ELEGIJA O NEMOGUĆOJ USPOMENI - Horhe Luis Borhes

Elegija o nemogućoj uspomeni

Šta ne bih dao za sećanje

na prašnjav puteljak sa niskim ogradama

i visokog konjanika što zoru ispunjava

(pohaban dugački pončo)

jednoga dana među danima ravnice,

jednoga dana bez datuma.

Šta ne bih dao za sećanje

na majku koja posmatra jutro

na estansiji Svete Irene

a ne zna da će se zvati Borhes.

Šta ne bih dao za sećanje

da sam se borio kod Sepede

i video Estanislaa Del Kampa

kako pozdravlja prvi kuršum

s radošću hrabra čoveka.

Šta ne bih dao za sećanje

na kapiju skrivenog letnjikovca

koju je moj otac zatvarao 

pre no što bi se izgubio u snu

i koju je zatvorio poslednji put

četrnaestog februara 38.

Šta ne bih dao za sećanje

na Hengistove čunove

kako kreću sa peščanih obala Danske

da osvoje ostrvo

koje još Engleska ne beše.

Šta ne bih dao za sećanje 

(imao sam ga i izgubio)

na jedno zlatasto Tarnerovo platno

široko kao muzika.

Šta ne bih dao za sećanje

da sam čuo Sokrata

kad je pred veče kukute

s vedrinom ispitivao problem

besmrtnosti,

naizmenično navodeći motive i razloge

dok se plava smrt penjala

iz već studenih nogu.

Šta ne bih dao za sećanje

da si mi rekla da me voliš

i da nisam spavao do zore,

bestidan i srećan.

***

Mislim na ono što je moglo biti a nije.

Na raspravu o saksonskoj mitologiji koju Beda nije napisao.

Na nezamislivo delo koje je Dante možda naslućivao

pošto je već ispravio i poslednji stih Komedije.

Na istoriju bez predvečerja na Krstu i bez predvečerja sa kukutom.

Na istoriju bez Jeleninog lica.

Na čoveka bez očiju koje su nam omogućile Mesec.

Na pobedu Juga za tri dana Getisberga.

Na ljubav koju nismo podelili.

Na prostrano carstvo koje Vikinzi nisu želeli da osnuju.

Na basnoslovnu pticu koja je u isto vreme na dva mesta.

Na sina koga nisam imao.

Horhe Luis Borhes