ASTRALIS - Novalis

Rafal Olbinski

ASTRALIS

Jednoga letnjeg jutra postah mlad;

tad prvi put sam osetio bilo

života sopstvenog – i kako ljubav

u sve je dublji ushit tonula,

tako se i ja sve to više budih,

i svakog trena žudnja je sve jača

prožimala me za spajanjem što bi

prisnije bilo, bilo potpuno.

Strast je mog bića sila začetna.

Središte ja sam, sveti kladenac

iz kog se svaka čežnja burno toči,

kuda se svaka čežnja, stostruko

isprelamana, opet tiho vraća.

Ne poznajete mene vi, a ipak

Gledaste mene kako postajem. – 

Ne beše li svedoci kad ja sebe,

još mesečarski, prvi put sam sreo

večeri one vesele? Zar vas

ne tače slatka jeza ushićenja? – 

U medne čaške sav potonuo

ja ležah; miris točio se s mene,

a cvet tiho njihao u zlatnom

jutarnjem zraku; podvir unutarnji

bejah, i bejah blago rvanje,

sve je kroz mene, preko mene teklo

i uvis me je nosilo polako.

U ožiljak tad prva trun je pala – 

poljubac kad su ustali od stola.

U sopstvene sam vale seknuo – 

to beše munja – mogoh već da dišem,

čašku i nežna vlakanca da njišem,

i brzo, sad kad počeh da se stvaram,

misli u čula zemaljska pretvaram.

Još bejah slep, al’ kolo zvezda sinu

kroz moga bića čudesnu daljinu,

nijedan predmet nije blizu bio,

sebe sam izdaleka nalazio

k’o prizvuk neki – iz neznanih strana – 

prastarih kao i budućih dana.

Iz sete, slutnje i ljubavne slasti

u meni svest je iznikla za tren;

a najvišega bola postah plen

kada u meni buknu oganj strasti.

Oko brežuljka vedroga je svet

prostrani lež’o, bujan kao cvet,

reč proročanska okrilati sada,

jer Hajnrih i Matilda nisu više

zasebna bića, već se, puni sklada,

u jedan isti oblik sastaviše. – 

Navršiv meru zemnog naznačenja

u trenu blaženog preobraženja,

novorođen, poleteh k nebu ja;

zaiska vreme od svakog stvorenja

što pozajmi da natrag njemu da.

Svet novi silno zakorači,

najjači sunčev sjaj zamrači,

iz zapuštenih ruševina

koje obrasta mahovina

neobične i čudesne

budućnosti trag katkad blesne;

što svakidašnje beše pre,

sada je strano i čudno sve.

Ljubavi carstvo se otvara,

počinje opet basna stara.

Prirode iskonska igra se javlja,

u svemu snažna reč se obnavlja,

i tako velika duša sveta

svuda se budi i beskrajno cveta.

Sve se mora splesti, prožeti,

jedno u drugom rasti i zreti;

sve se u svemu predstavlja sada

tako što se sa svime spaja,

žudno u sve dubine pada

a biće mu gali i zapaja

hiljadu novih misli splet.

Svet biva san, san biva svet,

već davno prošla zbivanja neka

tek nailaze iz daleka.

Mašta će slobodna vladarka biti,

po svojoj volji utkivaće niti,

ovo će otkriti, ono će skriti,

i najzad u magičnu maglu sve sliti.

U prisnom skladu ovde se sreće

smrt sa životom, sa setom slast, – 

nikada rane izlečiti neće

kog sputa najviše ljubavi vlast.

Prevez što sada neumolno

preči nam unutarnji vid

raskinuće se jednom bolno,

stropoštaće se večni zid.

verno će srce biti jednom 

siroče, pre no dođe čas

da kaže zbogom svetu lednom

i da u bekstvu nađe spas.

Telo će suzama da vrca,

grob će postati zemni šar,

za pepeo od tužnog srca

koje sažeže čežnje žar.

Preveo sa nemačkog Branimir Živojinović

Fridrih fon Hardenberg-Novalis (1772-1801)

Traži od Boga saradnju : da ti pomogne u proterivanju preplašenih misli, da ti omogući da ih izbrišeš iz sebe. Znaj samo, nauči da prepoznaš koliko je lažna svaka preplašena misao čim te obuzme. Jošte koliko stvari bivaju mogućne pomoću vatrene molitve i postojane reči! Čim te strah obuzme i sklizneš u tugu, čim u tebi počnu da deluju bolne ideje, odmah počni u srce da moliš, i sve što je dobro unesi u srce. Ako ti to ne pođe za rukom u prvi mah, ipak će jednom sigurno uspeti.