КЊИГА ПЕПЕЛА, ВЕЛИКОГ ВРАЋАЊА, СНОВА И СВЕТЛОСТИ … Мирослав Лукић

Из најновијег романа Белатукадруза: “АНЂУЈКА”
КЊИГА ПЕПЕЛА,
ВЕЛИКОГ ВРАЋАЊА,
СНОВА И СВЕТЛОСТИ …

Сан је колевка, а историја (повест) гробница Поезије.

Витез − алхемичар, онај који је можда написао све ово, јер све
ово има и свога Коаутора, невидљивог и непотписаног, базајући мрачним собама некадање Куће светих ратова, у трагању за трговцима светлошћу ( светлошћу − понављам, јер то је једино што човек треба упити) и значењима снова, врховним богом, газио је по мору пепела.
Ишчезли су,  у пепео се занавек распршили…
Ишао је лавиринтима удовишта подземног света, праћен хиљадоруким полипом, преплетеним клупком крилатих змија, безумником.
Чуо је оно што збори сунчани бог и оно што збори ђаво, живот и смрт.
Нит која је водила, кроз истину и лаж, добро и зло, светлост и таму ужасну, држао је у својим рукама хермафродит од памтивека.
…господар жаба, које живе у води и успињу се на копно, чији хор громко одјекује у подне и у поноћ…

У њему је било, обиље што тежи уједињењу с празнином, љубав и њен убица, светац и његов издајник, најсјајније светлодана и најмрклија ноћ лудила…
То је био бог изнад богова, кога људи не познају, кога је заборавио људски род, чак неодређенији од бога и ђавола.
То је најмоћније створење у којем се створење плаши самог себе.
То је ужас који син осећа према мајци.
То је мајчина љубав према сину.
То је усхит земље и свирепост небеса.
Пре његове подршке човек је наликовао камену.
Пре њега нема никаквих питања нити одговора.
То је живот створења.
То је деловање различитости.
То је човекова љубав.
То је човеков говор.
То је човекова појава и сенка.
То је варљива стварност…
Приближио се Почетку, који је један, када је створио Бог небо и земљу.
А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом;
А дух Божји дизаше се над водом.
И рече Бог : нека буде светлост. И би светлост.
И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме.
И светлост Бог назва дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.
Шест дана је стварао Бог земљу и море, траву, биље и дрвета, Сунце, звезде и Месец, птице, китове велике, стоку и ситне животиње и звери земаљске и шестог дана створи човека по својем обличју − господара од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи…
Створио је воде у изобиљу.
Врхове планина, Сиере Анде.
Хималаје, Тјаншан, Алтој, Гат.
Џиновске врхове Елбруза Казбека, Базарђуске.
Пиринеје, Балкан, Карпате, и на северу Дофрефилд, и напучини морској брег Хеклу.
Везув и Етну, брег Месечев и Црвену планину на Мадагаскару.
Пустиње Либије, Арабије и Азије.
И путнике кроз васиону.
И божанствену Анђуке, чије су гипко тело три дана трљали ушкопљени робови, неким мирисним уљима од којих се пали мушка снага.
Потом је обојила зелено своје очне капке, и шарала плаве бразде вена по нискоме челу, и црвено обојила своје дуге нокте.
Четврти дан се појавила у двору у Мемфису покривена само сребрнастим, провидним муслином са утканим кругом од рубина на дојкама и појасом од берила.
На глави јој је сијала дијадема од чуднога драгога камења.
У огромној престоној дворани са шареним стубовима на нискоме трону од слоноваче, резанога злата и црвеног броката чекао је велики син сунца, славни Аменофис..
Она се приближавала трону носећи у руци лотос, цвет Изиде, и певала “Химну Сунца”.
Моћни фараон на чијим грудима висаше пекторал од златотканине и оникса, а на чијем челу блисташе урсус, узбуђен овом божанском појавом заборави дворски церемонијал и сиђе с престола у сусрет Анђуке. И када се она хтеде пред њега ничице бацити, он је прихвати за обе мале руке, привуче је себи, и опијен њеним мирисом стаде љубити по голим мишицама и дојкама.
Потом је уведе у царску ложницу…
Пророк животне радости, заклети противник аскезе, фараонАменофис IVиз 18. династије…

Дигли су мртви на то велику грају, преци Витеза − алхемичара, јер беху хришћани.
И он је ишао даље кроз замршени лавиринт, газећи по пепелу предака и историје до колена, као по мочвари без краја, не упирући поглед у врховног бога − да не би ослепео.
Није спознавао бога кога су заборавили преци − да не би оболео. Нити га је обожавао, јер би то био почетак страшног, смрти.
Прибојавао га се − био је вођен његовом златном нити, као Аријаднином.
Није му се опирао; није се опирао великом враћању: Газио је кроз мрак и пепео, док су јечали расрђени мртви јер беху несавршени.
Сударио се са старим црним судијама, који су пресудили да душа умрле Анђуке тридесет и четири столећа лута, кроз тела нечистих животиња и жена.
Сусрео је неку стару, мршаву камилу која је вукла тешке терете на себи и трпела жеђ сред бескрајних безводних предела, укоју је ушла Анђукина душа, и жарке пустињске ветрове.
И малог црвеног шкорпијона.
И једну стару врачару шакалских очију и пламене косе.
И једног великог пацова, који имађаше сјајну, црвенкасту длаку.
Хипопотама. Мандрила. Твора.
Кугуара. Стенице. Сервала.
Индијске краве и вампира хијене.
Буљине и жабе краставице.
И све нечисте животиње које земља, вода, ваздух и ватра носаху и разносаху.
Змију, коју донеше божанској Клеопатри у корпи пуној мирисних смокава. Па кад тада сасу свој зелени отров у краљевску дојку белу, и шиљату као капа Асираца, она задрхта од луде радости…
И тела хетера и разблуђених Весталки.
И царску душу Агрипине, и када ова паде под ударцима мачева сином послатих убица, душа пређе у једну магарицу, која је ту крај обале жалосно њакала.
И тада први пут у свом дугом лутању осети неизмерну срећу…
И једну вашку која изгоре у Шпанији спаљена заједно са Јеврејином, у чијем је кафтану мирно становала, а кога инквизиција осуди да би се његова блага дочепала.
И тело пијавице, које у златном суду са много других донеше на сјајни двор витешкога францускога краља Франсоа I , који мада беше стасит, јуначан и леп, боловаше од гадне напуљске болести. И када је ставише на маљави, широким црвеним пегама ишарани краљевски трбух она поцрвене од поноса и радости. Када се већ напила болесне крви, бацили су је на ђубриште где је бедно скапала.
И пирамиде.
И мумије.
И истраживаче пирамида, хијероглифа и мумифицираних тела.
И једну огромну палату са безброј прозора у далеком граду, који има варварско име: Париз.
Видео је векове мучења, векове који пролазе, и хиљаде тела у којима је становала Анђукина блудећа душа. Идући кроз муке и патње ка дану спашења.
И блиски час искупљења, када су се навршавале последње године лутања и душа беше у последњем свом отелотворењу,  у једној дивној жени неког великог достојанственика тамо на Истоку, из земље не мало блиске њеноме Египту…
Ишао је кроз мрак и пепео као кроз снег до груди, и у тами су шушкетале бубашвабе, крупније од ластавица.

Одвијало се клубе великог враћања, као незадржива плима снова, или гриже савести.
Да се преци наслеђују, то знају алхемичари.
Знао је и Витез − алхемичар да се неко од предака у њему настанио, али ко?
Ишао је лавиринтом без краја и тражио, но дуго није нашао.
Можда их је било много више, или најмање двоје.
Све је то било у његовим костима,  у његовим сновима и сећањима, у лавиринту.
И све је то паклену ларму понекад у њему правило.
А он се, лутајући краковима мрачнога лавиринта, смешио загонетно.
Јер је наслутио тајну наших предака − старих лупежа − који увек умиру, и увек се враћају да још неку нову кожу поцепају.
Јер он је већ био прочитао стару истину − шта смо сви ми?

“Далеки одјек давно умуклог гласа, древна слика већ иструлелог тела. Један мали румени комад меса који плаче, створен у љубавном грчу, а у који се увуче један далеки предак који неуморно лута као вампир. Ако је парче добро по два−три улете уњега”.

А ко је ушао у Витеза − алхемичара?
Тражио је и најзад је пронашао − на једном старом јеврејскомгробљу усред града, које су затрпали великим машинама и на коме је никла нова школа.
Пронашао је средином једног лета, ослушкујући грактање гавранова.
Слушао је то грактање гавранова који су однекуда слетели на крст у једном великом школском дворишту, чуо је и нешто друго, оно што ја сасвим не чујем, што можда само понекад наслућујем, у сновима и морама, у одјецима историје и катастрофа…

Када су Николу Теслу, крајем прошлог века у Америци питали коме народу припада, он је рекао. И када су га затим питали ко су Срби, он им је одговорио да је то један мали народ који тргује светлошћу...

Сви су заборавили те речи, можда их се на читавом свету сећају само неколицина, неколико гаврана и једна бела змија − мој пратиоц кроз мрачну кућу − један велики лавиринт у човеку.
Коаутор свега овога, невидљив и непотписан, открио је место рођења Витеза − алхемичара, пославши му неколико гавранова.

То је Кућа светих ратова.

Ја сам кренуо да сретнем Витеза − алхемичара, који се негде у дубини мрачног лавиринта у човеку бори са кентауром  и преда мном је искрсла слика Рихарда Вилхелма.

(...)

Песник има моћ да додирне ону видовиту и спасоносну душевну дубину, где се још ни један појединац није издвојио пут самоће свести да би кренуо једном тегобном странпутицом, где се још сви налазе у истом треперењу, где осећања и људски поступци досежу ван домена људске реалности. Где свест бива понесена снагом неке подземне струје, као какав беспомоћни посматрач догађаја…

Ова књига, дакле, има и свог коаутора, оног невидљивог, непотписаног.
Јер нисам ја све ово написао већ духовна компонента Витеза − алхемичара и трговаца светлошћу, који су истовремено и симбол и мистерија, и израз једне праживотне снаге у балканској души, којој сам помогао да дође на свет…

Прошао сам кроз дебели зид, стваран миленијумима и столећима, зидан најтврђом опеком и најтврђим каменом, као светлост кроз стакло.
Нико није могао за мном а да не разбије главу о тај зид. О томе се постарала судбина. Можда Бог? (Страшна помисао!)

Извор: прочитати више:  МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ