.jpg) |
| Juan Romero |
Iz kolevke što se beskonačno ljulja
Iz kolevke što se beskonačno ljulja,
Iz grla kosa, muzikalnog čunka,
Iz ponoći Devetog meseca,
Nad jalovim peskom i nad poljima dalje, gde je
dete koje napušta postelju lutalo samo,
gologlavo, bosonogo,
Sa visina pokislog nimbusa,
Iz dubina mistične igre senki što se prepliću
i svijaju kao da su žive,
Iz krpica grmlja vresa i kupine,
Iz sećanja ptice koja mi je pojala,
Iz tvojih sećanja tužni brate, iz nestalnih uzleta
i padova koje sam čuo,
Ispod tog žutog poznog polumeseca nabubrelog
kao od suza,
Iz tih početnih zvukova žudnje i ljubavi tamo
u magli,
Iz hiljade odziva nepresušnih moga srca,
Iz bezbroja odonud potaknutih reči,
Iz reči koja od svih je najsnažnija i najslađa,
Iz svega toga što evo počinje sada na pozorje da
se vraća,
Kao jato što cvrkuće, uzdiže se il' nad glavom
proleće,
Radom ovamošnji, pre no što sve mi ne izmakne,
užurbano,
Čovek, ali po suzama ovim dečak maleni ponovo,
Bacajući se na pesak, oči u oči s talasima,
Ja, pojac bolova i radosti, ujedinitelj ovoga sa
onim posle,
Shvatajući znak da sve ovo upotrebim, ali hitro se
vinuvši nad sve to,
Uspomenu jednu pevam.
Nekada Paumanok,
Kada je miris jorgovana bio u vazduhu i trava
Petog meseca je rasla,
I gore uz ovu obalu morsku u nekom grmu vresa,
Dva pernata gosta iz Alabame, dvoje zajedno,
I njihovo gnezdo, i četiri svetlozelena jajeta sa
smeđim mrljama,
I svakoga dana mužjak tamo i amo uvek u blizini,
I svakoga dana ženka leži na gnezdu, tiha, sjajnih
očiju,
I svakoga dana ja, radoznali dečak, nikada suviše
blizu, nikada da ih smetam,
Oprezno virim, upijam, prevodim.
Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sipaj toplotu svoju, veliko sunce!
Dok sunčamo se, nas dvoje zajedno.
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi južni, il' duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noć da se crni,
U zavičaju, ili mnogo reka i gora za zavičajem,
Sve vreme pevajuć, ne mareći za sve vreme
Dok smo nas dvoje zajedno.
Sve dok iznenada,
Ubijena možda, nezunano drugu njenom,
Pre podne jedna ženka nije legla na gnezdo,
Niti se vratila to popodne, niti sledeće,
Niti se ikada pojavila opet.
I od tada celog leta u zvuku mora,
I noću pod punim mesecom u mirnije vreme,
Iznad promuklog talasanja mora
Il u dnevnom lepršanju od vresa do vresa,
Gledao sam, slušao povremeno preostalu pticu,
mužjaka,
Samotnoga gosta iz Alabame.
Duvajte! Duvajte! Duvajte!
Razvihorite se vetrovi morski duž obale
Paumanoka;
Čekam i čekam dok mi drugaricu ne vratite.
Da, dok su blistale zvezde,
Čitavu noć je na kraku mahovinom obraslog
stuba,
Dole, skoro sred pljuskanja talasa
Sedeo samotni pevač čudesno mameći suze.
Zazivao je drugaricu svoju,
Lio značenja koja ja, od svih ljudi, znam.
Da, brate moj, znam,
Ostali možda ne, no ja sam svaki zvuk sačuvao,
Jer često sam tamno uz žal se šuljao,
Tiho, zrake meseca obilazeći, sa senkama se
stapajući,
A prisećam se sada nejasnih oblika, odjeka, zvukova
i uzdaha po vrsti i redu,
Belih ruku dole u talasima na žalu sto vitlaju
neumorno,
Kada sam, bosonogo dete, s lepetom vetra u kosi,
Slušao dugo, dugo,
Slušao sam da sačuvam, pevam, a sada prevodim zvuke,
Sledim tebe, mog brata.
Stišaj! Stišaj! Stišaj!
Val iza vala val stišava blizak,
Pa opet za njim drugi grli i pljuska, svi bliski,
No ljubav moja ne stišava mene, ne mene.
Nisko mesec, visi, digao se kasno,
Zaostaje - o, mislim da težak je od ljubavi,
ljubavi.
O, mahnito nadire more na kopno
S ljubavlju, ljubavlju.
O noći! Ne vidim li to ljubav moju kako mi
leprša među talasima?
Šta je to malo i crno što vidim tamo u belini?
Glasno! Glasno! Glasno!
Glasno te zazivam, ljubavi moja!
Visoko i jasno odapinjem glas preko talasa,
Ti znaš svakako ko je, ko je tu,
Moraš znati ko sam, ljubavi moja.
Meseče niski!
Kakva je to tamna mrlja na tvom žutilu mrkom ? O to je oblik, oblik drugarice moje!
O meseče nemoj dalje da mi je zadržavaš.
Zemljo! Zemljo! O zemljo!
Gdegod se okrenem pomislim, o mogla bi da mi
drugaricu vratiš samo da hočeš,
Jer skoro siguran sam da mutno je vidim gde god
gledam.
O zvezde na izlasku!
Možda će ona koju toliko volim da izađe, izađe
s vama.
O grlo! O drhtavo grlo!
Zazvuči jasnije vazduhom!
Prodri kroz šume, kroz zemlju,
Ona koju želim zacelo negde sluša, da ulovi te.
Sipaj slavopojke!
Samotno tu, slavopojke, noći!
Slavopojke samotne ljubavi! Slavopojke smrti!
Slavopojke pod tim tromim žutim krnjim mesecom!
O, pod tim mesecom gde je skoro u more klonuo!
O, bezobzirne, očajne slavopojke.
Al tiho! Spusti se nisko!
Tiho! Da mrmorim samo,
A ti pričekaj za tren, ti more promuklo zvučno,
Jer mi se čini da negde čujem odziv drugarice
moje,
Tako slabo, tiho moram, tiho da slušam,
Al ne sasvim tiho, jer onda možda nece odmah
mi doći.
Amo, ljubavi moja!
Ovde sam, ovde!
Zvukom ovim tačno suzdržanim objavljujem
se tebi,
Ovaj nežni zov za tebe je, ljubavi moja, za tebe.
Nemoj da te nešto drugamo odmami,
To je zvižduk vetra, nije to moj glas,
To samo vihori, vihori pena morska,
To su senke lišća.
O tmino! O uzalud!
O, vrlo sam bolan i jadovan.
O, smeđi oreol na nebu, oko meseca sto klone
u more!
O, uskomešani odrazi u moru!
O grlo! O zatreptalo srce!
A ja uzalud, uzalud pevam cele noci.
O pršslosti! O srećni živote! O pesme radosti!
U vazduhu, u šumama, nad poljima,
Voljen! Voljen! Voljen! Voljen! Voljen!
Al nema mi drugarice više, nema je sa mnom
više!
Nas dvoje nismo zajedno vise!
Arija tone,
Dok se sve drugo nastavlja, zvezde sijaju,
Vetrovi duvaju, zvuci ptice neprekidno odjekuju
Srditim ječanjem jarosna stara majka neprestan
ječi,
Na pesku sive obale Paumanoka, i šušti i praska
Žuti polumesec uvećan, naginje se, klonuo, skoro
da lice mora dodiruje,
Dećak u zanosu, stopalima bosim talase, kosom
vazduh miluje,
Ljubav u srcu dugo zatvorena sada slobodna, sada
provaljuje burno,
Znaćenje arije uši, duša hitro sleže,
Čudne suze niz obraze brzaju,
Taj razgovor tamo, utroje, gde svako svoje
izriče,
U podzvuku divja stara majka koja neprestano
jeca,
Duši dečakovoj sumornro pitanja otkucava, tajnu
neku
Utopljenu sikće pesniku na prvom koraku.
Demone ili ptico! (reče duša dečakova)
Da li zaista drugarici svojoj pevaš? Ili u stvari
meni?
Jer ja, koji bejah dete, jezika usnula, ja sam te
sada čuo,
Sada u magnovenju znam zašto jesam, ja budan,
I već je evo hiljadu pevača, hiljadu pesama,
jasnijih, glasnijih i žalosnijih nego što je tvoja,
Hiljadu je odjeka raspevanih počelo u meni
živeti, da nikada ne umre.
O ti pevaču usamljeni, što pevaš sam, a mene
zasnivaš,
O, usamljenog mene koji slušam, nilkada neću
prestati da tebe vekovečim,
Nikada mi više umaknuti neću, nikada više odjecima,
Nikada više krici ljubavi nezadovoljene neće izvan
mene biti,
Nikada mi više dozvoliti da ono spokojno dete
budem, koje bejah pre svega što je tamo,
Pokraj mora ispoid žutog i klonulog meseca,
Glasnik tamo raspirio, oganj, slatki pakao
iznutra,
Neznanu žudnju, sudbinu moju.
O, daj mi ključ! (on vreba ovde negde u noći)
O, ako mi je toliko namenjeno,daj mi i više još !
Reč jednu, znači (jer ja ću osvojiti je)
Reč konačnu, vrhovnu, naid svim drugim,
Tananu, vinutu - šta je? - slušam;
Da li vi je šapćete, i uvek jeste, talasi morski?
Je li to kažu vaši tačni rubovi i pesak mokri?
A na to u odgovor more,
Bez oklevanja, bez žurbe,
Prošapta mi kroz noć, i virlo jasno pre zore,
Prošušta mi tihu i slatku reč smrt,
Pa opet smrt, smrt, smrt, smrt.
Sikćući melodiozno, ni kao ptica, ni kao srce moje
dečje probuđeno,
Već rubom bliskim kao da meni samo do nogu
žubori,
Puzeći uporno do ušiju mojih, oplakujući me blago,
Smrt, smrt, smrt, smrt, smrt.
A ja, to ne zaboravljam,
Nego stapam pesmu mog tamnog demona i brata
Koju mi pevaše na mesečini na sivom žalu
Paumanoka,
Sa hiljadom slučajnih pesama u skladu,
Mojih pesama od toga časa probuđenih,
A sa njima ključ, reč iz talasa,
Reč najslađe pesme i pesama sviju,
Tu snažnu i divnu reč što je, do nogu mi puzeći,
(Ili kao neka starica koja kolevku ljulja, u ljupke
haljine omotana, u prikrajku sagnuta)
More prošaptalo meni.
Нема коментара:
Постави коментар