уторак, јануар 15, 2013

ELEGIJA O NEMOGUĆOJ USPOMENI - Horhe Luis Borhes






Elegija o nemogućoj uspomeni

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
i visokog konjanika što zoru ispunjava
(pohaban dugački pončo)
jednoga dana među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.
Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa Del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radošću hrabra čoveka.
Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac zatvarao 
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.
Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove
kako kreću sa peščanih obala Danske
da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.
Šta ne bih dao za sećanje 
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo platno
široko kao muzika.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata
kad je pred veče kukute
s vedrinom ispitivao problem
besmrtnosti,
naizmenično navodeći motive i razloge
dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.
Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.


***




Mislim na ono što je moglo biti a nije.

Na raspravu o saksonskoj mitologiji koju Beda nije napisao.
Na nezamislivo delo koje je Dante možda naslućivao
pošto je već ispravio i poslednji stih Komedije.
Na istoriju bez predvečerja na Krstu i bez predvečerja sa kukutom.
Na istoriju bez Jeleninog lica.
Na čoveka bez očiju koje su nam omogućile Mesec.
Na pobedu Juga za tri dana Getisberga.
Na ljubav koju nismo podelili.
Na prostrano carstvo koje Vikinzi nisu želeli da osnuju.
Na basnoslovnu pticu koja je u isto vreme na dva mesta.
Na sina koga nisam imao.



Horhe Luis Borhes




2 коментара:

  1. Хвала Вам за данашње лијепе ријечи и за изванредног Борхеса!

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...