ALHEMIJA REČI - Artur Rembo

ILUMINACIJE

Marc Chagall

BEING BEAUTEOUS

Pred snežnim prostorom jedno visoko Biće, otelotvorenje Lepote. Samrtno fijukanje i krugovi gluhe muzike čine da se to obožavano telo širi, raste i drhti poput aveti; na divnoj rastvaraju se grimizne i crne rane. ČIste boje života igraju, tamne i oslobađaju se oko Priviđenja, na radilištu. I drhtaji se dižu i tutnje, i dok pomamnu slast tih dojmova opterećuju promukla muzika i smrtonosno fijukanje koje svet, daleko iza nas, upravlja na našu prelepu majku, - ona uzmiče, ona se uspravlja. Oh! Naše su kosti odevene u novo zaljubljeno telo.

O pepeljavo lice, malo štite od vlasi, kristalna ruko! Tope, na koji moram da se strmoglavim u metežu drveća i lakog vazduha!

ŽIVOTI

I

O ogromni putevi svete zemlje, terase hrama! Šta su učinili sa bramanom koji mi je objasnio Poslovice? Ja čak još vidim i starice od tada, iz onih straba! Sećam se srebrnih i sunčevih časova oko reka, ruke polja na mome ramenu i naših milovanja kad smo stajali u ravnicama začinjenim biberom. – Uzlet grimiznih golubova grmi oko moje misli.  Prognan ovamo, imao sam pozornicu za igranje dramskih remek-dela iz svih književnosti. Mogao bih vam pokazati nečuvena bogastva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću koja čeka vas?

II

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sečajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištava, i nekoliko svadbi na kojima me moja jaka glava sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; Trezveni vazduh s tog opoprog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiri, - očekujem da ću postati veoma zao ludak.

III

U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju. U jednom podrumu naučio sam istoriju. Na nekoj noćnoj svečanosti u jednom severnom gradu sreo sam sve žene nekadašnjih slikara. U nekom starom pasažu u Parizu poučili su me iz klasičnih nauka.  U nekom veličanstvenom stanu okruženim celim Istokom ostavrio sam svoje ogromno delo i izvršio slavno povlačenje. Uzmutio sam svoju krv. Razrešen svoje dužnosti. Više ne treba čak ni misliti na to. Ja sam stvarno s one strane groba, i tu više nema šta da se traži.

ODLAZAK

Dovoljno videh. Vizije nalažene u svim podnebljima.

Dovoljno imah. Žagor gradova, uveče i u sunčevoj svetlosti, i uvek.

Dovoljno spoznah. Preokteri života. – O Žagpri i Vizije!

Odlazak u novu ljubav i nove zvuke!

POPODNE PIJANSTVA

O moje Dobro! O moje Lepo! Svirepa svirko od koje ne posrčem! Vilinsko mučilo! Hura za nečuveno delo i za čudesno telo, prvi put! To je započelo u detinjem smehu, i to će svršiti s njim. taj će otrov ostati u našim žilama čak i ona kad svirka zaškripi i mi budemo vraćeni nekadašnjem neskladu. sada, mi koji smo tako dostojni ovih mučenja, usrdno pribirajmo to natčovečansko obećanje dato našem stvorenom telu i duši: to obećanje, tu zaluđenost! Otmenost, učenost, silovitost! Obećano nam je da će stablo dobra i zla biti zakopano u mraku, da će tiranske čestitosti biti prognane, kao bi smo mogli dovesti našu prečistu ljubav. To je počelo s malo odvratnosti i to se svršava, - pošto nas nije moglo smesta obuzeti onom večnošću, - to se svršava metežom mirisa.

Detinji smehu, ćutljivosti robova, strogosti devica, užase ovdašnjih likova i predmeta, blagosloveni budite zbog uspomene na ovo bdenje. Počelo se potpunim prostaštvom, a evo gde se svršava s anđelima planema i leda.

Malo bdenje puno opijenosti, svetlo si! Makar samo i zbog maske kojom si nas podario. Mi te potvrđujemo, metodo! ne zaboravljamo da si ti juče proslavilo svako do naših doba. Imamo vere u otrov. Mi znamo da žrtvujemo svoj život, - sav, svakog dana.

Evo stiže doba Hašišovaca. 

***

Kada svet bide sveden na jednu jedinu crnu šumu za naša četiri začuđena oka, - na jedno žalo za dva verna deteta, - na jednu muzičku kuću za našu vedru naklonost, - ja ću vas pronaći.

neka bude na osvom svetu jedan jedini starac, spokojan i lep, okružen „nečuvenom raskoši“, - Ja sam kraj vaših nogu.

Neka ostvarih sva vaša sećanja, - nek budem ona što zna da vas veže, - ja ću vas ugušiti.

****

Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? Vrlo veseli, - ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli,- šta da se čini s nama.

Kitite se, igrajte, smejte. Ja nikad neću moći da izbacim Ljubav kroz prozor. 

 

KOLOTEČINE

Zdesna letnja zora budi lišće i isparenja i šumove ovog ugla parka, a padine sleva skrivaju u svojoj ljubičastoj seni hiljadu hirtih koloseka vlažnog druma. Mimohod čarolija. U stvari: kola natovarena životinjama od pozlaćenog drveta, jarbolima i išaranim jedrima, iza dvadeset pegavih cirkuskih konja u brzom galopu, i deca i ljudi na svojim najneobičnijim životinjama; dvadeset kola s razvijenim zastavama i ispupčenim ukrasima, kitnjastih kao starinske kočije ili priče, krcatih decom koja su se nagizdala za pastoralu predgrađa. – Čak i pod svojim baldahinom noći, i mrtvački sanduci što uzdižu perjanice od obonosa i jure kasom velikih plavih i crnih kobila. 

BDENJA

I

To je odmor prosvetljen, ni groznica, ni klonuće, na krevetu ili ledini.

To je prijatelj, ni vatren ni slab. Prijatelj.

To je voljena, ni mučiteljka ni mučenica: Voljena.

netraženi kraj i svet. Život.

-To dakle beše to?

-I san se rasveži.

II

Osvetljenje se vraća stablu zdanja. Sa oba kraja dvorane, dolazi do spoja svakojakih ukrasa, skladnih ispupčenja. Zidina nasuprot čoveku što bdi predstavlja psihološko nizanje preseka frizova, atmosferskih traka i geoloških proizvoljnosti. – Žestok i munjevit san osećajnih skupina sa bićima što poseduju sve osobenosti u svim vidovima.

III

Svetiljke i ćilimi bdenja stvaraju šum talasa, noću, uzduž trupa lađe i oko paluba najniže klase.

More bdenja, slićno grudima Amelije.

Tapeti, sve do poluvisine, smaragdno obojeni čipkasti šumarci gde proleću grlice bdenja.

.................................................................................................................................................

Pločica crnog ognjišta, stvarna sunca sa žala: Ah! zdenac mađija, jedini pogled u zoru, ovog puta. 

Marc Chagall

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

Artur Rembo