LICA - Volt Vitmen

Lica

1

Dok tumaram pločnikom ili se vozim

Poljskim drumovima, gle, kakvih li lica!

Lica prijateljstva, određenosti, opreza,

Prijaznosti, uzornosti,

Lice duhovno što predoseća, vazda

Dobrodošlo obično dobrohotno lice,

Lice kada se peva muzika, velika lica

Prirodnih advokata i sudija, široka

Na vratu,

Lica lovaca i ribara, izbočenih veđa,

Obrijana nabeljena lica pravovernih

Građana,

Lice umetnika, čisto, neobično, čežnjivo,

Upitno,

Ružno lice neke lepe duše, lepo lice

Omrznuto ili prezirano,

Sveta lica male dece, osvetljeno lice

Majke mnoge dece,

Lice jedne ljubavi, lice dubokog poštovanja,

Lice što kao da pripada snu, lice jedne

Stamene stene,

Lice kojem su oduzeli njegovo dobro i zlo,

Uškopljeno jedno lice,

Divlji soko podrezanih krila,

Ždrebac koji se najzad pokorio remenu i

Nožu štrojača.

Dok tumaram tako pločnikom, ili prelazim

Skelom neprestanom, lica i lica i lica;

Vidim ih i ne žalim se i zadovoljan sam sa svima.

2

Mislite li da bih mogao biti zadovoljan

Svima, kad bih smatrao da su ona svoj

Sopstveni zaključak?

Ovo je na primer suviše jadno lice za

Jednog čoveka.

Gadne neke vaši traže dopuštenje da budu

Tu, puze ka njemu,

Balavi neki crv blagosilja ono što

Dozvoljava mu da uvuče se u njegovu

Šupljinu.

Ovo je lice pseća njuška što njuška za

Đubretom,

Zmije se gnezde u ovim ustima, čujem siktavu

Pretnju.

Ovo je lice magla, studenija od arktičkog

Mora,

Njegovi sanjivi i klimavi ledeni bregovi

Drobe se u kretanju.

Ovo je lice od gorkih trava, a ovo lek za

Povraćanje, ne treba ni etiketa,

I još sa police drogerije, laudanum,

Kaučuk, ili svinjska mast.

Ovo lice je padavica, njegov jezik bez reči

Glasi se telesnim krikom,

Vene mu se protežu niz vrat, oči mu se

Kotrljaju sve dok im ne vidiš samo

Beonjače,

Zubi mu škrguću, dlanovi mu porezani

Noktima uvučenim unutra,

Čovek se ruši na zemlju u muci i peni, a

Dobro umuje.

Ovo su lice izgrizli crvi i gamad,

A ovo je nož ubice poluisukan iz kanije.

Ovo lice duguje grobaru najkobniju njegovu

Platu.

Tamo zvoni neprestano jedno samrtno zvono.

3

Crte vas koji ste mi jednaki, zar da me

Prevarite vašim izboranim i mrtvački

Bledim nastupom?

Pa eto, ne možete me prevariti.

Krivite se i uvijajte kako vam drago,

Bockajte brcima ribljim ili pacovskim,

Skinuće vam brnjicu, svakako hoće.

Video sam lice najumazanijeg i

Najslinavijeg idiota u čitavoj jednoj

Ludnici,

I znao sam, za utehu svoju, što oni nisu

Znali,

Znao sam o silama koje su ispraznile i

Slomile brata moga,

Iste sile čekaju da raščiste otpatke

Urušene kuće,

A ja ću opet pogledati, kada prođe koje

Stoleće,

I srešću pravog posednika, savršenog i

Neozleđenog, delićem svakim ništa

Goreg od mene.

4

Gospod napreduje, i opet napreduje,

Pred njim uvek senka, uvek ruka ispružena

Koja bezvoljne upozorava.

Iz ovog lica izlaze zastave i konji –

Divota!

Vidim šta sledi,

Vidim visoke krznene kape pionira, vidim

Grube glasnike koji raščišćavaju put,

Čujem pobedničke bubnjeve.

Ovo je lice čamac za spasavanje,

Ovo je lice zapovedno i bradato, ono ne

Traži prednosti od ostalih,

Ovo lice je mirisno voće spremno za jelo,

Ovo lice jednog zdravog poštenog dečaka

Jeste program svega što je dobro.

Zadremala ili budna, ova su lica

Svedočanstva,

Ona pokazuju svoje poreklo od samog majstora.

Na stranu sve što rekoh, ne izuzimam ni

Jedno – crvena, bela, crna, sva su

Božanska.

U svakoj kući je jaje, ono stiže posle

hiljadu godina.

Ne smetaju mi mrlje ili pukotine na

Prozorima,

Ono što je iza njih visoko je i dovoljno i

Daje mi znakove,

Odgonetavam obećanje i strpljivo čekam.

Ovo je lice sasvim izraslog ljiljana,

Ljiljan govori čoveku gipkih bokova pokraj

Baštenske drvene ograde,

Dođi, uzvikuje čedno, dođi mi blizu

Čoveče gipkih bokova,

Stani uz mene dok se ne uspravim i

Naslonim što više mogu na tebe,

Ispuni me belkastim medom, sagni se do mene,

Protrljaj o mene bockavu svoju bradu,

Protrljaj je o grudi moje i ramena.

5

Staro lice majke mnoge dece,

Pst! Ja sam potpuno zadovoljan.

Uspavan je i okasneo dim u nedeljno jutro,

Visi nisko nad drvoredima uz ograde,

Visi razređen uz sasafras i divlju trešnju

I tetiviku pod njom.

Video sam bogate gospođe svečano odevene

Na večernjim prijemima,

Čuo sam šta su pevači pevali tako dugo,

Čuo ko je to u mladosti rumenoj proizašao

Iz bele pene i modrila vode.

Gledaj tu ženu!

Ona motri iz okvira svoje kvekerske kapice,

Njeno lice jasnije je i lepše nego nebo.

Ona sedi u naslonjači pod senovitim tremom

Kuće na farmi,

Sunce upravo obasjava njenu staru sedu

Glavu.

Široka njena haljina od lanenog je

Bledožutog platna,

Unuci su njeni uzgojili lan, a unuke njene

Predu ga na preslici i kolu.

Milozvučni znak zemlje,

Usavršenost koju filosofija ne može

Prevazići i ne želi da prevaziđe,

Opravdana majka ljudi.