 |
| Michael Parkes |
Bez mene ti si kamen
Bez mene ne postoje tvoji oblici.
Tvoje grlo ima dva piska,
tvoje čelo četiri bore od moje ljubomore.
I kad si bez mene, telo više nije tvoje telo.
Sa istim pregibima i molbama za šake.
Moj dlan izgubljen na tvom zatiljku
potvrdjuje sve promene.
Krvotok je od mesečine.
Pa su vene do jutra prazne,
a po danu se pune.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.
Dva belutka što leže, dva bela peska.
To je jedno veliko rastajanje
sa uspomenama na bol.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.
Svejedno što je nad tobom nebo.
Ono te ne potvrdjuje.
Pod prstima se mojim izvija tvoje ime.
Tvoja su radjanja kao i prvo, gola.
Nepovijena rasteš do bestida.
Pa moliš brze članke da te pretrče jednom,
da te pretrče dvaput,
milion puta, dok ne ostanu bez vida.
Bez mene ti si kamen, tebe nema.
Odlaziš, a misliš: nosiš svoje telo.
Tvoja zabluda je ovo koračanje bez nogu,
bez ruku ovo mahanje po vazduhu.
I kada obmana postane sasvim bleda,
ti se vraćaš meni –
svome Bogu.
Нема коментара:
Постави коментар