PESNIČKA UMETNOST - Horhe Luis Borhes

Soso

Gledati reku od vremena i vode
i sećati se da je vreme druga reka,
znati da nestajemo kao reka
i da lica prolaze kao vode.

Osećati da je bdenje drugi san
što sanja da ne sanja i da je smrt
koje se boji naša put ona smrt
svake noći, koja se zove san.

Videti u danu ili godini simbol
dana čovekovih i njegovih godina,
pretvoriti razaranje godina
u muziku, žagor i simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca
tužno zlato, takva je poezija,
besmrtna i siromašna. Poezija
se vraća kao zora i smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koja nam otkriva naš sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sve od zelene večnosti, ne od čudesa.

I kao beskrajna reka
koja prolazi i ostaje, odraz istog
nepostojanog Heraklita, istog
i drukčijeg, kao beskrajna reka.



Horhe Luis Borhes

Soso

NEKO ĆE SANJATI

Šta će sanjati nedokučiva budućnost? Sanjaće da Alonso Kihano može biti Don Kihot ne napuštajući svoje selo i svoje knjige. Sanjaće da jedino Odisejevo veče može biti štedrije od pesme koja pripoveda o njegovim pustolovinama. Sanjaće pokolenja ljudi koji neće prepoznavati Odisejevo ime. Sanjaće snove lepše od današnje jave. Sanjaće da ćemo moći da činimo čuda, ali ih nećemo činiti jer će stvarnije biti da ih zamislimo. Sanjaće tako silovite svetove da bi te krik samo jedne njihove ptice mogao ubiti. Sanjaće da zaborav i sećanje mogu biti činovi volje, a ne nasrtaji ili darovi slučaja. Sanjaće da ćemo videti čitavim svojim telom, kako je priželjkivao Milton iz tame tih nežnih kugli, očiju. Sanjaće svet bez mašine, tela. Život nije san, ali može postići da bude san, piše Novalis.

NIT PRIČE

Nit koju je Arijadina ruka stavila u Tezejevu (u drugoj ruci mu je bio mač) da bi se ovaj uputio u lavirint i otkrio središte, čoveka sa glavom bika ili, kako hoće Dante, bika sa ljudskom glavom, zadao mu smrt i da bi, posle izvršenog podviga, razatkao kemene mreže i vratio se njoj, svojoj ljubavi.

Stvari su se tako zbile. Tezej nije mogao znati da na drugom kraju lavirinta postoji drugi lavirint, lavirint vremena, i da je na jednom drugom označenom mestu Medeja.

Nit se izgubila; izgubio se i Lavirint. Sada ne znamo da li nas okružuje lavirint, tajnoviti kosmos, ili pak slučajni haos. Naša lepa obaveza je da zamišljamo da postoje lavirint i nit. Nikada nećemo naći nit; možda je nalazimo i gubimo u činu vere, u nekoj melodiji, snu, rečima koje nazivamo filozofijom ili nepomućenoj i jednostavnoj sreći.

Knosos, 1984.

OBUZETOST PROŠLOŠĆU

Znam da sam izgubio toliko stvari da ih ne bih mogao izbrojati i da su ti gubici, sada, ono što je moje. Znam da sam izgubio žuto i crno i mislim u tim nemogućim bojama kako ne misle oni koji vide. Moj otac je umro, a uvek je pored mene. Kada hoću da recitujem Svinbernove stihove, ja to činim, kažu mi,  njegovim glasom. Samo je onaj koji je umro naš, naše je samo ono što smo izgubili. Izrael je postojao kada je bio drevna čežnja. Svaka pesma, vremenom, postaje elegija. Naše su žene koje su nas napustile, kada nas ne muči isčekivanje koje donosi strepnju, niti nemir i muke nadanja. Nema drugih rajeva osim izgubljenih.



DUGO TRAGANJE

Pre vremena ili izvan vremena (oba izraza su neprikladna) ili na nekom drugom mestu koje ne pripada prostoru, postoji jedna nevidljiva, a možda i providna životinja koju ljudi traže i koja traži nas.

Znamo da se ne može izmeriti. Znamo da se ne može opisati jer su oblici koji se u njoj sjedinjuju beskrajni.

Neki su tražili u ptici sačinjenoj od ptica; neki su tražili u reči ili slovima te reči; neki su je tražili, i traže je, u kjnizi starijoj od arapskoh jezika na kome je napisana, starijoj čak od svih stvari; neko je traži u rečima Ja Sam Onaj Koji Jesam.

Kao univerzalni oblici sholastike ili Vajhedovi arhetipovi, javlja se iznenada. Kažu da nastanjuje ogledala i da onaj koji gleda sebe vidi nju. Neki je vide ili opaze u prijatnom sećanju na neku bitku ili u svakom izgubljenom raju.

Pretpostavlja se da njena krv struju u tvojoj krvi, da je sva bića rađaju i da ih je ona rodila, i da je dovoljno okrenuti klepsidru da bi se izmerila njena večnost.

Vreba nas u Ternerovim sutonima, u pogledu neke žene, u drevnom ritmu heksametra, u nekoj zori, u mesecu na horizontu ili iz metafore.

Izmiče nam, svakog trena. Rimljaninova izreka nestaje, noći izjedaju  mramor.

DUGO TRAGANJE
Kratke proze

Horhe Luis Borhes

Soso