„Šta mogu da znam?“
Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:
„1) Šta mogu da znam?
2) Šta treba da učinim?
3) Čemu smem da se nadam?
4) Šta je čovek?“ ( Logik , IX 25)
Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativizirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu: „Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“
Verovati i znati
I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka može zvučati, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.
„Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!
„Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.
Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet, interesovanja i naše otvorenosti, povezane sa njim. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.
… što verujemo da znamo
Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu i drugi iz oblasti nauke.
Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je prikazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.
Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo ...
Materijalistički pogled na svet
Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“.
Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.
Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50% reptil, a 50% sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.
Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.
Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.
Otvorenost za nova objašnjenja
I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.
Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Lewontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New Jork Review“:
„To (danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke) počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori (unapred) donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih (neposvećenih) ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“
Prof. Lewontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.
Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.
I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?
Znanje u skladu sa zakonom rezonance
„Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridirih Helderlin (Friedrich Hoelderlin, 1770. – 1843.) u jednoj pesmi:
U Božansko veruju samo oni,
koji su to i sami.
Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.
Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.
Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.
Isis je rekao: „Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)
Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“
Čudo stvaranja
Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahman, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.
„Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti. Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“, 5. izdanje, 2008. str. 237).
Duhovno prosvetiteljstvo
Bhagavad-Gita, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:
„Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu./ Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Atma (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“
Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim.prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.
Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.
Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.
Sapere aude – „Usudi se da znaš!“
Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:
„1) Šta mogu da znam?
2) Šta treba da učinim?
3) Čemu smem da se nadam?
4) Šta je čovek?“ ( Logik , IX 25)
Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativizirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu: „Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“
Verovati i znati
I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka može zvučati, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.
„Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!
„Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.
Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet, interesovanja i naše otvorenosti, povezane sa njim. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.
… što verujemo da znamo
Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu i drugi iz oblasti nauke.
Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je prikazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.
Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo ...
Materijalistički pogled na svet
Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“.
Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.
Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50% reptil, a 50% sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.
Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.
Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.
Otvorenost za nova objašnjenja
I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.
Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Lewontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New Jork Review“:
„To (danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke) počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori (unapred) donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih (neposvećenih) ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“
Prof. Lewontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.
Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.
I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?
Znanje u skladu sa zakonom rezonance
„Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridirih Helderlin (Friedrich Hoelderlin, 1770. – 1843.) u jednoj pesmi:
U Božansko veruju samo oni,
koji su to i sami.
Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.
Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.
Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.
Isis je rekao: „Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)
Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“
Čudo stvaranja
Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahman, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.
„Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti. Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“, 5. izdanje, 2008. str. 237).
Duhovno prosvetiteljstvo
Bhagavad-Gita, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:
„Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu./ Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Atma (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“
Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim.prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.
Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.
Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.
Sapere aude – „Usudi se da znaš!“
Preuzeto sa bloga IZA GRANICE
Istina je da se na neki način nameće to da je "vera" sujeverna, a znanje "apsolutno"... Nažalost, materijalisti zaboravljaju da naučna skepsa ne sme da stane na tom "verovanju u znanje kao apsolutno tačno", već da ta skepsa treba da nas nagoni dalje ka istraživanju i otkrivanju. Danas zaista postoje napretci u naučnoj misli, pogotovu kada je ezoteričan deo u pitanju. Profesor Dejan Raković sa Beogradskog univerziteta se uveliko bavi kvantno holografskim teorijama gde se trudi da objasni svakakve fenomene kao što su čakre, akumpuktura, odvajanje svesti od "tela". I sama kvantna mehanika, koliko god malo da sam joj pristupio, pokazuje odmah svoje svetlo ne samo kao fizika, već kao mnogo dublja nauka, koja u nekim trenucima sa svojim idejama nas vodi u dublje filozofske misli... Danas postoji i grana misticizma koja se naziva "kvantni misticizam"...
ОдговориИзбришиZaista, ono što nazivamo znanjem može uveliko ovisiti o svesti. Čini mi se da postoje izvesni trenuci kada saznanje o nečemu postaje svesno u isto vreme počinjemo da verujemo, u neku ruku može se nazvati trojstvom, ili nekim rezonantnim stanjem svesti, znanja i vere.
to je jedno od pitanja koje strašno puno muti vodu.
ОдговориИзбришиpuno mi je bliže pričati o konceptu duhovnosti i konceptu znanosti. steiner zato naravno kaže duhovna znanost. i jedno i drugo treba osvijetliti novim svjetlom. vjeru očistiti od praznovjerja koje danas postaje gotovo sinonim za vjeru i znanosti dati šire koncepte. ja mislim da bi u znanosti trebalo uvesti "kazne" za znanstvenike koji svoje teorije nisu u stanju izraziti u stihovima.
i znanost i vjera su prožeti materijalizmom. dovoljno se samo sjetiti štovanja posmrtnih ostataka, tijela, koje ima ime i prezime i samo je prolazno, kao što reče onaj tvoj "harakiri" pjesnik. nešto što predamo zemlji kao što raketa pri lansiranju odbaci prvi stupanj i nema za nju više značenja, mi to tijelo poštujemo više od onih koje se usuđujemo zvati "primitivcima".
osim toga i znanost i vjera su prožete hijerarhijom. više "vjere" ima onaj ima viši "čin", a isto tako i u znanosti.
u razmišljanju o tome što za čovjeka znači znanje i vjera, jedini pametan izraz koji mi stalno dolazi je "zrelost", kao nekakav opći pojam. sveukupna zrelost bića.
pozdrav
MC
steinerov ciklus predavanja u parizu je izdan kao knjiga pod anslovom: filozofija, kozmologija, religija.
ОдговориИзбришиsvaka od tih grana bi se trebala baviti svojom zadaćom odgovora na pitanje:
1. Tko sam ja? (filozofija)
2. Gdje sam ? (kozmologija)
3. Zašto ? (religija)
na prvom je mjestu ono: Tko sam ja?
Viktor Frankl je na jednom mjestu (ne sjećam se točno, slabo ga poznajem) postavio pitanje o smislu, i odmah nastavio, da bi umjesto tog pitanja trebalo postaviti pitanje: To pita?.
Dakle, tko sam ja koji postavlja pitanje o smislu. I tako sve ide ruku pod ruku.....
MC
Dragi Vektor,
ОдговориИзбришиIzgleda da je bloger konačno rešio svoje probleme, pa nam vratio sve prethodne sadržaje, uključujući i ovaj tvoj komentar. Zahvaljujem ti se na učešću.
"Čini mi se da postoje izvesni trenuci kada saznanje o nečemu postaje svesno u isto vreme počinjemo da verujemo, u neku ruku može se nazvati trojstvom, ili nekim rezonantnim stanjem svesti, znanja i vere".
Zanimljivo razmišljaš. Iako nam je jasno da je sve oko nas, svaka manifestacija, uključujući i nas same, energija u svim manifestnim oblicima njenog ispoljavanja, čovek se još uvek pita i čini mi se da će se do kraja sveta pitati šta je to istina, ili možda znanje. I da li se ta dva pojma mogu izjednačiti. I kada se uopšte mogu izjednačiti. Pitanje subjetivnog gledišta te istine je Risi lepo objasnio rečima da smo mi sami deo božanskog, pa i shodno tome i naš subjektivni doživljaj znanja, i istine, nalazi svoje mesto u tom božanskom procesu spoznaje i samospoznaje.
Ponekad se pitamo da li znamo sebe dovoljno, ili smo još uvek skloni iluziji sopstvenog doživljaja sebe zbog ega koji je kontroliše? To je opet pitanje našeg ličnog razvoja kao duša koje u ovom životu i ovom realitetu imaju kao lekciju i zadatak da nauče i savladaju. I to je opet individualno. Sticanje iskustva i znanja pre svega kroz iskustvo je, verovatno, naš osnovni zadatak, što ujedno zanači i proširivanje svesti.
Pitanje vere je i za mene lično još uvek škakljivo pitanje. Živimo u prilično materijalizovanom svetu, svetu racija, pre svega, i suočavamo se skoro svakodnevno koliko je tajmaterijalni svet ugrožen: bolesti je sve više, strah od smrti se na svakom koraku neutralizuje principom zadovoljstva, priroda se buni, ratovi su postali svakodnevna stvar na svakom koraku ove planete...
Sa druge strane se budi neki vid duhovnosti. Čak se i nauka približava tom konceptu. Skoro je otkrivena i nezvanično priznata božija čestica - bozon, kao ključ za otkriće nastanka svemira, iako su naučnici oprezni u interpretaciji ove hipoteze.... Pitanje je da li se danas neke stvari mogu dokazati. Iako je
odavno opovrgnuta evolucionistička teorija razvoja, čini mi se da čovek još nije došao u fazu sopstvenog razvoja da bi mogao naučno dokazati neke duhovne premise... iako mnogi na tome rade.
Do tada jedino nam preostaje da radimo na sebi i pokušamo naći svoje mesto u životu i svetu koji nas okružuje, prema sopstvenoj savesti. Iako nas na kraju čeka i ona kolektivna savest, nešto što želimo pripisati božanskim, ili je ta pretpostavka božanske saveti ipak istina??? Na svakome od nas je jedinstven zadatak...
Istina je, Monte Christo, da je uvek prvo pitanje "Ko sam ja?" Iako se u nekim godinama zanimamo pitanjem kosmosa i beskonačnog, uvek nas život vrati na ovo prvo pitanje. Ovde ne govorim o naučnim shvatanjima, istraživanjima, filozofiji i religiji, nego o našim individualnim potrebama, običnog čoveka koji prolazi kroz život, rešavajući veliki broj problema. I u toku celog života mislim da se prvenstveno bavi ovim pitanjem: Ko sam ja, gde idem, u kom pravcu, i zašto...
ОдговориИзбришиI taman kad dođe do nekog prihvatljivog rešenja, spotakne se na prvu prepreku i shvati da mora dalje u traganje za novim odgovorom. I tako redom, savladavajući svoje životne zadatke, sazreva postupno, do nekog stepena koji zadovoljava njegov lični potencijal, tog trenutka. A to što nosi u sebi, taj potencijal, koliko god da je veliki i bogat, on je pun suprotnosti koje ga vuku čas napred, čas nazad. Čini mi se da taj potencijal ima u sebi i snage volje i snage nevolje... Pa, opet je pitanje koliko će čovek uspeti da je iskoristi... A uslovljenosti i one spoljašnje, trenutne i one karmičke, prošle, itekako određuju neki naš put spoznaje.
I kako god da okrenemo, obrnemo, mi se vrtimo na ringišpilu ovog vremena...
Pitala sam se zašto Štajnerova nauka nije imala sledbenika u daljem razvoju? Možda mi ti možeš pomoći u odgovoru na to pitanje, jer si dugogodišnji proučavalac njegovog dela... On kao da je zasijao i onda nestao, iako je za objašnjenje duhovnosti uzimao naučne principe, pokušavajući na taj način da objasni ono oko čega se nauka danas veoma muči.
Što se tiče Viktora Frankla, njegova logoterapija, ili psihološka škola koja je uzela osnov izlečenja čovekovih kriza u smislu, je opet proizašla iz njegovog ličnog iskustva boravka u logoru tokom II sv. rata. On je primetio da oni ljudi koji su se već sami predali i nisu imali snage da zamišljaju ili očekuju bolju budućnost, koji nisu u tom bezumlju i besmislu mogli naći neki ili bilo kakav smisao, oni su prvi bivali izabrani za gasne komore. Kao po nekom nepisanom zakonu. Shvativši taj princip, on je uz pomoć onih najjačih bodrio svoje logorske saborce da pronađu smisao, čuvajući tako njihove živote. I sam je, nekim čudom, pokušavajući da se pridržava tog sopstvenog otkrića, sačuvao živu glavu. Posle toga je usvojio taj princip u svojoj psihoteparijskoj praksi, ukorporirajući u kalsičnu analitičku psihologiju i religiju i sve ono što je čoveku davalo snagu da pronađe smisao i pobedi tu egzistencijalu prazninu, koja je i danas još jače prisutna, jer je materijalizacija cele civilizacije dostigla skoro vrhunac.
ОдговориИзбришиI uvek je to bila individualna predstava smisla. I logičko je pitanje ko je taj koji postavlja to pitanje. Ako bih se i sama upustila u traženje takvog odgovora, mislim da bih se prilično zapetljala. Šta je smisao mog dosadašnjeg života? I ko to u meni traži odgovor na to pitanje? Koje je moje pravo JA, a koje je lažno?
Pitanje JA je pitanje svesti duše. Da bi JA moglo samog sebe objasniti, mora da prođe proces osvešćivanja dubina sopstvenog bića. Znači osvešćivanja podsvesti (individualnog, porodičnog i kolektivnog nivoa), i kasnije nadsvesti koja se paraleno tom procesu promalja, da bi uopšte o svemu tom JA imalo svest, znanje... I Armin Risi govori o osvetljenu senke u procesu samospoznaje. To su unutrašnji procesi osvešćenja, kada duša ulazi u zonu svesnog ili svesno ulazi u dušu... Nisam još sigurna za smer.
U svakom slučaju, ove procese prožima duhovnost, ali i razum. I stepen čovekove svesti se ne ogleda samo u tom saznanju, već prvenstveo u njegovim manifestacijama u odnosu na te spoznaje. Ako se čovek ponaša u skladu sa sopstvenim znanjem, onda ono postaje deo njega, deo njegove svesti, a ne razuma. Taj proces ezoterija kao tajna nauka naziva ulazak duha u dušu svesti...
"to je jedno od pitanja koje strašno puno muti vodu." Da li će se ovo pitanje jednog dana egzaktno razrešiti? Kolektivno nesveno samog Junga ne određuje naučnikom. I da li se nauka uopšte može baviti ovakvim pitanjima? Da li će ih rešiti jednog dana? Možda u nekom od sledećih razvoja svesti čovečanstva???....
pitanje o steineru je logično i često sam razmišljao o tome.
ОдговориИзбришиsvi imamo neke zadatke u svom životu, često su samo osobne prirode, vlastita evolucija ili slično, iako je uvijek tu i naš odnos s drugim ljudima. steinerov je zadatak bio zaista uzvišen. usred doba materijalizma otvoriti ljudima drevno znanje na odgovarajući način kako bi oni koji su za to zreli mogli dobiti poticaj. s jedne strane kada gledamo život i okruženje teško da nas ne obuzme osjećaj tuge (sjeti se svojih riječi o trgovačkom centru, i svog raspoloženja dok si to pisala), a s druge strane ipak ima ljudi koje je nebeska sofija dotakla, ili na drugi način, dotakao ih je egzistencijalni dodir (hvala ti na onim isječcima iz berđajeva, dobro su mi "legli").
za okvir djelovanja steinera na zemlji uglavnom je služilo antropozofsko društvo koje je prolazilo razne faze. više je puta sam steiner potpuno "renovirao" stanje u društvu kada bi vidio da članovi samo uživaju u intelektualnim druženjima i apstrakcijom antropozofije ulaze u odnose bez da ih je dotakla sama sofija. steiner je sa svakom godinom svog života napredovao i to ogromnim koracima. otvarala su se nova vrata sve dugljeg uvida u svijet, u čovjeka, u kozmos.
njemu su pasali ljudi koji su u sebi imali razvijenu vrstu žeđi za stvarnom gnozom a ne uglađeni akademski foliranti. s time ne mislim omalovažiti svakog akademika.
steiner je puno veći duh nego je uobičajena percepcija o njemu, i kada to kažem to nije samo subjektivno moje mišljenje. to je spoznaja. istina, valjda se do toga ne dolazi baš tako jednostavno jer se često pitam to pitanje; kako drugi to ne vide? istraživanja nekih engleza kažu da je u prethodnoj inkarnaciji bio sv.toma akvinski, a prije toga aristotel. istina je da toma u sumi teologije čak i spominje aristotela.
tek je pri kraju, života, na čuvenom božićnom zasjedanju o kojem stalno "žubore" neki koji proučavaju steinera, bila je prava osnivačka sjednica, na kojoj je izvršio višestruko djelo. i osnivanje društva, i opraštanje protivnicima, i preuzimanje tuđih grijeha. slučajno sam gledao listu uzvanika i bio šokiran kad sam vidio neke engleze iz londonskog teozofskog društva koje nije previše cijenio, zbog njihova rada i neznanja, i stavova u prvom svjetskom ratu. tom skupštinom, koja je trajala više dana, postavljanjem kamena temeljca, sastancima i slično, prihvativši i ljubivši i svoje protivnike, uzevši njihov grijeh na svoju dušu, time izvršivši veliki čin oprosta. steiner nije umro karmičkom smrću, u njegovu su se smrt upetljale okultne snage, nazadne orijentacije. nije smio svoj opus živ dovesti do 1933 godine kada počinje hod zla (hitler, i ne samo on) koji je okončan za 12 godina (1945). sasvim je moguće da su u njegovu smrt upetljane i neke osobe koje su bile na tom zasjedanju.
nakon toga nastupa kriza društva, tek nakon drugog svjetskog rata je prava obnova. period nakon njegove smrti obilježile su dvije žene. prva je ita wegman (s kojom je rano počeo, kažu da se oni prate kroz sve inkarnacije), a druga je marie steiner. njihovim kasnijim kontaktom, zajedno daju impuls za obnosu društva i ponovni rad. marie steiner je dosta spisa i zapisa predavanja tek tada dala u glavni arhiv.
ОдговориИзбришиmeđutim nikada se nisam posebno bavio tim zbivanjima oko "općeg antropozofskog društva" jer to je samo odijelo za ono što je on prenosio i radio. sve to bavljenje vanjskim okolnostima djeluje fino i važno, ipak sadržaj koje je prenosio jedini je bitan.
steinera ne zanimaju sljedbenici, zanimaju ga ljudi-svjetionici, koji žive duhom prožet život, human život.
ipak, u svijetu postoje tisuće gospodarstava koje rade po načelu biodinamike, tisuće kojima je dao smjer za duhovniji život, tisuće koji proučavaju antropozofsku medicinu, tisuće onih koji barem slute krista u ovom svijetu.
i za dvjesto godina neko će postavit ovo isto pitanje kao i ti, a netko će dati valjda bolji odgovor od mene.
a za tristo godina, ili za tisuću i tristo godina, stvari će biti drugačije.
stvarno sam udrobio svašta, ali jednoznačan odgovor je teško dati.
pozdrav
MC
A jedan od odgovora koje je dao sam steiner je i ovaj citat iz predgovora tajne znanosti:
ОдговориИзбриши"Sasvim svjesno nisam dao "popularni" prikaz nego
takav koji zahtijeva pravi misaoni napor da bi se ušlo u njegov sadržaj. Time sam svojim knjigama dao takvo obilježje da već njihovo čitanje predstavlja početak duhovnog školovanja. Miran, sabran misaoni napor koji je pri tom čitanju potreban jača, naime, životne snage i čini ih sposobnima da se približe duhovnome svijetu."
sve što traži napor, pa i misaoni, danas teško može biti šire poznato.
Monte Christo,
ОдговориИзбришиhvala za iscrpan komentar.
Očigledno je da svaki čovek ima neki svoj individualni "zadatak" u životu koji mora razrešiti i u kome treba pronaći smisao. Neke duše imaju uzvišenije zadatke, u koje svakao je spadao i Rudolf Štajner, pa i Armin Risi oko čije teme smo se ovde okupili.
Negde sam pročitala da duše koje žive ovu sadašnjost, teško i mutno vreme velikih turbulecija, imaju teže "zadatke", pre svaga u pročišćenju sopstvene duše, ujedno i kroz pomoć drugima da se upuste u duhovne vode. To nam očigledno ukazuje i naš sopstveni život koji ima izvesne teškoće sa kojime se nije lako nositi. Iako nema lakih vremena, svako vereme ima svoje teškoće, ovo naše je ipak specifično, jer je prepuno informacija sa raznih strana koje zavode i nose privid sloboda koje još više zatvaraju čovekov um.
Približava se i ova famozna 2012. koja se očituje u velikim previranjima, ne samo na globalnom nivou, i u prirodi i u društvu, već i u samim pojedincima kojima je još teže nađu neko svoje mesto. Imati "mesto" ne ukazuje na mesto u društvu, već posebnu vrstu pripadnosti svojim korenima, svom identitetu i sopstvenosti. Otuđenost i odbačenost je postalo veoma prisutni i jako osećanje svakog pojedinca, pa čak iako ga on sam ne primećuje i ne oseća. Zbog toga je proces buđenja ljudi sve teži i sve bolniji. Nažalost za dušu je bolnija koprena na očima i okovanost u ego-ideale kojih je ovo vreme prepuno, a koji nemaju više nikakvu osnovu u prirodi, čak i samog čoveka.
Da će uslediti promene, to je sigurno. A kada i na koji način, ostaje nam da vidimo i doživimo. Kako kaže narod: sveća nikada i nikome nije doveka gorela, pa prema tome i vreme zla mora imati svoj kraj, bar kraj ovog vremenskog ciklusa. Čovek se mora nauoružati znanjem da bi mogao da ide dalje i da bi mogao sebe izraziti u ovom vremenu i pokušati sačuvati svoju dušu....
mislim da ovo naše vrijeme nije po tome specifično, odnosno da žive duše koje imaju "teže" zadatke. specifično je jer je prekretnica vremena, doba materijalizma, koje treba biti ostavljeno iza. tako je bilo svim dušama koje su na bilo kojoj prekretnici vremena u povijesti. samo sada imamo najviše slobode. duh je ustukno, nebesa šute. iako ne sasvim, samo malo ali i to malo je dovoljno da se mnogo ljudi osjeća dezorjentirano. sami trebamo spoznati da smo dio duha. otuda i ta otuđenost o kojoj pišeš. to je otuđenost od svjesnosti o duhovnom svijetu. tu pomoći nema, tu smo svi sasvim sami. stari koncepti više nisu dobri(vjerska država, klasična država), novi koncepti tek su u povojima.
ОдговориИзбришиMC
U suštini, oboje smo izrekli iste stvari, samo na drugačiji način. Osnovno pitanje koje se ovde postavlja, je pitanje ljudske slobode i privida "sloboda" koje vezuju, a ne oslobađaju. I tu, kako lepo kažeš, nema pomoći... Sloboda izražavanja u današnjem vremenu je lišena lične odgovornosti i prema sebi i prema drugima u nekom dubljem smislu, a da ne govorimo o nižim nivoima. Čini mi se da vlada ogoman strah od gubitka, pogotovu materijalnih vrednosti, u šta spada strah od smrti. To se ogleda u prevelikom konzumiranju principa zadovoljstva, ili pokušaju bega u zadovoljstvo bilo koje vrste, da bi se smanjio osećaj unutrašnje ugroženosti. Ljudi svoju prazninu popunjavaju na različite načine, od gomilanja materijalnih dobara, preko hrane, seksualnih zadovoljstava, gajeći kult tela, pa do pokušaja bekstva u virtuelni svet koji nam se nameće, kroz komunikacije kojima kompenzuje ispraznost i nedostatke sopstvenih kreativnih sadržaja, zapravo, popunjavenje EGZISTENCIJALNE PRAZNINE. Ta unutrašnja ugoženost stvara u ljudima velike pritiske usled čega se prazne energije u svim mogućim oblicima.
ОдговориИзбришиSpoznaja da smo deo DUHA treba da dodirne najdublje slojeve našeg bića. Ne može se raciom ni doživeti, ni spoznati, ni objasniti. A živimo u vremenu kulminativnog razvoja racia. I zbog toga ovaj period prekretnice nosi specifičnu težinu, jer pojam slobode je mnogo dublji EGZISTENCIJALNI problem, koji zadire duboko u još neistražene slojeve našeg bića u procesu samospoznaje, da nam racio onemogućava povezivanje sa drugim delovima, i sa emocijama i sa duhom. Otuda se od nauke mnogo traži. Zapravo i sama nauka, koja danas ima materijalističku notu, mora da prođe neki proces transformacije da bi čovek razjasnio problematiku opšte egzistencije sveta i sebe u okviru njega.
Stari koncepti verske i klasične države koje pominješ, zaista su već istrošeni, i ne zadovoljavaju suštinske potrebe organizacije zajednica ljudi. Da li će novi koncepti pomiriti suprotnosti i čoveka približiti sopstvenoj suštini, veliko je pitanje. Ono što se danas nalućuje, samo je prelazni oblik koji vodi urušavanju materijalističkog koncepta, koji je neodrživ, i koji će samog sebe da potre.
A to je po nekim mojim ličnim razmišljanjima neminovno raskidanje takvog oblik vezanosti. Za sve za šta smo kao ljudi vezani, kosmičke sile će nas odvezati, ali na brutalniji i teži način, ako se sami ne izborimo sa tim i ne shvatimo da je sloboda velika odgovornost prema sopstvenom postojanju....
Hmm... vezano za državu mogu se složiti s vama, i pokušati da citiram Vladetu Jerotića, prema sećanju: "Kada bi čovek znao samog sebe, ne bi mu trebali zakoni." misleći na državne zakone... rečenica je bila u kontekstu starozavetnog i novozavetnog čoveka... Ja bih rekao onog ko je spozano Hrista u sebi.
ОдговориИзбришиŠto se tiče higsovog bozona dignuta je velika buka oko jedne čestice bez ikakvih posebnih razloga. Čak i da se otkrije higsov bozon ostaju još mnoga, mnoga pitanja u nauci koja čekaju odgovor... "Božija čestica" je izuzetno naduven naziv koji se rodio u štampi, nadam se da mi nećete zameriti što sam zaboravio etimologiju...
"ja mislim da bi u znanosti trebalo uvesti "kazne" za znanstvenike koji svoje teorije nisu u stanju izraziti u stihovima. " pa ne znam kakve bi to kazne bile... ali sigurno se slažem da bi naučnici trebalo da se izražavaju malo više u stihovima :) ja sam nekoliko puta napisao pesme koje se tiču nekih duhovnih koncepta sa kojima sam se susretao, a isto tako s vremena na vreme osećam da treba da napišem pesmu o malo "naučnijim" stvarima (mada bi termin "znanstvenim" ovde svakako više odgovarao).
Dragi Vektore hvala za diskusiju ove teme.
ОдговориИзбриши"Kada bi čovek znao samog sebe, ne bi mu trebali zakoni." Istina. Ali realnost sagledavana sa globalnog nivoa govori malo drugačije činjenice. Ljudi su u proseku 5-10% svesni. Ostatak njihovog polja delovanja pripisuje se nesvesnom. Prema tome iz tog polja deluju razne sile koje se međusobno sudaraju. Zbog toga čovek još uvek nije u mogućnosti da spozna sebe u onoj meri da bi mogao koristiti potencijal slobodne volje u korist drugih, tačnije kroz bezuslovnu ljubav, poštovanje i prihvatanje. Čovek se samo u manjoj meri naizmenično uzdiže i pada, ako izuzmemo uzvišene duše kojih nije mnogo. A pošto smo smi međusobno povezani, to polje deluje na naš lični razvoj, tako što nas ili uzdiđe ili spušta, u zavisnosti kakve sile vladaju ovom planetom i ovim vremenom.
Ono što je karakteristično za ovaj period je velika razvijenost mentalne funkcije, logike i racija u odnosu na druge aspekte čovekovog bića. Danas se čovek nesvesno vezuje za logičko mišljenje i sile ga nezavisno od naše svesti i volje odvezuju, spuštajući ga... da bi se naučila lekcija, da bi se moglo dalje u savladavanju stepena razvoje svesti... Usled toga se nauka danas bavi objašnjenima nastanka i razvoja univerzuma i izvan nas i unutar nas. Ona ide nekim svojim putem. Pitanje je samo da li se te pojave logički mogu objasniti. Zbog tih činjenica ti niko ne može zameriti na veoma pronicljivom razmišljanju u vezi bozona i njegove božanske prirode.
Sa druge strane, sve je božanske prirode, pa shodno tome i bozoni. Samo je pitanje interpretacije mehanizama veza između danas identifikovanih mikro elemenata, i njihovih međusobnih uticaja unutar atoma, mikrokosmosa, što se opet može isto reći i za makrokosmos. Možda ćemo kao ljudi jednog dana u daaalekoj budućnosti imati sasvim drugačiju vrstu mišljenja, različitu od logičkog. Ono što danas radimo i mislimo svi zajedno, utičemo time na budućnost razvoja čoveka i čovečanstva uopšte, na razvoj mikrosveta i makrokosmosa. I sve je uzajamno. I meni je teško rečima to opisati. Samo naslućujem ideju sveukupnosti, bez bilo kakve podloge da je uopšte mogu dikutovati...
Zbog toga se nauka jednog dana možda može i u stihovima izražavati. A možda samo i u čistim mislima. Ko zna???
Puno te pozdravljam