjim svetom i koje je pred bogovima zastupalo ceo narod. Ali je sacer mogao biti prvosveštenik, izuzetni vojvoda, ili državnik, ili vojskovođa, koga su Sile koristile kao svoje sredstvo u pojačanoj meri. Sacer je bio sveštenik koji prinosi žrtvu, prorok, proročica, lekar, filozof, u kojima su delovale strašne i uzvišene sile sveta, sudbonosna kosmička dvosmislenost: stvaralački nagon i razorna strast, živele su u pojačanoj meri. Sacer je bio biće koje je bilo u isuviše bliskoj vezi s problematičnim, nesigurno blistavim, tamnim i visokim svetom Sila. Sacer je bio granično biće koje je među ljudima značilo i zastupalo božansko, među bogovima ljudsko i jednom je nogom bilo ovde, drugom onde, u dva sveta, s dvostrukim bićem, s dva lica, živelo je s dve odgovornosti i spajalo dva sveta. Zato mu se smelo približiti tek oprezno, razgovarati s njim tek određenim formama, po mogućnosti ga ne dodirivati i uvek ga oslovljavati imenom i titulom koji mu odgovaraju. Zato mu se smelo približiti samo savijenih kolena, oborene glave, tihim glasom, pokorno, u svečanom odelu, samo uz strogo održavanje određenih propisa.

    7.

    U svojoj velikoj knjizi Evola pripoveda kako je sacer-dostojanstvo drevnog vladaoca boga-kralja dospelo niže, u ruke prvosveštenika, kako je dalje tonulo među aristokrate, još niže u plemstvo, kako je padalo sve niže dok se nije izgubilo. Poslednjih dve stotine godina istorije bile su već potpuna i vidljiva katastrofa kada je nestao kralj, sveštenik, aristokrata, sudija, umetnik, ratnik i nije preostalo ništa drugo do samo ološ.
    Niko više nije bio dostojan da bude sacer: da posreduje između ljudskog sveta i Sila i sveta Sila i ljudi, da ih aktivno poveže i označi. Niko više nije bio dovoljno uzvišeno-strašan za to da se prema njemu u dodiru s ostalim ljudima primenjuju propisi opreznosti ili da ga tiho, u svečanom odelu, ponizno oslovljava visokim imenom. Jedino pesnik.
    Tako je pesnik postao potomak, simbol i čuvar kraljeva, prvosveštenika, vojskovođa. Tako je pesnik postao sacer, objekat straha pun poštovanja, tako su se u njemu ujedinili sveštenik, prorok, lekar, sudija, filozof, kralj, vojskovođa - svetac i prokletnik, poštovanja dostojnik i bednik, uzvišenik i sramnik: simbol prisustva Sila među ljudima.

    8.

    Nedavno se pojavila čudna knjiga o odnosu Getea i Šilera. Autor tvrdi da su nepokolebljiva smirenost i nadmoćna snaga Getea probudili u njegovom prijatelju ljubomoru, čak i više, ressentiment. Ne otvoren. Oči u oči i u svesnom dnevnom svetu prijateljstvo je izgledalo neizmenjeno čvrsto i istinsko. Međutim, u istinskijem i dubljem svetu od dnevnog, Šiler nije mogao da podnese bogatu slobodu geteovske prirode koja je bila bez smetnji i bez straha. Čak se to pretvorilo u zavist koja je u Šileru sve ostalo rešavala i određivala. Naravno, opet ne otvoreno. Ali ako bi bio svestan toga, prestravljeno bi ga odbijao i ne bi poverovao, toliko je njime ovladao resantiman koji ga je mrcvario da više nije ni umeo drugo da misli, stvara, oseća, piše, samo ono što je izviralo iz ove zavisti i što je bilo protivteža Geteovoj smirenoj i vedroj slobodi, bez smetnji i bez straha, i što je on krišom potkopavao. Zavidljiva ljubomora se nametnula egzistenciji. Postala je stvaralački činilac i ceo čovek je počeo da se kristalizuje oko ove tačke.
    Uvek je nenadoknadiva katastrofa ako neko nešto ne može da asimiluje. Šiler je počeo da gubi Šilera i postajao je samo negativni Gete, ali takav negativni Gete koji bi mirno mogao reći ono što i Niče za ovakvo biće: auh mich schuf der ewige Hass - i mene je stvorila večna mržnja. U ovoj egzistenciji sudbonosno je da biće već potpuno gubi sopstvenu težinu i postaje sasvim antiteža i to antiteža onoga koga duboko i silno mrzi. Postaje njegov prepis i kopija; jer u skrivenoj dubini se divi svom prijatelju i to oduševljenje je toliko moćno da ne dozvoljava da sopstveno biće dođe do reči. Nema snage za to da oduševljenju da slobodnog maha i ne može da kaže: zadovoljstvo mi je da živim u senci ove veličine. Za to u njemu nema dovoljno poniznosti; isuviše je ohol. Titanski. Poštovanje i divljenje prepušta spoljašnjosti i prividu, u kojima prijateljstvo, onako nasuprot tome, smireno raste na dnevnom svetlu. Ali u istinskijim noćima bogatu i široku vedrinu prijatelja ne samo da ne podnosi, nego čak ni sopstveno divljenje prema njemu. Otuda je danju prijatelj bez rezerve i oduševljen njime. Međutim, podsvesno sve to ne prihvata i silni resantiman sve cepa. A noću pak razara sebe mrcvarećim otrovom, jer ne ume da bude tako slobodan bez straha. A opet to ne može da prihvati, jer se u svesti svojoj iznad svega divi prijatelju. Gete je u njemu prijatelj i suparnik - divi mu se i mrzi ga, oduševljava se njime i mrzi ga. Ali i jedno i drugo tako što jasno vidi neizmernu nadmoć svoga suparnika, kao što vidi i sopstvenu bespomoćnost. U svom očajanju, pak, već i ne može da misli na svoje uzdizanje, samo na razaranje drugoga. Toliko ga je zaslepila zavist sa slikama nacrtanim o nadmoći drugoga da se oseća poraženim i tako oboren - Acheronta movebo - priziva Donji svet.
    Ako ovo i nije sadržina knjige, ali joj je otprilike to smisao.

    9.

    Treba odabrati takvo mesto s kojega se vidi zašto je odnos Getea i Šilera bio ovakav i zašto je morao biti takav. Mesto se ne nalazi ni u jednom ni u drugom od njih; ako bi se moglo, trebalo bi da se ispostavi da je jedan ili drugi bio "u pravu". Maločas pomenuti autor knjige sudi iz perspektive Getea i odatle zaista tako izgleda: jadni Šiler, pao je kao žrtva, jer nije mogao da se bez rezerve divi veličini svoga prijatelja. Naravno, moguće je stanovište koje glasi: svojom većom snagom, delotvornijom magijom svoga znanja, Gete je uništio blažeg i osetljivijeg, ali čistijeg i višeg Šilera. Možda bi se on mogao pozvati na odgovornost i zbog rane Šilerove smrti: uklonio je s puta jedinog čoveka koji mu je video karte, čije je čisto i detinjasto biće jedino bilo u stanju da prepozna i otkrije istinski smisao one čarolije kojom se Gete bavio.

    Ovo objašnjenje bi bilo isto toliko lažno kao i prethodno. Umesan sud nije ni na jednom ni na drugom mestu, nego na trećem: mestu na kojem se nalazio Helderlin. U onom pesniku koga je svetlost dva prethodna toliko zamračila da nije ni primećivan, nepoznat, izgubljen je živeo svoj život i pisao svoje delo koga je Geteova smirena i slobodna vedrina isto tako pritiskala kao i Šilerov eterski polet i čistota.

    Kako se moglo dogoditi da od njih trojice Gete bude najtrijumfalniji, Šiler manje i Helderlinu ništa nije dopalo od trijumfa, a od njih trojice, pak, upravo je Helderlin bio ponajpre pesnik, Šiler manje i Gete najmanje?

    Prema klasičnom primeru antike pesnik je bio heroj i prorok. Drevnom dobu je odgovarala ovakva pesnička egzistencija. Napočetku 19. stoleća, s obnovom spoljašnjosti klasične poezije, nije se mogla, međutim, ponovo stvoriti pesnička egzistencija drevnog doba. Svetilište je gorelo i Temenos je počeo da se prazni. Trebalo ga je prihvatiti. Ko ga pak nije prihvatio, odbacio ga je. Pesnik je već bio sacer biće svetog kruga, koji je pred Silama preuzeo na sebe grehe naroda. Jedino su se u njemu nalazile one božanske sile koje su mogle da budu protivteža tamnim gresima.

    Gete nije bio čovek koji prihvata. Čak je upravo bio čovek koji samo uživa. Faust koji je uživao, koji je sve otresao sa sebe da bi mogao ostati nadmoćno slobodan i bezbrižno vedar, neporemećeno smiren i neometano bez smetnji. Šiler pak nije zavideo bogatoj slobodi bez straha. Šiler je osećao nepodnošljivim da pesnik koji raspolaže tako božanskim sposobnostima, kao Gete, tako bez saosećanja odbija ono što je tada već morao da prihvati Poeta sacer. Šiler je samo počinio grešku što je verovao da samo Gete može izvršiti prihvatanja na sebe velikog magijskog akta. Smatrao je ispravnim ako čuvanje Temenosa i prihvatanje tamnih grehova prihvata Gete, veće i više biće od njega. Pored svog prijatelja, samog sebe nije smatrao dostojnim za ovu uzvišenu službu. Patio je što Gete to ne razume, ne zna o čemu je reč. Ili je još više patio, jer je video da je Gete vrlo dobro znao šta bi trebalo da učini, ali nije hteo da odustane od ličnog mira i beskrajnog instinkta uživanja, od faustovske žudnje za srećom i titanske strasti za radošcu, tamu je svesno izbegavao i pred potresnom suštinom svetske situacije je zatvarao oči, prećutao je, porekao, slagao. Gete je izbegao zadatak Poete sacera. Ali onaj ko izbegne zadatak, natovari ga drugome. Čuvanje Temenosa je tako između njih dvojice dopalo trećem: Helderlinu. Ko ne prihvata, taj prebacuje na drugoga, ko ne preuzima na sebe, taj stavlja na drugoga. Tako su njih dvojica, Gete i Šiler, prebacili, tako su preneli obavezu Svetog kruga na jedinog živog u tom dobu koji ju je prihvatio i uzeo na sebe, na Helderlina. Konačno je nastala situacija koja je zapažena tek stotinu godina docnije, da istinski pesnik nemačke klasike nije bio Gete i nije Šiler, nego Helderlin. Zašto? Jer ono što je Šiler ponudio svom prijatelju iz poštovanja: dostojanstvo čuvanja Temenosa, Gete je odbio. I dostojanstvo je palo na onoga ko ga je prihvatio. Ko ga je preuzeo na sebe i podneo sve što je došlo i bilo - sve grehove tamnine naroda. Er fernab fühlt allein das ganze Elend und die ganze Schmach, kao što George piše: u sebi samom on oseća svu sramotu i svaku bedu.

    10.

    Sredinom stoleća situacija je sve jasnija. Bodler već zna da nema izbora: pesnička sudbina već nije smireni izraz, nije genije, nije preživljavanje, zgušnjavanje, herojstvo, ni proroštvo. Biti pesnik znači prihvatiti čuvanje svih simbola ostavljenih i napuštenih ljudskih dostojanstava. Pesnik za sada mora da bude kralj, sveštenik, filozof, sudija, vojnik, državnik i to - nepodnošljivije od svakog zadatka - daleko, sam, osamljen, u tajnosti, bez slave, čak daleko držeći masu, skrivajući u sebi smisao svoga dela i ne izgovarajući ni jednu reč o značaju svoje ličnosti. "J'ai plus de souvenirs que si j'avais mille ans... je suis un cimetière... un pyramide, un immense caveau, qui contient plus de morts que la fosse commune — sudbina mi je tako teška kao da već živim hiljadu godina... groblje sam... piramida, golema provalija u kojoj je više mrtvih nego u kolektivnoj grobnici." Pesnik je grob pomrlih kraljeva, vojnika, umetnika, sveštenika, on u sebi čuva ljudsku veličinu sve do vaskrsenja. I o tome niko ne sme da zna: "être un saint et un héros pour soi-méme". Tajna. Ovu sudbinu je malo njih ponelo bez katastrofe.

    11.

    U sudbini poete sacera najteže je podneti nov odnos s narodom. Pesnik sudbinu naroda preuzima na sebe. Ovaj obred, međutim, mora ostati tajna, jer ako se otkrije, gubi se smisao misterije. Sem toga, čim se obred raskrinka i značenje pesničkog bića postane očigledno, narod ga smesta okleveta. Jer je narod već pao tako nisko da svoje grehove ne vidi; oseća se nedužan, čist i uzvišen. I kada ugleda pesnika preplavljenog preuzetim gresima, odjednom je prisiljen da prepozna situaciju. Zna da u poeti saceru vidi samog sebe. Zna i sada više ne može da porekne da živi u obesvećenoj sramoti. Kada bednik vidi patnika, "prokletnika", veoma dobro zna zašto bednik pati i još bolje zna ko je zapravo prokletnik. I onda se u demonskoj strasti buknulim gnevom baca na pesnika, baca na njega blato, ismeva ga, izmišlja glasine o njegovom ludilu, progoni ga, poriče. Ne podnosi ga. Ne smiruje se dok ga ne upropasti. Dok ne polomi ogledalo koje pokazuje njegove sopstvene gnusobe. Pre 18. stoleća nije se znalo za tip poreknutog i krivo shvaćenog pesnika. A za poslednjih dvesto godina pak uopšte i nije bilo istinskog pesnika koji nije propatio poruge i progone i ovakva poniženja i konačno ovakav slom.

    Pesniku je tek relativno kasno palo na um, prema kraju veka, budući da se situacija obrnula zbog promene odnosa s narodom, da on javnost više ne sme da poželi. Naprotiv. Mora da traži zaštitu kako bi izbegao dodir s publikom, popularnost, dodir s običnim čovekom. Ko to ne zna, njega ništa nije moglo spasti od sramne propasti. Ko je znao, on je stvorio sopstveni metod da bi sebe odvojio od naroda. Morao je na neki način da bude nedostupan i nedodirljiv. Javnost je trebalo držati na odstojanju. Skrivao se i živeo u tajnosti; pisao je teško razumljivim jezikom; uzdizao se u visoki duhovni svet; nalazio specifičnu i ličnu simboliku. Pesništvo je čuvalo takvu misteriju unutar koje je trebalo da ostane i samo su posvećeni znali za njega. Za tajnu su čak saznavali, i oni koju su je mogli saznati, tek naknadno, posle pesnikove smrti. Kao da se nije smelo znati kod koga i gde gori sveti plamen. Trebalo je sakriti plamen pred ološem koji je tražio smrt za svakoga ko ga je uznemiravao u njegovom tonjenju u močvaru.

    12.

    Malarme je bio prvi pesnik koji je uvideo da je smisao izgubilo i plansko skrivanje. Jer ko sebe zatvori, propašće; istinski život se ne može živeti u bezvazdušnom prostoru, u palati duha, u lažnom odelu. Istina je da pesnik ne sme da traži narod; svaka poezija koja želi popularnost, izdaje sebe. Izuzetaka nema i ne može ih biti. Ali povlačenje ne razrešava položaj, jer ispred naroda zatvorena poezija postaje privatna stvar i pretvara se u besmislenost. Neophodno je otvaranje, bez obzira kako će je narod razu-meti i za šta će je smatrati. Time što se pesnik skrio i izbegao porugu, progon, slom, hteo je sebe da izvuče ispod krajnjeg koraka poete sacera. Hteo je da spase sebe kao čuvara Svetog kruga. Onda ispunjava sudbinu čuvara Temenosa ako postaje žrtva. To je istinski smisao života poete sacera: kada je uzmakla svaka ljudska veličina i ostalo prazno svako božansko mesto, on stoji ovde, sam, kao čuvar svete vatre i zbog te vatre i na toj vatri samog sebe treba da žrtvuje. Zbog toga je sacer pesnik: zbog toga je preuzeo čuvanje Temenosa kako bi vatru hranio sopstvenim životom i održavao je svojom smrću. Zbog toga je on uzvišen i strašan, božanski i proklet, svetac i bednik. Žrtva nije pozorišna lomača, nije javni autodafe, pogubljenje, patetična i pitoreskna smrt, koja naslikana može da se okači na zidove soba. Primera za to bilo je dosta od Helderlina preko Bodlera do današnjih dana. Ne odigrava se ovde delotvorna tragedija, nego dugo i trošno rasulo hranjeno laganim i tihim mukama, histerija živaca, manije, bolesti, kalne sumnje, strah, tonjenje u prljavštinu, srozavanje, otrovi, zagušljive nevolje i gušenje među smrdljivim zaparnim gasovima. Žrtva se zbiva na isto tako skrivenom mestu kao i pobeda: pesnikova tragedija u istoj takvoj tajnosti se pretvara u žrtvu. I u istoj toj misteriji on postaje pobednik, kao što je tu i podlegao. Jer je ovde sve simbolično, čuvanje Temenosa isto tako kao i prihvatanje grehova, slava dodira sa Silama i prokletstvo sramnog sloma. Misterija o kojoj niko ne sme da zna: odnosno, koju treba živeti, nezavisno od toga da li je vide ili ne vide i ko je vidi. Ne treba se skrivati. I ne sme se. Ali ne treba ni istupati pred javnost. To se ne sme. Jedino što se sme i što treba: prihvatiti. Uzeti na sebe sudbinu i postati žrtva.

    13.

    Sada nam ne može biti zadatak klanjanje pred uzvišenom i bogatom poezijom Malarmea. Ono o čemu je sada reč samo je da "isključivanje iz poezije svega što nije takozvano umetničko pesnika je pritisnulo na ivicu provalije". Zatvaranje je dovelo do kraha. Poezija je počela da postaje prepredeni zanat i filologija. "Ovo protivprirodno apstraktno biće senki, koje se sastoji od čistog destilata estetskog idealizma, dalje je već neodrživo i treba se s njim obračunati." Razmaženi i pogrešno vaspitani glas Ja mora da zanemi. "Treba napustiti topli dom, treba zadaviti praznu taštinu i treba iskoreniti klonulu lažnu aristokratiju mišljenja."

    Oholost religije lepote i "apstraktna nevinost" lepote pesnika koji na udaljenosti od sebe drži masu - postaje demonski poetički duh pojačan do nadljudskog, kao Irodijada koja je ostala nevina i neplodna, jer je sačuvala, samo za samu sebe i za ogledalo, svoju sedefnu kožu, plave čuperke i miris svoje kose, onu zvezdanu lepotu pred kojom lavovi obaraju glavu i sklapaju oči. Nije to žrtva! Ne treba ovako, nevino, besplodno, ne poznajuci svadbu, kao hladno drago kamenje, pesnik da žrtvuje lepotu: Ničemu. U Malarmeu se probudila sumnja da poezija ne može ostati jednom i zauvek u visokoj palati duha i da pesnik ne može večito biti parnasovac. Čak i da uopšte nema jednom zauvek i večitog rešenja: svaki pesnik ponovo, iznova i ispočetka počinje i mora da proživi do kraja sudbinu koja je njemu posebno namenjena. Svako, neproračunato i unapred neznano, treba da postane žrtva kako se unapred ne bi mogao pripremiti. Onda bi već postojala olakšanja, mogućnost za uvežbavanja, čovek bi mogao da se navikne i mogao bi to da izuči. Bodlerovo doba je minulo: on je tako bio žrtva; i doba parnasovaca je minulo: oni su tako bili žrtve; i Verlenovo doba je minulo: on je tako bio žrtva. Malarme je otkrio da on mora biti drukčija žrtva i prihvatio je.   

    14.

    Veličina i opasnost današnje pesničke egzistencije nigde ne iskrsava tako otvoreno kao kod Štefana Georgea. Nije započeo onim što se moglo očekivati, da se pojavi pred javnošću i da raspe ono zlato što jeste poezija. Naprotiv: morao je da vidi Malarmeovu istinu da pesnik bezuslovno mora ostati izvan zajednice. Obrnuo se odnos sa zajednicom: zadatak nije potraga za popularnošću, nego odbrana od popularnosti. George je smesta uvideo da u poeziji postoji neka tajna koju niko ne sme da zna. Ali je istovremeno video da je i Malarme, s druge strane, u pravu: u modernom svetu se osilio sterilni duh, koji je nauka dovela do trijumfa, provalio je i u poeziju. Koristi destilovani i opleveni jezik, proterao je dajmona iz jezika. To je poésie pure, s kojom zajedno ide i sterilni čovek - "užasna vizija dela od stakla" - "greh čistog pogleda". Ostati izvan zajednice, pa ipak živeti plodnim životom s tvoračkom dajmonovom reči: to je Georgeov zadatak i to je bio za njega "Krajs" - nekoliko, ali samo nekoliko ljudi, koji nisu znali da žive obesvećenim životom: Krug.

    U Georgeovom krugu, kao nigda, ostvario se pobožni vazduh Temenosa. Čuvari svetskog plamena, kao vitezovi okruglog stola Gral, pribavljali su slavu različitim načinom pisanja, kao pesnici, istoriografi, filozofi, ali ne za sebe, nego nevidljivom sakralnom središtu. Jer je trijumf Ja postao svetogrđe u vremenu u kojem individua može imati samo jedan poziv: samog sebe žrtvovati i umilostiviti Sile koje srozavaju narode i zajednice. U tome treba razumeti veliku reč Georgeovog kruga: Služba. Snaga i veličina svakog člana kruga ispoljava se u službi Svetoj vatri. Više je to bio viteški red nego književni krug, ali su pre bili apostoli Svete vatre, nego vitezovi.

    15.

    Treće ime, ime engleskog pesnika Robetra Bridžiza samo zato neka bude ovde kako bi pokazalo put koji ni genije još nije dotakao, ali ga je morao naći i čovek visokog ukusa. Bridžizova poezija pored Malarmea i Georgea ništa ne znači. Ali ako engleski pesnik prema svojoj prirodi i nije bio posvećen i ako i nije bio sacer, njegov otmeni duh i visoka ljudska suština znali su za sacera. Danas postoje dva znaka raspoznavanja ozbiljnosti pesnika: prvi je pesnička metanoja: umesto potrage za popularnošcu, traganje za odbranom naroda; drugi je accent religieux - religiozni akcenat, što nije drugo do li da pesnik otkrije: Sile su ga odabrale za naročit zadatak. Kod Bridžiza se mogu naći te dve crte, ali budući da mu je genije slab, ostao je neplodan. U svom velikom delu (Testament of beauty) opisuje religiju lepote; čisto je to delo, istina, pre estetika nego pesnička religija. Jezik mu je bliži sterilnom nego dajmoničnom. Još neizlečen od bolesti koju Malarme naziva maladie d'idéalité.

    16.

    Nekoliko sjajnih modernih autora zastupa mišljenje da kad je Napoleon doživeo slom, lice sveta se moralo izmeniti. Napoleon je bio poslednji veliki čovek koji je pokušao da očuva baštinu večnog čovečanstva, odnosno da je ponovo preuzme. Šta je ova baština večnog čovečanstva? Ako čovek upita to onoga koji o tome najviše zna, Francuza Renea Genona, ovako bi se moglo sažeti: baština je neprekinuto održavanje veze koja postoji između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o čovekovom božanskom poreklu i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom zadatku očuvanja ljudske sudbine.

    Posle Napoleonovog poraza kolektivno očuvanje baštine je postalo nemoguće. Ispostavilo se da je u narodu, koji je postao masa, izbledela svest o poreklu, čak se i izgubila. I Napoleon, umesto da je uspostavio baštinu, morao je da se zadovolji negativnim: preuzeo je na sebe probuđene strasti demonskog sveta francuske revolucije, i postao je žrtva. Sile su mu izrekle "sacer esto", kao rimski pontifeksi žrtvenoj životinji: budi sveta i prokleta, i u ovom osvećenom prokletstvu izgini u ime naroda. Napoleon je poslednji rex sacer, tragični kralj, kome nije moglo da uspe uspostavljanje jedinstva čovečanstva, i propao je u uzvišenom poduhvatu da transcendentni svet ponovo poveže s istorijom. Time je baština prekinuta; očuvanje veze s transcendentnim svetom iskliznulo je iz ruku kralja, to je onaj trenutak kada se poeta sacer pojavljuje u istoriji sveta: u liku Helderlina, Kitsa, Šelija.

    17.

    Ni istorija književnosti, ni istorija duha, ni psihologija, ni sociologija, ni morfologija kulture ne razumeju i ne mogu razumeti pesnika, jer je svaka od njih nauka i otuda želi da mu se približi odozdo: iz društva, iz odnosa, od prethodnika, od uticaja. Ali ko lik poete sacera želi da razume samo po tome što je žrtva, takođe će pogrešiti. To je samo pasivna strana pesnika i pesništva, propast u poduhvatu, što je na višem stepenu upravo pobeda. Preuzimanje na sebe univerzalne ljudske sudbine je bitan momenat, jer: u kojoj meri sam pesnik sebe predaje, i težište se sve više premešta na bivstvo. I samo se u svetu bivstva može zbiti ono što nije uspelo Napoleonu, rex saceru: reintegracija univerzalnog čovečanstva - uspostavljanje jedinstva, ponovno ostvarivanje jedinstva ljudskog, istorijskog i transcendentnog sveta. I ovde sledi ono što nije razumeo ni onaj koji je već naslutio pesnikovo biće-žrtvu. Potpunost razumevanja zavisi od toga da čovek otkrije: suština pesničke egzistencije ne počiva na ovom pasivnom, nego na aktivnom momentu. A ta aktivnost je: pesnik ne samo da čuva baštinu, nego je uvek iznova stvara i to snagom logosa, reči. Kada kraljevska vladavina nije mogla da održi vezu s božanskim bivstvom, nastupio je pesnik koji održava vezu: rečju. Ali ne samo da je održava, nego je neprekidno ponovo stvara, kao ugovor, most i vezu - nastavlja večnu ljudsku tradiciju i obnavlja savez s božanskim.

    18.

    Sada je već sazrela situacija da se povuče paralela između antičkog i modernog pesnika. O pesniku, kao o čisto društvenoj, ili istorijskoj, ili duhovnoj pojavi, nikada se nije moglo prosuđivati bez ostatka ni u jednom vremenu. Pesnik je uvek bio vid baštine, uzete u Genonovom smislu, i zadatak mu je: neprekidno održavanje veze između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o božanskom poreklu čovečanstva i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom bitnom zadatku očuvanja ljudske sudbine. Antički pesnik, induski, iranski, kineski, egipatski, grčki, živeo je davno u takvom narodu koji se i sam, zajedno sa svima, sa sveštenicima, vojskovođama, kraljevima, nalazio u baštini i tradicija tu nije trebalo da se iznova stvara. Razlika između antičke i moderne egzistencije je upravo u tome što ondašnjem čoveku nije bio problem povezivanje istorijskog i transcendentnog sveta, nego su stvarnost i fakat bili dati zajedno s čovekovim životom. I upravo zbog toga je to što su postojali sacer pesnik, prorok, filozof, kralj, državnik, bilo samo po sebi razumljivo u životu zajednice, svi su bili svesni toga da postoji sacer biće.

    Razlika između antičkog i modernog pesnika nije pasivna egzistencijalna situacija. Razlika je u tome što moderni pesnik, prepušten sebi, ismejan, neshvaćen, žigosan kao pajac, na ramenima mu težina simbola svih ljudskih veličina, potpuno sam i iz samog sebe treba da očuva baštinu i da je ponovo stvori snagom Svete reči - mora da obnovi savez izmedu božanskog bivstva i ljudske sudbine. Kada je Isus izvršio čudo i učenici se zadivili, on je rekao, ne učenicima, nego čovečanstvu: ne čudite se, jer ćete vršiti čuda, koja će biti mnogo veća od ovih koje sam ja izvršio, u moje ime. Obnova saveza između ljudske sudbine i božanskog bivstva; zadatak je kraljevske, svešteničke, državničke, ali svakako sacerske sudbine.

    Sve to nije znao i nije mogao znati antički pesnik. Ali su se dva pesnika susrela u otkriću tvoračke suštine logosa. Pesnik je ono biće koje koristi prajezik. Ni razgovorni jezik - poremećeno sredstvo; ni sterilni jezik, irodijadinski jezik apstraktne nevinosti kojega se Malarme toliko užasavao. Pesnikov jezik je dajmonički jezik, koji tradicionalno čuva u sebi sva imena Sila svemira, - čuva u sebi magijske čarobne znake kojima se oslobađaju ili obuzdavaju Sile, - čuva u sebi sećanje na božanski pralogos. Šta je ovo sećanje na pralogos? - sposobnost stvaranja snagom reči. Pralogos je reč koja tvori bivstvo, koja tvori svet. Za ovaj jezik Helderlin kaže da je najopasnije ljudsko dobro. - Sacer je reč u kojoj se nakrcane kriju nadljudske sile i neposvećena ruka svojim dodirom može izbajati čudovišta. Samo onaj čije je biće sacer može znati način magijskog dodira. Drugi ne sme ni da je izgovori, jer će izazvati opasnosti za sebe i za čoveka. Neposvećeni, mađioničarev šegrt, njega demon ne služi, nego ga uništava.

    Pasivni zadatak poete sacera je da bude žrtva - da preuzme na sebe demone proizašle iz srozavanja naroda i da propadne; aktivni zadatak: uvek iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvarati vezu čovekove sudbine i božanskog bivstva uz pomoć logosa. Ono što su pokvarile tašte, profane i neposvećene ruke treba opet popraviti, s tim što neprekidno treba pokazivati više: istrgnuti bivstvo potonulo u materiju, doneti svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo i čak i od toga više, jer: u moje ime ćete vršiti veća čuda nego ja. Time što sam ja izručen Silama još nije dovoljno, moram da njima i raspolažem. Nije dovoljno doživeti svet, treba ga iznova stvoriti. Božansko bivstvo za čoveka nije samo otvoreno, nego ga uvek iznova treba otvarati. I što za to treba da platim, nije malo: to sam ja sam: moram postati žrtva. Ali nije dovoljno da propadnem, i žrtva je malo: snagom reči treba da otvorim nadljudsko. Tek tada mogu biti sacer.

Bela Hamvaš: NEVIDLJIVO ZBIVANJE
Izdavač: Zlatna grana, Sombor, 1996.
Prevod sa mađarskog: Sava Babić

Zahvaljujem se revnosnom čitaocu i
uredniku bloga MIKROTHEOS na poslatom tekstu.
Sfinga

Aleksandar Marić: esej o Beli Hamvašu