NEPOSTOJEĆA VEČNOST - Miodrag Pavlović

HRAM I PREOBRAŽENJA

Miodrag Pavlović - eseji

Neko je rekao, skoro, da je večnost stanje bez budućnosti. To me je pogodilo kao tačno. Zaista, nigde nema manje budućnosti nego u večnosti u kojoj je sve odmah dato. Tako večnost počinje da znači vrlo intezivan doživljaj sadašnjeg vremena, što i nije definicija koja se čini suviše novom. Značilo bi to da se sama sadašnjost, dakle i sama aktuelnost, dele na dva svoja vida: na vrlo intezivnu, večnu i bezvremenu sadašnjost, i na onu sa manje napona, sadašnjost profanu, običnu, koja vidljivo psihološki pritiče. Ona nas manje sažima i manje troši.

Jasno bi bilo, da nastavimo ovu vremensku meditaciju, da je intezivni doživljaj sadašnjosti, zapravo doživljaj sakralnosti, njen korelat u stvarnom životu. Večnost je dakle neko trajanje, zapravo intensifikovanje vremena u samom sebi, vrsta posvećenja. Obrnuto, profanost bi bila slobodni tok vremena koji se projektuje u mnogo “budućnosti”.

Drugi pravac razmišljanja o večnosti pošao bi od pretpostavke, koja se ne može opovrgnuti, da je večnost pretvaranje vremena u čistu budućnost. No, ako ima naše budućnosti, nema nas u budućnosti, po definiciji. Dakle, večnost bi bila poništenje vremena, njegova ništavnost, nemogućnost, svođenje sveta na čistu prostornost, i na nepomičnost u njemu, što je jedna nezamisliva i zaumna ideja. Pa, ipak, da li je reč samo o jednoj spekulaciji na stranputicama ljudskog uma, ili u tome ima još nečega? Večnost je iskazana sa suprotnim znakom, kao da je nešto pozitivno, iako takva pozitivnost ne može biti zaista postojeće, misaono upotrebljiva.

Najzad, između dve nezamislivosti, uvlači se i treća. Govore o “večnom povratku”, o kruženju sveta u njemu, tako da se postojanje razrešava uništenjem, uništenje se iskupljuje novim postojanjem. Pojam večnosti koji ne može da se ninakoji način realizuje, razmenjuje si između sve svoje suprotne ne-definicije i to postaje mit o večnom povratku. Ali to nije nikakav mit, jer niti omogućava vrednost, niti dopušta nestajanje.

Iz toga proizilazi spekulativno ono što fizika odavno zna, a i empirija umetničkog stvaranja isto tako: ne može se meditirati čisto vreme, kao ni samostalna, pobedonosna večnost.

Miodrag Pavlović - biografija