четвртак, август 02, 2012

SLIKARSTVO MINJE MARIĆA




SVI SMO NA ONOM MESTU
GDE SU BOGOVI ODREDILI
ONAJ CRNI UŽAS KOJI JE
SVAKAKO POSTOJAO A MI GA
NISMO NI PRIMEĆIVALI
                  






 



Iskustvo slikara Milivoja Minje Marića kao da polazi od postavke da su čovek i ova zemlja sa svojim, pojedinačnim i(li) zajedničkim iskustvima, nedovoljni za smisaono postojanje. I jedno i drugo su prepuni trošnosti, stradanja, propasti, nemirisa i neukusa. Jednostavno, teško su nosivi. Kao da prostor koji je do zasićenosti ispunjen svakodnevnim naviknutim oblicima, predmetima, bojama, linijama i perspektivaama treba isprazniti i ispuniti novim sadržajem čija je priroda - čisti san. Sve bi trebalo zameniti nekim novim svetom koji ima drugačiju suštinu od ovog našeg telesno poznatog. 
 

      

 


Marićeve slike kao da teže napuštanju (ali kroz odugovlačenje) ovog umornog, čulno zadatog predela, ali sa nejasnom slutnjom koji je to drugi u koji bi se trebalo nastaniti. U svakom slučaju, to je nečulna, nedimenzionalna, nemeriva i ničim objašnjiva stvarnost. Gledajući ih, kao da sebi pribavljate osećaj ponovnog rođenja kojim se prelazi u neku drugu, smisaoniju i čoveku potrebniju građevinu. Kao da nas neko (tajno) posećuje s one strane opipljivog tela. Uostalom, ovi dani, kakvi god bili, nisu dovoljni ni za šta. vera u Hrista je nešto sasvim drugo, ali tu priču ovog puta nećemo dodirivati.




Marićevo slikarstvo ima jednu večernju, sumračnu, teško uhvatljivu boju. To je priroda koja se odaljava od ljudi isto onoliko koliko i oni od nje. I tu više kao da nema dodira. Ali, zar Georg Trakl ne peva mudro, natopljen sličnim iskustvom: "O, bole, ti plameno sagledanje velike duše!" (Oluja). A upravo se odatle, od bola, polazi u traganje. A gde ono završava? To poriče još jedan od uzvišenih duhova poezije, čije reči Milivoje Minja Marić kao da otelotvoruje na svojim platnima, Šarl Bodler.

Slobodan Nikolić, profesor književnosti




"Rembrant, bolnica tužna što mrmljanjem se glasi,
Gde se, kroz plač, iz blata molitva čista diže,
prostor što ga raspeće veliko krasi,
I gde zrak zimski naglo i ledeno zablista."

"Jer to je, zbilja, Bože, najbolje svedočanstvo
Našega dostojanstva i naše duše strasne:
Taj vatreni grcaj što se kroz vreme i prostranstvo
Valja, da tu na žalu tvoje večnosti zgasne."

Šarl Bodler, Svetionici (Cveće zla, Splin i ideali, 1857.)






 



    Milivoje Minja Marić
 

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...