среда, мај 18, 2011

VEROVATI I ZNATI - Armin Risi





„Šta mogu da znam?“
Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:

„1) Šta mogu da znam?
2) Šta treba da učinim?
3) Čemu smem da se nadam?
4) Šta je čovek?“ ( Logik , IX 25)

Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativizirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu: „Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“

Verovati i znati
I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka može zvučati, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.

„Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!

„Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.

Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet, interesovanja i naše otvorenosti, povezane sa njim. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.

… što verujemo da znamo
Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu i drugi iz oblasti nauke.

Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je prikazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.

Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo ...

Materijalistički pogled na svet
Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“. 

Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.

Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50% reptil, a 50% sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.

Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.

Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.

Otvorenost za nova objašnjenja
I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.

Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Lewontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New Jork Review“:

„To (danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke) počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori (unapred) donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih (neposvećenih) ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“

Prof. Lewontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.

Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.

I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?

Znanje u skladu sa zakonom rezonance
„Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridirih Helderlin (Friedrich Hoelderlin, 1770. – 1843.) u jednoj pesmi:

U Božansko veruju samo oni,
koji su to i sami.

Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.

Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.

Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.

Isis je rekao: „Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)

Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“

Čudo stvaranja
Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahman, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.

„Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti.  Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“, 5. izdanje, 2008. str. 237).

Duhovno prosvetiteljstvo
Bhagavad-Gita, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:

„Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu./ Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Atma (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“

Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim.prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.

Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.

Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.

Sapere aude – „Usudi se da znaš!“

Preuzeto sa bloga  IZA GRANICE


уторак, мај 10, 2011

OSVAJANJE SNA - Stanislav Vinaver



Gloria Nixon-Crouch's ceramic forms


Освајање сна.

Све крин до крина, бездан тишина,
Вртлог врлина, сумор суштина -
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, сто давнина.
Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милина,
Потоци хује бестрв планина -
Све гује зује језом олује
Безноћ је дана – безвласт даљина.
Тим срцем врелим, свенадно смерним,
Тим смелим трудом, свим узалудом,
Свим недосудом, свим нерасудом,
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:
Букните будно, бескраје скројте,
Складите развој, облике спојте
Зглобите време, безброје збројте -
Што неће цветом – сјајем освојте.



Gloria Nixon-Crouch's ceramic forms


Mi se čudno razumemo


Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.


Gloria Nixon-Crouch's ceramic forms


Traži se čovek

U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.

Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.

Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,

Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.


Gloria Nixon-Crouch's ceramic forms


U biću

U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.

Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.



Gloria Nixon-Crouch's ceramic forms


Izvor fotografija: Gloria Nixon-Crouch
 
 

недеља, мај 08, 2011

ANA AHMATOVA



Boban Ilić


Pusti, ja sam ko i svi...
I gora od svih bila:
kupala se u tuđoj rosi,
u tuđem se ovsu krila,
u tuđoj travi prenoćila.



Boban Ilić



Nema u životu spokojnog sata
za koji bih rekla da sam ga zaslužila;
meni je dosta malo zvezdanog zlata,
da ne bih roptala i tužila.

Kad mi pošlješ bol sagnem se smerno;
kad koraknem bojim se da nisam što skrivila.
Nema dela tvog kom se ne bih divila,
pa ma kao crv malo neizmerno.

Ako ti želiš, zlikovci me vređati mogu,
Nezaslužene ću grehe da ispaštam.
Meni je slatko da patim i da praštam,
ako je to milo pravednom Bogu



Boban Ilić



Ti me izmisli. Takve na svetu nema,
takve na svetu i ne može biti.
Dan i noć muči te sablasna scena –
ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.

Sreli smo se u nemogućoj godini,
kada svetu su presahli i snaga i snovi,
sve svelo je od jada, sve bi u crnini,
Sveži su bili samo grobovi.

Bez fenjera ko crna smola nevski talas.
Okolo gluva noć ko zid je stajala.
I kad me je pozvao tvoj glas,
šta sam činila – ni sama nisam znala.
A ti mi dodje – ko vodjen zvezdom,
stupajuci, po toj tragičnoj jeseni,
u taj zanavek napušteni dom,
odakle prohujaše jata stihova spaljenih.



Boban Ilić



RASPEĆE

"Ne oplakuj Me, Majko,
u grobu jesam"

I

Zbor anđela veliki čas slavio,
Nebesa topiše vatre rujne.

Ocu reče:"Zašto si Me ostavio!"
A Majci:"O ne oplakuj Me ...

II

Magdalena se tukla, ridala,
Učenik drag se skamenio,
A tamo gde je Majka stajala
Ćutke, niko gledati nije smeo.



Boban Ilić


To sam zvanje zaslužila
za stotinu zločina i zala.
Živima preljubnica bila,
verna tek senci ostala.



Boban Ilić



Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled zena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema



Boban Ilić


Pismo moje, mili, ne cepaj
Pročitaj ga dragi, i pazi:
Neću više da budem nepoznata
Tuđinka što te sreta na stazi

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mrsti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Cak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i prije, dajem vruc zagrljaj
I strah nosim u velikim zjenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne placi zbog lazi istinske
I dobro ga, na samo dno, skrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.



Boban Ilić


Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire
I ja ću stati - Hristose, sačuvaj -
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom



Boban Ilić



Kao onaj što na zapadna vrata iziđe
iz rodnog grada, i zemlju obići znaše,
pa istočnim vratima zbunjeno priđe
misleći: »Gde je duh što me mudro vođaše?«

Tako i ja...



Boban Ilić



Ko se čega boji
to mu i predstoji.
Ničega se bojati ne treba.
Ova je pesma pevana,
pevana a ne dopevana,
i druga isto tako
na nju liči jednako,

Bože.



Ana Ahmatova 


















































































































































































































































































 

izvor crteža: BOBAN ILIĆ
www.boban.com

петак, мај 06, 2011

МАЂИЈЕ Е. БЕЛАТУКАДРУЗА



Leonid Šejka
НЕРЕД

На столу
на полицама
у животу
у сну
у мени
у слутњама чак
у замислима
вишак ствари
белих писама
започетих а незавршених
Нисам подвукао црту
и кад сам је подвукао
Паучина има реч
Неуспех
Погрешна процена
Кафанска испичутура
Где сам погрешио
Увек видим касније

НЕ МОГУ ДА НАЂЕМ

Видим оно што хоћу
Не видим оно што тражим
Паучина
Паучина
Два миленијума ткана
Предузео сам акцију
за одбацивање
Не могу да се сетим
како изгледа тај папир
Абажур ми смета
Светлост с десна

НАЛАЗИМ

Налазим сваког часа
и кад се чини да је изгубљено
неповратно
Налазим
Видовита је жена била у праву
али колико?
Неисправна муштикла – бацити
позиве регрутне комисије, такође
лекове којима је истекао рок
Налазим свашта
Скандалозни шифарник
Часне жене
Неискрена писма тобожњег пријатеља
Подсетнике
Решења. Одлуке
Враћам се – не себи, већ
налажењу
Добра је Твоја метла, Дјево Маријо!

(Четвртак, 7. фебруар 2002)

BELATUKADRUZ - Književni pseudonim Miroslava Lukića



четвртак, мај 05, 2011

PSEĆE BAJKE - Karel Čapek





...Dakle, bila je već noć i izašao pun mesec. Nad mestom gde se šuma proredila, nad prosekom i čistinom iznad stabala, zasjao je mesec tako srebrno i tako divno da je Voržišeku (pas) zaigralo srce od radosti. A stabla su šumela kao da neko svira na harfi.

Sad je Voržišek trčao kroz šumu kao kroz nekakav tamni hodnik. Zatim je opet izašao na čistinu. Pred njim je odjednom svetlo zasjalo jače, a harfe kao da su zaigrale brže. Na njemu se naježila svaka dlaka. Sćućurio se na zemlji i gledao kao zaslepljen.

Pred njim livada sjaji u srebru, a na livadi plešu pseće vile. Bili su to beli psi, sasvim beli, gotovo prozirni i lagani da ni rosu s trave nisu stresli.

Dakle, bile su to pseće vile. Odmah je to znao jer im je nedostajao onaj karakterističan, poseban miris po kome psi prepoznaju pravog psa.

Leži tako Voržišek u travi i gleda. A vile plešu, love se, rvu se međusobno ili se vrte za sopstvenim repom, ali sve tako lako, tako prozračno da se ni jedna travčica nije ganula.

Voržišek je dobro gledao: ako se i jedna od njih počne grepsti ili otresati buve onda to nisu prave vile nego obični psi.
Ali nijedna se nije grebla. Nijedna nije ni škljocnula zubima za buvom.

Dakle, kao sveto, bile su to vile.

A kad se mesec uspeo na najvišu svoju tačku, vile su počele tako divno i tako mekoo zavijati i pevati da tako lepo ne može ni orkestar u Nrodnom pozoruštu. Voržišek je naprosto zaplakao od ganuća, a želeo bi i zapevati sa njima, ali se bojao da sve ne pokvari.

Kad su pseće vile završile pesmu, polegale su okolo jedne uzvišene pseće starice. Bila je to neka moćna vila, čarobnica, sva od srebra i veoma stara.

„Pričaj nam nešto“ molile su pseće vile tu pseću staricu.

Stara pseća vila se malo zamislila a zatim je počela pričati:

„Pričaću vam – rekla je – o tome kako su psi stvorili čoveka. Nekada, veoma davno, sve životinje živele su u raju. Tamo se rađale i sretne i zadovoljne umirale. Samo su psi bili žalosni. A kad su postali još žalosniji, zapitao ih je Gospod:

„Zašto ste vi, psi žalosni, kad su sve druge životinje radosne?“

Najstariji pas u raju odgovori:

„Vidiš, Gospode, svim ostalim životinjama ništa ne manjka. Mi psi imamo u glavi malo soli, pa stim razumom razaznajemo da ima i nečeg više od tebe – nekog većeg od tebe. Sve možemo njušiti, samo tebe ne možemo. A to je ono što nama psima nedostaje. Radi toga nam gospode ispuni želju i stvori nam takvog Boga kojeg ćemo moći njušiti.“

Gospod se nasmeja i reče:

“Donesite mi nešto kostiju i ja ću vam napraviti Boga kojeg ćete moći njušiti.“

Psi se rastrčaše na sve strane. Kad su se vratili, svako je nosio po neku kost. Jedan lavlju, jedan konjsku, onaj kamilinu, ovaj mačiju. Ukratko, doneli su po neku kost od svih životinja. Samo pseću kost nije doneo ni jedan pas, jer ni jadan pas neće dotaći pseće meso, pa ni pseće kosti.

Tih kostiju je bila čitava gomila. Od njih je Gospod napravio čoveka, kako bi psi imali svog Boga kojega mogu njušiti i kome se mogu klanjati.

I tako je čovek napravljen od kostiju svih životinja izuzev pseće. On zato ima osobine svih životinja: snagu lava, izdržljivost kamile, lukavost mačke, velikodušnost konja, samo nema pseće vernosti. Da, samo pseće vernosti nema čovek!




„Pričaj nam još nešto“ ponovo su molile pseće vile pseću staricu.

Stara pseća vila se malo zamislila a zatim nastavi:

„Ispričaću vam kako su psi došli na nebo. Poznato je da ljudi posle smrti odu na zvezde. Psi nisu imali svoje zvezde na koje bi mogle otići posle smrti. Oni su posle smrti ostali spavati na zemlji. Tako je to ostalo sve do vremena Hristovih.

Onda su ljudi Hrista privezali za krst i jako ga bićevali. Na tom mestu je ostalo mnogo prolivene njegove krvi, i jednom je jedan gladan pas, lutalica, bez svog gospodara, došao i počeo lizati tu krv.

Anđeli sa neba su to videli i povikaše:

Majko Marijo! Pas je primio krv Hristovu.

Kad je to čuo Bog, reče Anđelima:

Pošto je pas primio krv Hrista, primićemo pseće duše na nebo.

Zatim Bog napravi novu zvezdu za pse. Da bi se znalo koja je to zvezda, Bog joj po ugledu na psa napravi rep. Kad je prva pseća duša došla na tu zvezdu, ona se tako silno obradovala da je počela leteti i juriti po Svemiru, kao pas kada juri po livadi. Samo ne tako pravilnim putem kao druge zvezde.

Te pseće zvezde, koje lutaju po nebesima i vuku sa sobom svoj rep, zovu se zvezde repatice....

Karel Čapek - iz kjnige Bajki




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...