Miodrag Pavlović - POEZIJA

GOVORI PESNIK BEZ OBRAZINE

Stojim na okuci puta

između dva rušenja planine

i čekam, nešto se mora desiti.

Utroba je mraka obrasla borovima,

voda na izvoru ističe kao pesma,

ali pesma je postala preteška;

hladimo se.

Gluva je vodenica zvezda

u kojoj će se na kraju samleti sve ove reči,

i proročica je noćas došla u pusti hram

da pokupi prnje svojih zagonetki

pre no što iščili u progonstvu.

Da ja viknem?

Vetar je s planine huknuo k meni,

ne da mi nešto kaže

nego da osetim golotinju svog lica.

Čik sad progovori ili izridaj!

Zamiče moj glas za čestar

kao četa vojnika posle izvršenog zločina,

a nisam ni progovorio.

Što je golo, za poljupcem vapije,

hej ženo, ne mini ovaj obraz,

ili javi tamo iza brega

da meni, bez reči i bez razbora,

pošalju svetlost.

Ne mogu pesmom ovakvu noć da preživim.

MADRIGALI ZA NJU

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.
Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.
Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.

* * *

Oni
što se drže Boga
hteli bi sa njim istovetnost
Slično je sa onima
koji se klanjaju
cvetu
Njihova vera
traje
samo preko leta
Molitva
zatim
precveta

* * *

Da žive device mudre
da žive blede i rumene
device mirne
nek su i šture
da žive visoke i lake
lovkinje hrabre
što lepo govore
i slušaju savet
nauka im je bliska
i tajni glasovi ruže
divna je njihova vernost
i čvrsta uverenja
i dobro vaspitanje
one su mudrošću zanesene
uvek svesne visoke svrhe
i kad su krhke
dobro računaju
i kad su štedre
i kad su zaštitnice štednje
one znaju za nadzor
za rad i za pregnuće
sve najlepše kazuju
ocu o deci
ćerci o bratu i ujku
prikriju domaću raskoš
gone iz dvora raskalašnost
i poroka bezgraničje
dajte nam device mudre
što daju savet ratni
tačan
nek su malo i čedne
u tom sverazumlju
one daju odgovor jednoznačan
i dobro podnose skrušena bdenja
kad otvore vrata otvore vidike
uz njih se svako budi lak
bez mamurne môre
kao na širokom stepeništu
koje vodi u visinu
čak i kad nađe oko sebe
gavrane i ruševinu
ona neće da ode
niti da izda
ostaje u svakom stanu
hvalite devicu mudru
ona ne pušta u sebe tamu!

* * *

Stvaralac, veliki i prvi,
nestao je po nuždi, stvorivši
svoje delo.
Nešto se još okreće.
Duh koji se u bezakonju snalazi
jedva, i sin, u svetu bez milosti
posvećen ljubavi, od koje nema
ništa teže, ni veće.

* * *

Sve kradu
sijalice poštu
mleko
i prazne kese
da su bar veseli
susedi
a oni ni dobar dan
ne poznaju
zidove grebu
đubre seju
iz očiju im
tamne smese liju
jedino svetle
antene na krovu
dole su lopovi
velikih ušiju

NOĆ

Noću kad biju promaje sa zvezda,
kad korenje odozgo visi kao igle
što drže slike s druge strane zida,
ove noći kad bilje obrasta srebrom
i plavi se fitilj mora u šaci zebnje gasi,
tebe o samu prizivamo noći!

Jer su nam stope zemljom ranjene
i srca o vratu vise neokajana,
jer sikću još guje u kostima
i neisplakani znojevi pod kožom
peku jače no biser u školjci, o noći
otvori nam tajnu kapiju grada.

Ti koja si podigla poklopac
na pogrebnom sanduku svega
i pustila da nas motre oči grozne,
na ovoj nas okuci uzmi za ruku
i povedi u grad za kojim hodamo;
nek su mu temelji od krvi il krljušti,
od svetlih kostura il obrnutog disanja,
svejedno,
vodi nas, otvori, uvedi!

HLEB I VINO

Vino je bura, burgija i huk,
hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino - srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snage
i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.

U tebi žeđ kao gušter palaca,
ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva -
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!

ČIM SE POKLOPAC SPUSTI

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu -
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!