POMORSKA ODA (I)
Sam, na pustom gatu, u ovo letnje jutro,
Gledam ka ulazu u luku, gledam ka Beskraju,
Gledam i raduje me što vidim
Jedan mali, crni i jasan parobrod što uplovljava.
Pomalja se u daljini, razgovetan, klasičan na svoj način,
I ostavlja za sobom u vazduhu dalekom prazan pramen svoga dima.
Ulazi i jutro ulazi sa njime, a nad rekom,
Ovde-onde, pomorski život se budi,
Dižu se jedra, pomiču se tegljači,
Promiču male barke iza lađa u luci.
Pirka laki povetarac.
Ali moja je duša uz ono što slabije vidim,
Uz parobrod koji stiže,
Jer uz njega je Daljina, Jutro,
Pomorska suština ovog Časa,
Bolna slast što u meni raste kao mučnina,
Kao prvi znak morske bolesti, ali u duhu.
Gledam parobrod izdaleka, s velikom nezavisnošću duše,
A u meni se, polagano, neko kormilo pokreće.
Parobrodi što izjutra ulaze u luku
Donose pre moje oči
Radosnu i tužnu tajnu dolazaka i odlazaka.
Donose sećanja na daleka pristaništa i druge trenutke
Drugog načina postojanja istog čovečanstva u drugim krajevima.
Svako je pristajanje, svako odvajanje lađe,
(Osećam to u sebi kao vlastitu krv)
Nesvesno simbolično, strahovito
Preteće metafizičkim značenjima
Što remete u meni moje nekadašnje biće.
Ah, ceo je gat jedna čežnja od kamena!
A kad se lađa od obale odvaja
I kad se najednom zapaža da se otvorio prostor
Između ivice gata i broda,
Obuzima me, ne znam zbog čega, neka nova mora,
Jedna magluština tužnih osećanja
Što blešti na suncu mojih zatravljenih teskoba
Kao prvi prozor u koji bije zora,
I obavija me kao uspomena na neku drugu osobu
Koja je na volšeban način bila moja.
POMORSKA ODA (II)
Ah, ko zna, ko zna,
Nisam li pošao davno, još pre svog postojanja,
S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim
Suncem praskozorja,
Neku drugu vrstu luke?
Ko zna da nisam ostavio, pre no što je čas
Spoljnog sveta, ovakvog kao što ga vidim sada,
Zasjao za mene,
Jedan veliki gat što vrvi od malo ljudi,
Jedan veliki polurasanjeni grad,
Ogroman trgovački grad, prenaseljen, zagušen,
Ako je tako nešto moguće izvan Prostora i Vremena?
Da, jedan gat, na neki način otelovljen,
Stvaran, vidljiv kao gat, zaista gat,
Apsolutni Gat po čijem obrascu nesvesno popnašanom,
Neosetno prizivanom,
Mi ljudi gradimo
Naše gatove u našim lukama,
Naše gatove od istinskog kamena iznad prave vode,
A kad su jednom već sagrađeni onda se obznanjuju, nenadano,
Kao Stvarne-Stvari, Stvari-Duhovi, Bića-Duše od Kamena,
U izvesnim našim trenucima praiskonskog osećanja
Kad izgleda da se u spoljašnjem svetu neka kapija otvara
I, bez ikakvih promena,
Sve se namah drugačije otkriva.
Ah, Veliki Gate s kog smo se otisli u Lađama-Narodima!
Veliki Gate Pređašnji, božanski i večiti!
Iz koje luke? U koje vode? I zašto uopšte to mislim?
Veliki Gat nalik na sve ostale, al’ Jedini.
Pun, kao i svi drugi gatovi, žamora tišine u prvo svitanje,
Što, kako jutro odmiče, prerasta u buku dizalica
I pisku dolazaka teretnih vozova,
Ispod tmastog i slučajnog i lakog oblaka
Dima iz obližnjih fabrika
Koji zatamnjuje crno tle od sitnog svetlucavog ugljevlja,
Kao da je senka oblaka koji klizi nad mutnim vodama.
Ah, koja to suština tajne i značenja
Zgusnuta u božanskom zanosu otkrivenja
U časovima boje teskobe i ćutanja
Nije most između bilo kog gata i Gata!
Gat što se mrklo odražava u ustajalim vodama,
Metež na palubama lađa,
O, lutalačka i nestalna dušo sveta što se ukrcava,
Tog slikovitog sveta što prolazi i u kom ništa nema trajanja,
Jer kad god se lađa u luku vraća
Uvek se na palubi desi neka promena!
Neprestana bekstva, odlasci, opojna Raznolikosti!
Večita dušo pomoraca i plovidbi!
Odrazi brodskih trupova što se tromo razvlače po vodi
U času isplovljavanja!
Talasati se kao duša života, otisnuti se kao glas,
Proživljavati treperavi čas iznad večitih voda.
Buditi se u osvit dana bistrijih od dana u Evropi,
Ugledati tajanstvene luke nad morskim osamama,
Obilaziti daleke rtove iza kojih se šire prostranstva
Duž nebrojenih začaranih litica...
POMORSKA ODA (III)
Ah, žala u daljini, gatovi što se naziru izdaleka,
A onda žala u blizini, gatovi viđeni izbliza.
Nedokučiva tajna svakog odlaska i svakog dolaska,
Bolna nepostojanost i nerazumljivost
Ovog nemogućeg svemira
Što se sa svakim časom na moru sve više na vlastitoj koži oseća!
Besmisleni jecaj što nam se iz duša otima
I širi prostranstvom drugačijih mora s ostrvima na rubu obzora,
Preko dalekih ostrva čije su obale ostale za nama,
Povrh jasnih obrisa luka koje rastu, sa svojim kućama i ljudima,
U susret lađi što se približava.
Ah, kako su sveža sva jutra kad se dolazi,
I bleda ona jutra kada se odlazi,
Kad nam se utroba steže
A neko mutno osećanje nalik na strah
– Nasledni strah od odvajanja i odlazaka,
Tajanstveni zazor od Dolaska i Novine –
Ježi nam kožu i užasom nas ispunjava,
I celo naše izmučeno telo oseća,
Kao da je duša,
Neobjašnjivu želju da sve to oseti na drugačiji način:
Neku čežnju za bilo čim,
Neku pometnju u osećanjima prema kojoj to neodređenoj otadžbini?
Prema kojoj obali? kojoj lađi? kom gatu?
I našu misao kao da spopada neka boleština,
I ostaje u nama samo jedna ogromna praznina,
Jedna šuplja zasićenost pomorskim minutima,
I neka nejasna zebnja koja bi mogla biti dosada ili bol
Samo kad bi umela to da postane...
Letnje je jutro, ipak, pomalo prohladno.
Neka laka noćna obamrlost još uvek lebdi u rasanjenom vazduhu.
U meni se lagano ubrzava okretanje kormila.
I parobrod se približava, jer mora ući u luku, neizostavno,
A ne zato što ga ja vidim kako se na prekomernoj udaljenosti pomera.
U mojoj mašti on je već blizu i mogu da ga sagledam
Celom širinom redova njegovih okruglih prozora,
I sve u meni podrhtava, svo meso i sva koža,
Zbog onog stvorenja što nikada ne stiže nijednom lađom
A ja sam došao danas da ga čekam na gatu, pokoravajući se nekom prećutnom naređenju.
POMORSKA ODA (IV)
Lađe što ulaze u pristanište,
Lađe koje izlaze iz luka,
Lađe koje prolaze u daljini
(Zamišljam sebe kako ih gledam s nekog pustog žala) –
Sve te lađe gotovo nestvarne u svome promicanju
Sve te leđe potresaju me kao da su nešto drugo
A ne samo lađe, lađe što idu i dolaze.
I lađe viđene izbliza, čak i kad se na njih ne ukrcavamo,
Viđene odozdo, iz čamaca, kao visoki plehani bedemi,
Viđene iznutra, kroz kabine, salone, spremišta,
Dok posmatramo izbliza jarbole što štrče u visinu,
Dok se spotičemo o konopce, silazeći nezgodnim stepenicama,
Udišući masnu mešavinu metala i morskih mirisa iz svega toga –
Lađe viđene izbliza nešto su sasvim drugo, a isto,
Izazivaju istu čežnju i istu zebnju, samo na drugi način.
Svekoliki pomorski život! Sve u pomorskom životu!
Sva ta istančana zavodljivost uvlači mi se u krv
I ja sanjarim o putovanjima bez međa i granica.
Ah, obrisi dalekih obala, spljošteni na pozadini obzora!
Ah, rtovi, ostrva, peščana žala!
Morska samovanja, kao u izvesnim trenucima sred Tihog okeana
Kada pod uticajem ne znam kakvog uverenja stečenog u školi
Osećamo kako nam živce pritiska činjenica da je to najveći od svih okeana,
A svet i ukus stvari u nama postaju pustinja!
Prostranstvo Atlantika, bliže ljudskoj meri, slanije!
Indijski okean, najtajanstveniji među okeanima!
Sredozemlje, pitomo, bez ikakvih tajni, klasično, more kao stvoreno
Da zapljuskuje vidikovce koje posmatraju beli kipovi iz obližnjih vrtova!
Sva mora, sve tesnace, sve zalive, sve zatone,
Hteo bih da stegnem u zagrljaj, da ih osetim silno, pa da umrem!
I vi, brodskki predmeti, moje stare igračke iz sna!
Sastavite izvan mene moj unutarnji život!
Kobilice, jarboli i jedra, katarke, konopi,
Dimnjaci parobroda, propeleri, koševi, zastavice,
Kablovi, grotla, kotlovi, cevi, ventili,
Sručite se u mene u kamarama, u hrpama,
Kao ispreturani sadržaj neke fioke izručene na pod!
Budite riznica moje grozničave škrtosti,
Budite plodovi drveta moje uobrazilje,
Tema mojih pesama, krv u žilama moje pameti,
Vaša nek bude nit što me spaja sa spoljnim svetom po osećanju za lepo,
Snabdite me metaforama, slikama, literaturom,
Jer odista, najozbiljnije, doslovno,
Moji su opažaji barka s izvrnutim dnom,
Moja je mašta poluporinuto sidro,
Moja je žudnja slomljeno veslo,
A tkanje mojih živaca mreža što se suši na žalu!
POMORSKA ODA (V)
Rekom se slučajno razleže zvižduk sirene, samo jedne.
Već podrhtava celo moje duševno tle.
Iz časa u čas, kormilo se u meni sve brže okreće.
Ah, parobrodi, putovanja, neznano prebivalište
Tog-i-tog, pomorca, našeg poznanika!
Ah, kakvom me gordošću ispunjava saznanje da je jedan od nas
Našao smrt u talasima nadomak nekog ostrva Tihog okeana!
Mi što smo plovili s njim razglasićemo tu priču svima
S opravdanim ponosom, s prikrivenim ubeđenjem
Da sve to ima nekog lepšeg i šireg smisla
Od pukog gubitka njegove barke
I činjenice da je potonuo na dno s plućima punim vode!
Ah, parobrodi, brodovi za prevoz uglja, jedrenjaci!
Sve su ređi – teško meni! – jedrenjaci na morima!
A ja, koji volim modernu civilizaciju, ja koji dušom ljubim mašine,
Ja, inženjer, ja, čovek kulturan, ja, odgojen u inostranstvu,
Voleo bih da opet imam pred očima jedino jedrenjake i drvene barke,
Da ne znam za drugi pomorski život sem starog života na morima!
Jer su drevna mora Apsolutna Razdaljina,
Čista Daljina, oslobođena bremena Sadašnjice...
Ah, kako me ovde sve podseća na taj bolji život,
Ona mora, veća, jer se plovilo sporije,
Ona mora, tajanstvena, jer se o njima manje znalo.
POMORSKA ODA (VI)
Svaki je parobrod u daljini barka na jedra izbliza.
Svaka daleka lađa viđena ovog trena to je negdašnja lađa viđena izbliza.
Svi nevidljivi mornari na palubama lađa na obzoru
To su vidljivi mornari iz doba starinskih lađa.
Iz sporog i jedrenjačkog doba opasnih plovidaba,
Iz doba drveta i platna kad su putovanja trajala mesecima.
Obuzima me, malo-pomalo, pomama za pomorskim stvarima,
Kroz moje telo prodire gat i njegovo okružje,
Huk uzburkanog Teža čula mi preplavljuje,
I počinjem da sanjam, da tonem u vodeni san,
Pokreću se u mojoj duši prenosn remenici,
I ubrzanje kormila žestoko me protresa.
Zovu me vode,
Zovu me mora,
Zovu me, iz sveg grla, daljine,
Sva pomorska razdoblja proživljena u prošlosti, dozivaju u glas.
Ti, engleski mornaru, Džime Barnse, prijatelju,
Ti si me naučio onaj prastari, engleski krik
Što tako opako sažima
Za složene duše, kao što je moja
Nemušti zov voda,
Nečuveni i prećutni glas svih stvari s mora,
Brodoloma, dalekih putovanja, opasnih prelazaka.
Taj tvoj engleski krik što je postao sveopšti u mojoj krvi,
Što i ne zvuči kao krik, lišen ljudskog glasa i obličja,
Taj stravični krik što kao da se prolama
Iz dubine neke pećine nebom natkriljene,
I kao da pripoveda sve kobne događaje
Koji se mogu desiti na Pučini, na Moru, u Noći...
(Uvek si se pretvarao kao da dozivaš neku škunu,
I vikao si ovako, sa šakama oko usta,
Ogromnim šakama, ogrubelim i mrkim, kao da duvaš u trubu:
Aho-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o – yyyy...
Schooner aho-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o – yyyy...)
Slušam te odavde, sada, i trzam se na svaki šum.
Vetar huji. Jutro se diže. Vrelina navire.
Osećam kako mi se obrazi žare.
Svesne mi se oči šire.
Ushićenje se u meni penje, nadima, nadire,
I uz neku potmulu huku meteža sve se više pojačava
Živo okretanje kormila!
O, gromoglasni zove
Od čije žestine, od čije srdžbe kipte u meni
U praštavom skladu sve moje žudnje,
Svi moji zamori što su se namah pokrenuli, svi!...
Poziv upućen mojoj krvi
Od jedne ljubavi prošle, ne znam gde, koja se vraća
I još uvek ima snage da me privuče i odgurne,
Još uvek ima dovoljno snage da me natera da omrznem ovaj život
Koji provodim sred telesne i duhovne neprobojnosti
Stvarnog sveta s kojim živim!
POMORSKA ODA (VII)
Ah, kako god bilo, kud god bilo, samo otići!
Otisnuti se prema širini, preko talasa, preko mora, u susret opasnosti!
Krenuti ka Pučini, Napolje, ka Zamišljenoj Daljini,
Bez cilja i zaustavljanja, kroz tajanstvene i duboke noći
Kao prašina koju podižu oluje, vihor nosi!
Sva moja krv besomučno čezne za krilima!
Celo moje telo napred srlja!
Izlivam se iz svoje mašte u bujicama!
Posrćem, zavijam, padam u sunovrat!
Sve moje žudnje ključaju od pene
I moje je meso talas koji se razbija o stenje!
Dok mislim na to – kakav gnev! dok mislim na to – kakav bes!
Dok mislim na ovu skučenost mog života kog razdiru žudnje,
Nenadano, razjareno, vanorbitalno,
Uz poremećeno, široko žestoko kolebanje
Živog volana moje uobrazilje,
Šiklja iz mene šištava, siktava, vrtoglava
Mračna i sadistička požuda za drečavim pomorskim životom.
Hej, mornari, stražari! Hej, članovi posade, kormilari!
Moreplovci, pomorci, matrozi, pustolovi!
Hej kapetani, krmanoši, jarbolski čuvari!
Ljudi što spavate na tvrdim ležajima!
Ljudi što spavate s Opasnošću koja vreba kroz brodska okna!
Ljudi što spavate na uzglavlju Smrti!
Ljudi što imate koševe svih jarbola i komandne mostove da odatle motrite
Bezmerno bezmerje bezmernoga mora!
Hej, upravljači teretnih dizalica!
Hej, momci što spuštate jedra, ložači, mali od palube!
Ljudi što utovarujete teret u spremišta!
Ljudi što namotavate užad na mostovima!
Ljudi što čistite metalne okove na grotlima!
Ljudi sa katarke! ljudi za mašinama! ljudi na jarbolima!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Bratijo sa slamnatim šeširima, u mrežastim majicama!
Bratijo sa sidrima i ukrštenim zastavicama na grudima!
Bratijo istetovirana, s lulom u zubima, nalakćena na ogradama!
Bratijo opaljena od jarkog sunca, prekaljena silnim kišama,
Očiju bistrih od tolikog bezmerja što se u njima ogleda,
Okorelih lica od silnih vetrova što su ih šibala!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi što ste videli Patagoniju!
Ljudi što ste obišli Australiju!
Ljudi što ste se siti nagledali obala koje ja neću videti nikada!
Što ste gazili zemlju zemalja u koje ja nikad kročiti neću!
Što ste kupovali sumnjivu robu u kolonijama na obodima pustara!
I činili sve to kao da nije ništa,
Kao da je prirodno,
Kao da je život to,
Kao da se time nikakva sudbina ne ispunjava!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi sadašnjeg mora, ljudi mora negdašnjeg!
Brodski zapovednici! robovi sa galija! borci sa Lepanta!
Feničani! Kartaginjani! Portugalci što ste se otisnuli iz Sagreša
U susret neizvesnoj pustolovini, ka Apsolutnom moru, da ostvarite Nemoguće!
POMORSKA ODA (VIII)
Hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi što ste podizali nadgrobnike i rtovima nadenuli imena!
Ljudi što ste prvi trgovali sa crncima!
Što ste prvi prodavali roblje iz novih zemalja!
Što ste izmamili prvi evropski grč od preneraženih crnkinja!
Što ste donosili zlato, đinđuve, mirišljavo drvo, strele,
Sa obala gde buja zeleno rastinje!
Ljudi što ste pljačkali mirna afrička naselja,
I naterali te rase u beg gruvanjem topova,
Što ste ubijali, krali, mučili, osvajali
Nagrade Novine namenjene onome ko pognute glave
Nasrće na tajnu novih mora! Hej-hej-hej-hej-hej!
Sve vas u jednome, sve vas u svima vam, kao u jednome,
Sve vas izmešane, isprepletene,
Sve vas, okrvavljene, nasilnike, omražene, vas što širiste strah i trepet, vas posvećene,
Pozdravljam vas, pozdravljam vas, sve!
Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej! He
Sam, na pustom gatu, u ovo letnje jutro,
Gledam ka ulazu u luku, gledam ka Beskraju,
Gledam i raduje me što vidim
Jedan mali, crni i jasan parobrod što uplovljava.
Pomalja se u daljini, razgovetan, klasičan na svoj način,
I ostavlja za sobom u vazduhu dalekom prazan pramen svoga dima.
Ulazi i jutro ulazi sa njime, a nad rekom,
Ovde-onde, pomorski život se budi,
Dižu se jedra, pomiču se tegljači,
Promiču male barke iza lađa u luci.
Pirka laki povetarac.
Ali moja je duša uz ono što slabije vidim,
Uz parobrod koji stiže,
Jer uz njega je Daljina, Jutro,
Pomorska suština ovog Časa,
Bolna slast što u meni raste kao mučnina,
Kao prvi znak morske bolesti, ali u duhu.
Gledam parobrod izdaleka, s velikom nezavisnošću duše,
A u meni se, polagano, neko kormilo pokreće.
Parobrodi što izjutra ulaze u luku
Donose pre moje oči
Radosnu i tužnu tajnu dolazaka i odlazaka.
Donose sećanja na daleka pristaništa i druge trenutke
Drugog načina postojanja istog čovečanstva u drugim krajevima.
Svako je pristajanje, svako odvajanje lađe,
(Osećam to u sebi kao vlastitu krv)
Nesvesno simbolično, strahovito
Preteće metafizičkim značenjima
Što remete u meni moje nekadašnje biće.
Ah, ceo je gat jedna čežnja od kamena!
A kad se lađa od obale odvaja
I kad se najednom zapaža da se otvorio prostor
Između ivice gata i broda,
Obuzima me, ne znam zbog čega, neka nova mora,
Jedna magluština tužnih osećanja
Što blešti na suncu mojih zatravljenih teskoba
Kao prvi prozor u koji bije zora,
I obavija me kao uspomena na neku drugu osobu
Koja je na volšeban način bila moja.
POMORSKA ODA (II)
Ah, ko zna, ko zna,
Nisam li pošao davno, još pre svog postojanja,
S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim
Suncem praskozorja,
Neku drugu vrstu luke?
Ko zna da nisam ostavio, pre no što je čas
Spoljnog sveta, ovakvog kao što ga vidim sada,
Zasjao za mene,
Jedan veliki gat što vrvi od malo ljudi,
Jedan veliki polurasanjeni grad,
Ogroman trgovački grad, prenaseljen, zagušen,
Ako je tako nešto moguće izvan Prostora i Vremena?
Da, jedan gat, na neki način otelovljen,
Stvaran, vidljiv kao gat, zaista gat,
Apsolutni Gat po čijem obrascu nesvesno popnašanom,
Neosetno prizivanom,
Mi ljudi gradimo
Naše gatove u našim lukama,
Naše gatove od istinskog kamena iznad prave vode,
A kad su jednom već sagrađeni onda se obznanjuju, nenadano,
Kao Stvarne-Stvari, Stvari-Duhovi, Bića-Duše od Kamena,
U izvesnim našim trenucima praiskonskog osećanja
Kad izgleda da se u spoljašnjem svetu neka kapija otvara
I, bez ikakvih promena,
Sve se namah drugačije otkriva.
Ah, Veliki Gate s kog smo se otisli u Lađama-Narodima!
Veliki Gate Pređašnji, božanski i večiti!
Iz koje luke? U koje vode? I zašto uopšte to mislim?
Veliki Gat nalik na sve ostale, al’ Jedini.
Pun, kao i svi drugi gatovi, žamora tišine u prvo svitanje,
Što, kako jutro odmiče, prerasta u buku dizalica
I pisku dolazaka teretnih vozova,
Ispod tmastog i slučajnog i lakog oblaka
Dima iz obližnjih fabrika
Koji zatamnjuje crno tle od sitnog svetlucavog ugljevlja,
Kao da je senka oblaka koji klizi nad mutnim vodama.
Ah, koja to suština tajne i značenja
Zgusnuta u božanskom zanosu otkrivenja
U časovima boje teskobe i ćutanja
Nije most između bilo kog gata i Gata!
Gat što se mrklo odražava u ustajalim vodama,
Metež na palubama lađa,
O, lutalačka i nestalna dušo sveta što se ukrcava,
Tog slikovitog sveta što prolazi i u kom ništa nema trajanja,
Jer kad god se lađa u luku vraća
Uvek se na palubi desi neka promena!
Neprestana bekstva, odlasci, opojna Raznolikosti!
Večita dušo pomoraca i plovidbi!
Odrazi brodskih trupova što se tromo razvlače po vodi
U času isplovljavanja!
Talasati se kao duša života, otisnuti se kao glas,
Proživljavati treperavi čas iznad večitih voda.
Buditi se u osvit dana bistrijih od dana u Evropi,
Ugledati tajanstvene luke nad morskim osamama,
Obilaziti daleke rtove iza kojih se šire prostranstva
Duž nebrojenih začaranih litica...
POMORSKA ODA (III)
Ah, žala u daljini, gatovi što se naziru izdaleka,
A onda žala u blizini, gatovi viđeni izbliza.
Nedokučiva tajna svakog odlaska i svakog dolaska,
Bolna nepostojanost i nerazumljivost
Ovog nemogućeg svemira
Što se sa svakim časom na moru sve više na vlastitoj koži oseća!
Besmisleni jecaj što nam se iz duša otima
I širi prostranstvom drugačijih mora s ostrvima na rubu obzora,
Preko dalekih ostrva čije su obale ostale za nama,
Povrh jasnih obrisa luka koje rastu, sa svojim kućama i ljudima,
U susret lađi što se približava.
Ah, kako su sveža sva jutra kad se dolazi,
I bleda ona jutra kada se odlazi,
Kad nam se utroba steže
A neko mutno osećanje nalik na strah
– Nasledni strah od odvajanja i odlazaka,
Tajanstveni zazor od Dolaska i Novine –
Ježi nam kožu i užasom nas ispunjava,
I celo naše izmučeno telo oseća,
Kao da je duša,
Neobjašnjivu želju da sve to oseti na drugačiji način:
Neku čežnju za bilo čim,
Neku pometnju u osećanjima prema kojoj to neodređenoj otadžbini?
Prema kojoj obali? kojoj lađi? kom gatu?
I našu misao kao da spopada neka boleština,
I ostaje u nama samo jedna ogromna praznina,
Jedna šuplja zasićenost pomorskim minutima,
I neka nejasna zebnja koja bi mogla biti dosada ili bol
Samo kad bi umela to da postane...
Letnje je jutro, ipak, pomalo prohladno.
Neka laka noćna obamrlost još uvek lebdi u rasanjenom vazduhu.
U meni se lagano ubrzava okretanje kormila.
I parobrod se približava, jer mora ući u luku, neizostavno,
A ne zato što ga ja vidim kako se na prekomernoj udaljenosti pomera.
U mojoj mašti on je već blizu i mogu da ga sagledam
Celom širinom redova njegovih okruglih prozora,
I sve u meni podrhtava, svo meso i sva koža,
Zbog onog stvorenja što nikada ne stiže nijednom lađom
A ja sam došao danas da ga čekam na gatu, pokoravajući se nekom prećutnom naređenju.
POMORSKA ODA (IV)
Lađe što ulaze u pristanište,
Lađe koje izlaze iz luka,
Lađe koje prolaze u daljini
(Zamišljam sebe kako ih gledam s nekog pustog žala) –
Sve te lađe gotovo nestvarne u svome promicanju
Sve te leđe potresaju me kao da su nešto drugo
A ne samo lađe, lađe što idu i dolaze.
I lađe viđene izbliza, čak i kad se na njih ne ukrcavamo,
Viđene odozdo, iz čamaca, kao visoki plehani bedemi,
Viđene iznutra, kroz kabine, salone, spremišta,
Dok posmatramo izbliza jarbole što štrče u visinu,
Dok se spotičemo o konopce, silazeći nezgodnim stepenicama,
Udišući masnu mešavinu metala i morskih mirisa iz svega toga –
Lađe viđene izbliza nešto su sasvim drugo, a isto,
Izazivaju istu čežnju i istu zebnju, samo na drugi način.
Svekoliki pomorski život! Sve u pomorskom životu!
Sva ta istančana zavodljivost uvlači mi se u krv
I ja sanjarim o putovanjima bez međa i granica.
Ah, obrisi dalekih obala, spljošteni na pozadini obzora!
Ah, rtovi, ostrva, peščana žala!
Morska samovanja, kao u izvesnim trenucima sred Tihog okeana
Kada pod uticajem ne znam kakvog uverenja stečenog u školi
Osećamo kako nam živce pritiska činjenica da je to najveći od svih okeana,
A svet i ukus stvari u nama postaju pustinja!
Prostranstvo Atlantika, bliže ljudskoj meri, slanije!
Indijski okean, najtajanstveniji među okeanima!
Sredozemlje, pitomo, bez ikakvih tajni, klasično, more kao stvoreno
Da zapljuskuje vidikovce koje posmatraju beli kipovi iz obližnjih vrtova!
Sva mora, sve tesnace, sve zalive, sve zatone,
Hteo bih da stegnem u zagrljaj, da ih osetim silno, pa da umrem!
I vi, brodskki predmeti, moje stare igračke iz sna!
Sastavite izvan mene moj unutarnji život!
Kobilice, jarboli i jedra, katarke, konopi,
Dimnjaci parobroda, propeleri, koševi, zastavice,
Kablovi, grotla, kotlovi, cevi, ventili,
Sručite se u mene u kamarama, u hrpama,
Kao ispreturani sadržaj neke fioke izručene na pod!
Budite riznica moje grozničave škrtosti,
Budite plodovi drveta moje uobrazilje,
Tema mojih pesama, krv u žilama moje pameti,
Vaša nek bude nit što me spaja sa spoljnim svetom po osećanju za lepo,
Snabdite me metaforama, slikama, literaturom,
Jer odista, najozbiljnije, doslovno,
Moji su opažaji barka s izvrnutim dnom,
Moja je mašta poluporinuto sidro,
Moja je žudnja slomljeno veslo,
A tkanje mojih živaca mreža što se suši na žalu!
POMORSKA ODA (V)
Rekom se slučajno razleže zvižduk sirene, samo jedne.
Već podrhtava celo moje duševno tle.
Iz časa u čas, kormilo se u meni sve brže okreće.
Ah, parobrodi, putovanja, neznano prebivalište
Tog-i-tog, pomorca, našeg poznanika!
Ah, kakvom me gordošću ispunjava saznanje da je jedan od nas
Našao smrt u talasima nadomak nekog ostrva Tihog okeana!
Mi što smo plovili s njim razglasićemo tu priču svima
S opravdanim ponosom, s prikrivenim ubeđenjem
Da sve to ima nekog lepšeg i šireg smisla
Od pukog gubitka njegove barke
I činjenice da je potonuo na dno s plućima punim vode!
Ah, parobrodi, brodovi za prevoz uglja, jedrenjaci!
Sve su ređi – teško meni! – jedrenjaci na morima!
A ja, koji volim modernu civilizaciju, ja koji dušom ljubim mašine,
Ja, inženjer, ja, čovek kulturan, ja, odgojen u inostranstvu,
Voleo bih da opet imam pred očima jedino jedrenjake i drvene barke,
Da ne znam za drugi pomorski život sem starog života na morima!
Jer su drevna mora Apsolutna Razdaljina,
Čista Daljina, oslobođena bremena Sadašnjice...
Ah, kako me ovde sve podseća na taj bolji život,
Ona mora, veća, jer se plovilo sporije,
Ona mora, tajanstvena, jer se o njima manje znalo.
POMORSKA ODA (VI)
Svaki je parobrod u daljini barka na jedra izbliza.
Svaka daleka lađa viđena ovog trena to je negdašnja lađa viđena izbliza.
Svi nevidljivi mornari na palubama lađa na obzoru
To su vidljivi mornari iz doba starinskih lađa.
Iz sporog i jedrenjačkog doba opasnih plovidaba,
Iz doba drveta i platna kad su putovanja trajala mesecima.
Obuzima me, malo-pomalo, pomama za pomorskim stvarima,
Kroz moje telo prodire gat i njegovo okružje,
Huk uzburkanog Teža čula mi preplavljuje,
I počinjem da sanjam, da tonem u vodeni san,
Pokreću se u mojoj duši prenosn remenici,
I ubrzanje kormila žestoko me protresa.
Zovu me vode,
Zovu me mora,
Zovu me, iz sveg grla, daljine,
Sva pomorska razdoblja proživljena u prošlosti, dozivaju u glas.
Ti, engleski mornaru, Džime Barnse, prijatelju,
Ti si me naučio onaj prastari, engleski krik
Što tako opako sažima
Za složene duše, kao što je moja
Nemušti zov voda,
Nečuveni i prećutni glas svih stvari s mora,
Brodoloma, dalekih putovanja, opasnih prelazaka.
Taj tvoj engleski krik što je postao sveopšti u mojoj krvi,
Što i ne zvuči kao krik, lišen ljudskog glasa i obličja,
Taj stravični krik što kao da se prolama
Iz dubine neke pećine nebom natkriljene,
I kao da pripoveda sve kobne događaje
Koji se mogu desiti na Pučini, na Moru, u Noći...
(Uvek si se pretvarao kao da dozivaš neku škunu,
I vikao si ovako, sa šakama oko usta,
Ogromnim šakama, ogrubelim i mrkim, kao da duvaš u trubu:
Aho-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o – yyyy...
Schooner aho-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o-o – yyyy...)
Slušam te odavde, sada, i trzam se na svaki šum.
Vetar huji. Jutro se diže. Vrelina navire.
Osećam kako mi se obrazi žare.
Svesne mi se oči šire.
Ushićenje se u meni penje, nadima, nadire,
I uz neku potmulu huku meteža sve se više pojačava
Živo okretanje kormila!
O, gromoglasni zove
Od čije žestine, od čije srdžbe kipte u meni
U praštavom skladu sve moje žudnje,
Svi moji zamori što su se namah pokrenuli, svi!...
Poziv upućen mojoj krvi
Od jedne ljubavi prošle, ne znam gde, koja se vraća
I još uvek ima snage da me privuče i odgurne,
Još uvek ima dovoljno snage da me natera da omrznem ovaj život
Koji provodim sred telesne i duhovne neprobojnosti
Stvarnog sveta s kojim živim!
POMORSKA ODA (VII)
Ah, kako god bilo, kud god bilo, samo otići!
Otisnuti se prema širini, preko talasa, preko mora, u susret opasnosti!
Krenuti ka Pučini, Napolje, ka Zamišljenoj Daljini,
Bez cilja i zaustavljanja, kroz tajanstvene i duboke noći
Kao prašina koju podižu oluje, vihor nosi!
Sva moja krv besomučno čezne za krilima!
Celo moje telo napred srlja!
Izlivam se iz svoje mašte u bujicama!
Posrćem, zavijam, padam u sunovrat!
Sve moje žudnje ključaju od pene
I moje je meso talas koji se razbija o stenje!
Dok mislim na to – kakav gnev! dok mislim na to – kakav bes!
Dok mislim na ovu skučenost mog života kog razdiru žudnje,
Nenadano, razjareno, vanorbitalno,
Uz poremećeno, široko žestoko kolebanje
Živog volana moje uobrazilje,
Šiklja iz mene šištava, siktava, vrtoglava
Mračna i sadistička požuda za drečavim pomorskim životom.
Hej, mornari, stražari! Hej, članovi posade, kormilari!
Moreplovci, pomorci, matrozi, pustolovi!
Hej kapetani, krmanoši, jarbolski čuvari!
Ljudi što spavate na tvrdim ležajima!
Ljudi što spavate s Opasnošću koja vreba kroz brodska okna!
Ljudi što spavate na uzglavlju Smrti!
Ljudi što imate koševe svih jarbola i komandne mostove da odatle motrite
Bezmerno bezmerje bezmernoga mora!
Hej, upravljači teretnih dizalica!
Hej, momci što spuštate jedra, ložači, mali od palube!
Ljudi što utovarujete teret u spremišta!
Ljudi što namotavate užad na mostovima!
Ljudi što čistite metalne okove na grotlima!
Ljudi sa katarke! ljudi za mašinama! ljudi na jarbolima!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Bratijo sa slamnatim šeširima, u mrežastim majicama!
Bratijo sa sidrima i ukrštenim zastavicama na grudima!
Bratijo istetovirana, s lulom u zubima, nalakćena na ogradama!
Bratijo opaljena od jarkog sunca, prekaljena silnim kišama,
Očiju bistrih od tolikog bezmerja što se u njima ogleda,
Okorelih lica od silnih vetrova što su ih šibala!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi što ste videli Patagoniju!
Ljudi što ste obišli Australiju!
Ljudi što ste se siti nagledali obala koje ja neću videti nikada!
Što ste gazili zemlju zemalja u koje ja nikad kročiti neću!
Što ste kupovali sumnjivu robu u kolonijama na obodima pustara!
I činili sve to kao da nije ništa,
Kao da je prirodno,
Kao da je život to,
Kao da se time nikakva sudbina ne ispunjava!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi sadašnjeg mora, ljudi mora negdašnjeg!
Brodski zapovednici! robovi sa galija! borci sa Lepanta!
Feničani! Kartaginjani! Portugalci što ste se otisnuli iz Sagreša
U susret neizvesnoj pustolovini, ka Apsolutnom moru, da ostvarite Nemoguće!
POMORSKA ODA (VIII)
Hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi što ste podizali nadgrobnike i rtovima nadenuli imena!
Ljudi što ste prvi trgovali sa crncima!
Što ste prvi prodavali roblje iz novih zemalja!
Što ste izmamili prvi evropski grč od preneraženih crnkinja!
Što ste donosili zlato, đinđuve, mirišljavo drvo, strele,
Sa obala gde buja zeleno rastinje!
Ljudi što ste pljačkali mirna afrička naselja,
I naterali te rase u beg gruvanjem topova,
Što ste ubijali, krali, mučili, osvajali
Nagrade Novine namenjene onome ko pognute glave
Nasrće na tajnu novih mora! Hej-hej-hej-hej-hej!
Sve vas u jednome, sve vas u svima vam, kao u jednome,
Sve vas izmešane, isprepletene,
Sve vas, okrvavljene, nasilnike, omražene, vas što širiste strah i trepet, vas posvećene,
Pozdravljam vas, pozdravljam vas, sve!
Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej! He
Biografija FERNARDO PESOA
Ima prilicno metafizike u nerazmisljanju ni o cemu.
Sta ja mislim o svetu ?
Otkud znam sta mislim o svetu !
Kad bih se razboleo mislio bih o njemu.
Kakvu predstavu imam o stvarima ?
Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama ?
Sta sam dokucio o Bogu i dusi
I o stvaranju sveta ?
Ne znam. Misliti o tome, po meni, znaci zatvoriti oci
I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore
Na moj prozor (al on je uvek bez zastora)
Tajna stvari ? Otkud ja znam sta je tajna !
Jedina je tajna to sto postoji neko ko razmislja o tajni.
Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oci
Postepeno zaboravlja na sunce
I pocinje da zamislja razne stvari pune toplote.
Ali otvara oci i ugleda sunce,
I vec ne uspeva ni na sta da misli
Jer sunceva svetlost vredi vise od misli
Svih filozofa i svih pesnika.
Sunceva svetlost ne zna sta cini
I zato je dobra, i ne gresi, i pripada svima.
Sta ja mislim o svetu ?
Otkud znam sta mislim o svetu !
Kad bih se razboleo mislio bih o njemu.
Kakvu predstavu imam o stvarima ?
Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama ?
Sta sam dokucio o Bogu i dusi
I o stvaranju sveta ?
Ne znam. Misliti o tome, po meni, znaci zatvoriti oci
I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore
Na moj prozor (al on je uvek bez zastora)
Tajna stvari ? Otkud ja znam sta je tajna !
Jedina je tajna to sto postoji neko ko razmislja o tajni.
Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oci
Postepeno zaboravlja na sunce
I pocinje da zamislja razne stvari pune toplote.
Ali otvara oci i ugleda sunce,
I vec ne uspeva ni na sta da misli
Jer sunceva svetlost vredi vise od misli
Svih filozofa i svih pesnika.
Sunceva svetlost ne zna sta cini
I zato je dobra, i ne gresi, i pripada svima.
Fernando Pessoa - pravo ime Fernando António Nogueira Pessoa je jedan od najvećih svetskih pesnika, mada je za života bio malo poznat, samo u užim lisabonskim krugovima. Rođen je u Lisabonu 1887. a odrastao u Južnoj Africi. Ostao je rano bez roditelja, stekao samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i asketski. Opevao je ono što vidi svojim pogledom “plavim kao nebo” bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjima stila i jezika. Poeziju je pisao kako na portugalskom tako i na engleskom jeziku, sakriven iza brojnih pseudonima među kojima su najvažniji Alberto Kaejro, Rikardo Reiš i Alvaro De Kampuš, ali je neke pesme potpisao i svojim imenom. Umro je 1935. godine od ciroze, skoro nepoznat javnosti.
Pessoa, Fernando (1888-1935), portugalski pesnik
„Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.“
iz poeme Trafika
Osnovao je portugalski modernizam i duboko uticao na jezik – zbog njega „čak ni lisabonske sobarice više ne govore isto kao njihove dede i babe“. Rođen je u porodici koja je pripadala lisabonskoj srednjoj klasi, jevrejskog i azorskog porekla. Otac mu je preminuo kada je imao samo pet godina. Majka se dve godine kasnije preudaje za portugalskog konzula u Durbanu, u Južnoj Africi, gde Pessoa provodi svoju najraniju mladost. Obrazovao se u lokalnoj srednjoj školi i na univerzitetu u Cape Townu, i odlično je govorio engleski jezik. Kada je imao samo petnaest godina, napisao je niz virtuoznih soneta na engleskom, po ugledu na Shakespearea. Vratio se u Portugal 1905. godine i više ga nije napuštao. Napustio je studije i od tada se izdržavao od prevođenja poslovnih prepiski na engleski, što mu je omogućilo skroman, ali siguran život. Društveni život bio mu je sasvim nezanimljiv i umro je (relativno) nepoznat. Svoju kreativnu energiju usmerio je ka poetskom stvaralaštvu i bio je umešan u ključne književne kontroverze svog vremena. Pri kraju života, sledeća generacija pesnika počela je da mu odaje priznanje i od tada njegova slava narasta koliko u Portugalu, toliko i u svetu. Danas je priznat kao jedan od najvećih evropskih pesnika Moderne. U svojoj zemlji zauzeo je status najvećeg pesnika XX veka i nacionalnog heroja.
Pessoa je objavio relativno malo za života. Veći deo njegove poezije pojavio se u književnim časopisima, i bio je prikupljen tek nakon njegove smrti. Ostavio je čuveni kovčeg pun spisa, koji su posthumno postepeno objavljivani. Mnogi od njegovih ranih radova napisani su na engleskom, pa izgleda kao da se u početku nadao književnoj karijeri u Britaniji. Kasnije, pisao je na portugalskom, ali su kritičari uočili uticaj engleskog na sintaksu i ritam u njegovim delima, što je delimično proizvelo posebnu lepotu njegovih stihova. Pessoa je danas najpoznatiji po svojim avangardnim i modernističkim radovima, napisanim desetih i dvadesetih godina prošlog veka, a posebno po stvaranju tri heteronima (na portugalskom Pessoa znači ličnost) – Alberto Caeiro (Alberto Kaejro), Ricardo Reis (Rikardo Reiš) i Alvaro de Campos (Alvaro de Kampuš). Oni su bili više od pukih pseudonima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca. Svaki od heteronima pisao je stihove različitih stilova, kao i sam Pessoa. Godine 1934, objavio je zbirku mitskih nacionalnih pesama Mensagem (Poruka), zloupotrebljenu nakon njegove smrti od strane konzervativnog Salazarovog režima.
Ne postoji čvrst dokaz da je Pessoa bio gej, ali je činjenica da se nikad nije oženio (uprkos mnogobrojnim udvaranjima u njegovim tridesetim). Njegova prijateljstva sa nekolicinom otvorenih gej pisaca (jedan od njih bio je i „mag“ Aleister Crowley) kao i njegov pesnički rad, ukazuju na mogućnost „netipične sekusalne orijentacije“ (queer).
Godine 1918, Pessoa objavljuje dugačku poemu na engleskom jeziku, Antinoj (Antinous), pod pravim imenom. Ona opisuje oplakivanje cara Hadrijana nad mrtvim telom svog mladog grčkog ljubavnika, Antinoja, koji obećava da će sazdati mermernu skulpturu kao spomen na njihovu ljubav, inspiraciju za „njihovu braću koja tek treba da budu rođena“. Iako je jezik uglavnom pompezan, dati su veoma eksplicitni opisi njihovog vođenja ljubavi kroz Hadrijanova sećanja, rasčinjujući tako istrajna uverenja da je Pessoa „čisto intelektualni pesnik“.
„Igrao bi se strašću, mačkasti mladunac,
Hadrijanovom i svojom, koje bivale su
dve i jedna, čas razdvojene, čas spojene u plesu
okretao strasti bi leđa, odlagao vrhunac
ili bi tek iskosa, polunezainteresovano vrebao
da odjednom zaskoči; nežno bi grebao,
a grubo gladio bi, grčevito stezao,
razigran bivao, pa u igri ozbiljan, pa polegnut
motrio bi i smišljao na koji dalek da povede put
strast koju je, uskraćujući je, za sebe vezao.
I tako istekoše sati kroz prste šaka koje stišću;
međ’ prepletenim se udovima večnost od trenutka krije.
Mišice mu čas nalik čeliku, čas mrtvom lišću,
usnice mu bejahu sad pehar, sad taj što pije,
oči sklopljene mu bivahu, pa budne;
podavalo se iznenađenjima pomame bludne
Veštini kojom k’o pero miluje, k’o bič bije.“
(prepevao Miodrag Kojadinović)
Pessoa je poslao poemu raznovrsnim novinskim kućama u Britaniji, koji su taj rad smatrale vrstom „južnjačkog kurioziteta“. Godine 1921. objavio je prepravljenu verziju Antinoja u zbirci pesama Engleske poeme (English Poems). Poema je zadržala pređašnju strukturu, ali je, pored ostalih izmena, Pessoa izbacio reči kao što su porok i zločin, što je do tada navodilo na pomisao da je njihov odnos – cara Hadrijana i njegovog ljubavnika – pogrešan.
U pesmi Epithalamium, drugom ključnom radu u Engleskim poemama, pesnik zamišlja sebe kao mladu na dan njenog venčanja, razmišljajući o bolima i užicima prve bračne noći. Pesme pisane na engleskom otkrivaju „visoki edvardijanski stil“, sličan poetskim ostvarenjima Ruperta Brookea i Sacher¬villea Sitwella.
Engleske poeme objavio je Olipso, Pessoina izdavačka kuća, kratkog veka. Sledeće godine objavio je drugo izdanje Canyones (Pesme), zbirku ljubavne poezije otvorenog gej pesnika Antonija Bottoa, kao i članak u odbranu Bottovog esteticizma, u vodećem književnom i umetničkom časopisu Contemporanea. To je prouzrokovalo veliku kontroverzu koja je uključila i druge pisce poput Raula Leala – knjiga je bila zaplenjena, organizovane su čak i demontracije. Tokom tog perioda, Botto se povukao, ali su Pessoa i Leal izdali pamflete, otvoreno napadajući svoje protivnike.
Najpoznatiji Pessoin rad ispunjen homoerotskim sadržajima je poema Ode Maritima (Pomorska oda), prvobitno objavljena 1915. godine pod imenom „izvesnog inženjera“ – Alvara de Camposa. U ovom dugačkom radu, pesnik prikazuje sebe na lisabonskom keju kako gleda parobrode koji isplovljavaju. Postepeno, ova prozaična scena pretvara se u sadomazohističku fantaziju pomorskog putovanja i napada piratskog broda. Pesnik mašta da je žena koju siluju gusari i govori o zadovoljstvima koja se mogu iskusiti kroz patnje drugih. Zamajac poeme vođen je slikom zahuktalog parobroda, koji ubrzava i usporava, izmeštajući i vraćajući pesnika u tačku iz koje posmatra.
„Ah, gusari, gusari, gusari!
Gusari, volite me i mrzite!
Pomešajte me sa vama, gusari!
Kako vaša pomama, vaša svirepost govore krvi
Jednog ženskog tela što je nekad bilo moje i čija je pohota još živa!
Hteo bih da budem životinja – oličenje svih vaših pokreta
Zverka što zariva očnjake u brodske oklope, kobilice,
Što proždire jarbole, pije krv i katran na mostovima,
Što tamani jedra, vesla, konope, čekrke,
Morska zmija, ženska i čudovišna, što se zločinima naslađuje!“
U drugoj poemi iz istog perioda, koju takođe potpisuje Alvaro de Campos, Sau¬daç\u00E3o a Walt Whitman (Pozdrav Waltu Whitmanu), pesnik se obraća Whitmanu kao „velikom pederastu“ i kaže – Ja sam jedan od vas! Poemu je napisao Campos, tako da se takvi stavovi ne mogu – bar ne direktno! – pripisati Pessoi.
„Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!
Pripadam tvojim bahanalijama osećaja-u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim stopama do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja... Moje telo je ono što nazireš
Moja duša je ono što vidiš –
Nju ti doista vidiš i kroz njene oči moje telo –
Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
Pesnik senzacionista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač
Ti znaš da sam ja ti, i zadovoljan si zbog toga!“
U poemi Proticanje sati, pod istim heteronimom, Pessoa kao da je najeksplicitniji –
„Bio sam svi isposnici, svi svrgnuti u stranu, svi zaboravljeni,
I svi pederasti – svi, neizostavno (ni jedan nije nedostajao).
Randez-vous u crvenom i crnom na dnu paklenog grotla moje duše!
(Fredi, zvao sam te Baby, jer si bio plav, beo i ja sam te voleo
Koliko si samo neustoličenih carica i svrgnutih princeza ti meni značio!)“
Navedeno, međutim, nije samo paravan za skrivanje sopstvene, „prokažene“ seksualnosti. Treba imati u vidu da se Pessoina najiskrenija pisanja pojavljuju pod njegovim „pravim“ imenom, ali pre kao produžena refleksija o smisaonosti postojanja (višestrukih?) ličnosti i ulozi pesnika. Upravo ta iskrenost bila je predmet debate u akademskim krugovima. Sam Pessoa svoje heteronomno pisanje označavao je kao „dramu u ljudima“. Ideja višestrukih ličnosti i identiteta, sa mogućnošću skrivanja, navodi na mnogovrsne teorijske interpretacije, ali i zvuči sasvim prepoznatljivo gej čitaocima koji i sami potražuju „strategije preživljavanja“ u neprijateljskom okruženju. Stoga, dok su homoerotske teme direktno obrađene u nekolikim poemama, one se takođe mogu shvatiti i kao sam kamen-temeljac Pessoinog rada.
Pessoini heteronimi pružili su povod za psihoanalitički intonirane kritike Roditija, Hamburgera i Paza, koji ih vide kao učinak šizofrenije, artikulisane na jedinstven način kroz umetničku praksu. Rothenberg i Joris, koji Pessou smeštaju među modernističke inovatore, obrću prethodnu poziciju, videvši fenomen heteronimizacije ne kao simptom nestabilnosti identiteta, ni kao potragu za izgubljenim, već pre kao „preispitivanje šta sve takav identitet može da znači“. Poslednja kretanja u queer teoriji, posebno istraživanja o esencijalizmu i performativnosti, mogu da inspirišu nova čitanja, koja bi u Pessoinoj vituoznosti bez presedana mogla otkriti ne psihozu neuspelog identiteta ili puko preispitivanje istog, već snažni izraz „trbuhozborenja“ poetske travestije, koja teži da destabilizuje fantazmatsko jedinstvo „zrele ličnosti“.
Pessoa je poslao poemu raznovrsnim novinskim kućama u Britaniji, koji su taj rad smatrale vrstom „južnjačkog kurioziteta“. Godine 1921. objavio je prepravljenu verziju Antinoja u zbirci pesama Engleske poeme (English Poems). Poema je zadržala pređašnju strukturu, ali je, pored ostalih izmena, Pessoa izbacio reči kao što su porok i zločin, što je do tada navodilo na pomisao da je njihov odnos – cara Hadrijana i njegovog ljubavnika – pogrešan.
U pesmi Epithalamium, drugom ključnom radu u Engleskim poemama, pesnik zamišlja sebe kao mladu na dan njenog venčanja, razmišljajući o bolima i užicima prve bračne noći. Pesme pisane na engleskom otkrivaju „visoki edvardijanski stil“, sličan poetskim ostvarenjima Ruperta Brookea i Sacher¬villea Sitwella.
Engleske poeme objavio je Olipso, Pessoina izdavačka kuća, kratkog veka. Sledeće godine objavio je drugo izdanje Canyones (Pesme), zbirku ljubavne poezije otvorenog gej pesnika Antonija Bottoa, kao i članak u odbranu Bottovog esteticizma, u vodećem književnom i umetničkom časopisu Contemporanea. To je prouzrokovalo veliku kontroverzu koja je uključila i druge pisce poput Raula Leala – knjiga je bila zaplenjena, organizovane su čak i demontracije. Tokom tog perioda, Botto se povukao, ali su Pessoa i Leal izdali pamflete, otvoreno napadajući svoje protivnike.
Najpoznatiji Pessoin rad ispunjen homoerotskim sadržajima je poema Ode Maritima (Pomorska oda), prvobitno objavljena 1915. godine pod imenom „izvesnog inženjera“ – Alvara de Camposa. U ovom dugačkom radu, pesnik prikazuje sebe na lisabonskom keju kako gleda parobrode koji isplovljavaju. Postepeno, ova prozaična scena pretvara se u sadomazohističku fantaziju pomorskog putovanja i napada piratskog broda. Pesnik mašta da je žena koju siluju gusari i govori o zadovoljstvima koja se mogu iskusiti kroz patnje drugih. Zamajac poeme vođen je slikom zahuktalog parobroda, koji ubrzava i usporava, izmeštajući i vraćajući pesnika u tačku iz koje posmatra.
„Ah, gusari, gusari, gusari!
Gusari, volite me i mrzite!
Pomešajte me sa vama, gusari!
Kako vaša pomama, vaša svirepost govore krvi
Jednog ženskog tela što je nekad bilo moje i čija je pohota još živa!
Hteo bih da budem životinja – oličenje svih vaših pokreta
Zverka što zariva očnjake u brodske oklope, kobilice,
Što proždire jarbole, pije krv i katran na mostovima,
Što tamani jedra, vesla, konope, čekrke,
Morska zmija, ženska i čudovišna, što se zločinima naslađuje!“
U drugoj poemi iz istog perioda, koju takođe potpisuje Alvaro de Campos, Sau¬daç\u00E3o a Walt Whitman (Pozdrav Waltu Whitmanu), pesnik se obraća Whitmanu kao „velikom pederastu“ i kaže – Ja sam jedan od vas! Poemu je napisao Campos, tako da se takvi stavovi ne mogu – bar ne direktno! – pripisati Pessoi.
„Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!
Pripadam tvojim bahanalijama osećaja-u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim stopama do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja... Moje telo je ono što nazireš
Moja duša je ono što vidiš –
Nju ti doista vidiš i kroz njene oči moje telo –
Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
Pesnik senzacionista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač
Ti znaš da sam ja ti, i zadovoljan si zbog toga!“
U poemi Proticanje sati, pod istim heteronimom, Pessoa kao da je najeksplicitniji –
„Bio sam svi isposnici, svi svrgnuti u stranu, svi zaboravljeni,
I svi pederasti – svi, neizostavno (ni jedan nije nedostajao).
Randez-vous u crvenom i crnom na dnu paklenog grotla moje duše!
(Fredi, zvao sam te Baby, jer si bio plav, beo i ja sam te voleo
Koliko si samo neustoličenih carica i svrgnutih princeza ti meni značio!)“
Navedeno, međutim, nije samo paravan za skrivanje sopstvene, „prokažene“ seksualnosti. Treba imati u vidu da se Pessoina najiskrenija pisanja pojavljuju pod njegovim „pravim“ imenom, ali pre kao produžena refleksija o smisaonosti postojanja (višestrukih?) ličnosti i ulozi pesnika. Upravo ta iskrenost bila je predmet debate u akademskim krugovima. Sam Pessoa svoje heteronomno pisanje označavao je kao „dramu u ljudima“. Ideja višestrukih ličnosti i identiteta, sa mogućnošću skrivanja, navodi na mnogovrsne teorijske interpretacije, ali i zvuči sasvim prepoznatljivo gej čitaocima koji i sami potražuju „strategije preživljavanja“ u neprijateljskom okruženju. Stoga, dok su homoerotske teme direktno obrađene u nekolikim poemama, one se takođe mogu shvatiti i kao sam kamen-temeljac Pessoinog rada.
Pessoini heteronimi pružili su povod za psihoanalitički intonirane kritike Roditija, Hamburgera i Paza, koji ih vide kao učinak šizofrenije, artikulisane na jedinstven način kroz umetničku praksu. Rothenberg i Joris, koji Pessou smeštaju među modernističke inovatore, obrću prethodnu poziciju, videvši fenomen heteronimizacije ne kao simptom nestabilnosti identiteta, ni kao potragu za izgubljenim, već pre kao „preispitivanje šta sve takav identitet može da znači“. Poslednja kretanja u queer teoriji, posebno istraživanja o esencijalizmu i performativnosti, mogu da inspirišu nova čitanja, koja bi u Pessoinoj vituoznosti bez presedana mogla otkriti ne psihozu neuspelog identiteta ili puko preispitivanje istog, već snažni izraz „trbuhozborenja“ poetske travestije, koja teži da destabilizuje fantazmatsko jedinstvo „zrele ličnosti“.
Нема коментара:
Постави коментар