HRAM I PREOBRAŽENJA – Miodrag Pavlović

POSTANAK I BITNOST HRAMA

Vasilije Josip Jordan

Nikad niko neće objasniti nastanak hrama. Jednom izgleda da je izbio iz zemlje, drugi put da se u nju ukopao. Može izgledati da je spušten sa neba nečijom rukom, ili da je nasukan brod sa mora, koji vodama neće nikada zaploviti. Proizvod stvaralačkog duha, silazak duha koji zna jezika i načina gradnje, nadogradnja ritualnih radnji? Hram se može opisati, ocrtati, izmeriti. Vidi se i nazire kako je i sa kim u odnosu, u odbijanju, u pomirenju. Zaleđena pesma, u okove zatvorena slika, perspektiva što se otvara u zidu, povratak svetlosti u seme. Grob što se nada da bude poreknut, blagoslov zalebdeo nad zemljom pre no što se sasvim spusti u nju. Geometrija koja je otela svoj prostor, jezik što je škrgutao peščanim kamenjem svojih lelujavih simbola? Veštački prostori koji teže vrhuncu svoje izveštačenosti?(...)

Iz koncepta prostora javlja se predstava koja sve na jednom mestu sažima, pojačava, pretvara u nešto bitnije, trajnije, ako ne i večno. Predstava na tom mestu ne mora da bude odmah u potpunoj suprotnosti prema vremenu; kroz nju vremena protiču, ukrštaju se, i zamišlja se, postaju obnovljiva, vremena iskupljiva, ako ne i reversibilna. To mesto je hram, i on kao da ima svoj govor, ali njegovo načelo je drugačije od govora kojim se služimo i koji je u nama. Umesto serijalnog načela, vidi se da hram podrazumeva čvrst centar iz kojeg energija opštenja ide radijalno, zrakasto, širi se u prostor, obrazuje svoju periferiju, ali se od centra nikada ne udaljuje, ne gubi sa njim vezu, ili, možemo zamisliti, - u centar se uvek vraća, ili ga stalno u sebi nosi. No, takav “radijalno” govorni jezik realno ne postoji, prema tome hram bi bio model jednog nemogućeg govora, nešto što je zamišljeno samo paradoksalnim moćima duha, ili nešto što bi tek trebalo stvoriti. 

Hram je odežda koja prekriva pribor za preobražavanje sporednog u suštinsko. On “očišćuje”. Ne stvara niti tvori. Njega stvaraju da bi on prečišćavao stvoreno. A kako to postiže? Ukrštanjem snaga svih elemenata on prvo podseća na polaznu osnovu sveta, zatim nam polako otvara puteve ka toj osnovi. To je perspektiva koja na zidovima hrama nije oslikana.  Slika se rascvetano i razlistano bilje, ali to je samo mamac. Kroz cvet lokvanja treba da zavolimo dubinu nad kojom lokvanj pliva. Kroz vreže i grozdove treba da zavolimo vino, opojni sok koji prethodi svemu u život pretvorenim. Kroz obred čeznemo za semenom koje smo bili i kojem se vraćamo. (...) Sve se survava za nama, unazad, ka korenu razumevanja, ka plođenju koje je samo sebe oplodilo malenkošću sopstvene stalnosti. Tako se hram ukida, uništava, preseljava, eterizuje, uspehom obreda kojem je bio namenjen.

Čovek je gigantska senka osnovne semene snage. Bog je divovska senka svih živih bića zajedno. Bog prvo goni natrag, ka osnovnosti svega bića, pre nego što je kroz haos bilo stvoreno, onda se i ON zapućuje tim putem, da bi na kraju spavao nad okeanom nebića, oslonjen na našu nemoć da zamislimo Ništa kao poslednju tvrdinu, koja se Njemu odupire.

Hram – to sam ja! kaže Bog kome je hram posvećen, kaže sveštenik koji u njemu služi, kaže svako ko u hram ulazi, učestvuje u kultu, kažu elementi koji se u njemu sažimaju, životna snaga koja se obnavlja. Mesto gde se svi poistovećuju, gde poistovećivanjem postaju veliki, čisti, sveprozirujući. 

Hram je jedno veliko JA. To se vidi po njegovim kupolama, po tornju, po zvonu koje zvoni. Što mnogi smatraju da je njihovo lično JA, ne menja ništa na stvari. Poistovećivanje već podrazumeva mogućnost da se u njemu bude zajedno.

Dok čovek mora stalno da misli na sebe u okvirima nečeg drugog, kroz drugo, mora sebe kao pojam da zamenjuje za svoje sastavne delove, pa za njihove suprotnosti, JA se kao jezgro svesti, prva potencija saznanja, udaljuje, zamagljuje, konvertira u nepredviđenom pravcu. I hram kao da ga na to navodi. Mora da ispoveda već postojeću veru, da izgovara unapred već sročene reči. Mora da “sebe ispoveda”, da se odriče, da prilaže, da nazire svetlost, kao suprotnost njegovoj dnevnoj egzistenciji, sa kojom se njenovo ja od malena izjednačilo. Međutim, obredom silaska u jezgro ono dostiže tačku na kojoj njegova svest zaista ima pravo na sebe. Od poluge saznanja on postaje predmetom saznanja, najzad i znanje samo. Znanje jeste JA. Mozak te velike svesti oličen je u hramu, njegovo delanje u obrednim preobražajima, komutacijama. Njegova svest, unapred data, prolazi dugo kroz tamni tunel svoje rasutosti, zatim se tunel zatvara: smrt, grob, iskustvo večnog naličja.

Da li se i to raspliće? Da li je rasplet srećan? Da li JA ima veze sa blaženstvom? Da li je JA – dom, da li se JA može udomiti? Treba pitati hram, njegovo svetilište, njegovu žrtvu, silu kojom on sve preobražava. Kada bi odgovor van njega bio moguć, odgovor bi došao toliko brzo, da bi prečica onemogućila hram, sakralost, samo postojanje. U odlaganju odgovora opstalo je sve što znamo: misao, biće, svetlost. Hram je svedočanstvo te sveopšte odloženosti. Istovremeno, hram je mašina koja radi u beskrajno dugom vremenu odloženosti. Po tome je hram jedno veliko JA, ono koje ne može da se zaboravi.

Miodrag Pavlović - biografija

Vasilije Josip Jordan