OSEĆANJE VREMENA – Đuzepe Ungareti

KRIK I PREDELI

Slobodan Škerović

MALI MONOLOG

Ispod kore, kao da ih praznina prenu,

Sokovi već se bude, Rastaču se, izluđujući pupoljke:

Uznemirena u svom snu –

Zima pritajena

Nije modrikasta više;

Kao iznad biblijskog stradanja,

Obzorjem podiže se zavesa

Uz obalu koju ovog trena istražuju

Da je nestane:

S časa na čas, naglo, iskrsavaju kule,

Kao da se, izranjujući, nižu;

I ponovo tražeći Ararat,

Sa samoćama svojim luta kovčeg otisnuti;

Zidarski radnik se penje do golubarnika,

Iznad sasečenih kupinjaka

Popala je jugovina po Maremi,

Dok se, ovde – onde,

Još može čuti

Kreštanje i pijukanje ptica

Što se gnezde;

kada se ide iz Fođe

Tamo u Lućeru

Kola uzbunjuju svojim svetlima

Mladunce na legalima;

U korzikanskim brdima, u Vivariju,

Ljudi oko ognjišta, na poselu,

Zgureni ispod petrolejke, u odaji,

Sa dugim belim bradama,

Što zastiru im šake zgrčene na štapu,

Glockajući lagano lulu

Slušajući kako Ors Antone peva

Praćen ćurlikanjem rivergole

Što treperi između zuba

Mladog Giuvanija:

Tantu litea e la sua sorte

Quantu torbida e la mia.

Napolju je učestalo trupkanje,

Meša se sa kričanjem i roktanjem

Svinje koje na klanje vode,

ili ih već kolju,

Jer sutra počinje Karneval,

Kroz mainu opet provejava sneg.

Prođu li se tri male biskupije

Niz obronke nanizane,

Ugleda se krovlje od crepa crveno

Na kućama skoro sazidanim,

A one starije,

Škriljcem pokrivene,

Ne vide se skoro

U sumaglicama praskozorja.

Prolazimo

Kroz mirišljavu šumu Vizavone

Ne videći kroz prozorče

Na proplancima ništa sem panjeve tisovine

Već iskomadanih,

A potom od Levanata

preko brda prelazimo

I vozača glas vijuga:

Sulia, umbria, umbria,

Vrludav se uspinje, obnavlja

zamiče u brda, uvek u brda, ka Levantu ili Zapadu,

Pa se u neko čvorje sapliće

Ili, još gore,

U neko samovanje što davi:

O zar čamotinji nigde kraja nema?

A onda

Na visini od hiljadu metara

Putem što se useca u strminu,

Uzak, poleđen,

Kola se udevaju –

Kotarica nad ponorom.

Nebesa su modra

I imaju onu prozračnu bolju

Svojstvenu ovom mesecu,

Boju februara,

Boju nade.

Tamo, tamo daleko dosežu,

Sve do Ajača dopiru ta nebesa

Što se koče, ali ne zbog studi, Nego što su tajnovita;

Tamo u daljini pružaju se

Ta modra nebesa, mračno obrubljujući more

Koje u svojim nutrinama guši

Riku neprestanu:

Pojavljuje se brod Neptunija.

U Pernambuku

se usidruje

Među lađicama što se gibaju

I ljuljkajućim barkama za pretovar,

Po gipkom ljeskanju vode,

Celu ovu neveliku luku zakčuje, mrk,

Izvitim svojim pramcem.

Svuda, po brodskim stepenicama,

Po ulicama što vrve,

Na papučicama od tramvaja,

Sve igra, ništa ne miruje,

Stvari, životinje, ljudi,

Danju i noću, noću i danju:

Karneval je počeo.

Ipak bolje se igra noću

Kada pomrčinom zastrvene,

svetiljke lampiona, ti cvetovi

Saučesnici tame,

šireći nejasnoće,

Između neba i zemlje pljušte poput grada

I brazdaju modru morsku ravan.

Vrućina guši:

Polutar je na dva koraka odavde.
Teško se svikava Evropljanjin

na sezonu dugih kiša,

A još teže da se njegova

Ukršta krv:

No zar februar nije mesec kalemljenja?

Još mučnije biva

Njegovoj krvi

Što mulasta postade

U hudoj podjatmljenosti ljudskih duša

Na ropskom radu;

Ali u jižnjačkoj ovoj zemlji,

Kada pripeke skole,

Staviće napokon

Masku najmanju očekivanu.

Prestati neće da opčinjava

Ovaj neprirodni februar

Dok natruli

Od znoja i nečistoće

raspamećeni igraju bez oduška

I pevaju bez zastoja, promuklo,

Sa ovdašnjom prostodušnošću:

Ironia, ironia,

era so o que dizia.

Sećati se – starosti je znak,

A danas sam se sećao počinaka

U mom dugom boravku na zemlji,

I oni su vazda dolazili u februaru,

Jer u februaru budnije no igda

Pratim sve što se oko mene zbiva.

Za nj sam, više nego životom, žvezan jednim rođenjem

I jednim odlaskom.

Ali nije vreme o tome da zborim.

U tom mesecu čak sam i ugledao svet.

Bura je bila, kiša prepotopna lila

te noći nad Aleksandrijom u Egiptu,

A tamo su Šiiti

Svetkovali mesec zvani amuleti:

Galopira jedno dete na belcu konju,

A oko njega gomila se tiska i

Krugu predznaka pristupa.

Sećahu se Adama i Eve

zemaljska se obzani kob:

U tome času se uho napreže

Da dočuje i dosluti,

Iz gungule neka Arapkinja se izdiže,

Pokazuje munju što stenu kandžama kida

i zapanjenim izgovara glasom:

Jedan mahdi, još bezobličan u kamenu,

ocrtava svoje užasnute ruke:

Ali mati moja, iz Luke rodom,

Na to uzvraća smehom

I izreku navodi:

Kad se u februaru sneg stane topiti,

Vina i ulja za svakog će biti.

Pesnici, pesnici, sve smo

Mi stavljali maske;

Ali čovek je samo ono što je.

Sa groznim nestrpljenjem,

U ovoj praznini koja po prorodi

nailazi svake godine u februaru,

A čije se granice utvrđuju u kalendaru:

Od dana Maslinovog,

Kada iz tame izroni

Slabašno titranje plamičaka

ponad prečistog voska

Što se ugrejan topi,

Pa do dana, posle nekoliko nedelja,

dana u kome kazano bi:

Prah jesi i u prah ćeš se vrnuti;

U toj praznini, a posve nestrpljivi

Iz nje da iziđemo,

Svi, pa i mi razboriti starci,

Sa našim patnjama –

A niko, dok ne iskusi, ne zna

Koliko nas razdire iluzija

Koja se samo našim jadom hrani –

Svi, nestrpljivi, svi se pomamljuju

Lakoumno, Ništavno se upinju

da se ponovno rode

u nekoj maštariji

Koja će i sama uzaludna biti,

Pa su i tame prestravljeni,

Jer vremena se varke smenjuju

Prebrzo i ne možemo ih razzanati.

samo još deci snovi dolikuju:

Ona imaju onu čar bazazlenosti

koja  od svake rane leči,

Ako se ponovi ili se načas u dahu

Jav njen nasluti.

ali detinjstvo, zašto ono

Ubrzo postaje sećanje?

Na zemlji ne postoji ništa

osim plamička istine

I ništavila prašine,

Pa ipak,

Svim onim što čini,

Svim onim što misli,

Živi stvor, ta luda neizlečiva,

U susret blesku varki

Izgleda uvek stremi.

Đuzepe Ungareti

OSEĆANJE VREMENA

prevod: Milan Komnenić

Slobodan Škerović

OSTRVO

Na obalu gde vajkadašnje beše veče
Onih pradrevnih šuma, siđe
I ukaza se
Prizva ga lepet krila
Što se ote trpkom damaranju
Uzavrele vode,
I priviđenje (što je čilelo
I opet živelo) spazi;
Smotri, krenuvši naviše,
Da to beše nimfa i da je spila
Uspravna grleći brest.
Lutajući u sebi
Od privida do žežena plamena
Stiže na livadu
Gde se senka gusnula
U očima devica
Kao veče u maslinjaku;
Grane su cedile
Lenju kišu strela,
A ovce su dremale
U slatkastoj mlitavosti,
Druge su pasle
Svetli pokrovac;
Ruke pastira behu staklo
Brušeno potajnom groznicom.

Slobodan Škerović

VREME JE NEMO

Vreme je nemo između nepokretnog trsja...

Kroz pristanište vrludaše čamac...

veslač premoren, nepomičan...  A sa nebesa se

U bezdane isparina strovalila...

Predstojeće zalud nagnuto preko ruba uspomena,

pasti – možda bi to blagodet bila...

A on i ne sluti

Da opsena su ista duh i svet,

da u tajanstvu sopstvenih valova

Svaki zemaljski glas čeka stradanje.

 

Đuzepe Ungareti